Откос 1991 - www.zlocininadsrbima.com


Оцените нам овај чланак:

Време: Распад СФР Југославије и ратови 1990-их

Област: Западна Славонија


Откос 1991



РАТ У ХРВАТСКОЈ 1990-их

Вуковар - Госпић - Бљесак - Олуја - Грубори

Медачки џеп - Сисак - Миљевачки плато

Масленица - Породица Зец - Паулин Двор

Породица Рокнић - Породица Олујић - Задар

Караџићево - Логор Лора - Корански мост

Плитвице - Логор Рибарска колиба - Осијек 

Афера Шпегељ - Божићни Устав - Максимир

Откос - Бјеловар - Пакрачка пољана

Борово Село  - Вариводе - Јесење Кише

Логор Керестинец -

 

"Откос" је назив за злочиначку операцију хрватских паравојних снага на подручију Грубишног поља и Источне Билогоре у периоду од 30. октобра до 4. новембра 1991. када су припадници хрватске полиције и паравојске за 5 дана протерали више од 4.000 људи из 40 села, највише српске националности. У овој акцији убијено је најмање 30 људи, углавном старији од 50 година живота. Источна Билогора обухвата простор од 700km² у северозападном делу Хрватске.

За ове ужасне злочине и етничко чишћење до сада је одговарало само 1 припадник хрватских паравојних формација: Вељко Марић, који је ухапшен и осуђен у Србији.
 

 

ПРЕТХОДНИЦА

СФР Југославија је била федеративна држава састављена од 6 република(СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија). И Југославија и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живели у СФРЈ . Друштвено-економско уређење СФРЈ је био социјализам. Устав Југославије од 1974. године донео је децентрализацију СФРЈ , која је касније омогућила сепаратистичким снагама у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији СФРЈ , а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат. Крајем 1989. године, Скупштина СФРЈ доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замењује вишепартијск систем. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Крајем јануара 1990. године долази до распада Савеза Комуниста Југославије, на чувеном 14. конгресу СКЈ у Београду, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе СФРЈ. Словеначка делегација напушта заседање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен з питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је после 45 година прекинута владавина комуниста у СФРЈ.


 


Ситуација у СР Хрватској

Након одржаних вишестраначких избора у СР Хрватској 22. априла 1990. године у Хрватској је победила странка ХДЗ која је у свом политичком програму јасно истицала жељу за независности тј. одвајање СР Хрватске од СФРЈ. У целој СР Хрватској владала је велика еуфорија због победе ХДЗ на изборима, а након тога све чешће су се могле јавно видети слике усташких злочинаца (Анте Павелића, Алојзије Степинац, Вјекослав Лубурић ...), усташки поздрави и чути усташке песме. Србима у СР Хрватској је то будило аветна сећања на прогоне и геноцид из времена НДХ.

Већ у пролеће странка ХДЗ и Фрањо Туђман су преузели контролу над полицијом, медијима, Тужилаштвом и државном управом. Српски кадови из полиције су очишћени у пролеће 1990. одмах по преузимању власти, тако што су нереди на Максимиру (загребачком стадиону), између фудбалских навијача НК Динамо и ФК Црвене звезде злоупотребљени и искориштени у пропагандне сврхе са антисрпским предзнаком. Тако је кренуо медијски рат против свега што је српско и југославенско. Власт СР Хрватске у Загребу, је током лета донела одлуку да формира себи и оружане снаге. Октобра и новембра 1990. године у СР Хрватску илегално увезена велика количина наоружања за потребе резервног састава полиције, чланова ХДЗ и ХОС. Ту акцију су водили Мартин Шпегељ и Јосип Бољковац, министри у тадашњој влади Хрватске. Контраобвештајна служба ЈНА је снимила филм о овом подухвату на војном полигону ЈНА у Гакову октобра 1990. године, а 27. јануара 1991. то и објавио на ТВ Београд. Дана 22. децембра 1990. у Сабору је свечано проглашен "Божићни Устав", којим су Срби изгубили деценијску конститутивност, а Хрватска избацила назив "социјалистичка" из свог назива.

