Ледићи код Сарајева 1992 - www.zlocininadsrbima.com


Време: Распад Југославије и ратови 1990-их

Област: Босна


ЛЕДИЋИ КОД САРАЈЕВА 1992



Масакр у Ледићима је ужасан ратни злочин који су починиле муслиманске и хрватске паравојне формације почетком деведесетих година 20. стољећа у општини Трново, покрај Сарајева у јужним дијеловима Босне.

Том приликом за три дана од 3. до 5. јуна 1992. године убијено је десетине Срба цивила, најмање 24 их је познато именом и презименом да су убијени на најстрашније начине.

Највише жртава је било из породица: Васић, Тешановић и Миовчић. Међу убијенима је било скоро двије трећине жена.

Злочинци који су починили ово ужасно злодјело јесу припадници Зелених Беретки под командом Едхема Годињака, као и бојовнци ткз. Хрватских Одбрамбених Снага под заповједништвом Мирка Бунозе.

Оно што свакако боли јесте чињеница да су злотвори из муслиманских редова убијали и малу дјецу која нису ни из кољевке изашли, гдје је најмлађа жртва био дјечак Милун Тешановић од двије године, а најстарија је била Иконија Васић од 92 године живота.

Споменик жртвама у Ледићима је подигнут тек 2012. године, односно 20 година након самог злочина, на имању Мирка Миовчића.

Прва кривична пријава је подигнута у августу 1992. године, а допуњена двије године касније пред органима МУП-а Србске Републике у БиХ. Оптужница је први пут подигнута 2014. године, а посљедње рочиште одржано 2016. године. Пресуда јед донесена у марту 2021. године када су опружени ослобођени сваке кривице, тако да за Ледићки злочин није одговарао нико.

РТРС је 2021. године снимила један документарно-играни филм под насловом: "Чико, ја сам још жив! Немој ме убити...", у коме је главни лик Драган Васић дјечак који је пуком срећом једини преживио овај масакр.

Ледићки злочин спада међу најужасније злочине током босанско-херцеговачког рата на подручку Сарајева.

РАТ И ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ 1992-1995

Бјеловац -Босански Брод - Добровљачка - Брадина - Јама Казани - Кравица 

Купрес - Орашје - Наташа и Милица - Чагаљ - Чардак - Скелани - Смолућа

Намјерна Сила - КукавицеКнежевићи - ХВООлга ДрашкоРистовићи

Петровачка цеста - Брчко - Каменица - Шеве -  Бихаћки логор - Виктор Бубањ

Оџак - Брежани - Челебићи - Чајниче - Ф. Јабука - Силовања - Бреза - Горажде -

Башчаршија - Јошаница - Сердари - Бањалучке бебе - Бравнице - Мостар

Слађана Кобас - Породица Голубовић - Фочанска села - Сарајевска Голгота

Иваница - Силос - ЧемерноЈесенТузлаРасим Делић -

Мирјана Драгичевић - Пофалићи - Страхиња Живак - Ејуп Ганић - Јука Празина

Љубомир Млађеновић - Без дистанце - Драган Васић - - Алија Изетбеговић

Мушан Топаловић - Рамиз Делалић - Ахмет Сејдић - Мурат Шабановић

Сакиб Махмуљин - Насер Орић - Харис Силајџић - Ураган - Дретељ - Ледићи

 

 

ПРЕТХОДНИЦА

Југославија је била федеративна држава састављена од 6 република (СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија). И Југославија и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана..


Од Вардара па до Триглава, нешто се одриграва

Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктарура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно владао је Савез Комуниста.

Устав Југославије од 1974. године донео је децентрализацију земље, која је касније омогућила сепаратистичким снагама у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.

Крајем 1989. године Савезна скупштина доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Крајем јануара 1990. године долази до распада Савеза Комуниста Југославије, на чувеном XIV конгресу у Београду, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе.


Југославенска шесторка распада

Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.

Заправо тако је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније, САД... а касније и исламских земаља северне Африке и Блиског и Средњег Истока.

Ситуација у Босни и Херцеговини

Босна и Херцеговина је централна република СФР Југославије, у којој су живели муслимани, Срби и Хрвати, заједно са националним мањинама.

