Дол при Храстнику - www.zlocininadsrbima.com


Време: Распад СФР Југославије и ратови 1990-их

Област: Словенија


Логор: ДОЛ ПРИ ХРАСТНИКУ



Дол при Храстнику (срб. Храсничка долница) је концентрациони логор који је формирано средином 1991. године у Словенији на месту некадашњег рудника који је постојао средином 20. века.

Овај логор је био типичан сабирни центар, који је основан по налогу највиших представника републичких органа власти СР Словеније, која је тада била у стаставу још увек међународно признате Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.

Кроз Долхрастнички логор је прошло стотине затвореника (најмање 410), највећим делом су то били Срби цивили (чланови породица официра), али било је и војника и официра Југославенске Народне Армије, припадника Савезне Полиције, Савезне Царине који су заробљени током двонедељних оружаних сукоба са словеначким паравојним формацијама.

Иначе, на словеначкој територији постојао је најмање 21 логор, према евиденцији Саве Видановића. То је оно што је широј јавности познато.

Сабирни логори, као и остали злочини које су починили припадници словеначке Полиције и Територијалне одбране над припадницима Савезног СУП, ЈНА... нису били случајни већ је то био принцип осамостаљивања најзападније јужнославенске републике у крвавом разбијању Југославије почетком деведесетих година 20. столећа.

РАТ И ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА У СЛОВЕНИЈИ 1991. ГОДИНЕ

Берислав Попов - Доб при Мирни - Дол при Храстнику - Заташкавање злочина

Породице погинулих - Ко је убијао војнике - Зоран Лалић - Драгомир Грујовић

Александар Милошевић - Радисав Ристић - Прогон Срба - Холмец - Милан Кучан

Шкофије Копарске - Јанез Јанша - Игор Бачвар - Винко Пандуревић - Словенија

Медвеђек -

 

 

ПРЕТХОДНИЦА

Југославија је била федеративна држава састављена од 6 република (СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија). И Југославија и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана..


Од Вардара па до Триглава, нешто се одриграва

Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктарура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно владао је Савез Комуниста.

Устав Југославије од 1974. године донео је децентрализацију земље, која је касније омогућила сепаратистичким снагама у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.

Крајем 1989. године Савезна скупштина доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Крајем јануара 1990. године долази до распада Савеза Комуниста Југославије, на чувеном XIV конгресу у Београду, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе.


Југославенска шесторка распада

Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.

Заправо тако је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније, САД... а касније и исламских земаља северне Африке и Блиског и Средњег Истока.

Ситуација у Словенији

Словенија је најзападнија југославенска република у којој су највећим делом живели Словенци и мањим делом Срби и Хрвати са националним мањинама.

Словенија се налази на граници централне и југо-источне Европе у којој доминира континентална клима. Ово је територија у којој се сучељавају Алпи, Динариди, Средоземно море и Панонска низија. Граничи се на северу са Аустријом, северо-истоку са Мађарском, Италијом на западу и Хрватском на истоку и југу.

Највећи део словеначких река води ка црноморском сливу. Малим делом Словенија излази на Јадранско море, свега 30 км. Њен положај је врло повољан јер се налази на путу из централних делова европског континента, ка Малој Азији. Највиши врх у Словенији је Триглав 2.864 м.н.в. који припада Јулијским Алпима.


Пејсаж са Алпа

Словенија има и пет мањих покрајина: Прекомурије, Штајерска, Корушка, Крањска и Приморска. У веће градове спадају: Љубљана, Марибор, Цеље, Крањ, Копер, Нова Горица, Ново Место, Мурска Собота...

На простору данашње Словеније створена је држава Карантанија од Јужних Славена који су ту дошли у VII столећу. Али је врло брзо потпала под власт Бававарске и касније Франачке. Крајем Средњег века улази у састав Хабзбуршке монархије, где остаје као провинција више столећа, све до 1918. године када је ослобођена већим делом од србске војске крајем Првог светског рата и ушла у састав Краљевине СХС. Тада је то била Дравска бановина, али без изласка на Јадран.


