Чардак 1992 - www.zlocininadsrbima.com


Оцените нам овај чланак:

Време: Распад СФР Југославије и ратови 1990-их

Област: Босна


Чардак 1992



РАТ У БИХ 1992-1995

Бјеловац -Босански Брод - Доброовљачка

Брадина - Јама Казани - Кравица

Јошаница - Чагаљ Кукавице - Пофалићи

Петровачка цеста - Логор Брчко - Купрес

Дретељ - Силос - Виктор БубањБихаћ

Орашје - Оџак - Ураган - Челебићи

Чајниче - Ристовићи - Кнежевићи

Башчаршија - Наташа и Милица - Мостар

Сердари - Тузла - Бањалучке бебе

Чемерно - Фочанска Јабука - Бравнице

Сарајевска Голгота - Олга Драшко 

 

Злочин у Чардаку је назив за етничко чишћење Срба од хрватско-муслиманских паравојних снага које су биле помогнуте са регуларном Војском Републике Хрватске у овом селу, општина Дервента, на сјеверу Босне и Херцеговине 26. априла на православни Васкрс 1992. године...

Ово је био добро планиран напад  гдје су учествовале и цивиле власти тзв. Кризни штабови општина Дервента, што говори о геноцидним намјерама босанских Хрвата и муслимана на овом подручију, али и муслиманског руководства у Сарајеву.

Крајем априла током ове злочиначке акције и напада на Чардак убијено је 39 Срба цивила, а десетине их је одведено у концентрациони логор Дервента који је имао пет локација одакле се нико није вратио жив кући.

Злочини хрватско-муслиманских снага су потрајали у Чардаку и околини све до почетка јула 1992. године када је србска војска у Босни и Херцеговини предузела акцију ослобађања Босанске Посавине у акцији "Коридор живота".

 

 

ПРЕТХОДНИЦА

СФР Југославија је била федеративна држава састављена од 6 република(СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија). И Југославија и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живели у СФРЈ . Друштвено-економско уређење СФРЈ је био социјализам. Устав Југославије од 1974. године донео је децентрализацију СФРЈ , која је касније омогућила сепаратистичким снагама у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији СФРЈ , а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат. Крајем 1989. године, Скупштина СФРЈ доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замењује вишепартијск систем. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Крајем јануара 1990. године долази до распада Савеза Комуниста Југославије, на чувеном 14. конгресу СКЈ у Београду, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе СФРЈ. Словеначка делегација напушта заседање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен з питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је после 45 година прекинута владавина комуниста у СФРЈ.

Ситуација у Босни и Херцеговини

Босна и Херцеговина је централна република СФР Југославије, у којој су живели муслимани, Срби и Хрвати, заједно са националним мањинама. 18. новембра 1990. године одржани су први вишестраначки избори након Другог свјетског рата. Власт је формирана од странака антикомунистичке коалиције: СДА, СДС и ХДЗ. Народни посланик који је добио највише гласова је Фикрет Абдић (47,4%), успјешан привредник из Велике Кладуше. Али је он склоњен у страну од муслиманских екстремиста због тога што није желио рат, нити сукобе са Србима. Уствари, они је био само мамац муслиманским бирачима на изборима. Тако је предсједник председништва БиХ постао Алија Изетбеговић, предратни робијаш и аутор чувене шовинистичке "Исламске декларације". Предсједник Скупштине БиХ постао је Момчило Крајишник из странке СДС, а Хрват Јуре Преливан премијер СР БиХ. Ова коалиција је издржала 15 мејсеци. Урушила се на почетку ратних збивања у БиХ, априла 1992. године.