Дана 18. новембра 1990. године одржани су први вишестраначки избори након Другог свјетског рата. Власт је формирана од странака антикомунистичке коалиције: СДА, СДС и ХДЗ. Народни посланик који је добио највише гласова је Фикрет Абдић (47,4%), успјешан привредник из Велике Кладуше. Али је он склоњен у страну од муслиманских екстремиста због тога што није желио рат, нити сукобе са Србима. Уствари, они је био само мамац муслиманским бирачима на изборима.

Тако је предсједник председништва БиХ постао Алија Изетбеговић, предратни робијаш и аутор чувене шовинистичке "Исламске декларације". Предсједник Скупштине БиХ постао је Момчило Крајишник из странке СДС, а Хрват Јуре Преливан премијер СР БиХ. Ова коалиција је издржала 15 мејсеци. Урушила се на почетку ратних збивања у БиХ, априла 1992. године.

Водећи чланови муслиманске Странке Демократске Акције: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић и др. су још 1991. године донијели одлуку да не желе Босну и Херцеговину у Југославији, односно да желе независну БиХ. Ту су се планови странака СДА и ХДЗ поклапали, али су обије странке жељеле да имају етнички и верски чисту државу. Односно Хрвати су жељели БиХ да припоје Хрватској, а муслимани исламску републику.


Куљић (ХДЗ), Караџић (СДС) и Изетбеговић (СДА)

Идеју о независној Босни и Херцеговини су свакако ширили и медији. Још октобра 1991. године у сарајевским новинама појављивале су се отворене претње српском народу. Између осталог најављивано је обнављање тзв. Ханџар дивизије, усташке јединице која је 1941-1945 починила стравичне злочине над Србима у Независној Држави Хрватској. Ту формацију су чинли углавном муслимани. Иначе, усташка злодјела у Босни и Херцеговини су досегнула свој врхунац (Пребиловци, Дракулић, Билећа, Гацко, Доња Градина, Купрес).

У августу 1991. почиње организовано наоружавање муслимана и Хрвата у БиХ које је ишло преко странака СДА и ХДЗ, са циљем напада на Југословенску Народну Армију. Октобра 1991. почело је оснивање мјесних одбора паравојне формације "Зелене беретке" и "Патриотске Лиге БиХ". У Мостару је у другој половини 1991. било пуно припадника ЈНА, који су долазили из Хрватске (Далмација и Дубровачки рејон), одакле су били протјерани или повучени. Касније су повучени у Ужице (СР Србија).

Дана 1. марта 1992. године организован је референдум о одвајању Босне и Херцеговине од СФРЈ, где је 62,4% бирача гласало за независност. Дан касније у Сарајеву су припадници "Зелених беретки", које предводи криминалац Рамиз Делалић Ћело, пуцали на српске сватове на Башчаршији и убили старог свата Николу Гардовића, а свештеника Раденка Миковића ранили. То је био догађај који је најавио крвави босанско-херцеговачки рат 1990-их, а то је био и један од повода да се распадне још увјек мјешовита полицја у Сарајеву. Након тога, усљедилили су бројни напади на српска мјеста у БиХ, као и припаднике ЈНА (Сијековац, Купрес, Сарајево, Тузла...). Међународни представници су били само нијеми посматрачи.

Ситуација у Сарајеву

Сарајево се налази у самом географском средишту Босне и Херцеговине и заузима површину од 142 км2. Смјештено је у композитној Сарајевској котлини, која се пружа од истока према западу, у плодном Сарајевском пољу.

И док су централни дијелови града углавном смјештени у низини Сарајевског поља. Најстарији дијелови града (Вратник, Бистрик, Хрид, Ковачи, Алифаковац) су на падинама околних брегова. Просјечна надморска висина Сарајевског поља је 500 метара. Град окружују високе планине које досежу и до 2.000 метара надморске висине: Бјелашница, Јахорина, Игман, Трескавица и Требевић, на којима је током већег дијела године хладно и под снијегом.

