Мензел Бургиба - www.zlocininadsrbima.com
Оцените нам овај чланак:

Мензел Бургиба


ПРВИ СВЕТСКИ РАТ (1914-1918)

Шукцори - Цер - Зејтинлик - Колубара

Добој - Арад - Легет - Јиндриховице

Аустроугарска - Сарајевски атентат

 Гводени пук - Сурдулица - Кајмакчалан

Солунски фронт - Албанска голгота

Мојковац - Чемерно - Топлички устанак

Добруџа - Горничево - Мензел Бургиба

Нежидер - Велики МеђерМаутхаузен

 

Мензел Бургиба је назив за велико србско војничко гробље ван Србије, на територији афричке државе Тунис у истоименом граду, настало за време Првог светског рата, када су савезнички бродови (француски и енглески) пребацивали изморене војнике Краљевине Србије на опоравак. Поред Туниса, србски војници су пребацивани на Корзику (Францкуска), Крф, Видо (Грчка) и др.
 
Акцију пребацивања србских ратника у Тунис водио је француски генерал Емил Гепрат, кога су Срби изузетно поштовали.Он је тражио да србске војнике сместе и лече у градовима, а не да их шаљу у пустиње. На територију Африке, у периоду 1916-1918 стигло је на десетине хиљада војника на опоравак, а највише рањеника и болесних, од којих се многи никада нису вратили у домовину. Процењује се да је у Африци постоји преко 3.200 србских гробова. Срби су у Африци умирали доста од маларије и других тропских болести.
 
У Тунису је организована је обука добровољаца, реедукација инвалида, верски и културни садржаји. Француски војници, грађани и администрација били су веома предусретљиви према србским војницима. Србски ратници су поред Мензел Бургиба, били смештени и у следећим градовима Бизерти, Кантар, Суец...
 
Пребацивање србских ратника на Солунски фронт, почело је у лето 1916. године и трајало је све до његовог пробоја у септембру 1918. године. Задњи србски војник је напустио Тунис 19. јануара 1919. године.
 
Република Србија издваја скромна средства за одржавање србских војничких гробаља у Африци.
 
Мензел Бургиба је једно од 24 србских војничких гробаља, колико их има у северној Африци, у 22 града.
 
 
 
 
ПРЕТХОДНИЦА
 
Ко хоће да живи нек' мре...
 

У лето 1914. године, Аустро-Угарска монархија је искористила Сарајевски атентат односно убиство аустријског престолонаследника Франца Фердинанда од припадника

Младе Босне (Гаврило Принцип, Богдан Жерајић и др.), као изговор да нападне Краљевину Србију, чиме је отпочео Први светски рат. Послата је депеша из Беча коју ниједна суверена држава не може да прихвати. Тако је крајем јула 1914. Аустро-Угарска објавила рат Србији. Црногорски краљ Никола I Петровић и руски цар Николај II Романов одмах су послали поруке у коме је речено да ће помоћи Србима.

 

Први удар солдата Бечког двора био је у Мачви, када су аустро-угарске јединице под командом Оскара Поћорека прешле реку Дрину и извршиле стравичне злочине тј. геноцид над српским цивилима у Шабцу, Лозници, Осечини, Крупњу и др. Српска војска под командом генерала Степе Степановића је силовито одговорила на ову агресију и после девет дана крвавих борби остварила велику победу у Церској бици августа 1914. године.

 

Савезници су, одмах после победе у Церској бици, издали директиву Српској Врховној команди, да изврши са својим снагама пробој у Срем и тако одвуку Аустро-угарима што више јединица. Тако је и било, али се неуспешно завршило на Легет Пољу, 6. септембра 1914. код Сремске Митровице, када су настрадали војници Тимочке дивизије.

Аустро-Угарска војска је поново напала Србију у долини реке Јадар и Подрињу... на Гучеву 6. септембра 1914. и касније на Јагодњи, односно Мачковом камену 19. септембра 1914. где су аустро-угарске снаге значајно успорене и заустављене.


Аустро-Угарска је наставила са реорганизацијом своје балканске војске и попуном нових јединица, те нови удар је направљен 16. новембра 1914. на Сувобору, чиме је отпочела сташна Колубарска битка. После месец дана, српска војска под командом Живојина Мишића успева да коначно порази и истера аустроугарску војску 15. децембра.


Настаје период затишија скоро годину дана, односно прегруписавање снага. Аустријски генерал Оскар фон Поћорек је смењен, а доведен је немачки генерал Аугуст фон Макензен. Тако су октобра 1915. године удружене немачке и аустро-угарске снаге, са 900.000 војника кренуле на Краљевину Србију.
 
