Грађански рат у Босни и Херцеговини с' почетка деведесетих година 20. вијека представља дио једне шире катастрофе која је настала усљед разбијања СФРЈ. Овај процес је био диригован из страних центара моћи, али је и у самој Југославији имао врло добро упориште у сепаратистичким снагама, међу Словенцима, Хрватима, муслиманима, Албанцима... Циљ им је био исти, а то је нестанак југославенске федерације коју су доживљавали као "србски бастион".

На парламентарним и предсједничким изборима у БиХ 18. новембра 1990. су побједиле странке са националним предзнаком, гдје су муслиманска и хрватска национална заједница склопиле савез како би остварили независну и суверну БиХ. Међутим, њихове жеље по остварењу те замисли су се разликовале. Хрвати су хтјели припајање матици, односно обнову клеро-фашистичке НДХ, док су муслимани жељели етнички и вјерски чисту државу по начелима "Исламске декларације".

Руководство СДА на челу са Алијом Изетбеговићем, Ејупом Ганићем и Харисом Силајџићем се повезало са сарајевским подземљем (Јусуф Празина, Мушан Топаловић, Исмет Бајрамовић, Рамиз Делалић...) јер су једни другима требали. Већ у прољеће 1991. оснивају се паравојне формације: "Зелене беретке", "Патритоска лига"... гдје су попуњавани ликовима са маргине друштва (алкохоличари, силеџије, коцкари, пробисвјети, убице...).

У прољеће 1992. почињу напади на Србе и Југославенску Народну Армију, чиме је отпочео рат у БиХ. Врло брзо из арабских земаља пристижу добровољци - ратници Џихада. Они су највише долазили из држава сјеверне Африке, Блиског и Средњег Истока. Били су задојени фанатичним Исламом и обучени за терористичко-диверзантске акције. За три и по године припадници одреда Ел Муџахид су починили страшна злодјела, непојмљива здравом људском уму, а често пута су своја звјерства снимали камером како би се хвалили у матичним земљама. Њихово присуство је било забиљежено у околини Бихаћа, Зенице, Тешња, Травника, Тузле, Маглаја...итд.

О муџахединима као светим ратницима у БиХ је писао публициста и политиколог Џевад Галијашевић, стручњак за безбједност и друштвене односе. На порталу srpskistav.com објављен је један фељтон у шест наставака који говори о улози муџахедина и повезаности са Ал Каидом, као и подршци ЦИА - америчке обавјештајне службе.

МУЏАХЕДИНИ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ 1990-ИХ (1. део)

СПОЉНА ПОДРШКА И НАЧИН УЛАСКА У БИХ

Протекли рат у Босни и Херцеговини, у цјелокупном разумијевању његових узрока, посљедица и значаја, никад није тумачен и посматран у контексту глобалних геополитичких кретања и циљева западних држава и влада, са једне стране, те интереса исламских земаља са друге. Примарно је третиран локално, као међуетнички сукоб на периферији са локалним актерима и узроцима закопаним дубоко у историји простора.

Рат у БиХ је међутим био геополитички пројектован, усмјераван и одржаван и сваки наредни, на овом простору, биће на исти начин изазван и подржан.

Зато се појаве које откривају матрицу обавјештајног дјеловања у процесу изазивања криза не смију потцијењивати и тумачити као искључиво „срљање“ посвађаних народа и њихових политичких и вјерских елита. Пуно је то озбиљније.

Улога западних обавјештајних служби заједно са службама моћних исламских земаља (Саудијске Арабије, Турске и Ирана) у креирању ове нестабилности али и регионалних сукоба како би се ријешио њихов конкретан политички проблем и реализовао за њих, конкретан и познат циљ, прилично је потцјењена. Саудијска Арабија и Иран, а повремено и Турска, су од 1992. године (и разбијања бивше, заједничке државе СФРЈ) у Босни и Херцеговини, присутне обавјештајно, хуманитарно, финансијски и политички са знањем и уз отворену подршку Сједињених Америчких Држава, Велике Британије и Француске.