Сарајево има трагове људске културе још у праисторијском добу. Касније у ове крајеве долазе Илири, Келти, Римљани... Док Јужни Славени на Балкан стижу у 6. стољећу. У доба Немањића, Босна је била саставни дио средњовјековне србске државе, а њени владари и великаши су зидали православне светиње. Босански краљ Твртко I Котроманић уздигао је Босну на ниво краљевине, а крунисан је у православном манастиру Милешева 1377. године.

Најездом Турака Османлија на Балканско полуострво, пропадају све хришћанске земље, а Турци доносе у ове крајеве исламску религију и зидају џамије. Они су у својим крвавим походима ишли све до Беча, када су поражени 1683. године.

Након тог пораза, траје њихово двовјековно повлачење ка Азији. У Босни су Османлије спроводиле више од 400 година терор  (Данак у крви, Прва брачна ноћ, Потурчавање, Трећина љетине и сл.), па су се Срби често дизали на устанке (Невесињска пушка и др.)

Велике силе су дозволиле на Берлинском конгресу 1878. године Аустрији да окупира Босну и Херцеговину, а тридесет година касније да је припоји што је изазвало Анексиону кризу са Краљевином Србијом. Бечки двор је наставио да спроводи терор над православним Србима, што је резултирало гневом и стварањем револуционарне огранизације Млада Босна, која је извршила на Видовдан 1914. године атентат на аустријског надвојводу Франца Фердинанда баш у Сарајеву. То је био изговор Аустро-Угарској монархији да нападне Србију и тако је почео Први свјетски рат.

Ослобађањем Краљевине Србије и србских земаља крајем 1918. године, створена је прва јужнославенска држава: Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, па је Сарајево ушло у састав тадашње Дринске бановине.

Срби су вијековима били већинско становништво у Сарајеву,  граду где је било око 100.000 становника пред Други свјетски рат, од чега је било преко 60% становништва србске националности.

Током Другог свјетског рата у Сарајеву који је ушао у састав клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске гдје су хрватске и муслиманске усташе починиле стравичне геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима. Град је буквално преполовљен. Многе Сарајлије су одведене пут логора Јасеновац и тамо мучени до смрти. Ријетки су преживили тај пакао.

Партизанске јединице НОВЈ у град улазе тек 6. априла 1945. посље вишенедељних тешких борби и ослобађају га од фашиста и нациста. Нове комунистичке (Брозове) власти након рата нису дозвољавале да се прича о страдању Срба и прогањали угледне Србе. Често су муслиманске и хрватске злочине приписивали Њемцима... све за рад идеала братства и једниства.

Сарајево је у социјализму доживјело велику експанзију и развој, постао је сјециште младих и број својих становника у многоме увећао са становницима из руралнин дијелова Босне и Херцеговине. Седамдесетих година 20. вијека Сарајево постаје град будућности Европе. А већ 1984. године постаје домаћин зимских Олимпијских игара.

У дугој половини 1980-их у Сарајево се плански насељава  велики број муслимана из Рашке области ткз. Санџаклије што је довело до поремећаја националне структуре, па су Срби у Сарајеву изгубили релативну већину...

Ледићи су мало село у општини Трново које је прије рата имало двадесетак кућа, а који су били 100% насељени православним Србима, док су били окружени са муслиманским насељима.

 

ПРИЈЕ ЗЛОЧИНА

Муслиманско-хрватски војно-политички савез је отпочео у априлу мјесецу 1992. године да ради на остваривању својих замисли, а то је етничко чишћење и истребљење Срба. Већ тих дана почела су претреси србских цивила и њихове имовине, као и напади на припаднике ЈНА (војнике и официре). Већ у мају 19912. године долази и до масакра у Добровољачкој улици, када је упркос споразуму о мирном извлачењу јединица ЈНА нападнута колона возила Југославенске Народне Армије гдје је било десетине убијених и рањених југославенских војника.

Уведени су полицијски часови и органичена су кретања, док су напади било вербални или физички постали дио свакодневнице. Међу бројним породицама које су убијене била је и породица Пере Ристовића, угледног Сарајлије и народног пославник у Парламенту СР Босне и Херцеговине.