Српска Врховна команда издаје наређење да се војска повуче, ка југу, према Грчкој, а са њима је кренио и добар део народа. Овај догађај је у историји познат као Албанска Голгота, јер је Бугарска изненада ушла у Први светски рат на страни Централних сила, желећи да присвоји Вардаску Македонију. Тако је промењен правац кретања, уместо преко Вардара, српске снаге су морале ићи преко албанских гудура до Јонског мора. Тамо су их сачекали савезнички бродови који су 250.000 Срба превезли на острва: Видо, Крф, Корзика, а неке чак и у Африку.
 
 
Француски и енглески бродови су пребацивали Србе на грчка острва: Видо и Крф... француску Корзику и афричке градове: Бизерта, Мензел Бургиб, Суец, Кантари, Порт Саид и др.
 
 
 
 
ДОЛАЗАК НА ЦРНИ КОНТИНЕНТ
 
Ова операција пребацивања србских војника и цивила била је сложена операција збрињавања тешко рањених и оболелих војника, и пошто санитет Србске Врховне команде није имао довољан број хирурга и средстава за извођење сложенијих операција на великом броју људи и могућностима за конфорније услове лечења и извођења сложенијих операција - у болницама Бизерте и других места у Тунису која су пружале такве услове. Изранављени и болесни србски војници из битакавођених на Солунском фронту евакуисани су етапно прво до болница солунског залива, а затим италијанским и француским бродовима на коначно лечења и рехабилитацију у 36 места северне Африке.
 
Све је почело поморским транспортом србске војске и избеглица са обала јонског приморја конвојима којим су србске трупе превезене прво у Бизерту. Први конвој кренуо је из луке Драч, а први брод упутио се у правцу Бизерте 6. јануара 1916. године. Од тога дана, не само из отаџбине, већ и са Балкана и из Европе, нашао се у изгнанству не само велики део војске, већ и део државае и део народа.
 
 
Овај догађај постаће један од најзначајнијих у историји србске војске и државе, јер је означио њену прекретницу, спас и избављење у Првом светском рату.
 
9. јануара 1916. на тло Африке први пут долазе цивили и војници Краљевине Србије. Они су били смештени у неколико француских база, које су ту саграђене још у 18. или 19. веку. Првобитна намера је била да се србски војници пребаце у пустиње, али је то спречио француски генерал Емил Гепрат, који је тражио да се они сместе по градовима, што је и учињено. Поред Мензел Бургибе смештени су и у Бизерту. Онај део прогнаних Срба који није могао да се смести у Африци, пребациван је на француско острво Корзика у Средоземљу.
 
Грчка острва и Африка нису прихватали само измучене Србе после Албанске голготе, већ су ту довођени рањеници са Солунског фронта све док није пробијен септембра 1918. године.
 
Процењује се да је из Албаније и Грчке у северну Африку пребачено преко 61.200 Срба (од чега су 94% били војници) у периоду 1916-1919. Они су били не само у Тунису, већ и у Мароку, Египту и Алжиру.

Међу србским рањеницима који су боравили у Африци била је и хероина Милунка Савић, наредник у Гвозденом пуку.
 
 
 
 
 
 
ОПОРАВАК
 
На двадесет локација у Алжиру, постојале су болнице и лечилишта за србске војнике и прогнанике, највише их је било у граду Бизерти, који је био највећи центар.
 
Врло брзо у Бизерти, Мензел Бургибу и другим местима организован је верски, културни и друштвени живот, што је допринело бржем опоравку Срба. Славиле су се славе, верски и национални празници: Бадње вече, Божић, Васкрс, Видовдан и др. Свештеници СПЦ су држали парастосе и духовне или родољбиве беседе којима су јачали морал војницима, а и крепили душу болесницима.
 
Постојало је чак аматерско позориште које је одиграло 169 представа за три године. Основан је недељни лист "Напред", за војнике и инвалиде
 
 
Паралелно са тиме постојали су центри за обуку.

У Бизерти је између остале вршена и војна настава за неколико генерација питомаца из Скопске подофицирске школе, потом питомце изабране међу србским ђацима избеглицама и међу младићима који су стасали за регрутацију. У том циљу Србска Врховна команда је прво окупила питомце подофицирских школа распоређене у различитим јединицама у Грчкој и Африци, а затим их упутила у Бизерту. Шатори за смештај питомаца прво су били уређени у логору Лазуаз. После тридесетак дана питомци су пребачени из шатора у касарне где је настављена обука. Процењује се да је корз центре за обуку прошло више од 16.000 људи.

