У једном новобеоградском сутерену живи пензионисани пуковник Берислав Попов. Стан, ако се то тако може назвати, сасвим је неуслован, без купатила и с лавабоом који користи још једна фамилија сличне судбине. Једини прозор у дневној соби је армиран жицом и застакљен мутним окном, налази се високо, скоро под самим плафоном и гледа на тротоар.
Пуковник Берислав је још у доброј снази, живи са супругом Аземином. Једини прави украс на зидовима су фотографије њихових унука. Oно што је прошло као траума могло би да буде и заборављено. Ако је прошло.
ОПТУЖБЕ ИЗ СЛОВЕНИЈЕ
Почетком маја 2008. године Бериславу Попову је из Мурске Соботе стигла оптужница окружног државног тужиоца „због кривичног дела злочина против цивилног становништва, кажњивих по члану 142-I-II КЗ СФРЈ”.
Наведени су још неки чланови Закона и Устава бивше домовине коју је бранио пуковник Попов. Није је одбранио, државу није могуће бранити ако се она с тиме не слаже и још се силом опире. Али, за окружног тужиоца из Мурске Соботе нешто параграфа из „неразрушиве заједнице” још је и те тако живо.
Ако смо добро бројали оптужнице, то је четврти пут да Попову на разне бескућничке адресе стижу судски папири са самог севера бивше заједничке државе. Први пут, то се догодило 17. јануара 1997. године. Пуковник је дао исказ у Другом општинском суду у Београду у новембру те године. Све се поновило 1998, али у Првом општинском суду.
Трећи пут, Попов је саслушан у истом (Првом) суду, у мају 2006. године. Само су се истражне судије мењале. Поново је изгледало да ту више не може бити нових питања и недоумица, све до овог пролећа. Тачно на сутеренску адресу стигла је оптужница, на чистом словеначком језику. Попови су је вратили пошиљаоцу, уз учтиву молбу да се мало потруди око превода, или да важне папире шаље као и до сада: преко неког београдског суда. То је написала и потписала супруга Аземина Попов. Пуковник се није затекао код куће.
ПОКАЗАЛИ ЗУБЕ СЛОВЕНЦИМА
Мора да постоји неки јак разлог за реновирану судску кампању против Берислава Попова! Можда због тога што се његова јединица у кратком, иначе поразном рату, у Словенији понашала „нетипично”, то јест сасвим војнички. Није допустила словеначким територијалцима да је разбију и понизе. На овај начин је могуће да се хипотека злочина непрекидно одржава као измишљени дуг или дириговани правосудни агитпроп. Разлози за то лако се могу пронаћи у мутљагу дневне политике, било где па и у Словенији.
Пуковник Попов је овако рекао: - „Ништа нисам учинио самовољно и изван правила, принципа и војничке етике. Акцију смо изводили на основу одлуке Савезне владе и војничких наређења...!”
Замена теза: Јанези називају ЈНА нацистичком
Добро, то би могло да буде и опште место. Али, пуковник каже да нико из његове 32. механизоване бригаде није знао да се креће у прави рат.
- „Ни ја као командант, ни старешине ни војници моје јединице. Кренули смо да помогнемо савезним граничним органима да успоставе нарушени режим на граничним прелазима који подразумева да ту почиње СФРЈ, а не само Словенија!”.
МАРШ КОЈИ СЕ ПРЕТВОРИО У РАТ
Нико није веровао да се иде у рат, али су се ипак припремили. Читав посао је замишљен као рутински марш једне механизоване чете, додуше ојачане тенковима. Коначно, све се претворило у „наступни борбени марш” у трајању од 30 сати.
Чета је из Вараждина кренула 27. јуна 1991. правцем ка Орможу и Љутомеру, према циљу у Горњој Радгони. Читав Ормож, а посебно мост били су блокирани. На мосту огроман шлепер с пољским регистарским таблицама. Много разних пољопривредних возила, багера, све што је могло да се довезе као покретна барикада.
Занимљиво, то је било на мосту „Братства и јединства”.
„Нисам могао да допустим да ме тако зауставе. Кад више није било других могућности, отворили смо тенковску ватру на шлепер. Избио је велики пожар. Угасили смо га и били спремни да кренемо даље. Наш план марша је био тајна, али сви су знали куда идемо!”