Мноштво муслимана и Хрвата је "патролирало" сарајевским улицама са оружјем, те су минирали одређене локале, али искључиво Срба. Ово је рађено са циљем застрашивања и најаве погрома.

Прије овог масакра у Ледићима, муслиманске снаге под комадном Јуке Празине напале су сарајевско насеље Пофалићи средином маја мјесеца 1992. када су га очистиле од Срба...

 

ЗЛОЧИНИ

У страху од ескалације оружаних сукоба у село Ледиће дошла су три представника из околних муслиманских села: Дејчића и Дујмовића. Они су два дана прије напада постигли договор о комшијској солидарности и ненападању. Чињеница да су на преговоре дошли озбиљни људи и домаћини од угледа, као и то да су се та иста села током Другог свјетског рата међусобно помагали од разних војски, становници Ледића су повјеровали да ће све остати као треба и да неће бити мртвачких сандука.

Касније се испоставило да је све до била велика превара, тачније да су та три преговарача уствари били само шпијуни који су имали задакак да осмотре колико оружја и људства за одбрану има у Ледићима. Ратно предсједништво и ткз. Кризни штаб Општине Трново је потом направио план о нападу.

У вечерњим сатима 3. јуна 1992. године са муслиманских положаја креће жестоко гранатирање села Ледићи од стране ткз. Армије БиХ са сарајевског подручја.

Видјевши шта се дешава, мјештани Ледића се организују за одбрану, невјерујући да је договор изигран. Њих двадесетак војно-способних мушкараца је узело оружје, а браниоце је предводио Ратко Миовчић (70), ветеран НОР. Жене и дјеца су отишли у подруме. Борбе са нападачима су трајале све до јутра када је тај пјешадијски напад одбијен. Одбрана није имала артиљеријска оруђа.

Сем напада на Ледиће, муслиманско-хрватске снаге су напале и пар сусједних србских села. Тако да су наредни дан око подне Ледићанци могли да виде села која су нападнута и попаљена. У Ледиће стижу и двије жене из села Требечај које су им дале потврду о црним слутњама шта се дешава са околним мјестима. Такође, навеле су имена убијених Срба у сусједним селима и да се нови жесток напад их очекује ту вечер на Ледиће.

Браниоци су имали састанак јер су схватили да неће моћи издржати толике нападе, поврх тога што немају довољно муниције. Такође, нападачи су имали губитака што је значило да ће желети освету. Тако да је било питање како и гдје да се склону. Пао је договор да оду борове шуме изнад села, код брда Хојта. Пет старијих жена је одлучило да остану у својим кућама, јер су оне биле углавном болесне, али и мишљења да пошто су жене да их неће дирати. Оне су чак се скупиле у једној кући... Тако је потрајало два дана, а онда су нападачи ушли у село и окупирали га.

Сходно сиутацији муслиманске снаге су у Ледићима направиле концентрациони логор гдје су доводиле Србе са подручја Сарајева. Потрага за мјештанима Ледића који су избјегли трајала је све до 10. јуна 1992. године, док нису сви похватани и доведени у село. Према свједочењима, Ледићанци су се подјелили у двије групе, да покушају да једна преживи. Прва група је кренула преко планине Трескавице ка насељу Војковићи које су контролисале србске снаге, а друга је кренула ка југу, према Калиновику, мјесто такође под србском контролом.


Све смо очистили по Алијиној заповјести: Едхем Годињак 1992.

Убиства Срба из Ледића су била веома брутална и сурова.

Ову другу групу је пресрела једна муслиманска наоружана група код локалитета Пољице, код Ледићке кривине. Они су били стрељани пушчаном ватром из артиљеријског оружја, док је преживио само дјечак Драган Васић стар 11 година. Он је иначе из Главогодине, општине Илиџа пред сами рат послат од родитеља у Ледиће код рођака, са надом да ће избјећи ратне страхоте. Драган Васић је тако остао тешко рањен да лежи на земљи.

Пет старица које су остале у Ледићима су одвежене са једним возилом до једног потока и ту су убијене...