Од маја 1990. године ситуација у СР Хрватској се из дана у дан погоршавала и Срби су били страховито уплашени за своју личну сигурност и своје имовине. Редовно су се могли видети и усташки графити, пароле, плакати, а велики број Срба је преко телефона добијао претње да морају да се иселе из својих кућа и оду у СР Србију. Добијали су чак и претећа писма у којима је стајао потпис "ХДЗ". Овакве претње су добијали чак и Хрвати који су били у брачној заједници са Србима... Срби у Хрватској су добијали отказе на послу, а чак су им и деца психо-физички малтретирана у школама. У скоро свим насљеима где су Хрвати имали апсолутну или релативну већину постојали су одређни чланови странке ХДЗ који су имали задатак да пазе на кретање својих комшија Срба (шпијунажа).

 

 

Ситуација у Западној Славонији

Срби на овом подручију Билогоре представљају домицилно становништво које се ту налази још од средине 16. века. У току Другог светског рата усташки режим НДХ је на територији Источне Билогоре починио геноцид према српском и нехрватском становништву убијајући их у кућама, шумама, бацајући у јаме, одводећи у логоре одакле се мало ко вратио, пљачкајући и палећи им имовину и православне светиње.

Почетком 1991. године на Билогору су доведени полицајци пореклом из Херцеговине. У пролеће 1991. Србе из свих насељених местан на Билогори позивају на информативне разговоре и проверавања. У јавним листовима могу се видети чак и усташке пароле (Грубишнопољски лист бр. 91, од 19. јула 1991). Од марта месеца 1991. креће минирање српских локала у Дарувару и околини. А од маја 1991. су нестале све спомен-плоче и споменици жртвама и народним херојима из Другог светског рата. Срби из општине Дарувар су организовали референдум за припајање Дарувара САО Крајини. Припадници МУП-а Хрватске долазе на гласачако место и скидају заставе, а контрлоре хапсе. 12. августа 1991. Постављају се полицијски пунктови на свим излазима из Гробишног Поља, Бјеловара, Подравске Слатине и Вировитице. Ноћу се често чује пуцњава из аутоматског оружја.

Од 16. августа 1991. у Западној Славонији крећу незаконита хапшења, затварања, киднаповања, мучења Срба, углавном цивила од стране хрватских паравојних јединица. Међу њима нестали су следећи Срби: Спасо Милошевић (полицајац на боловању), Кекеровић Млађен, Дмитар Станић, Драган Мачак и др. Сви они су киднаповани док су ишли на посао. Једино је пуштен Кекеровић Млађен јер је имао познанство са начелником СУП-а Бјеловар, Стојаном Густином. Хрватска пропаганда је ширила лажи да је ЈНА имала своја дејства на Билогори и да угрожава Хрвате. Исто тако су стално говорили о присуству "четника" и све Србе су сврставали у четнике, иако четника није било на Билогори ни за време Другог светског рата, већ само партизана. Чак и за време постојања СФРЈ, када су постављане спомен-плоче невино убијеним жртвама народа Западне Славоније, екстремно оријентисани Хрвати су те плоче уништавали. Од септембра 1991. крећу маосвно и минирања српских кућа у селима око Подравске Слатине, Дарувара, Бјеловара и Грубишног Поља. Српско село Јасенаш је нападнуто 2. септембра 1991, а Иваново село је нападнуто 21. септембра 1991. ХДЗ је касније издао књигу "Откос" где је прецизно навео податке о организаторима и извршиоцима ових незаконитих радњи као и имена злочинаца са чиновима и улогама у том подухвату.


Српска насеља у општини Грубишно Поље 1991.

 

 

Непосредно пред прогон

У свим градовима Словеније и Хрватске 1991. где су биле и касарне ЈНА, долазило је до провокација и малтретирање војника и официра ЈНА као и њихових породица, од стране хрватског становништва. Дешавало се да им градске власти искључују воду, струју, недозвољавају доставу хране у касарну и др. У тим касарнама су се већином налазили војници на редовном одслужењу војног рока. Војници и официри ЈНА хрватске и словеначке националности, су од маја 1991. масовно дезертитали из ЈНА, одлазећи кућама, а многи су приступали ЗНГ или у специјалне јединице полиције.