Појава муџахединског покрета у БиХ веже се управо за тај савез и заједничко дјеловање, у Авганистану и Босни и Херцеговини, моћних западних сила и прије свега Саудијске Арабије. Улога оснивача и вође вехабија и муџахедина у рату у Босни и Херцеговини припала је бившем авганистанском ветерану, „ослободиоцу Кабула“, у ствари мулти-милионеру (доларском) по звању и имену: шејх Абу Абдулазиз Мунтесиба.

Овог духовног вођу, талибански борци у Авганистану познају под надимком Барбароса. Шејх Абдулазиз је 1994. године у листу Al-Sirat Al Mustaqeem представљен као духовни вођа и командант одреда Ел муџахедин у БиХ. У интервјуу о почецима џихада у Босни и Херцеговини, Шејх Абдулазиз је рекао: „Када је џихад у Авганистану завршен ослобађањем Кабула, отишао сам са четворицом бораца из Авганистана у Босну да видим шта се дешава. Желио сам провјерити истинитост извјештаја западних медија. И тачно, као што је о томе извјештавано. Тамо су босански муслимани прогоњени, многи су поклани а остали натјерани у изгнанство. Част њихових жена је укаљана само зато што су муслиманке.“.

Ветеран авганистанског рата је изнио процијену да у БиХ нема пуно муџахедина из арапских земаља и да их је већина дошла из западних земаља.

На присуство страних муџахедина у БиХ током посљедњег рата у тој земљи данас се, углавном, гледа као на познату чињеницу која, уз особне трагедије десетака хиљада људи и све остало што се догађало у том рату, представља тек успутну епизоду. Међутим, долазак ратних добровољаца афро-азијског поријекла, од којих неки до 1992. никада нису крочили на европско тло нити су чули за Босну, несумњиво је занимљив феномен чије су посљедице, на више начина и у другом контексту, у БиХ присутне до данас. Муџахедински покрет, каквим га данас знамо, настао је уз западну логистику током десетогодишњег рата у Афганистану, који је избио након совјетске окупације те земље 24. децембра 1979.године.

Као посљедица растурања Друге Југославије (СФРЈ) почиње и рат у Босни и Херцеговини, а страдања у том рату, у муслиманској и западној штампи,  представљају се као искључиво страдање, само, тамошњег муслиманског становништва.

Међу сљедбеницима учења, оца Ал Каеде, Абдуллаха Аззама јачају спознају о потреби новог рата по узору на афганистански, каже Еван Ф. Кохлманн, стручњак за тероризам, савјетник америчке Владе и Федералног истражног уреда те аутор књиге „Ал’Ка-идин џихад у Европи: Афганистанско-босанска мрежа“:

“Рат у Босни започео је у погодно вријеме за овај покрет. Шејх Абдуллах Аззам био је недаво убијен, његови сљедбеници су били уздрмани, а пакистанске власти су прогласиле да је џихад у Афганистану завршен и да више не желе стране муџахедине на свом територију. До 1993. су их све протјерали. Током 1992. и 1993. године истовремено се догодило више врло важних ствари. Муџахедински покрет, који је настао у Афганистану и који се тамо борио под будним оком Абдуллаха Аззама и Осаме бин Ладена, прерастао је из те почетне фазе у нову и почео се борити за међународни џихад, далеко изван граница Афганистана, баш као што је то Бин Ладен одувијек сањао.

Прво мјесто гдје су након тога дошли муџахедини била је Босна. Према тој су земљи кренули људи, углавном с Блиског истока, који о Босни нису знали апсолутно ништа. Не само да нису познавали тамошњу културу и језик, већ, како су касније у особним исповиједима признали, њихови челници нису имали ни појма о томе гдје се географски налази Босна. Никада раније нису за њу чули и нису били сигурни да ли је та земља у Сјеверној или Јужној Америци, Европи или у Аустралији.”

И њемачки публицист Јирген Елсесер (нем. Jüergen Elsässer) тврди да је непобитно утврђено да су поједине западне земље активно помагале и подржавале долазак муџахедина у БиХ.

