Бомбардовање Сурдулице је назив за монструозни злочин који је изведен током геноцидне акције "Милосрдни Анђео" у пролеће 1999. године, када су авиони НАТО пакта три пута (21. април, 27. април и 31. мај) бомбардовали градић Сурдулица, између Лесковца и Врања на југоистоку Републике Србије.
У ова три напада убијено је око 60 србских цивила, док је повређено око 220 људи. У овим нападнима страдало је најмање 20-оро деце млађе од 14 година. Материјална штета је огромна јер је више од пола града сравњено са земљом, док је улица Јована Јовановића Змаја од бомби које су истоварали НАТО авиони је скоро цела уништена.
У овим нападима су гађани цивилни циљеви као што су Дом за стара лица, Центар за плућне болести, један пављион где су биле смештени прогнаници из РС Крајине које су дошле августа 1995. године после злочиначке акције "Олуја 95", бежећи од хрватске војске.
Амерички генерали су касније тврдили да је реч о "једној бомби која је промашила циљ", што је била велика лаж и бежање од одговорности.
Сурдулица је иначе током НАТО агресије на Србију и Црну Гору 1999. године место које је имало највише жртава гледано у односу процентуално број становника. А ако се томе придода да је Сурдулица имала и током Првог и током Другог светског рата огроман број жртава јасно се изводи закључак да је Сурдулица понела неславну титулу најстрадалнијег места у Европи током 20. века.
ПРЕТХОДНИЦА
Савезна Република Југославија (1992-2003) је трећа јужнословенска држава, која је настала крајем априла 1992. током разбијања друге Југославије, проглашењем Устава на Жабљаку, од стране делегата Србије и Црне Горе.
У то време на простору авнојевксе Хрватске се водио жестоки рат између хрватских снага и крајишких Срба, који су већ формирали Републику Српску Крајину.
Док је у Босни и Херцеговини, већ почео крвави рат између Срба и муслимана и Хрвата. Ратови на простору западно од реке Дрине су завршили у јесен 1995. године, када је у савезној америчкој држави Охајо, потписан Дејтоснки мировни споразум.
Одмах након тога америчке војне фирме почињу да активно помажу албанске сепаратисте са Косова и Метохије, тако што су оснивали терористичке кампове у Републици Албанији, дајући им оружје и логистику. Тако је настала албанска ткз. ОВК, чији су припадници после илегално убацивани на територију СР Југославије, са циљем пљачке, шверца, дестабилизације мира и безбедности, провоцирајући са Полицијом и Војском Југославије сукобе већих размера.
У пролеће 1998. сукоби између албанских терориста и припадника југославенске војске и полиције постају све чешћи и жешћи, што се врло брзо претворило у отворени рат, са великим губицима на обе стране. Албански терористи су имали цело време подршку Запада.
НАТО пакт је стално претио да ће се укључити у те сукобе и да Београд мора да смањи број војника и полицајаца на Космету, да би се избегла њихова "интервенција".
У јесен 1998. године НАТО пакт почиње да довлачи своје војнике и технику у Вардарску Македонију и Републику Албанију, а некаквим споразумом "Милошевић-Холбрук" 13. октобра 1998. године избегнута је агресија на Србију и Црну Гору.
Наредне године, 15. јануара 1999. у косметском селу Рачак, општина Штимље, долази до сукоба припадника Полиције Србије и албанских терориста, које су западни медији фалсификовали, тако што су лажно извештавали по налогу Виљема Вокера, шефа ткз. Косовске веривикационе мисије, како су наводно србски полицајци побили албенске цивиле.
Вокер дошао да лажира извештаје
Управо тај случај је био окидач за агресију и бомбардовање Србије и Црне Горе 1999. што је покушано избећи у француском дворцу Рамбујеу некаквим преговорима представника Владе Републике Србије и косметских Албанаца. Како ни то није успело, амерички генерал Весли Кларк је наредио бомбардовање, односно покренуо геноцидну акцију "Милосрдни Анђео"...
Ситуација у Сурдулици
Сурдулица је градић који се административно налази у Пчињском округу, између Лесковца и Врања на југоистоку Републике Србије. Град је на месту где река Врла (27 км) излази из Варденичке клисуре и потом тече кроз Масуричку котлину.
Ту Врла прима с леве стране притоку, Романовску реку. Сурдулица је подигнута с обе стране ове две реке и на плавини, што јој даје живописан изглед, а реке омогућавају модеран развој.