Водећи чланови муслиманске Странке Демократске Акције: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић и др. су још 1991. године донијели одлуку да не желе Босну и Херцеговину у Југославији, односно да желе независну БиХ. Ту су се планови странака СДА и ХДЗ поклапали, али су обије странке жељеле да имају етнички и верски чисту државу. Односно Хрвати су жељели БиХ да припоје Хрватској, а муслимани исламску републику. Идеју о независној Босни и Херцеговини су свакако ширили и медији. Још октобра 1991. године у сарајевским новинама појављивале су се отворене претње српском народу. Између осталог најављивано је обнављање тзв. Ханџар дивизије, усташке јединице која је 1941-1945 починила стравичне злочине над Србима у Независној Држави Хрватској. Ту формацију су чинли углавном муслимани. Иначе, усташка злодјела у Босни и Херцеговини су досегнула свој врхунац (Пребиловци, Дракулић, Билећа, Гацко, Доња Градина, Купрес).

У августу 1991. почиње организовано наоружавање муслимана и Хрвата у БиХ које је ишло преко странака СДА и ХДЗ, са циљем напада на Југословенску Народну Армију. Октобра 1991. почело је оснивање мјесних одбора паравојне формације "Зелене беретке" и "Патриотске Лиге БиХ". У Мостару је у другој половини 1991. било пуно припадника ЈНА, који су долазили из Хрватске (Далмација и Дубровачки рејон), одакле су били протјерани или повучени. Они су крајем марта 1992. повучени у Ужице (Србија).

1. марта 1992. године организован је референдум о одвајању Босне и Херцеговине од СФРЈ, где је 62,4% бирача гласало за независност. Дан касније у Сарајеву су припадници "Зелених беретки", које предводи криминалац Рамиз Делалић Ћело, пуцали на српске сватове на Башчаршији и убили старог свата Николу Гардовића, а свештеника Раденка Миковића ранили. То је био догађај који је најавио крвави босанско-херцеговачки рат 1990-их, а то је био и један од повода да се распадне још увјек мјешовита полицја у Сарајеву. Након тога, усљедилили су бројни напади на српска мјеста у БиХ, као и припаднике ЈНА (Сијековац, Купрес, Сарајево, Тузла...). Међународни представници су били само нијеми посматрачи.

 

Ситуација у Дервенти

Дервента је старо насеље више вијекова које се налази на сјеверу Босне и Херцеговине у рејону централног дијела Посавине... уз саму границу са Славонијом. Кроз Дервенту протиче ријека Укрина. На овом простору доминирају брежуљци и алувијалне равни.

Дервента је прије доласка Османлија у ове крајеве имала православни манастир који је саградио краљ Драгутин из светородне династије Немањића. Турци Османлије су га порушиле 1458. године током својих похода ка Бечу.

Дервента памти и устанак који је подигнута од Срба марта 1834. године против турских власти, јер су наметали велике даџбине и терорисали православно становништво на разне начине. Тек на Берлинском конгресу јула 1878. читава Босна и Херцеговина потпада под власт Хазбуршке монархије, која наставља са новим терорисањем Срба православаца. Према једном попису становништва Дервента је 1879. године имала 40.000 становника. Крајем 19. вијека Дервента због доброг географског положаја постаје велики трговачки и образовни центар. А 1912. године покренут је Дервентски лист.

Избијањем Првог свјетског рата Аустроугарске власти појачавају терор над Србима овог краја и одводе их у логоре. А србска војска послије пробоја Солунског фронта ослобађа овај крај средином новембра 1918. године. У Краљевини Југославији, Дервента потпада под Савску бановину и наставља успјешно да се развија. Пред Други свјетски рат Дервента је имала 70.000 становника, највише Срба православне вјероисповјести.

Срећа је била кратког вијека јер су 6. априла 1941. Њемачка, Италија, Албанија, Бугарска и Мађарска напале Краљевину Југославију, и убрзо је створена усташка НДХ предвођена Антом Павелићем и Алојзијем Степинцем. Тако су дервентски Срби масовно страдали од усташа било у пољу, у шуми, на вашару или су одовођени у Јасеновац и Доњу Градину. Рат је успјело да преживи тек 15% пријератних становника, а Срби су постали национална мањина у свом граду.