 

У Бјеловару је постојала касарна ЈНА "Божидар Аџија" у којој је била смештена 265. моторизована бригада ЈНА. Та касарна је била под управом Пете војне области ЈНА са комадом у Загребу. Хрватске паравојне снаге су 29. септембра 1991. заузеле касарну ЈНА „Божидар Аџија“ након вишесатне борбе са припадницима ЈНА и том приликом је почињен ратни злочин, када је убијено неколико заробљених војника и официра ЈНА. Исти дан је и мајор ЈНА Милан Тепић дигао складиште муниције у шумици "Бедник" у ваздух, усмртивши том приликом и себе и око 200 припадника хрватских паравојника.

Прогон српског становништва на подручију Западне Славоније почео је 29. октобра 1991. на основу одлуке коју је донео тзв. Кризни штаб Славонске Пожеге, којом је требало да се "евакуише" 26 српских села подно Папука и Псуња. Овај прогон је био први већи прогон становништва након Другог светског рата, који је имао и званичну наредбу. Пре саме акције "Откос" на подручију Источне Билогоре је убијено током јесени 1991. најмање 20 српских цивила.

Када је српско становништво избегло према Босни и Херцеговини, пошто се у то време тамо још није водио рат, одмах у је у српским селима уследила пљачка, минирање и паљење кућа све са циљем да се Србима онемогући повратак. Уништене су чак и православне светиње. Они Срби из споменутих села који нису отишли у Босну, остали су код рођака и пријатеља у суседним селима: Чечавачки Вучјак, Горњи Врховци и Шњегавић. То је дошло до организовања покрета отпора хрватском државном тероризмз, па је формира Територијална Одбрана и отпочеле су сеоске страже.

 


ПРИПРЕМА НАПАДА

Након заузимања касарни ЈНА у Бјеловару, Вировитици и оконим градовима, хрватске паравојне снаге су добиле значајну помоћ и надмоћ у наоружању. 1. октобра 1991. тзв. Кризни штаб у Грубишном Пољу је дао налог Фрањи Ковачевићу да заузме српска села Билогоре. Тако је 4.10.1991. је пуковник ЗНГ Мирослав Језерчић именовао Фрању Ковачевића за главног координатора ове акције, а Ђуру Црквенца за његовог заменика и помоћнике Ивицу Дебића и Антуна Делића. Док је за централно место организације одређена зграда ТО Грубишног Поља, где је комадовао Људевит Скал. 8.10.1991. се доноси коначна одлука о почетку тајне акције "Откос", која је садржала план у 12 тачака. Међутим, 9.10.1991. Генералштаб хрватске паравојске који предводи бивши генерал ЈНА, Антун Тус издаје наредбу да се одложи извођење акције "Откос", јер је наступило примирије са ЈНА, дан раније. То време су хрватске снаге искористиле за прегруписавање и попуну једница.

 


НАПАД И ПРОГОН

31. октобра 1991. године око подне, отпочела је акција "Откос", тако што су припадници хрватских паравојних снага и цивилне заштите напале припаднике Територијалне Одбране које су формално биле из састава Бањалучког корпуса ЈНА. Те јединице су ту дошле из Словеније, у складу са споразумом ЈНА и новоизабране власти у Словенији. Однос нападача и брањеника је у том моменту био 6:1, јер су хрватске снаге бројиле више од 2.600 војника, а српске нешто више од 450. Тада, крајем октобра 1991. Хрватска још није била међународно призната, већ је била у саставу СФРЈ. У том првом нападу за време "Откоса" погинуло је 12 припадника ТО и још је убијено 10 цивила. А након "Откоса" убијено је још 8 цивила. Српско село Мали Грађевац је до темеља уништено и спаљено. Хрватске паравојне снаге су напале 2. новембра 1991. и село Рушевац у општини Славонска Пожега, када је убијено неколицина старијих српских цивила. Они су живи спаљени у својим кућама: Миличић Јагода (80), Трлајић Љуба, Трлајић Анђа, Чичковић Ката, Васић Ђуро (70). А хрватске снаге су 3.11.1991. ушле у војни полигон ЈНА у Гакову.