Сурдулица је први пут спомиње у Средњем веку када је овај крај био у саставу србског царства под управом Немањића. Ту је постојао рудник гвоздене руде. Касније потпада под власт Турака Османлија који су у својим походима ишли све до Беча где су поражени. Овим крајем су једно време управљали Арнаути уз дозволу турског султана. Ослобађањем Ниша 1878. године, ослобођен је и овај крај.
Многи Сурдуличани су крајем 19. и почектом 20. века учествовали у Четничкој акцији за ослобођење Космета и Вардарске Македоније од турског терора и страховладе.
Сурдулица - моравски Јасеновац
Током Другог балканског рата 1913. и Првог светског рата 1914-1918 Сурдулица је постала поприште најжешћих сукоба јер су Бугари напали Краљевину Србију два пута... прво у лето 1913. године, али и касније у јесен 1915. године када се србска војска повлачила преко Албаније до Грчке. Тада је Власиначки одред под командом легендарног пуковника Михаила Плазине задржао бугарску навалу. Током Великог рата Сурдулица је постала масовна гробница.
Краљ Александар I Карађорђевић и Влада Краљевине СХС су подигли 1924. године у Сурдулици спомен костурницу да сведоче поколењима о тим догађајима.
Прво место у Краљевини СХС које је имало своју праву хидроцентралу било је управо Сурдулица, подигнута 1923. године, па је место електрифицирано. Иначе, доктор Милош Петковић је био предводник лекарског тима који је вршио успешно опоравак Солунских ратника 1920-их година и по томе био чувен у целој Европи. Касније 1930-их година Сурдулица је доживела велики процват и напредак. Имала је много садржаја који су привлачили туристе, али и становнике околних места који су се ту насељавали.
Током Другог светског рата Сурдулица се изнова нашла на удару бугарских фашиста који су имали геноцидне намере, па су опет масовно убијали Србе и вршили бугаризацију. Народ се дигао на устанак и успео да се одбрани од зла. Масовне гробнице су сведочиле о новим организованим и планираним злочинима над нашим народом. Сурдулица је ослобођена 5. септембра 1944. године.
Централни део града Сурдулице
После Другог светског рата Сурдуличани су обновили своје место и учинили га пожељним за живот, јер су искористили географске и саобраћајне потенцијале.
Према попису становништва 1991. године Сурдулица је имала око 12.000 становника од чега су 85% становника србске националности.
БОМБАРДОВАЊЕ И ЗЛОЧИНИ
Дана 24. марта 1999. године НАТО пакт, односно 14 земаља плус њихови помогачи су отпочели геноцидну агресију и варварско бомбардовање Србије и Црне Горе. Циљ је био поразити тј. уништити Србе и отети им АП Косово и Метохију.
Северноатлански пакт је над грађанима Сурдулице извршио три пута злочин 1999. године.
Први удар
Био је 21. априла 1999. године када су НАТО бомбе засуле избеглички павиљон у коме су се налазили Крајишки Срби који су у лето 1995. године дошли у колонама у овај део Републике Србије бежећи од хрватске војске након злочиначке акције "Олуја 95"... Тада је убијено најмање 12 цивила, а преко 20 људи је тешко рањено.
Други удар
Био је уторак 27. априла 1999. године... и то је био најтежи удар на Сурдуличане. Нешто после 12:00 сати зачуле су се сирене за узбуну, а после пар минута почеле су одјекују детонације, заправо авиони НАТО пакта су почеле да бомбардују централне делове града: Пискавица, Чубурине Ливаде, Змај Јовина улица итд. Најмање десет пројектила је испањено. У овом ужасном нападу убијено је преко 20 Срба цивила, док је рањено најмање 100 србских цивила, од чега 15 деце млађе од 14 година. Најмање 500 кућа је сравњено са земљом... Улица Јована Јовановића Змаја је потпуно уништена.
У подруму породичне куће Александра Милића, који је дуго година радио у Немачкој убијено је шест чланова његове породице и девет његових комшија.
Трећи удар
Био је 31. маја 1999. године... овај напад је био током ноћи. Опет су бомбардовани цивилни циљеви. Убијено је најмање 20 Срба цивила, док их је 90 тешко рањно. Бомбе НАТО агресора погодиле су опет избеглички центар са Крајишким Србима, Дом за стара лица, и Центар за плућне болести.
ИМЕНА ЖРТАВА
Све жртве током НАТО агресије званичници Северно-атланског савеза су проласили колатералном штетом.
