У 86. емисији Разбуђивање гостовао је Ненад Лукић историчар који је запослен у Музеју науке и технике, у Београду.

Ненад Лукић је рођен 1971. а одрастао је у јужнобеоградском насељу Железник. Завршио је Философски факултет Универзитета у Београду, одсек Национална историја.

У детињству је чуо од рођака да му је прадеда био заточеник логора Нежидер у источно-аустријској покрајини Бургенланд. Завршетком студија овај податак му је био водиља да почне више да истражује замрачене детаље везано за Први светски рат и концентрационе логоре који су се налазили на тлу Хабзбуршке монархије.

Наиме, Бечки двор је одмах након Видовданског атентата у Сарајеву средином 1914. године почео са погромима србског становништва у Босни и Херцеговини, а мало касније и у Славонији, Војводству. Врло брзо су успостављени концентрациони логори у којима су довођени Срби са територије Краљевине Србије, фактички одмах пошто су аустроугарске јединице упале у Мачву, Поцерину, Посавину, јадарско-тамнавски крај, али исто тако и Срби из пограничних подручја уз Србију.

Иако је то било забрањено Женевским и Хашким конвенцијама о рату 1907, 1911. године, Бечки двор је циљано утамничио стотине хиљада Срба на тлу који је контролисао, а међу њима добар део цивила, односно нејачи: жена, деце и старчади. Услови "живљења" у свим логорима су били готово исти. Тако је и кроз Нежидерски казамат прошло око 17.000 људи, од чега највише Срба (85%), али нешто и Руса и Италијана, са којима је Аустроугарска ратовала.

Логор Нежидер се налазио у бившој касарни, југоисточно од Беча 60 км, на северном делу Нежидерског језера. Такође, у непосредној близини било је још два логора смрти: Болдогасоњ и Шопроњек. Све у свему, била је то права индустрија смрти. 

Први заточеници су присилно доведени одмах после Церске битке, у којој је аустроугарска војска претпела страховит пораз. Тачније киднаповани су србски цивили из околине Шабца, Богатића, Лознице, Прњавора итд. Та прва група је имала од 1.500 до 2.000 логораша, махом цивила. Првих два месеца храна и услови у Нежидерском логору су били колико толико подношљиви. Међутим, од средине октобра оброци су утањени а квалитет радикално погоршан. Доласком прве зиме, крајем 1914. појављује се тифус као невидљива неман која је покосила десетине логораша дневено.

Нежидер је важио за логор у коме је било доста србске интелигенције затворено, али су имали незнатно лакши положај. Пољски клозет је био 150 метара од барака, а купање су имали једном седмично.

Умрли и убијени логораши су сахрањивани на оближњем брду Калварија. Верске обреде су служили свештеници СПЦ, којих је било око 170 у Нежидерском логору.
Како Ненад Лукић наводи у својој књизи, али и у емисији Разбуђивање, укупно кроз Нежидрски логор прошло је 17.000 људи, од чега су Срби имали скоро 5.000 убијених, највише услед болести, глади, хладноће, батинања и сл. Управо је историчар Лукић са колегом Исидором Ћуковићем пописао преко 4.750 имена, у књизи која је објављена 2017.

Завршетком Првог светског рата у јесен 1918. године, овај логор је распуштен 31. октобра по новом календару, односно 12. новембра по старом. Заправо дан после капитулацији Немачке. Преостали логораши су се враћали пешке или ређе возом за отаџбину.

Деценијама након Великог рата, је подигнут први споменик на месту некадашњег логора у Нежидеру. Србска заједница у Аустрији, као и свештенство Епархије аустријско-швајцарске СПЦ су последњих година редовни у обележавању и молитвеним сећањима. Званична делегација Републике Србије је први пут посетила овај меморијал 2024. године.

О Нежидерском логору, до сада није снимљен ниједан документарни или играни филм.