“Америка испрва није била заинтересирана за догађаје на Балкану. Њемачка, Аустрија и Ватикан подржали су независност Словеније и Хрватске и остварили знатан утјецај у тим земљама. Срби су остали сами против свију. Када се касније администрација предсједника Клинтона хтјела укључити у догађаје у регији, савезништва су већ била остварена, и није било простора за Америку. Зато је Вашингтону још једино преостало да се ослони на босанске муслимане и да преко њих покуша остати важан играч на дипломатској сцени. Уз то, сурадња између САД односно Средишње обавјештајне агенције (ЦИА) и радикалних муслимана у Афганистану је током 80-их година 20. стољећа била врло успјешна и довела је не само до војнога пораза Совјетскога Савеза у тој земљи него му је, заправо, задала завршни ударац. Зато су се Американци и на Балкану жељели поново ослонити на муџахедине,” тврди Елсесер .

У обавјештајним и политичким структурама Босне и Херцеговине још врло рано током рата вјеровало се да је дио муџахедина убачен у земљу мимо воље владе у Сарајеву, са знањем и уз помоћ западних сигурносних служби. Претпостављало се да их је дио обављао обавјештајне задатке, док су преостали својим присуством и идеологијом требали ојачати муслимански карактер мањег дијела земље који је, по тајним споразумима босанских сусједа и уз наклоност дијела међународне дипломације, крајем рата требао припасти муслиманима.

Један од првих муџахединских заповједника у БиХ, Абу Абдел Азиз Барбарос’ (Риђобради) изјавио је у интервјуу:
- “Криза у Босни почела је само петнаест дана након запосједања Кабула. На тај су начин потврђене ријечи Посланика ислама да ће се џихад наставити до Судњега дана. У Босни је почео нови џихад и пошли смо тамо како би Његову (Аллахову, оп.а.) ријеч учинили ‘врховном’, али не за постизање неког националног, племенског или групног осјећања или интереса“.

Сличне тезе Барбароса је поновио и у британском листу "The Sunday Times".

Први муџахедини, “свети ратници” или “исламски добровољци” дошли су у Босну и Херцеговину већ у фебруару 1992. како би помогли “угроженој браћи и сестрама муслиманима” у борби за ислам као друштвени поредак. Ријеч је о исламским фундаменталистима, професионалним ратницима и плаћеницима, али и борцима у џихаду који су у БиХ долазили из различитих земаља. Ирански муџахедини дошли су међу првима, слиједили су их муџахедини из Саудијске Арабије, Палестине, Јордана, Јемена, Афганистана, Катара, а највише војнога искуства и знања имали су они из Египта, Алжира, Марока и Туниса.

Припадници либанонског Хезболлаха, који су такођер имали војно искуство, ангажовани су да у кампу Погорелици поред Фојнице обучавају војнике, полицајце и обавјештајце у Армији БиХ. С колико их је спремности дочекала политика Алије Изетбеговића, показује занимљив податак: 104. муџахедина, “света ратника” добила су прије проглашења ратног стања у БиХ, држављанство Босне и Херцеговине, пасоше и личне карте, не само мимо законске процедуре него и прије него што је било која земља, Европска заједница или САД, признала државу Босну и Херцоговину!

Преко Загреба и Сплита долазак муџахедина био је добро организован: стизали су у Загреб, па у Сплит, а одатле су хуманитарним конвојима одлазили до сабирних центара у Травнику и Зеници. Један од њих, Абу Хамза, свједочи да су на позив реиса Мустафе Церића дошли бранити “браћу муслимане” и да је за њега “Алија Изетбеговић заповједник свих муџахедина”.

Осим што су били важна морална и војна подршка ткз. Армији БиХ, њима је сукоб у БиХ био изванредна прилика за продор у Еуропу. Највећи број муџахедина долазио је с мотивом да БиХ треба постати исламска држава. Смисао њихове борбе сажето је изнио Суданац Елфатих ел Хассанеин: „Босна на крају мора бити муслиманска, јер ако се то не догоди, цијели рат нема смисла и био би вођен ни за што“.