Највећи дио убијених жртава је био смештен у избегличком кампу, односно то су прогнани Срби из Лике (Врховине, Кореница) и Кордуна (Сјеничак, Војнић, Вргинмост, Крњак, Дуга Реса), који су августа 1995. године напустили РС Крајину услед агресије хрватске војске под кодним именом "Олуја".
| ПОГИНУЛИ |
РАЊЕНИ |
- Милић Александар, стар 35 година
- Милић Стаменка, стара 65 година
- Милић Миљана, стара 14 година
- Милић Владимир, стар 11 година
- Милић Весна, стара 35 година
- Миловановић Милорад, стар 17 година
- Малобабић Миленко, стар 17 година
- Малобабић Раде, стар 19 година
- Малобабић Милена, стара 20 година
- Малобабић Босиљка, стара 53 године
- Сљепчевић Мила, стара 90 година
- Манојловић Душан, стар 72 године
- Манојловић Милица, стара 77 година
- Драгић Напијало, стар 70 година
- Јањанин Богданка, стара 74 године
- Поповић Славко, стар 60 годуна
- Будисављевић Петар, стар 60 година
- Павковић Ђорђе, стар 45 година
- Жигић Раде, стар 52 године
- Малешевић Даница, стара 61 годину
- Вучковић Миланка, стара 65 година
- Рашић Стана, стара 66 година
- Милановић Боса, стара 68 година
- Величковић Десанка, стара 67 година
- Рангелов Стамен, стар 61 годину
|
- Милица Миловановић
- Војислав Милић
|
ПОСЛЕДИЦЕ
Након другог напада 27. априла 1999. године из седишта НАТО пакта обратио се новинарима потпарол Северноатланског пакта Џејмс Шеј изјавио да је реч о „једној бомби која је промашила циљ“, међутим врло брзо га је демантовао извештач америчке ТВ мреже ЦНН, који је, на основу оног што је видео на лицу места, рекао:
- "Нема никакве сумње, потпуно сам уверен на основу онога што видим да је овде пало више од једне бомбе“.
Италијански дневник „Манифесто” изашао је 29. априла 1999. године са потпуно белом насловном страном у знак протеста због правог масакра који је починио НАТО у Сурдулици. На самом дну прве стране дневника написана је порука "Деца нас не гледају"...
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
Октобра 2000. године дошло је до политичких промена у Републици Србији, када власт преузумају странке ткз. демократске оријентације и њихови лидери: Зоран Ђинђић, Војислав Коштуница, Владан Батић, Горан Свилановић, Драгољуб Мићуновић... итд. Они су донели радикални заокрет у спољној политици наше земље и отпочели евро-атпланске интеграције.
Хвала што сте гласали јер смо вас преварили
Такође, тужбе против НАТО чланица је Влада Србије, коју је саставио Зоран Ђинђић прогласила неважећим, односно поништене су... а онда је и у Хашки Трибунал испоручен велики број наших војних и полицијских официра, који су учествовали у одбрани своје домовине 1990-их година. Преко 2.000 Албанаца са пресудама за тешка кривична дела су пуштени из казнено-поправних домова на слободу, без икаквог услова и захтева са друге стране.
Сем тога, у јавном и медијском простору термин "НАТО агресија" је замењен са "ваздушни удари" или "НАТО интервенција". Лидери земаља НАТО чланица које су учествовале у агресији и бомбардовању наше отаџбине су дочекивани у Београду под изговором економске сарадње и напретка, а уствари то је била права колонизација Републике Србије.
ЗАКЉУЧАК
Сурдулица је једно од најстрадалнијих места на Балканском простору. Само у 20. столећу је три пута жестоко пострадала, прво од Бугара и Немаца у два свестска рата, а онда још и 1999. године неколико пута бомбардована из авиона НАТО пакта, када је град скоро сравњен са земљом.
Овај злочин бомбардовања Сурдулице где су пострадали највише цивили је само једна од карика геноцидног ланца који се на Србе обрушио у последњој деценији 20. века од стране суседних народа, као и Великих сила (Немачке, Канаде, САД, Велике Британије, Француске...).
С обзиром да су у читавој западној хемисфери само Срби етикетирани као главни кривци за ратове на бившем југославенском простору деведесетих година, тешко је веровати да ће ико од налогодаваца и извршиоца ових монструозних злочина бити изведен пред лице правде и процесуиран. Нама остаје да памтимо и стварамо културу сећања.