Ледићанци који су се крили по шумама нису дуго издржали без хране и предали су се, надајући се да ће преживјети. Међутим, одведени су у муслимански логор и Дејчићима. Тамо су имали стравична психо-физичка мучења и малтетрирања од својих комшија који су се бестијално иживљавали над заробљеницима. Касније су пребачени и други логор у Трнову, у основну школу. Мали број Ледићанаца је преживио ове тортуре и терор. Касније су као цивили размјењени посље три мјесеца, односно у септембру 1992. године, за муслиманске бојовнике.

Муслимански бојовници су по окупацији Ледића све вриједне и покретне ствари опљачали чак и стоку (говеда, овце, коњи...), потом су куће и помоћне објекте спалили... тако да је село остало разорено и напуштено више од годину дана.

Занимљиво је то што је напад на Ледиће снимала ТВ Сарајево и представљала "велику побједу над ћетницима".

Сем Ледића, најмање 15 села у околини Сарајева је слично прошло, односно имали су исту судбину да су прогнани, а да су им села уништена од муслиманских оружаних снага.

Леш Радета Миовлића је пронађен 7. августа 1992. године. Он је био обезглављен, тачније глава му је одсјечена. Савка Васић је заклана у својој кући, и она је обезглављена.

 

ИМЕНА ЖРТАВА

Међу познатим именима жртава уписана су сљедећа имена:

   МУШКАРЦИ    ЖЕНЕ
  1. Тешановић Милун (2)
  2. Тешановић Раде (28)
  3. Тешановић Миленко (32)
  4. Тешановић Милорад (36)
  5. Тешановић Драгомир (10)
  6. Васић Ненад (61)
  7. Миовчић Миленко (69)
  8. Миовчић Радослав (69)
  9. Кењић Саво (59)
  1. Тешановић Винка (21)
  2. Тешановић Невенка (35)
  3. Тешановић Стана (58)
  4. Тешановић Ленка (35)
  5. Тешановић Данијела (12)
  6. Васић Мара (62)
  7. Васић Иконија (92)
  8. Васић Љубица (85)
  9. Васић Милка (55)
  10. Васић Савка (78)
  11. Васић Зора (73)
  12. Васић Славојка (29)
  13. Васић Радојка (38)
  14. Секулић Слађана (13)
  15. Миовчић Танкосава (70)

 

СВЕДОЧЕЊА

Драган Васић, једини преживјели свједок овог масакра годинама касније је говорио сљедеће:

- "Пошто смо трчaли глaвом бeз обзирa и остaвљaли зa собом ствaри коje смо понијeли, из групe сe нeкaко изгубило нeколико жeнa. Воjници су примјeтили дa фaлe, пa су нaм нaрeдили дa их трaжимо. Видeо сaм дa нaс сви познajу, зa мeнe су сe рaспитивaли чиjи сaм, сигурaн сaм дa су познaвaли мог оцa. Пошто су ми убили уjaкe jeр су их молили дa нaс нe дирajу, зaчуо сe пуцaњ из дaљинe.

Жeнe коje су нeдостajaлe у нaшоj групи упуцaлe су jeдног воjникa ловaчком пушком коjу су имaлe код сeбe. Тaдa су сe воjници jош вишe рaзљутили, стигло их je jош око двaдeсeт-тридeсeт, и онaко зaчуђeно су питaли своje друговe зaшто чeкajу, зaшто нaс нe убиjajу. Никaдa то нe могу зaборaвити...

Пуцњи су одзвaњaли, пaдaлe су жртвe jeднa зa другом. Мajкe су пригрлилe своjу дјeцу, ja сaм био бeз свог ближњeг, остaо сaм нa стрaни одмaкнут и у нeвјeрици, плaчући, посмaтрaо штa сe дeшaвa. Мeтaк мe je погодио, пaо сaм нa зeмљу и прaвио сaм сe мртaв. Срeћa моja што ниje имaо ко дa мe пригрли jeр су бeздушно пуцaли по мajкaмa и дeци коja су билa у зaгрљajу. Испрaзнили су цијeлe рaфaлe нa њих. Мислио сaм дa пушкe никaдa нeћe стaти. Пошто су свe побили, покупили су сe и отишли...