Хассанеин је иначе, оснивач и директор Third World Relief Agency (ТWРА, агенција за помоћ Трећем свијету), која је основана 1987. у Бечу као хуманитарна организација за муслимане. Преко ње се од 1992. финанцирала и организовала набавка оружја за Изетбеговићеву војску радикалних исламиста. Новац из исламских земаља долазио је преко Ерсте банке у Бечу.

Иста се особа на другим мјестима помиње и као други Ал-Фатих Али ал-Хассан, односно као Елфатих Хассанеин-омал-Фатих.

Говорећи о активностима ТWРА, Елфатих Хассанеин је у интервју часопису Гази Хусрев–бег (Сарајево, 1994) рекао како вјерује да “Босна, на крају, мора бити муслиманска Босна, иначе ће све изгубити смисао и рат ће бити узалудан”. Устврдио је како је рат помогао буђењу ислама међу секуларним босанским муслиманима и заложио се за увођење одговарајућих метода за ширење “исправног учења ислама међу босанским муслиманима.” Опширније о овоме: John Pomfret, “How Bosnia’s Muslims Dodged Arms Embargo: Relief Agency Brokered Aid From Nations, Radical Groups”, Washington Post, 22.09.1996.

Барем један од пет арапских муџахедина убијених на контролном пункту Хрватског вијећа обране код Жепча, 14. децембра 1995., имао је акредитацију ТWРА-е.

Током само једног мјесеца 1992., на рачун ТWРА-е у Ерсте Банци положено је 20 милиона долара. У октобру исте године, дужносник владе Саудијске Арабије дошао је у сједиште банке у центру Беча с два кофера готовине и уложио на рачун ТWРА-е 5 милиона долара. У периоду 1992.-1995., на тај је рачун највише донација стигло из Саудијске Арабије, Ирана, Судана, Турске, Брунеја, Малезије и Пакистана.

По годинама: 1992. – 80 милиона долара, 1993. – 231 милион, 1994/95. – 39 милиона, 1996. – 500.000 долара. Прилив новца се смањио у 1994. и 1995. јер је у то вријеме, уз знање Сједињених Америчких Држава, отворен канал кроз Хрватску за допрему, углавном иранског, оружја за ткз. Армију БиХ.

Прва велика операција коју је извела ТWРА била је допрема велике количине оружја и муниције (око 120 тона совјетских пушака, минобацача, мина и муниције из преосталих залиха некадашње Источне Њемачке), изнајмљеним руским авионом из Картума у Судану, на аеродром у Марибору (Словенија), у септембру 1992. Терет је био пријављен као “хуманитарна помоћ”. Дио оружја превезен је до Тузле и Зенице изнајмљеним транспортним хеликоптерима руско-америчке компаније Eco-Trade, који су се снабдијевали горивому Сплиту. (J. Pomfret, “How Bosnia’s Muslims Dodged Arms Embargo.)

У испоруке оружја и довођење добровољаца из исламских земаља, у дужем периоду рата, по неким је изворима била укључена и пакистанска обавјештајна служба ISI (Inter-Service Intelligence). 

Значајну улогу у довођењу исламских добровољаца у БиХ одиграла је и тзв. Алжирска веза. Наводно “на израван захтјев Осаме бин Ладена”, члан Оружане исламске скупине (GIA), Камр Ад Дин Кхирбани доселио се у Загреб крајем 1991. како би основао хуманитарну агенцију Ал-Кифах. Током рата у БиХ, она је кориштена као један од канала за убацивање чланова ГИА-е у БиХ.  Associated Press, 19.04.2006.

Уз Елфатиха ел Хассанеина у управном одбору ТWРА-е били су истакнути челници Странке демократске акције (СДА): Хасан Ченгић, Хусеин Живаљ (тадашњи амбасадор БиХ у Бечу) и Ирфан Љеваковић, за којега аустријски истражитељи вјерују да је био један од главних заговарача довођења “исламских бораца” у БиХ као хуманитарних дјелатника и да је након склапања Даyтонскога споразума, као високи дужносник, претежно муслиманске службе сигурности тј. Агенције за информације и документацију (АИД), омогућио борцима из исламских земаља да остану у БиХ.