Шумски пут који води до Кочевског Рога

Током Другог светског рата Словенија је била анексирана већим делом у немачки Трећи Рајх, мањим делом је фашистичка Италија окупирала и Прекомурије је припало Хортијевој Мађарској. Покрет отпора се јавио тек у фебруару 1942. године у источној Корушки, а до краја рата су имали двадесетак одреда. Фашисти нису Словенце прогонили као народ, већ само појединице као идеолошке противнике. У пролеће 1945. године словеначке шуме су биле место страдања припадника ЈВуО који су се повлачиле пред партизанским јединицама.

У доба Брозове владавине у Југославији, Словенија је била најразвијенија република, али се индустријализација заснивала на фабрикама које су углавном пренете из СР Србије. У потрази за послом много људи је долазило из других република у Словенију и остајало да живи. Словенци су на дошљаке гледали увек са презиром.

Словеначки делегати Комунистичке партије су одмах након доношења новог Устава 1974. године испољавали велику жељу за независности.


Кучан и Јанша: Колико још остајемо у Југи?

Почетком 1990. године, словеначки комунисти су на 14. конгресу СКЈ у београдском Сава Центру напустили заседање услед вербалних сукоба са колегама из СР Србије. Пар месеци касније на изборима у тој републици победили су комунисти, а њихов лидер Милан Кучан постао је председник те републике. Одмах су почеле припреме за рефередум и независност, што се остварило 25. децембра те године.

 

ОСНИВАЊЕ ЛОГОРА

Општина Храстник се налази у централним деловима Словеније у троуглу: Љубљана (60 км), Цеље (20 км) и Кршко (45 км). Ово је брдско-планински и рурални крај са конитненталном климом.

Према попису становништва из 1991. године, Храстник је имао 1.638 становника, углавном словеначке националности.

Још од Средњег века на овом месту су постојале сточне фарме, где су газдовали аустријски грофови.

У пролеће 1945. године партизанске јединице НОВЈ су у овом крају ливкидирале велики број четника тј. припадника Југославенске Војске у Отаџбини, који су се повлачили ка Савезницима на Запад, јер су они већ ушли у Аустрију. Тако да овде постоје и масовне гробнице из тог времена: Брница, Тиеберг... Неколико година након Другог светског рата овде је основан рудник за потребе индустрије социјалистичке Југославије, што је довело до великог развитка овог краја, али је он након тридесетак година напуштен.

Јанез Јанша, као ткз. Министар одбране Словеније је са сарадницима донео одлуку да у овом напуштеном руднику, који иначе не испуњава ни минималне услове за смештај људи, направи концентрациони логор за "ратне заробљенике". Ова локација је одабрана јер су словеначки сепаратисти хтели да у таквом објекту што више и лакше сломе оне који су ту насилно утамничени. Сви затвореници су физички злостављани и понижавани на најгоре могуће начине.

 

ФУНКЦИОНИСАЊЕ ЛОГОРА

Довожење затвореника у Храстнички логор се углавном обављао камионима - фургонима, који нису имали вентилацију, па је то код ухапшеника стварао тежак и мучан осећај. Дешавало се да они у тој "сауни" повраћају, падају у несвест и имају друге тегобе.

Поврх тога, возачи камиона су често имали и намерна кочења како би још више намучили ухапшенике. Већи део ухапшеника је био везан жицом или полицијским "лисицама", тако да нису могли ништа да учине да си помогну колико је то могуће било.

На уласку у логор одмах су вршена претресања, односно одузумање личних ствари без издавања потврде. Тачније, они су ту довођени без икаквог судског налога да су починили неко кривично дело.