Не само мост, читав систем тамошње одбране је некако „југословенски”, иако се СФРЈ озбиљно климала. Командант територијалне одбране Словеније био је Србин. Попов је заборавио његово име. Неки потпуковник Младеновић командује територијалцима Штајерске зоне. Њега је Јанша касније унапредио.
НАРЕЂЕЊЕ ПО ОДЛУЦИ КОЛОШЕКА
Командант Пете војне области тада је био генерал Конрад Колшек. Његов штаб се није оглашавао сатима. Тек негде ујутру наредног дана Колшек наређује команди 32. корпуса „да настави дејство по својој одлуци!”
Попов не може даље истим правцем, независно од могућности да сам одлучује о покрету колоне. Поново се враћа у Вараждин и „споредним путевима” креће ка Горњој Радгони. У колони укупно 25 возила, од тога 15 борбених (три тенка).
Договор са Јанезима: Ко има више права?
У селу Бержај „живи зид” од жена, деце и старијих људи. „Опалили смо један рафал увис и сви су се разбежали.” Није било повређених, као ни код прве блокаде.
Од Бержаја до Раденаца, Попов је пробио неколико барикада, а онда је његова колона упала у заседу. Пре тога је „живи зид” изненада залегао. „Словеначки територијалци су отварали ватру на нас преко глава становника Раденаца. Ту је погинуо наш заставник Мустафа Хаџиселимовић. Од цивила нико, за територијалце не знам”.
ПРОБИЈЕНЕ БАРИКАДЕ
Отпор ТО се појачавао како се колона кретала ка граници. На улазу у Горњу Радгону на прузи постављени тешки железнички вагони напуњени камењем.
- „Опалим из тенкова, раздрмамо вагоне тек толико да тешка возила прођу. Једва смо се провукли, уз помоћ тенка за извлачење! И ту је била једна њихова заседа, погинуо нам поручник Драган Бубало из Апатина.”
После се чета, у којој је био и командант бригаде лично, пребројала. Од 130, колико их је кренуло на марш, фалило је тридесетак (нестали, заробљени, предали се, побегли).
„Изађемо ми на границу, гледам преко, аустријски оклопни батаљон. Он има педесет тенкова а ја три!”.
ЛАЖНО ПРИМИРИЈЕ ЗА МИНИРАЊЕ
Дан касније, пуковник је урадио оно што је мислио да никада неће. Почео је да се бави војном дипломатијом за прекид ватре „са својима, из истог система Општенародне одбране и Друштвене самозаштите”, уз помоћ савезног цариника извесног Њежића.
- „Сишли смо у Радгону, и они (територијалци) и ми. Без оружја. Прави трагични циркус. Примирје. Нема отварања ватре, тенкови пале моторе само за пуњење акумулатора”.
Берислав Попов, деценијама касније
Али, ништа од примирја. Словеначки титоријалци су користили затишје да минирају све што су стигли. Ноћу су заузели једну караулу и почели сталне нападе.
- „Тада смо гађали објекте које су они користили као војне. Дабоме, једног митраљесца на цркви, њега смо скинули, као и неке снајперисте по кућама. Да ли је то цивилно становништво, молим вас!? А мене су оптужили за варваризам!”
Првог јула 1991. смењен је Конрад Колшек, а за команданта области постављен Живота Аврамовић. Последњи персонални адут колективне Врховне команде. Али, никакве војне смене и постављења нису могли да зауставе распад односно разбијање СФРЈ.
ВРАЋЕНИ У ВАРАЖДИН
Јединица Берислава Попова се после седам дана невероватних искустава и тешких патњи вратила у Вараждин. Погинуло је пет официра и војника, рањено 17, а заробљено 30 припадника ЈНА. Уништено двадесетак возила, од тога 12 борбених.
То је ратни биланс механизоване чете из 32. бригаде.
„Моја јединица није ништа чинила у смислу ратних злочина, јер никога нисмо стрељали, вешали, никога нисмо ухапсили, нисмо ништа разарали из чиста мира и обести, никога нисмо први нападали...”
Ова проширена реченица је завршни део изјаве коју је пуковник Берислав Попов дао пред судијом Драганом Вуковићем 26. маја 2006. године, у присуству браниоца и записничара.