Врло важан уред ТWРА, онај у Загребу водио је Фарис Нанић. Шеф једне западне обавјештајне службе изјавио је за Washington Post да су људи који су радили за ТWРА-у формирали ћелију која жели приближити Босну радикалним блискоисточним исламским покретима. “Не вјерујемо да је то оно што већина босанских муслимана збиља жели, али ТWРА је тим људима дала новац, утјецај и моћ. Одвела је њих и њихове идеје врло далеко”, изјавио је тај обавјештајац. John Pomfret, “Bosnian Officials Involved in Arms Trade Tied to Radical States”, Washington Post, 22.9.1996.

Објављено 22.02.2021.

МУЏАХЕДИНИ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ 1990-ИХ (2. део)

“АБУ ИЗЗАТ”, СДА И ЏИХАДИСТИ

Од почетка 1993. године Клинтонова администрација је знала за активности ТWРА-е, али није подузимала акције да их спријечи. “Речено нам је (из Вашингтона, o.a.) да пратимо шта раде, али да се не мијешамо. Муслимани су покушавали набавити оружје од кога год су могли, а ми у томе баш нисмо били од помоћи.

Најмање што смо могли било је да се држимо по страни. Тако смо и поступили”, каже неименовани амерички дипломат.

Бил Клинтон и Алија Изетбеговић

Аустријске и њемачке власти такођер нису ништа подузимале. У Аустрији су зато што по законима те земље на њезином територију није забрањено преговарати о куповини оружја за друге државе, док се сама трансакција обавља негдје другдје, склапани послови. Уз то, расположење јавности и политичког естабишмента у обје земље били су на страни муслимана за које се сматрало да се имају право бранити. (John Pomfret, “How Bosnia’s Muslims Dodged Arms Embargo.”)

Као предсједник Предсједништва БиХ Алија Изетбеговић потписао је 1. јануара 1994. допис предсједнику одбора Фонда за помоћ муслиманима Босне и Херцеговине др. Ел Фатиху Али Хасанеину да средствима која се воде на рачуну број 51364476 код Die Erste Bank у Бечу предсједник Фонда може располагати самостално до износа од 1.000 долара, одлуку за плаћање до 500.000 долара морају донијети најмање три члана одбора, а за исплате веће од 500.000 долара сугласност мора дати Алија Изетбеговић.

Тај је допис само један од доказа да су Изетбеговић и СДА контролисали и дјеловање муџахедина и финанцијске токове који су омогућивали њихов долазак и активности у земљи. Изетбеговић је и сам био корисник тих средстава.

Хрватски генерал, који је извршио самоубиство тровањем арсеником током читања пресуде у Хашком трибуналу, Слободан Праљак објавио је, наиме, признанице којима Изетбеговић потврђује да је од Фатиха Али Хасанеина само у једноме дану, 22.08.1993. примио 360.000 њемачких марака. Највећи донатори Саудијци ТWРА је од 1992. до 1995. располагала с 350 милијуна долара “за помоћ муслиманима Босне и Херцеговине”.

Највећи је донатор била Саудијска Арабија, а новац је долазио и из Пакистана, Турске, Брунеја, Малезије… Међу прикривеним донаторима био је и саудијски емигрант, бизнисмен и исламиста: Осама Бин Ладен, лидер највеће терористичке организације у свјету: Ал Каида. Свакако, ТWРА је била само једна од “хуманитарних” организација која је финансирала набавку оружја за ткз. Армију БиХ те долазак и организовање муџахедина. Из многих извора финансиран је настанак и развој, злочини и војне операције, највеће војне формације глобалног џихада и свјетског тероризма: Одред Ел муџахедин.

Муџахедини нису дјеловали само као борци него и као припадници хуманитарних организација, као обавјештајци својих матичних земаља, као припадници терористичких организација Ал-Qаиде, Хезболлаха и Хамаса, а један дио бавио се само обуком домаћих муслимана који су жељели постати муџахедини.

Готово да нема опћине у средњој Босни у којој није био основан камп за вјерско-војну наставу.