Вршена је и селекција, где су раздвајани по националној припадности: Срби су имали свакако најгори третман и одведени су у посебне просторије. Остале нације: Албанци, муслимани, Мађари, Хрвати су имали далеко хуманије услове и врбовани су да пређу на страну Словенаца, што је већина и учинила како би се спасила ужаса који је их је чекао у наредном периоду.

Логораши нису имали ни кревете, већ се спавало на хладном бетону, односно углавном су имали "нарамак" сламе (попут стоке) на коме су спавали.

Пошто се број логораша повећавао из сата у сат, тако су ћелије постале врло брзо пренатрпане. Такође, логорашима нису омогућени услови за тоалет, односно обављање основних физиолошких потреба и личне хигијене.

Један од начина иживљавања над логорашима јесте "ваздушна опасност", што је значило да преко разгласа кажу да их бомбардују авиони Југославенске Народне Армије те да они морају да силазе у рударска окна, при чему је температурна разлика у односу на површину била и до 15 степени. Окна су била пуна влаге и вода се слевлала са тавана у капима.

Добар део затвореника је овде био пребијан попут марве: кундаком, пендрецима, ногама, боксером. Било је разбијених вилица, сломљених ребара, крвавих аркада, унутрашњих крварења...

Сваки од логораша који би се побунио против ужасног третмана, тражио помоћ или нешто рекао да није питан био би одмах изведен из групе и тучен.

Добар део логораша из Храстничког логора је пребациван у већи логор - Доб при Мирини.

Према првим проценама које су рађене онда, иако евиденција није била ажурно вођена, у овом логору је било најмање 410 затвореника.

 

ИМЕНА ЛОГОРАША

У Храстничком логору су утамничени између осталог:

  1. Младен Качавенда, помоћник директора Савезне управе царина СФРЈ.
     
  2. Бранко Лукић, капетан ЈНА.
     
  3. Милош Ликовић, заставник 1. класе.
     
  4. Момир Стојановић, заставник ЈНА.
     
  5. Драгољуб Ковачевић, начелник Секретаријата за унутрашње послове СФРЈ.
     
  6. Мирко Јокић, командант бригаде ССУП-а.
     
  7. Предраг Јанковић, главни инспектор ССУП-а.
     
  8. Хасан (презиме непознато),
     

ИМЕНА МУЧИТЕЉА

Међу злотворима који су вршили психо-физичка малтретирања логораши су препознали одређена лица:

  • Рако Мен, бивши мајор ЈНА који је прешао на страну Територијалне одбране Словеније.
     
  • Тавчар, стар око 38 година.
     
  • Кох, стар око 35 година.
     
  • Весо
     
  • Прокшељ А.
     
  • Гранц Заор
     
  • Чех Ј.

  

СВЕДОЧЕЊА

Један од преживелих логораша, који је касније сведочио пред истражним органима у Београду овако:
- "Нас тројица из Савезног секретаријата за унутрашње послове СФРЈ и још један колега из Савезне управе царина смо 27. јуна 1991. године кренули од војног аеродрома Церкле путничким возилом према Љубљани. Дошли смо у Словенију службено.

Приликом кретања по улицама Љубљане стално су нас ометала поједина возила и намерно су нам блокирала пут. Успевали смо да вешто избегнемо те замке, али смо у једном моменту морали да станемо, јер се испред нас испречио полицијски специјалац испред барикаде са аутоматском пушком коју је уперио у нас и рекао да изађемо ван. Врло брзо нас је опколила група од најмање 10 специјалаца и одмах је уследио претрес. Одузели су нам службене пиштоље и прво су нас пребацили у љубљански затвор у Повшетовој улици бр. 5.

При уласку у ћелију су нам одузели личне ствари, каишеве, петрле и сл. без да нам је издата било каква потврда.