Питомци XXVI класе, која је названа бизертска класа, произведени су у чин поднаредника 15. маја 1917. године након чега је уследила још сложенија борбена обука. Како је ова класа и пре обуке имала борбена искуства током 1915. године и искуство повлачења кроз Албанију крајем 1915. и почетком 1916. године сматрало се да је она по својим војним квалитетима превазилазила раније класе подофицира.

Последња генерација питомаца обучавана у Бизерти није упућена на Солунски фронт већ је планирано да она настави своје војно школовање у Србији након окончања рата.

Сви добровољци из прекоокеанске дијаспоре (САД и Канада), који су допутовали у земље Северне Африке, пре одласка на Солунски фронт првобитно су били стационирани у Бизерти, где су не само обучавани већ опрема и наоружањем и другом опремом.

 

 ЛОКАЦИЈА  БОЛНИЦЕ  САНАТОРИЈУМИ
 Тунис

 Бизерта (5), Сиди Абдалах (3), Град Тунис (2),

 Сиди Фаталах

 Бен Негро, Пипињел, Лазуаз,

 Бања Корбус, Бања Хамам Лифт,

 Сус, Хамамет, Набеул, Монастир

 Алжир

 Алжир (5), Константин, Гелма, Бон (2), Сетиф, Оран,

 Сиди Бел Абес, Мелз ел Кебир, Блида,

 Дра ел Мизан, Шершеч, Ла Кале, Филпил, Азрерв,

 Маскара, Хусејин Деј

 Мисергин, Сур Арес, Бања Рира
 Мароко  Фез, Уџда  

 

 
 
ПОВРАТАК НА СОЛУНСКИ ФРОНТ И ПРОБОЈ
 
Опоравак на грчким острвима и афричким градовима деловао је веома повољно на србску и савезничку војску на Солунском фронту. Долазак србске војске у центар Солунског фронта био је у лето 1916. године, омогућио је победу у Горничевској бици, али и Освајање Кајмакчалана 30. септембра 1916.
 
 
Попуна људства дешавала из месеца у месец. Тако да је Србска војска са своје две армије имала скоро 200.000 војника у лето 1918. године, када је пробијен Солунски фронт, скупа са Савезницима. Французи и Срби су гонили Бугаре и Немце на север, а Британци турске војнике на источном делу фронта.
 
За само два месеца србска војска је ослободила Србију, а одмах потом и србски етнички простор на окупираном делу Хазбуршке монархије... ишли су све до Триглава, где су ослобођени Хрвати и Словенци, са којима је 1. децембра 1918. направљена прва јужнославенска држава - Краљевина СХС.
 
На Солунски фронт упућено је и неколико стотина Алжираца, Тунижана у оквору француске војске. Они су се заједно борили са Србима и гинули.
 
 
 

ИЗГЛЕД ГРОБЉА

Мензел Бургиба је место удаљено око 20 км југозападно од Бизерте, на обали Бизертског језера. Гробље се налази у оквиру цивилног католичког гробља, на периферији града. Има површину од око 102 x 36 м. На овом гробљу је сахрањено највише србских војника у Тунису.
 
Сваки гроб је обележен ливеним металним крстом који је у виду стилизованог мача пободеног у земљу, са ловоровом гранчицом и орденом Француског ратног крста. Крстови су распоређени у правилне редове. Највероватније су израђени по налогу француских власти које су изградиле и маузолеј-костурницу. На крстовима се налазе плочице са именом и презименом војника, јединицом у којој је служио и датумом смрти. На већини плочица написано је и место рођења.
 
У централном делу гробља налази се плато са јарболима на којима су заставе Србије и Туниса. На платоу се налази споменик у облику зарубљене пирамиде са мермерном плочом на којој је написано „Слава палим србским војницима за слободу 1914-1918”.
 
 

 

 

САХРАЊЕНИ

Према саопштењу Републичког завода за заштиту споменика културе Србије из 1982. године, на гробљу се налази 1.048 крстова, од којих су 20 без плочице са именом, а 57 са ознаком непознати војник. Било је и двојног сахрањивања. На 22 крста се налази још по једна плочица са именом другог сахрањеног и по правилу су постављене изнад плочице првог сахрањеног. На 210 крстова су остали само завртњи којима су друге плочице биле причвршћене па се претпоставља да је и ту било двојног сахрањивања. Под претпоставком да је ово тачно може се закључити да је у Мензел Бургиби сахрањено укупно 1.280 србских војника. Позната су имена само 993 војника.

