Радоњићко језеро 1998 - www.zlocininadsrbima.com


Оцените нам овај чланак:

Време: Распад СФР Југославије и ратови 1990-их

Област: Косово и Метохија


Радоњићко језеро 1998



Злочини Арбанаса над Србима

Радоњићко језеро - Гораждевац - Старо Грацко

Кафић Панда - Мартовски погром - Клечка

Жута кућа - Ђорђе Мартиновић - Јована

Данило Милинчић - Ливадице

 

Злочини код Радоњићког језера 1998. је назив за монструозне злочине које су извршили припадници албанске терористичке организације ОВК, предовођене Рамушом Хараднајем, над најмање 40 српска цивила у периоду од априла до септембра 1998. године. Након солобађања Глођана, долазе форезничари из Београда обавили увиђај 9. септембра 1998. године у Радоњићком језеру, нашли су остатке од 40-ак српских лешева, које нису могли да препознају, али ни да верују да људско биће може да изврши овакав стравичан масакр. 

За ове злочине нико није никада одговарао. Хашки Трибунал је 2012. године ослободио Рамуша Харадинаја, по свим тачкама оптужнице, укључујући и овај на Радоњићком језеру, а полиција и Туижилаштво УМНИК-а на Косову и Метохији, након 2000. године нису покретали никакве кривичне поступке против осумњичених за убиство српских цивила.

 

 

ПРЕТХОДНИЦА

Срби на подручију Косова и Метохије представљају домицилно становништво и аутохтони народ, који се ту налази више векова. Још у доба Немањића (12. и 13. столеће) читав простор Космета спадао је у српску државу. Престолница тадашње српске државе био је град Призрен, а Душан Силни се крунисао за цара Срба, Грка и Албанаца на Васкрс 1346. године у Скопљу. Најездом Турака Османлија средином 14. века српско царство под влашћу цара Уроша Нејаког почиње да се урушава, а после Косовске битке 1389. године, средњовековна Србија губи простор Косова и Метохије. Турци Осмалније су на Косову и Метохији владали све до 1912. године, када у Првом балканском рату српска војска ослобађа Космет, који је постао део Краљевине Србије. Наредне 1913. године Велике Силе стварају Албанију и тада се арбанашка племена спуштају са Проклетија у Косово Поље, тврдећи да је Космет албанска земља. Пошто су били бројчано и војно слабији, морали су одустати од своје замисли. У Првом светском рату српска војска се преко Космета и Албаније повлачила до Крфа и Грчке... 1918. године Космет постаје део Краљевине СХС односно Југославије јер је Краљевина Србија ушла у државно правну везу са Словенциама и Хрватима.

У Другом светском рату Косово и Метохију окупирају албански балисти, којима у томе помаже војска фашистичке Италије. Тако је Космет постао део Велике Албаније, где су почињени стравични злочини над српским народом, његовом имовином и културно-историјским наслеђем. Албански балисти су хтели да униште све трагове вишевековног постојања српског народа и Православља на овим просторима. Комунисти су на Космету слабо деловали све до лета 1943. Углавном су отпор непријатељу пружале четничке јединице Косте Миловановића Пећанца, који је погинуо 25. маја 1944. Касније у лето 1944. када су југославенски партизани за јединицама Црвене Армије кренули у ослобађање Србије, Космет је био углавном ослобођен од арнаутских банди. Али су јединице КНОЈ-а и УДБ-е све до 1952. године ратовале са бандама албанских балиста.

Почетком 1960-их година албански народ на Космету почиње отворено да се буни против државе Југославије, тражећи да Космет постане 7. република СФРЈ. Па је Косово и Метохија од аутономне области априла 1963. постало покрајина. Да би 1968. из назива Косово и Метохија, избачено "Метохија" што значи црквена земља. Уставом СФРЈ из 1974. је додатно појачана дезинтергација СР Србије, а почео је у читавој Југославији да буја сепаратизам, који је почетком 1990-их прерастао отворене сукобе и довео до распада СФРЈ. Велики протести и демонстрације Албанаца на Космету су биле почетком 1980-их, када су њихови захтеви ишли до издвајања Космета из СФРЈ. Ове захтеве је подржало највише руководство Републике Албаније.

Албанске банде на Косову и Метохији су од 1974. do 1985. године направили више од 2.200 кривичних дела (убиства, пљачке, паљење имовине, рушење цркава и др.). Пошто је тада цивилна и полицијска власт била у рукама Албанаца, то су кривци ретко или симблично кажњавани. Најпознатији случајеви страдања Срба из тог периода су Данило Милинчић (1982.) и Ђорђе Мартиновић (1985.). Ови злочини су само показали немоћ државе Србије да се одупре албанском иредентизму и заштити своје грађане.

Након завршетка ратних сукоба на простору Хрватске и Босне и Херцеговине 1995. године један део српских избеглица долази из Крајине на Космет, који бивају често нападани од албанских банди. Већ тада се створила албанска екстремна, терористичка група под називом Ослободила Војска Косова (ОВК). Њу су основали Адем Јашари и Хашим Тачи. Њихову окосницу су чинили Албанци који су се добровољно борили у хрватској и муслиманској војсци западно од реке Дрине током ратова 1991-1995. Албански терористи врло брзо добијају финансијску и логистичку подршку од Запада, па су у Републици Албанији организовани кампови за обуку терориста који су после убацивани на територију СР Југославије, са циљем пљачке, убистава и провоцирања сукоба са српском полицијом и Војском Југославије... што ће касније довести и до мешања НАТО пакта и агресије на СРЈ...