Одлaзи воjскa и остajу двоjицa. Jeдaн од њих кaжe: 'Гријeх je што смо побили ову нejaч'. У том момeнту, пролaзи ми кроз глaву дa сe нeћу сaм извући нa плaнини jeр сaм вeћ достa искрвaрио, пa смогнeм снaгe и тихо, кроз сузe кaжeм: 'Чико, ja сaм jош жив'.

Други воjник je одмaх добaцио овом дa мe убиje. Aли овaj je рeкaо: 'Нe! Дијeтe ниje ништa криво'... и тако сам спашен...

Мaло сaм и сaм ходaо, свe док нисмо стигли до бaрaкe. Ту су мe прeвили, дaли ми дa jeдeм и прeноћио сaм, a вeћ сутрaдaн сaм послaт у рaтну болницу нa Игмaну гдјe сaм упознaо човјeкa, докторa, мог спaситeљa Мустaфу Пинтолa. Он ми je спaсaо живот, пошто мe je склонио код своjих родитeљa у сeло Лукaвaц, jeр сe прочуло дa сaм jeдини свeдок нeвиђeног мaсaкрa нaд Србимa и дa трeбa дa мe пошaљу у логор у Коњиц...

Од Мустaфиних родитeљa добио сaм толику љубaв и пaжњу дa jош увјeк нисaм свјeстaн дa постоje тaкви људи. Они су, пријe свeгa, вјeрници. Док сaм сe скривaо код њих, jeдног дaнa сaм хтeо дa идeм сa комшиjиним сином дa видимо гдјe je пaлa грaнaтa. У том момeнту je Мустaфин отaц повикaо: 'Гдe ћeш, Дрaгaнe?'... Штa дa ти сe нeшто дeси, кaко бих изaшaо Мустaфи нa очи. Брзо сe врaћaj кући!

Кaдa сaм чуо мajку посљe толико мјeсeци, сузe су лилe кaо кишa. Нико у том трeнутку ниje могaо дa мe спријeчи дa одeм код њe… Срeћом, посљe два мјесеца и сeдaм дaнa рaзмјeнa зaробљeникa je билa договорeнa и ондa сaм прeдaт своjим родитeљимa...".

Милена Витковић, међу којима је и десет најужих чланова њене породице Тешановић је деценијама касније за медије рекла сљедеће:

- "Убијена ми је мајка која је имала 59 година, брат, његова жена и син - мали Милун од годину и по дана, други брат са женом, те стрина, стриц и њихово двоје дјеце. Убијени су приликом преласка Трескавице према Калиновику, када су их из засједе пресрели муслимански војници. Њихове посмртне остатке нашла сам тек послије 10 година у Јаворској коси на Трескавици...

Малом Милуну старом 18 мјесеци злочинци ломили руке и ноге. То су само нељуди могли учинити".

Крсто Миовчић, рођени Ледићанац, који је живио у централним дијеловима града Сарајева:

- "Почетком рата из Сарајева дошао сам у Ледиће гдје је било мирно, успио сам да се са групом цивила из Ледића извучем на србску територију.

Једног дана нападнути смо са свих страна. Напад је трајао до ујутро, након чега су се повукли. У селу смо остали још један дан, а онда побјегли у шуму гдје смо провели четири-пет дана. Тада смо се раздвојили, једна група је отишла према Трескавици за Калиновик, а друга према Крупцу. Тек након два мјесеца сазнали смо да је група која је кренула према Трескавици страдала.

Ја сам био свједок Тужилаштва БиХ у предмету против Едхема Годињака. Процес још траје, а ја вјерујем да је Годињак, да је хтио, могао да заштити овај народ".

 

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Тек у јулу 1993. године, јединице Сарајевско-Романијског корпуса ВРС ослобађају ово село, док се малобројни преживјели становници враћају и сахрањују мртве.

Пошто су Ледићи након потписивања Дејтонског мировног договора 21. новембра 1995. остали у саставу муслиманско-хрватске федерације, посмртни остаци жртава сахрањени су у насељу Миљевићи (Општина Ново Сарајево).