Југославенске комунистичке власти су након 1945. године забрањивале да се прича о злочинима над Србима. У социјалистичкој Југославији Дервента је доживила нови прогрес јер се развијала индустрија и фабрика текстила "Укрина" је упошљавала велики број радника. Крајем 1980-их се мења друштвено-политички систем у цијелој Југославији, па тако и у Дервенти долази до оснивања нових политичких странака.

Према попису становништва из 1991. године Дервента је имала 18.000 становника, од чега 43% Срба, Хрвата 24%, а муслимана 30%...

 

 

НАПАД

Још крајем марта 1992. године Војска Републике Хрватске је започела са агресијом на Босну и Херцеговину у рејону Босанског Брода. Локалне хрватске (ХВО и ХОС) и муслиманске (Патриотска лига и Зелене беретке) паравојне формације су помагале да се територија Посавине очисти од Срба и ЈНА.

У овом нападу су учествовале јединице хрватске војске из 128. бригада из Ријеке и 102. бригада из Сиска... као и 103. бригада ХВО из Дервенте. Младен Круљац комадант јединице за специјалне намјене у то вријеме је руководио читавом операцијом освајања Дервенте.

Подручије око Чардака је било интензивно нападано више дана, а кулминација напада је била на Велику суботу 25. априла и дан касније 26. априла 1992. године на Васкрс када су браниоци Дервенте, припадници локалане Територијалне одбране посусустали, односно обећана помоћ од ЈНА из Дервенте им није стигла. А осудни напад се десио из правца Костура.

Сви браниоци који су остали у Чардаку били су у окружењу и сви су тешко настрадали по уласку муслиманско-хрватских снага. Један мањи дио Чардачана се успио пробити до савезне војске ЈНА, прегазивши ријеку Укрину и тако се спасио.

По заузећу Чардака неко од хрватских војника је написао на једној кући "Чардак је мртав".

 

 

ИМЕНА ЖРТАВА

У Чардаку су убијени:

  1. Милојко Поповић, рођен 1955. у Церанима код Дервенте, од оца Драге и мајке Марице
  2. Гавро Петковић, рођен у селу Календеровци, по занимању наставник. Убијен приликом бјежања у Чардаку
  3. Мирко Ђуришић, убијен стријељањем у Чардаку.
  4. Сретен Плавшић, убијен стријељањем у Чардаку.
  5. Благоје Ђураш, рођен 1952. одведен у логор Дома ЈНА и тамо убијен од Азре Алешевић-Башић.

 

 

 

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

По ослобађању Дервенте 4. јула 1992. године почео се живот враћати у овај крај, па су пронађени уз регионални пут Дервента-Добој децембра 1992. године двадесетак тијела од Срба који су убијени у Чардаку на Васкрс.

Милорад Симић је домаћин из Дервенте који је на свом земљишту дозволио подизање споменика за убијене Србе у Чардаку 1992. године.

 

 

СУЂЕЊА И ПРЕСУДЕ

Тужилаштво Босне и Херцеговине годинама врши опструкцију над истином и жртвама у протеклом Отаџбинском рату 1990-их. Ријетки су случајеви да је неко ухапшен и да је донесена адеквана пресуда.

Једна од таквих је Азра Башић (р. Алешевић), позната као Крвава Азра. Она је између осталих заклала Благоја Ђураша у Дому ЈНА у Дервенту, који је доведен из Чардака. Осуђена је правоснажно на 14 година затвора. Она се иначе годинама скривала у САД и била изручена БиХ.

Поред ње Суд Босне и Херцеговине којим је предсједавала Мира Смајловић је Алмаза Незировића осудио на само две године затвора иако је доказано да је као припадник Војне полиције ХВО починио страшне злочине над србским цивилима. Између осталог био је чувар у логору Рабић.

Браћа Есад и Дервиш Чавалић, осуђени су на пет, односно пет и по година робије. Више од 500 дервентских Срба логораша ишчекује да се правди приведу и остали многобројни њихови тамничари и џелати.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 



Да се не заборави и не понови!







































Skip Navigation Links