Затим је на подручију Источне Билогоре у троуглу Бјеловара, Дарувара и Вировитице из 23 српска села и још 15 насеља која су углавном насељена са Србима, и још 250 припадника других несрпске нације кренуло у избеглиштво, јер нису веровали хрватским паравојницима. Чак и они Срби који су остали у хрватској полицији су убијени након "Откоса“.

 

ИМЕНА ЖРТАВА

Настрадали цивили пре Откоса

Српски цивили на подручију Источне Билогоре, у троуглу Бјеловара, Грубишног Поља и Вировитице су од јула до новембра 1991. били изложени: батињању, рањавању из ватреног оружја, сакаћењу, пљачкању, незаконтом хапшењу и киднаповању, од припадника ЗНГ, МУП-а Хрватске и чланова ХДЗ, који су имали у хотелу "Билогора" имровизовани затвор. Међу тако настрадалима су следеће особе:

  1.     Станић М. Дмитар, рођен 1952. у Великој Ператовици, ухапшен је 16. августа 1991. а исти дан је убијен од ЗНГ.
  2.     Милан Бозета,
  3.     Илија Стојић,
  4.     Милорад Бубић,
  5.     Млађен Кекеровић,
  6.     Др. Душанка Даљуг, заробљена августа 1991. и мучена, после размењена,
  7.     Боривоје Димић,
  8.     Сукур Живко, заробљен августа 1991. и мучен, после размењен
  9.     Живко Ћетковић,
  10.     Милан Дробац,
  11.     Ђуро Љуштина,
  12.     Мачак Драган,
  13.     Торбица Милорад, тешко мучен и убијен августа 1991. у Згради ТО Грубишно Поље.
  14.     Милошевић Спасоје, ухапшен и убијен у Грубишном Пољу 16. августа 1991.
  15.     Милојко Рајлић,
  16.     Саво Карановић
  17.     Миленко Басташић, рањен од Крунослава Буковца из аутоматске пушке на бензинској пумпи,
  18.     Мачак Драган, ухапшен и убијен у Грубишном Пољу 16. августа 1991. године од припадника јединице Стојана Густина.
  19.     Почуча Милорад, затворен 27.9.1991. а потом и мучен.
  20.     Васиљевић Мићо, из Грубишног Поља, убио га је Вељко Марић септембра 1991. у Грубишном Пољу.
  21.     Тврдоријека Ђ. Стеван, рођен 1927. у Грубишном Пољу. Био је угледан и богат домаћин. Убијен је 20.9.1991. од припадника ЗНГ: Вељка Марића и Тренгер Рудолда.
  22.     Гашпаров Љиљана (р. Вучковић) из Велике Трешњевице, убијена 17.9.1991. у родитељској кући, иако ту није било борбених дејстава. Њена мајка и брат су одведени у логор.
  23.     Слијепчевић Петар, из Растовца, убијен септембра 1991. највероватније од Вељка Марића.
  24.     Љуштина Никола, стар 70 година, заробљен у селу Јасенаш, потом одведен у логор где умире од задобијених повреда.
  25.     Познић С. Раде, рођен 1935. у Турчевић Пољу. Незаконито ухапшен од хрватске полиције 28.10.1991. у својој кући. Одведен прво у Грубишно Поље, потом у Бјеловар где је убијен, а тело му није нађено.
  26.     Вуковић Зорка, погинула октобра 1991. када су снаге ЗНГ гранатирале Тручевић Поље.
  27.     Чакмак Ранко, погинуо октобра 1991. када су снаге ЗНГ гранатирале Тручевић Поље.
  28.     Чакмак Мара, погинула октобра 1991. када су снаге ЗНГ гранатирале Тручевић Поље.
  29.     Лазић С. Здравко, из Бачковице. Ухапшен 8.10.1991. под лажним оптужбама хрватске полиције да "снабдева ћетнике" у Великом Грђевцу, а потом је жив бачен у септичку јаму на војно-полицијском полигону, у шуми "Кукавица“.
  30.     Царевић И. Миленко, рођен 1952. у Чађавцу. Ухапшен 8.10.1991. у Великој Писаници од хрватске полиције. Одведен на војни полигон у шуму "Кукавица" и ту тешко мучен и на крају убијен из аутоматске пушке. Убијен је од Ивановић Д. Бранка, Србина из Равнеша, у хрватској униформи.
  31.     Јоветић С. Недељко, из Чађавца. Ухапшен 8.10.1991. у Великој Писаници. Постоје велике индиције да је и он завршио у шуми "Кукавица“.
  32.     Радаковић Слободан живео у Бачковици, рођен у Великој Барни. Ухапшен и убијен 9.10.1991.
  33.     Лазић С. Зоран, рођен 1970. у селу Имљани (БиХ). Доселио се у село Полум. Ухапшен 6.10.1991. у Великој Писаници, а после убијен. Не зна се где му је тело.