Увече касно око 23 сата кренуло је појединачно саслушавање од две екипе. У првој екипи био је Кох, стар 35 година, и Тавчар, стар око 38 година... а у другој екипи била су двојица старијих ликова. Испитивања су трајала сатима уз константна вређања и омаловажавања са њихове стране. Претили су нам да ће нас ликвидирати и да се нећемо вратити живи у Београд.

У ћелијама смо трпели нове психичке тортуре од стражара који су им претили чак да ће их ножевима исећи. Такође су говорили како ће та убиства приписати ЈНА.

Дана 29. јуна око 02:20 сати нама су враћене ствари, а ми смо свезани потрпани у камион контејнер, без вентилације у коме је било преко 60 људи. Било је несносно јер нисмо имали ваздуха, буквално смо се гушили. Људи око нас су падали у несвест, а због врућине смо били мокри од зноја. Старији водник ЈНА Хасан је сломио тако ребра.


Мртвачи сандуци: Најава црних година

Возили смо се тако два сата да би нас довели до напуштеног рудника Дол при Храснику. Тамо смо прошли нову торутру, јер су све скидали са нас и држали нас по хладноћи ознојене напољу. Сместили су нас 410 у четири мање просторије. Спавали смо на бетону и температури 7 степени изнад нуле, док је дању било и преко 30'С. Са плафона ћелија нама је капала вода, а све то при температури 10'С.

У том логору смо имали нова саслушања која су водили: Загор Гранц, Прокшељ, Чех, Тачвар, Кох и још један лик који нам није познат. Командант тог логора је покушао да нас нахушкава једне на друге, заробљене војнике на полицајце, али нису успели. Константно смо вређани и малтретирани.

Нас четворица смо 1. јула пребачени у нови логор КПД Доб при Мирни... само смо провели осам дана без икаквих контаката са спољним светом. Слично је било као и у претходном логору. Те смо 9. јула ослобођени и протерани из Словеније...".

 

Припадник ССУП Марко Шарић је по избављењу из логора, сведочио пред истражним органима овако:
- "Моја група од 15 радника Савезног секретаријата за унутрашње послове Југославије дошла је 27. јуна 1991. године после 16 часова хеликоптером, одевдени у цивилу... Слетели смо на стадион у Дравограду и одмах смо опкољени о велике групе словеначких 'Територијалаца'. Око 250 их је било и сви су били наоружани. Захтевали су да се предамо, што смо ми одбили... покушали су да отму мој службени пиштољ, али нисам то дозволио.

На крају је одлучено да идемо у Словеначки Градец, на преговоре, где је била њихова виша команда. Услов је био тај да се остави оружје. Аутобусом смо спроведени до тамо под јаком оружаном пратњом.

Тек што су отпочели преговори, упали су нам наоружани припадници Територијалне одбране СР Словеније у маскриним униформама, који су нас разоружали и саопштили нам да смо постали ратни заробљеници. Ми смо сви детаљно претресени.


Територијалци: Сам нек' приђу да их изрокамо

После тога, аутобусом смо превезени до Зиданог Моста, а онда смо спроведени у затвор под јаком стражом. Одузете су нам све личне ствари, а њих 13 радника ССУП је смештено у две мале ћелије (самице).

Дана 28. јуна око 14:30 сати стрпали су нас у две полицијске "марице" без вентилације и макадамским путем возили неко време уз константна кочења. Ово је било својеврсно мучење јер је ситуација била несносна. Лупали смо вратима, а после неког времена су нам и отворили, па су многи повраћали.

Доведени смо до неког ловачког дома у шуми, где је импровизован мањи логор. Сви смо смештени у једну просторију од петнаест квадрата. Касније су нас пребацили у нови логор Дол при Храснику, а на крају у велики концентрациони логор Доб при Мирни (предратни затвор).

Пуштени смо 10. јула, без да су нам вратили ишта што нам је одузето и возом смо се вратили у Београд".