Обдукције

Извиђачки вод ВРС је пронашао лешеве оних пет старица у новембру 1993. године. Како су каснији обдукцијски налази показали имале су мученичку смрт. Убијене су хладним оружјем, односно ножевима, тако што су обезглављене. Биле су покопане у једну масовну гробницу. Такође четири жртве из породице Тешановић су пронађене октобра 2001. године на Јаворској коси. И њима је констатована смрт која је наступила усљед удараца тупим предметима, највише кундацима. 

Посмртни остаци брачних другова Маре и Ненада Васића ексхумирани су 2009. године у Дејчићима гдје су одведени у логор за Србе. Овај процес је урађен без присуства патолога судске медиције и без представника међународних институција за тражење несталих, када је касније извршена обдукције.

Споменик

Удружење грађана "Моје огњиште" је поставило иницијативу 2012. године да се подигне споменик цивилним жртвама у Ледићима. Мирко Миовчић је поклонио 20 метара квадратних свог земљишта. Споменик је направљен у виду плоче 180х120 цм на коме су уписана имена жртава, као и године рођења односно убистава.

Тај споменик није могао да добије одобрење од надлежних (муслиманских) власти Општине Трново због спорног текста.  Начелник општине није дозволио да се упише да су 24-оро Срба биле жртве ратног злочина, већ ратних дешавања. Ово је редовна праска у Федерацији БиХ, гдје се скрива злочиначка мисија муслимана.

Овај споменик се налази поред макадамског пута, док се са друге стране налази споменик муслиманским нападачима из Добрињске бригаде муслиманске ткз. Армије БиХ који је подигнут још 1997. године. 

 

ОПТУЖНИЦЕ И СУЂЕЊА

Прва службена забиљешка о злочинима у Ледићима направљена је 4. августа 1992. године у МУП Србске Републике БиХ. По ослобођењу Ледића и Трнова кривична пријава је допуњена са масакрима који су још били у селима: Требечак, Пресјеница, Кијево, Рајски До, Шкипов Гај, Висовићи, Тошићи, Стравишта...

Истражиоцима Хашког Трибунала је Савез логораша РС 2003. године предао изјаве породице жртава, као и обдукционе налазе патолога и других медицинских стручњака. Ови документи су садржали оптужнице против најмање 15 починилаца који су препознати од жртава и дата су њихова имена. Тужилаштво Међународног кривичног суда за бившу Југославију никада није поднијело оптужницу против осумњучених већ је просљедило све Тужилаштву БиХ.

Босанско-херцеговачки правосудни органи су истрагу започели тек 2008. године. Ово је резултовало да се 2014. године подигне оптужница против сљедећих особа:

  • Едхем Годињак, начелник Станице јавне безбједности Општине Трново, касније командант Зелених Беретки
     
  • Медарис Шарић, командант штаба Територијалне одбране ткз. Армије БиХ
     
  • Мирко Буноза, командант ткз. Хрватских Одбрамбених Снага за подручје Сарајева

Они су оптужени да су учествовали у удруженом ЗЛОЧИНАЧКОМ ПОДУХВАТУ на територији сарајевске Општине Трново, са циљем убијања и затварања Срба у логоре, паљења имовине, што је супротно женевским конвенцијама о рату. Ово је једна од најобимнијих оптужницама тужилашва БиХ, гдје је саслушавано 140 свједока и приложено 300 доказних материјала.

Посљедње рочиште је одржано у новембру 2016. године и од тада је пет година мировало без икаквог образложења.


Едхем Годињак испред Суда

Државни суд БиХ је изрекао првостепену пресуду оптуженима тек 4. марта 2021. године, када су сва тројица ослобођени свих оптужби.

Заправо, до сада за ове горе набројане злочине у Ледићима и осталим селима трновљанске општине није одговарао нико.

 

ПУБЛИКАЦИЈЕ

О злочину у Ледићима до данас није написана ниједна књига.

Радио Телевизија Републике Србске је покренула 2021. године снимање документарно-играног филма "Чико, ја сам још жив! Немој ме убити...", у коме је главни лик Драган Васић дјечак који је пуком срећом једини преживио овај масакр. Премијера се након неколико мјесеци.