Настрадали цивили у Откосу

  1.     Раде Кравић, ухапшен од ЗНГ, држан у затвору у Бјеловару. Пуштен, а потом убијен у Дапчевачким Брђанима у једној шуми.
  2.     Живко Мишчевић
  3.     Љубан Орић, из Тополовице заклан од припадника ЗНГ 2. новембра 1991. после спаљен.
  4.     Љуба Орић, из Тополовице заклана од припадника ЗНГ 2. новембра 1991. после спаљена.
  5.     Отковић Љуба, из Растовца, убијена 3. новембра 1991. на очиглед свог супруга, од стране Вељка Марића.
  6.     Глежнић Стеван звани Кузман, рођен 1920. у Великој Дапчевици. 2.11.1991. се затекао у селу Лончарица где је заклан од припадника ЗНГ Вировитица.
  7.     Мишчевић Живко, рођен 1948. у Лончарици. Убијен у свом дворишту 2.11.1991. од припадника ЗНГ.
  8.     Поповић Милан, рођен 1928. у Лончарици, где је убијен 2.11.1991.
  9.     Сокол Фрањо, Хрват по нацији из Велике Дапчевице. Убијен 2.11.1991. у својој кући од припадника ЗНГ Копривница, јер му је ћерка била удата за Србина Душана Мркшића из Грубишног Поља.
  10.     Ишибај Т. Мирослав, рођен 1963. из мешаног брака Албанца и Српкиње. Убијен од хрватских снага 1.11.1991. у Великом Грађевцу. Хрватска пропаганда је лажирала да су њега убили билогорски Срби.
  11.     Мачак Стево, из Мале Јасеноваче. Тешко је пребијан и мучен 1.11.1991. умро је дан касније од задобијених повреда.



Настрадали цивили после Откоса

  1.     Вудраг Даница, стара око 70 година, из Велике Дапчевице крај Грубишног Поља. Убијена је у децембру 1991. од припадника ЗНГ у дворишту Филипа Глежноћа.
  2.     Јаворина Милан, рођен 1951. у Малој Дапчевици, радник комуналног предузећа у Грубишном Пољу. Био је сведок многих мучења убистава Срба у Грубишном Пољу 199. те му је подметнута саобраћајна несрећа где је настрадао код зграде Шумарије. Егзакутор је особа са презименом Чвек.
  3.     Милић С. Војислав, рођен у Зринској, а живео у Ждраловима. После одласка Срба са Билогоре новембра 1991. одлази у Зринску да види шта му је са породицом и имањем. У повратку га припадници ЗНГ извлаче из аутобуса код циглане у Великом Грђевцу и убијају.
  4.     Попржан Ј. Раде, Србин из Цремушине р. 1926. вратио се из Тење гдје је боравио код кћери и њене породице у родно мјесто гдје га убијају хрватски екстремисти 1996.
  5.     Раделић А. Милан, рођен 1923. у Великом Грђевцу. Убијен на Велики Петак 24.4.1997. од стране Јосипа Маријана из В. Грђевца и Златка Грденића из Павловца, активиста ХДЗ још од 1990.
  6.     Царевић Љубо (60),
  7.     Царевић Милан (71),
  8.     Дулић Ката (74),
  9.     Дулић Миле (39),
  10.     Дулић Јагода (74),
  11.     Дулић Радојка (47),
  12.     Ивановић Бранко (30),
  13.     Ивановић Милева (47),
  14.     Старчевић Анђа (62),
  15.     Старчевић Јелка (80),
  16.     Старчевић Мара (55),
  17.     Старчевић Милка (72),
  18.     Старчевић Јагода (75),
  19.     Старчевић Рајко (31),
  20.     Шимић Милка зв. Мица (61),
  21.     Шимић Милка (70),
  22.     Живковић Јанко (67),
  23.     Мијатовић Миле (82),
  24.     Протић Милан (60), заклан у кревету,
  25.     Протић Станко (69),
  26.     Радмиловић Милан,
  27.     Радмиловић Ана,
  28.     Радмиловић Илија (41),