Војно вођство ткз. Армије БиХ и политичко водство СДА прешутно је одобрило формирање “вјерских формација”, које су постале саставни дио Алијиних трупа у називу су имале ознаку “муслиманска”, а чинили су је домаћи муџахедини који су морали проћи и посебну вјерску обуку. Седма муслиманска бригада основана је у просинцу 1992. ради брзог “дјеловања на ширем подручју Зенице, Травника и Какња”. Од оснивања звала се “муслиманска” њени припадници су морали бити практични вјерници, ознаке бригаде биле су исписане и на арапском језику; а у борбу су улазили с повиком „Текбир – Аллаху екбер“.

Осим вјерскога набоја додатни мотив за ратовање те бригаде била је и подјела ратнога плијена, што ју је чинило најорганизованијом пљачкашком формацијом.

У мају 1994. добила је почасни назив Славна, а 1995. почасни назив Витешка. Та је бригада одговорна за бројне злочине:

• масакр заробљених припадника ХВО-а и цивила у селу Дусина 26. сијечња 1993.;
• за уништавање хрватских села и протјеривање Хрвата с бусовачког подручја у јануару 1993.;
• за паљења и протјеривања на подручју Зенице и Травника у љето 1993. године.
• низ злочина против локалнога становништва, не само Хрвата и Срба него и муслимана, починили су и страни муџахедини.

Разлог је било “вјерско чишћење”, а њихове методе не могу се друкчије описати него као терористички чини: заробљенике су убијали обредним одсијецањем главе. Процјене о броју муџахедина у БиХ прилично су неуједначене. Према Алији Изетбеговићу, било их је највише 300, но Абу ал-Маали, посљедњи командант одреда Ел Муџахедин (распуштен 26. фебруара 1996.у тренутку када је имао 1.774 припадника), изјавио је да је правих муџахедина у Босни било између пет и шест хиљада.

Реалан је број – неколико хиљада (3.500 до 4.000). Како муџахедини нису основали једну постројбу, већ низ формација које међусобно нису биле добро координиране, утемељили су главну шуру (вијеће) која је требала придонијети заједничком дјеловању. У њезином раду каткад је судјеловао и Алија Изетбеговић, којега су звали Абу Иззат.

Расположење према муџахединима било је подвојено. Дијелу муслиманског становништва у БиХ били су одбојни насилна исламизација и склапање бракова муџахедина с домаћим муслиманкама (јер су “свети ратници” имали жене и дјецу у својим земљама па је заправо била ријеч о полигамији), а појединци из војног врха ткз. Армије БиХ жељели су дисциплинирати муџахединске постројбе, али се нису усудили супротставити владајућој политици која је подржала присуство и дјеловање муџахедина.

Са друге стране, муџахедини су жељели легализирати свој статус те је главна шура затражила од Сарајева да призна Ел Муџахедин као независни одред у саставу ткз. Армије БиХ. Заповједник Штаба Врховне команде Оружаних снага БиХ генерал Расим Делић наредио је 13. августа 1993. формирање одреда Ел Муџахедин у зони одговорности Трећег корпуса. Тако су муџахедини постали и формално легална формација ткз. Армије БиХ.

Одред Ел Муџахедин био је не само добро наоружана и добро обучена јединица него и снажна војна подршка и кључни фактор у подизању и радикализацији борбеног и исламског морала припадника ткз. Армије БиХ због чега су многи добили и држављанства Босне и Херцеговине.

Анализа различитих доказних предмета у Хашком трибуналу као и у правосуђу БиХ показује да се термин “муџахедини” није користио на једнообразан начин. У одређеним ситуацијама термин “муџахедини” означавао је стране муслиманске борце који су дошли из арапских земаља; у другим приликама, особито у случају Срба и Хрвата, термин “муџахедини” обухватао је исто тако и домаћ босанске борце који су се придружили странцима арапског поријекла и који су настојали тим странцима наликовати, нарочито у начину одијевања. Осим тога, ХВО је често користио термин “муџахедини” или “МОС” када се говорило о муслиманској војсци или о 7. бригади, односно 3. корпусу ткз. Армије БиХ.

