Михаило Апел (1856-1915) је високи војни официр који је био активан учесник Првог свјетског рата у служби Бечког двора. Ратовао је на Балканском ратишту, током прве аустроугарске офанзиве на Србију у другој половини 1914. године.
Имао је команду над босанско-херцеговачким XV корпусом чије је сједиште било у Сарајеву, пошто је Босна и Херцеговина била једна од многих покрајина Хабзбуршке монархије још од 1878. године када је анексирана.
Са својим јединицама је учествовао у оружаним дејствима у Подрињу, Мачви, Јадарско-Колубарском региону, гдје су његови одреди починили масовна убиства Срба цивила, пљачку и палеж њихове имовине, силовања и мучења жена, дјеце и старчади. О свему томе је др. Рудолф А. Рајс сачниио документацију и презентовао након Великог рата.
Након што је Војска Аустроугарске средином децембра 1914. године доживела велики пораз у Колубарској бици, па су Пета и Шеста армија, којој је припадао Михаило Апел и његов корпус повучени у Босну.
Почетком 1915. године Апел се разболео и наушта војну службу.
Умире у Ердевику (западни Срем) 1. фебруара 1915. гдје је и сахрањен.
ЖИВОТОПИС
Михаило Апел (њем. Michael von Appel) је рођен у Бечу 21. фебруара 1856. године. Беч је тада био престоница моћне Двојне (дунавске) монархије која је важила за велику европску силу и германско Источно царство.
Поријекло и школовање
Михаилов отац Лудвиг је такође био аустријски официр и имао је чин коњичког генерала.
Са непуних петнаест година Михаило Апел је уписао војну школу у Санкт Пелтену, градић који се налази у покрајини Доња Аустрија. Двије године касније уписује чувену Терезијанску војну академију недалеко Беча, коју је са успјехом завршио. Промовисан је у чин потпоручника 1877. године.
Каријера
Служба му додјељује радно мјесто у 52. пјешадијском пуку. Апел је са том јединицом наредне године учествовао у окупацији Босне и Херцеговине, након што је Бечки двор добио дозволу од Великих сила на Берлинском конгресу да може са својом војском да присвоји БиХ. Аустроугарска војска је имала низ жестоких битака у Босни са муслиманским живљем: Јајце, Тузла, Сарајево...итд.
Битка код Јајца 1878.
Већ 1881. године Апел добија чин натпоручника и распоређен је у Штаб 7. коњичке бригаде, чија је команда била у Темишвару (Банат). Четири године касније 1885. бива прекомандован у Штаб I корпуса у пољски Краков (Галиција), ту је добио чин капетана 1. класе.
У мају 1888. добија команду над једним батаљоном 52. пјешадијског пука, а четири године након тога добија чин мајора и постављен је за начелника штаба 28. пјешадијске дивизије у Љубљани. Кратко долази у Генералштаб 1894. године, а наредно љето произведен је у чин потпуковника. Већ 1896. године командује 34. пјешадијским пуком у Кошицама, а чин пуковника достиже 1898. године.
Парада Војске Аустроугарске
Током 1903-1907 Апел има команду над свим жандармеријским јединицама у Босни и Херцеговини. У то време добио је и чин генерал-мајора. Касније долази у Вишеград гдје је заповједао 7. брдском бригадом нешто више од годину дана. Добија и чин подмаршала и команду над 1. пјешадијском дивизијом.
Именован је 1911. године за врховног команданта босанско-херцеговачког 15. корпуса, гдје је насљедио генерала Морица Ауфенберга. Априла 1913. године добија чин пјешадијског генерала. Ту је дочекао и Велики рат.
ЗЛОЧИНАЧКА УЛОГА
Вишегодишње политичке тензије између Аустроугарске и Краљевине Србије су кулминирале у љето 1914. године. Процјенивши да је Србија измучена у Балканским ратовима (1912-1913), Бечки двор је ријешио да спроведе идеју германском о Продору на Исток, чиме био границе Аустроугарске царевине изашле све до Босфора.
Злоупотребљен је Видовдански атентат на аустријског надвојводу и престолонасљедника Франца Фердинанда у Сарајеву, гдје је оптужена директно Влада Србије премијера Николе Пашића. Усљедила је објава рата, а на страну Србије одмах стају: црногорски краљ Никола I Петровић и руски цар Николај II Романов.
Кристална ноћ у Сарајеву након атентата
За врховног заповједника аустроугарске војске на Балкану јула 1914. године је именован гувернер БиХ и генерал Оскар Поћорек, коме је додјељена Пета и Шеста армија, јачине 250.000 војника. Апелов босанско-херцеговачки 15. корпус је био састављен од четири дивизије и имао је национално мјешовити састав, гдје су били измјешани муслимани, Хрвати и Срби.
Иако је аустроугарска војска имала неке маневре у Посавини, главни удар је ишао у зони средњег и горњег Подриња. Тако су средином августа 1914. аустроугарски пукови прешли ријеку Дрину и ступили на тло Краљевине Србије.
Биланс аустроугарских похода
Одмах су почела масовна убиства Срба цивила (стриељања, вјешања, клања и туче...), палеж и пљачка имовине, силовања и мучења жена и старчади. Милости није било чак ни према дјеци. Аустроугарски војници су ишли од села до села и остављали пустош за собом и куће у пламену. Овакав монструозно дивљање и крваве пирове прекинула је Друга армија Војске Краљевине Србије, којом је командовао генерал Степа Степановић... О свему томе је др. Рудолф А. Рајс сачниио документацију и презентовао након Великог рата.
Посље дванаестодневних жестоких борби на Церу и у Мачви, Бечки солдати су поражени и бјеже ка Босни. Мноштво Срба у аустроугарској војсци, па тако и у 15. корпусу током Церске битке (али и касније) су се предали србским снагама, јер нису хтјели да ратују против својих сународника.
У септембру 1914. године аустроугарске снаге поново ударају преко Дрине: Гучево и Мачков камен, гдје су се водиле огорчене борбе са великим губицима на обје стране. Била је то пирова побједа Аустроугарске војске. Средином новембра 1914. креће нови напад на Сувобору, Рајцу и долини Колубаре, а крваве борбе су трајале мјесец дана.
Иако су Аустроугари имали почетног успјеха, чак су и у сред Београда направили славље, након жестоке противофанзиве Прве армије под командом генерала Живојина Мишића све аустроугарске јединице су у паници и нереду напустиле Краљевину Србију и вратили се у Босну. Ово је био велики шамар Бечком двору који је одјекнуо у цијелом свијету.
СМРТ
Након ових тешких пораза, генерал-пуковници Либоријус Франк и Оскар Поћорек су позвани у Беч на рапорт, гдје су смјењени и удаљени из службе.
Почетком 1915. године, генерал Маихаило Апел се тешко разбољео и бива принуђен да напусти своје радно мјесто.
Умире у Ердевику 1. фебруара у 59. години живота. Ту је и сахрањен, у западном Срему.