Погунули припадници српске Територијалне Одбране

  1.     Шукић В. Миленко, рођен у Великој Барни, погинуо 31.10.1991. у Растовцу.
  2.     Глежнић Душко, из Велике Дапчевице, погинуо 31. октобра у Растовцу,
  3.     Тијеглић Светозар, погинуо 31. октобра у Растовцу,
  4.     Илић Јово, из Зринске, погинуо, у Зрињанским брдима 31.10.1991.
  5.     Бојић Душан, из Малог Грђевца, погинуо на у Зрињанским брдима 31.10.1991. године погођен снајпером, сахрањен у Гакову.
  6.     Лазић Зоран, из Нове Писанице, рањен 31. октобра у Зрињанским брдима, а после убијен.
  7.     Хорват Ђуро, из Чађавца, Хрват, убијен од ЗНГ у Растовцу 31. октобра 1991.
  8.     Кокот Миленко, из Грубишног Поља, погинуо у Растовцу 31. октобра 1991. и спаљен.
  9.     Радојичић М. Ненад, р. 1970. убијен 31. октобра 1991. у Горњој Ковачици.
  10.     Пендељ Ненад, из Мале Ператовице, Хрват, р. 1968. погинуо у Горњој Рашеници 31. октобра 1991.
  11.     Познић Р. Живко, р. 1957. у Малим Зденцима, заробљен у Растовцу 31. октобра 1991. мучен и спаљен у Турчевић Пољу.
  12.     Смиљанић Роберт, тешко рањен 31. октобра 1991. у Растовцу од тромблонске мине, потом спаљен.

 


ИЗВРШИОЦИ

У овој акцији "Откос" учествовали су следеће полицијске и паравојне јединице Хрватске:

  •     127. бригада ЗНГ из Вировитице,
  •     Специјална јединица полиције "Омега" из Бјеловара,
  •     Противдиверзантска јединица ЗНГ из Бјеловара,
  •     57. самостални батаљон ЗНГ из Грубишног Поља,
  •     Одред народне заштите из Грубишног Поља,
  •     105. тенковска бригада из Бјеловара,
  •     19. артиљеријска бригада из Вировитице (МПОАД),
  •     Добровољачка бригада из Корпивнице,
  •     52. батаљон из Дарувара...

 

 

НАЛОГОДАВЦИ И ОРГАНИЗАТОРИ

Особе које су организовале и командовале овом акцијом су:

  1.     Фрањо Ковачевић, пуковник у ЗНГ,
  2.     Мирослав Језерчић, пуковник ЗНГ, командант 2. оперативне зоне Бјеловара,
  3.     Људевит Скал, командант ТО Грубишног Поља,
  4.     Ђуро Црквенац заменик Фрање Ковачевића,
  5.     Ивица Дебић, помоћник Фрање Ковачевића
  6.     Антун Делић, помоћник Фрање Ковачевића, високи функционер ХДЗ Вировитица,
  7.     Ђуро Дечак, рођен 1952. у Градини крај Вировитице,
  8.     Хамдија М. Машиновић, пореклом из БиХ, командант ПУ у Бјеловару,
  9.     Жељко Цепанец, командант ЗНГ у Бјеловару,
  10.     Иван Боснар, из Дарувара,
  11.     Стево Гладојевић, начелник СУП Грубишно Поље,
  12.     Круно Буковац, син зубара Златка из Великог Грђевца.