 

ЗАКЉУЧАК

Злочини у Ледићима су само једна карика геноцидног ланца тј. удруженог злочиначког подухвата који се обрушио на Србе током деведесетих година 20. вијека у Босни и Херцеговини од стране муслиманских власти формиране од првака СДА: Алија Изетбеговић, Харис Силајџић и Ејуп Ганић.

Циљ је био да се православни Срби елиминишу, не само са подручја Сарајевске котлие, већ читаве Босне и Херцеговине, јер су муслимански екстремисти заправо жељели етнички и вјерски чисту државу по моделу Алијине Исламске Декларације, која је објављена 1971. године, због чега је Изетбеговић и робијао.

С обзиром да су Срби у читавој западној хемисфери означени као једини кривци за распад и разбијање Југославије и ратове на тлу исте, тешко је вјеровати да ће у догледно вријеме неко од муслиманских крвника са оружјем или у одјелу одговарати за оваква монструозна злодјела, као што је и овај ледићки злочин.



РАТНИ ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА ДЕВЕДЕСЕТИХ ГОДИНА 1991-2000
Словенија

Медвеђек - Холмец - Шкофије - Јанез Јанша - Игор Бачвар - Доб при Мирни - Копар

Дол при Храстнику - Берислав Попов - Словеначки рат - Винко Пандуревић - Прогон Срба

Хрватска
и Крајина

Бљесак - Олуја - Вуковар - Карловац - Славонска Пожега - Осијек - Сисак - Задар - Книн

Борово Село - Плитвице - Госпић - Корански мост - Караџићево - Масленица - Церна

Медачки џеп - Миљановац - Оркан - Откос - Паулин Двор - Зец - Радосављевић - Лора

Марино Село - Пакрачка Пољана - Керестинец - Бранимир Главаш - Томислав Мерчеп -

Фрањо Туђман - Анте Готовина - Благо Задро - Јанко Бобетко - Добросав Парага - Кијани

Иван Кораде - Иван Векић - Мирко Норац - Јесење Кише - Ђуро Бродарац - Миљенко Ф.

Босна и
Херцеговина

Босански Брод - Брадина - Сарајево - Сребреница - Бреза - Високо - Кукавице - Бравнице

Божана Делић - Страхиња Живак - Мирјана Драгичевић - Поникве - Горажде - Ејуп Ганић

Добровољачка - Тузла - Алија Изетбеговић - Харис Силајџић - Јусуф Празина - Јама Казани

Анђелка Братић - Олга Драшко - Силос - Виктор Бубањ - Цацо - Озрен - Сакиб Махмуљин

Рамиз Делалић - Башчаршија - Слобо Стојановић - Смолућа - Љубо Млађеновић - Фоча

Насер Орић - Глођанско Брдо - Бугојно - Купрес - Сердари - Сефер Халиловић - Чардак

Хрватско Вијеће Одбране -

Косово и
Метохија

Агим Чеку - Агим Рамадани - Хашим Тачи - Рамуш Харадинај - Кадри Весељи - Клечка

Рустем Мустафа - Радоњићко језеро - Старо Грацко - Кафић Панда - Шутаковић - Агуши

Косовска Митровица - Адем Јашари - Сулејман Селими - Ликовац - Жута Кућа - Лапушник

Кукеш - Белаћевац - Дик Марти - Костићи - Рачак - Отац Харитон - Иван Булатовић -

 



Оцените нам овај чланак:




Tags:
NASELJE LEDICI
JUZNA BOSNA
GRAD SARAJEVO
OPSTINA TRNOVO
RASPAD SFRJ
RAZBIJANJE JUGOSLAVIJE
DEVEDESETE GODINE
MASAKR CIVILA
DOBRINJSKA BRIGADA
ZELENE BERETKE
JEDINICE HOSA
EDHEM GODINJAK
MEDARIS SARIC
MILUN TESANOVIC
MIRKO BUNOZA
ALIJA IZETBEGOVIC
TUZILASTVO BIH
5. JUN 1992


ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ И НЕ ПОНОВИ!



























Ако преносите текстове са нашег портала, будите љубазни и ставите да је наш сајт извор података.
Ово није законом уређено, али је морално и спада у медијску коректност. Хвала унапред!







Skip Navigation Links