 

Потпуковник ЈНА Бошко Продановић о јунско-јулским догађаима у Словенији сведочи овако:
- "Моја јединица је нападнута 28. јуна 1991. године од припадника Територијалне одбране Словеније. Нисмо дуго издржали јер је њих било више, а код нас је било присутно дезертерство.

Ухапшен сам 2. јула и одмах спроведен у логор Доб при Мирни. Лично сам видео како су стражари и медицинско особље овог логора нехумано поступали са два рањена официра ЈНА који су ту довезени из војне болнице из Љубљане.


Спонтано окупљање пред граничним прелазом

Са мном у овај логор је спроведен и један мој војник, који је рањен у стомак приликом одбране касарне. И он није имао адекватну негу, већ су се понашали безобзирно и срамотно... Константно су нас вређали и малтретирали".

 

ПОСЛЕДИЦЕ

Оружани сукоби у Словенији су трајални скоро две недеље. Југославенска Влада је након тога донела одлуку о повлачењу свих јединица ЈНА и савезних институција са те територије, након Брионског споразума 7. јула 1991. године.

Према проценама око 150 војника ЈНА и официра је током летњег рата убијено, нестало или подлегло повредама. Углавном су међу жртвама били Срби, мањим делом и друге нације. Они су убијани и мучени само зато што су споводили законе и Устав још важеће државе.

Процес разбијања СФР Југославије је тако настављен, а у Хрватској и Босни и Херцеговини су оружани сукоби имали далеко теже последице.

Војно тужилаштво ЈНА је касније направило једну брошуру "Истина о оружаним сукобима у Словенији", али она деценијама није доступна јавности.

 

СУЂЕЊА И ИСТРАГЕ

За ратне злочине на територији СР Словеније 1991. године није оптужен ниједан припадник словеначких паравојних формација и полицијских снага. Словеначке власти су то успешно заташкавале пред међународном јавности, која заправо је била помагач словеначким сепаратистима да истрају у својој намери независности. Фактички за те злочине није одговарао нико.


Јунак новог доба: Драгомир Грујовић

Дана 28. октобра 1994. године Окружни суд у Новом Месту је подигао оптужницу против Драгомира Грујовића, старијег водника ЈНА који је спасио складиште муниције и у самоодбрани ранио капетана ЈНА Бранимира Фурлана, који је већ прешао у редове словеначких паравојних формација.

Крајем 1999. године у Словенији је покренута афера, након што је у дневном листу Новице новинар Бојан Буђа изнео низ доказа и слика везано за злочин у Холмецу. Ово је усијало јавност у Словенији, јер је бацало мрљу на тековине независности.

Тужлаштво за ратне злочине у Београду је 2006. године покренуло истрагу о злоделима паравојних формација СР Словеније над припадницима ЈНА, али је слованачки државни тужилац Барбара Брезигар ово вешто заташкала, тврдећи да не постоје докази за те сумње, јер је прошло доста година.

Међународни кривични суд за бившу Југославију у Хагу такође се није бавио ратним злочинима на територији СР Словеније почетком деведесетих година 20. века.

 

ПУБЛИКАЦИЈЕ

О ратним злочинима у Словенији 1991. године готово да није снимљен ниједан документарни филм. Постоји на интернету неколицина видео записа, углавном су то снимци Радио-Телевизије Београд у којима се могу видети изјаве војника и официра ЈНА из тог времена.

Такође није познато да је објављена нека књига. Пуковник у пензији Радисав Т. Ристић је започео књигу "Медијски порази ЈНА - Истина о Кадијевићу", али та књига није никада угледала светло дана.

Постоји само неколико чланака на интернету, што је свакако недовољно.

 

ЗАКЉУЧАК

Словенија иако није имала дугогодишње оружане сукобе на својој територији, свакако не значи да није имала ратних злочина од стране својих паравојних и полицијских снага, односно да им се такве ствари требају опростити и заборавити. Приликом њеног пријема у Европску унију 2004. године, ова питања нико није постављао нити је уопште довођено у питање њен улазак због неких дешавања из 1991. године.