ПОСЛЕДИЦЕ

Ујутро 10. децембра 1991. хрватске јединице: 121. бригада из Нове Градишке и 123. бригада из Славонске Пожеге, отпочињу напад и на преостала 3 "непокорена" села подно Билогоре. Села су заузета без отпора, а становништво у њима је кренуло ка Босни у избеглиштво. Разлог за овакву одлуку лежи у чињеници да српско становништво на овом подручију је и за време НДХ имало такође трагичну судбину, када су њихови преци убијани на кућном прагу или одвођени у неки од усташких логора: Јасеновац, Јадовно, "Даница"... одакле се нису вратили. Према подацима Веритаса, тада је убијено још 67 Срба, од чега 31 жена, за неколико дана, а само 10. децембра 1991. убијено је 36 људи, углавном старијих и немоћних. У тим селима је након етничког чишћења отпочела пљачка и паљење имовине, као и минирање кућа. Тако је уништено 616 кућа и 590 привредних објеката. Док се 1.500 људи српске националности поново нашло у збеговима ка Босни и Херцеговини.

Након овог етничког чишћења, уништени су вредни културно-историјски споменици под заштитом УНЕСЦО-а и православне светиње: Храм светог Димитрија у Растовцу (подигнут у 17. веку) и црква Успенија Пресвете Богородице у Доњој Рашеници (саграђена 1709. године). У децембру 1991. због свих ових догађаја још 7.000 Срба из Западне Славоније напушта своје куће и одлази у Босну и Херцеговину или Србију.

Пре Другог светског рата, на подручију Источне Билогоре живело је 18.000 Срба. Након усташког геноцида у НДХ, као и оних прогона у ратовима на подручију бивше Југославије 1991-1995. број Срба се страховито смањио. Према попису становништва из 2011. преостало је око 1.000 Срба, углавном старијих без деце.

 


СУЂЕЊА И ОПТУЖНИЦЕ

2000. године је хрватско правосуђе отпочело истрагу за српске цивиле који су убијени 10.12.1991. у три српска села. Али до данас није ниједна пресуда донесена у вези тог случаја. ДИЦ Веритас је крајем 2008. године предао Тужилаштву за ратне злочине у Београду обимну документацију везано за злочине и етничко чишћење Срба у Пожешкој котлини и Источној Билогори 1991. Спроведен је предкривични поступак, а докази су достављени и хрватском тужилаштву. Ни пред хрватским, ни пред међународним судовима нико није одговарао нити је уопште процесуиран за ове ратне злочине и етничко чишћење српских села у Западној Славонији.

Милорад Почуча је имао после тортуре 3 пластичне операције, не би ли се сакрили трагови мучења. После рата је тужио Хрватску, а на Суду су му тражили потврду инвалидности. Он је отишао у болницу у Вировитицу да то тражи, а седам дана касније умире на пречац.

Пред српским правосудним органима, у Београду, једно је процесуиран Вељко Марић, припадник ЗНГ, за убиство старца Петра Слијепчевића 31. октобра 1991. у селу Растовац, у општини Грубишно Поље. Иста особа је осумњичена и да је током септембра 1991. године, незаконито затварала, мучила и тешко повређивала људе српске националности у средњошколском центру у Грубишном Пољу.

Вељку Марићу се на терет ставља убиство Миће Васиљевића и Владимира Кучере, као и мучење Звјездана Мачка. Вељко Марић је ухапшен 17. септембра 2010. у Димитровграду, на основу потернице Интерпола, а после је и осуђен од српског правосуђа на 12 година затвора.

Марић је пуштен, тј. испоручен Хрватској 2. јуна 2015. године, где је уживао статус хероја и привремено смештен у затвор у Глини, а после је послат кући на "лечење" односно на привремену слободу. 21. септембра 2016. године враћен је у затвор због насиља у породици.

 


ПАРАСТОСИ

У Београду се већ годинама крајем октобра или почетком новембра (недеља) у 11 сати, у цркви светог Марка, одржава парастос за погинуле и настрадале западнославонске Србе током јесени 1991.



Да се не заборави и не понови!







































Skip Navigation Links