По подацима Луке Николића, бивишег официра ЈНА, на овом гробљу је у 1.208 гробова сахрањено 1.790 србских војника.

Упоређивањем спискова сахрањених може се закључити да је гробље формирано од 1916. до 1919. године. Први сахрањени војник је Ивановић Илија, редов 3. батаљона Првог пешадијског пука, сахрањен у јануару 1916. године. Последњи сахрањени је Таса Дерановић, редов 5. пешадијског пука, сахрањен у јануару 1919. године. Систематизовани спискови свих сахрањених војника чувају се у Републичком заводу за заштиту споменика културе Србије.

На овом гробљу је сахрањен и мајор Михаило Ристић - Џервинац, завереник у Мајском преврату 1903. и шеф Горског штаба Источног Повардарја за време србске четничке акције.
 

 

 

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

У близини Србског војничког гробља, у оквиру католичког гробља, налази се маузолеј кружне основе са 6 стубова у коме се налазе саркофаг и две урне. Испод њега је заједничка костурница француских и србских војника. Није познато колико је војника ту сахрањено. На горњем ободу маузолеја великим словима је исписано:
 
„Francais et Serbes morts pour la patrie”, што значи „Французи и Срби умрли за отаџбину”.


Генерал Габриел Доло (франц. Gabriel Dolot) направио је пројекат за костурницу величине 50 м³ изнад које је маузолеј у грчком стилу. Свечана прослава поводом завршетка изградње маузолеја одржана је 1. новембра 1920. године у поморској префектури, а официр Гранже, руководилац градилишта је одликован медаљом.

Приликом рестаурације гробља 1980. године рестауриран је и маузолеј на иницијативу Републичког завода за заштиту споменика културе Србије. Урађена је хидроизолација крова, направљен је крст, обојен натпис и цео маузолеј окречен. Гробље је ограђено гвозденом оградом и направљена је капија. На стубовима поред капије постављене су табле са натписом на србском, француском и арапском језику. Централна стаза и стазе између парцела поплочане су белим бетонским плочама. Поред постојећих, засађене су и нове саднице чемпреса. Новчана средства је обезбедио Савезни комитет за питања бораца и инвалида и Републички секретаријат за борачка и инвалидска питања.

Краљевска морнарица СХС је посетила ово гробље 31. маја 1929. године у склопу путовања по Средоземљу. Делегацију официра и одред морнара предводио је адмирал Драгутин Прица. Њима су се придружили француски вицеадмирал Халие (франц. Hallier), представници француских власти, командант арсенала, грађанске власти и један одред морнара француске поморске базе. Одржан је помен, положени венци, а одржани су говори.

Уочи 65-годишњице доласка србске војске у Тунис, 22. децембра 1980. године, гробље је посетила група од шеснаест старих ратника који су се у времену од 1916—1918. године опорављали у логорима у Тунису. Пратили су их представници удружења и организација за неговање традиција, југославенске амбасаде у Тунису...  Положени су венци и одато поштовање сахрањеним србским војницима.
 
Занимљиво је то да Јосип Броз Тито, доживотни председник СФРЈ често боравио у Афрци, али никада није обишао србска војничка гробља.
 

 

 
ЧУВАРИ

За време обнове гробља 1980. године ангажовани су чувари који ће чувати и одржавати гробље. Чувари гробља су Вагдија Хамди и њен син Мажуб, чија је кућа поред гробља. Вагдија је посао наследила од покојног супруга.
 

 

 

ПУБЛИКАЦИЈЕ

Лука Николић, бивши потпуковник ЈНА написао је књигу "Србијо, мајко и маћехо", 2010. године, у којој је описао резултат је његовог преданог петогодишњег истраживања о ступању србске војске у Бизерту и њен боравак на обалама северне Африке у Великом рату. Осим што је потресно сведочанство о њиховом лечењу, обуци, свакодневном животу, али и умирању у туђини, књига је и најкомплетнији списак и шема гробних места сахрањених србских војника у Мензел Бургиби, највећем гробљу у северној Африци.
 
Радио Телевизија Србије је 2008. године у оквиру емисије Траг снимила једну епизоду "Креће се лађа француска", а три године касније и један документарни филм

„Бизерта - повратак у легенду”, настао на основу монографије аутора Луке Николића...



Посећено је: 655  пута
Број гласова: 5























Skip Navigation Links