 

Ситуација у Радоњићком језеру

Радоњићко језеро се налази на Косову и Метохији (Србија), у општини Дечани, Ђаковачки округ. То је вештачко језеро изграђено на протици Белог Дрима, обухватајући око 6 км2. Према попису становништва из 1991. године, село Глођане је имало око 600 становника.

 

 

ПОВОД ЗА ЗЛОЧИН

Рамуш Харадинај, комадант албанских терориста за регион Метохије, управо код Радоњићког језера имао је свој штаб. Одатле су кретале бројне злочиначке акције против српског становништва и његове духовне и културне баштине на Косову и Метохији. Тако је дошло до акције српске полиције и Војске Југославије, 8. - 10. септембра 1998. у којој су албански терористи потиснути, а неколицина их је заробљена или погинула у тим сукобима око села Глођане, Рзнић и Прилеп.

 

 

ЗЛОЧИНИ

Када су албански терористи у пролеће 1998. године добили значајну подршку Запада, кренула је геноцидна одисеја злогласне ОВК широм Косова и Метохије. Сваки комадант ОВК добио је свој рејон одакле је морао у што краћем року да истреби све што је српско и православно. Од 21. априла 1998. Харадинајева група терориста упада су у српска села око Ђаковице, Призрена, Дечана и Пећи и незаконито хапси највише српске цивиле (било је и ромских), а после их доводи их до Радоњићког језера, где су мучени, убијани на најстрашније начине (углавном хладним оружјем) и бацани у Радоњићко језеро. Те злочиначке акције су трајале 4.5 месеца.

Након ослобађања, истрагу је водио судија из Пећи, Радомир Гојковић, који је специјално због овог случаја довео тим стручних лекара са Медицинског факултета у Београду, који је утврдио начине погибије српских цивила. Осим скeлeтa и чaурa од мeтaкa, нa лицу мeстa пронaђeни су и други трaгови коjи укaзуjу нa природу злочинa. Рeч je о дeловимa кaбловa исeчeних, по своj прилици, сa aпaрaтa зa мужу крaвa из оближњe стaje пољоприврeдног добрa, бодљикaвоj жици вeзaноj у омчу нa коjоj je пронaђeн дугaчaк прaмeн црнe косe и људско ткиво, жицa коjом je био вeзaн jeдaн од пронaђeних скeлeтa, кaо и то што нa костимa имa око 14 прострeлних рaнa, углaвном нa лобaњaмa и, у jeдном случajу, нa кaрлици.

Тим форезничких стручњака је у тих пар дана успео да идентификује 12 лешева, од којих су 9 били мушкарци, а три жене, старости од 33 до 66 година, у стaњу поодмaклог рaспaдaњa. Првог дaнa стрaтиштe су обишли и члaнови дипломaтскe посмaтрaчкe мисиje Русиje, СAД и EУ-a. Комплeтнa процeдурa обaвљaнa je jaвно, aли упркос томe, зa нeдeљу дaнa рaдa идeнтификaциjу je од стрaних мeдиja посeтилa и снимилa сaмо eкипa итaлиjaнскe тeлeвизиje РAИ уно. Ни мeђунaродни посмaтрaчки тим ниje покaзaо вeћe интeрeсовaњe зa поступaк идeнтификaциje, коjи су нeшто мaло снимили тeк нa понуду судско-мeдицинскe eкипe; зaнимaло их je нajвишe дa ли су пронaђeни трaгови мучeњa.

Албанска штaмпa је оптужилa je влaсти у Бeогрaду дa "спeкулишу сa лeшeвимa бeз имeнa", дa сe у извeштajимa нe помињу никaкви свeдоци злочинa, a дa су нa снимцимa видљивa "сaмо двa или три лeшa". У мeђуврeмeну je цифрa пронaђeних људских остaтaкa нa тeрeну пољоприврeдног добрa Глођaнe и aтaру сeлa Доњи Рaтиш порaслa нa 24. Подaткe о убијеним српским цивилима je дaвaлa или потврђивaлa родбинa стрaдaлих; послeдњa фaзa идeнтификaциje било je прeпознaвaњe одeћe, обућe (углaвном плaстичнe пaпучe и гумeни опaнци) и ствaри пронaђeних нa или уз људскe остaткe (прстeњe, рajф зa косу, шнaлa, кључ, тaбaкeрa, минђушa...).


 

 

ПОСЛЕДИЦЕ

Након ове истраге, албанска ОВК званично бива проглашена за терористичку организацију пред међународним организацијама. Међутим, то је била само формалност и лицемерије Запада, који је и даље наставио тајно да помаже албанску терористичку ОВК, која је несметано вршила злочине над Србима широм Космета. Наредно пролеће 1999. године кренуло је и бомбардовање односно агресија на СР Југославију, од стране НАТО пакта (САД, Канада, Немачка, Велика Британија, Француска, Шпанија, Португал, Холандија, Белгија и др.), без сагласности ОУН. Тако се НАТО пакт и званично умешао у унутрашње ствари једне суверене европске државе.

 

Хашки Трибунал је у оптужници против злочинца Рамуша Харадинаја, навео и овај случај "Радоњићко језеро", али га је ослободио свих оптужби 2012. године, што је изазвало велико огорчење српске јавности.

 
 



Да се не заборави и не понови!







































Skip Navigation Links