Врло чудна је интертна улога Савезне Владе Југославије, као и Генералштаба ЈНА у Београду око дешавања у СР Словенији из простог разлога што се из приложеног види да они нису имали реалну слику стања на терену. Мала је вероватноћа да Контраобавештајна служба ЈНА није свој посао одрадила добро у смислу слања извештаја и сл. Већа шанса је та да они "на врху" који су одлучивали о томе шта треба да се ради да су били заврбовани од страних обавештајних служби и то им је била директива да се тако понашају.

С обзиром да су Срби као народ у западној хемисфери оцењени као главни кривци за ратове и распад Југославије 1990-их година, тешко је веровати да ће Словенија одговарати у догледно време за злодела која су почињена у име њене независности.



РАТНИ ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА ДЕВЕДЕСЕТИХ ГОДИНА 1991-2000
Словенија

Медвеђек - Холмец - Шкофије - Јанез Јанша - Игор Бачвар - Доб при Мирни - Копар

Дол при Храстнику - Берислав Попов - Словеначки рат - Винко Пандуревић - Прогон Срба

Хрватска
и Крајина

Бљесак - Олуја - Вуковар - Карловац - Славонска Пожега - Осијек - Сисак - Задар - Книн

Борово Село - Плитвице - Госпић - Корански мост - Караџићево - Масленица - Церна

Медачки џеп - Миљановац - Оркан - Откос - Паулин Двор - Зец - Радосављевић - Лора

Марино Село - Пакрачка Пољана - Керестинец - Бранимир Главаш - Томислав Мерчеп -

Фрањо Туђман - Анте Готовина - Благо Задро - Јанко Бобетко - Добросав Парага - Кијани

Иван Кораде - Иван Векић - Мирко Норац - Јесење Кише - Ђуро Бродарац - Миљенко Ф.

Босна и
Херцеговина

Босански Брод - Брадина - Сарајево - Сребреница - Бреза - Високо - Кукавице - Бравнице

Божана Делић - Страхиња Живак - Мирјана Драгичевић - Поникве - Горажде - Ејуп Ганић

Добровољачка - Тузла - Алија Изетбеговић - Харис Силајџић - Јусуф Празина - Јама Казани

Анђелка Братић - Олга Драшко - Силос - Виктор Бубањ - Цацо - Озрен - Сакиб Махмуљин

Рамиз Делалић - Башчаршија - Слобо Стојановић - Смолућа - Љубо Млађеновић - Фоча

Насер Орић - Глођанско Брдо - Бугојно - Купрес - Сердари - Сефер Халиловић - Чардак

Хрватско Вијеће Одбране -

Косово и
Метохија

Агим Чеку - Агим Рамадани - Хашим Тачи - Рамуш Харадинај - Кадри Весељи - Клечка

Рустем Мустафа - Радоњићко језеро - Старо Грацко - Кафић Панда - Шутаковић - Агуши

Косовска Митровица - Адем Јашари - Сулејман Селими - Ликовац - Жута Кућа - Лапушник

Кукеш - Белаћевац - Дик Марти - Костићи - Рачак - Отац Харитон - Иван Булатовић -

 




ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ И НЕ ПОНОВИ!

Оцените нам овај чланак:


Tags:
SECESIJA SLOVENIJE
DESETODNEVNI RAT
HRASTNICKA DOLINA
MILAN KUCAN
JUGOSLAVENSKA ARMIJA
TERIOTRIJALNA ODBRANA
PARAVOJNE FORMACIJE
VIDOVDAN 1991
SAVEZNA POLICIJA
DOL PRI HRASTNIKU
KONCENTRACIONI LOGORI
KONRAD KOLSEK
MLADEN KACAVENDA
MOMIR STOJANOVIC
JANEZ JANSA





























Skip Navigation Links