У многим документима, прије свега онима који потичу од ХВО-а, помиње се термин “муслиманске оружане снаге” (“МОС”) или “муслиманске снаге”. Као и термин “муџахедини”, тако се и термин “МОС” користио на различите начине. Употребљава се било као ознака за ткз. Армије БиХ, било да би се означила једна конкретна јединица АБиХ, односно 7. бригада. И коначно, у неким доказним предметима који потичу из ткз. Армије БиХ или од међународних посматрача, термин “МОС” користи се како би се направила разлика између муџахедина и АБиХ. Вијеће неће у Пресуди користити термин “МОС”.

Страни борци – муџахедини у Зеницу и Травник почели су пристизати масовно, током фебруара и марта 1992. године, а наставили и у другој половини 1992. Стизали су из Републике Хрватске, углавном преко Херцеговине, гдје је ХВО успоставио своју власт. Врло често су стизали као припадници хуманитарних организација уз помоћ Француског и Британског контингента УНПРОФОР-а, скривени у њиховим оклопним транспортерима.

Већина страних муџахедина стизала је из сјеверноафричких земаља или с Блиског, па и Далеког истока, конкретно из Афганистана, Алжира, Египта, Ирана, Јемена, Катара, Пакистана, Саудијске Арабије, Туниса и Турске. Међу њима је био и непознати број особа из европских земаља.

Стране муџахедине било је лако распознати због њихове традиционалне одјеће итамније пути. Носили су дугачке браде, турбане или покривала за главу. Неки су били одјевени у маскирне униформе или у дијелове маскирних униформи, док су други носили дугачке бијеле хаље. Неки су око главе или врата имали мараме. Већина није говорила српски језик и користила се искључиво арапским језиком. Били су опремљени аутоматским пушкама и бацачима ракета. Неки су носили сабље или дуге ножеве. Поједини свједоци препознали су ознаке које су страни муџахедини носили на рамену.

Из исламске литературе у којој се говори о томе тко су заправо страни муџахедини слиједи да се термин “муџахедини” односи на муслимане борце џихада, односно који воде свети рат. Страни муџахедини долазили су у средњу Босну како би наводној муслиманској браћи помогли у одбрани против српског агресора. Имали су намјеру да по успостављању мира напусте земљу.

Из истих извора слиједи да су страни муџахедини уз то жељели ширити своју вјеру и да су сматрали да они на највјернији начин преносе текстове Ислама. Чини се да је већина страних муџахедина у средњу Босну стигла у својству припадника хуманитарних организација. Свједоци одбране слажу се у томе да су се они у првој фази доиста бавили хуманитарним активностима. Локалном становништву доносили су значајну помоћ у прехрани и одијевању, Паралелно са тим оорганизовали су борбену обуку и вјерску наставу која је одударала од традиционалне и раније прихваћене вјерске праксе муслимана Босне и Херцеговине.

Објављено 22.03.2021.

МУЏАХЕДИНИ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ 1990-ИХ (3. део)

МУЏАХЕДИНСКЕ БАЗЕ

У другој половини 1992. године, када је избио сукоб у средњој Босни, страни муџахедини су се укључили у борбу. Набављали су оружје и униформе за локално становништво и организовали војну обуку. Као што ће касније бити јасно, муџахедини су систематски учествовали у борбама на страни ткз. Армије БиХ.

С обзиром на свој наводни хуманитарни ангажман, муџахедини су на почетку међу локалним становништвом уживали одређен степен повјерења и подршке. Приступали су им млади мушкарци, чак и малољетници; војници АБиХ дезертирали су из властитих јединица како би се придружили страним муџахединима, нарочито због материјалне користи. Неки од муџахедина женили су се са домаћим дјевојкама.

Но, с временом су страни муџахедини почели ширити фундаменталистичку визију ислама. Налагали су босанским женама да се покривају, осуђивали конзумацију алкохола и од домаћих муслимана тражили да се држе ислама. Страни муџахедини упадали су у кафиће и ресторане у којима се служио алкохол. Када би видјели неку жену или младу дјевојку да је одјевена на "непрописан" начин, жестоко би реаговали. Због тако строгих ставова односи између странаца и домаћих људи постајали су све лошији.

Значајније муџахединске базе, евидентиране и у Хашком предмету и пресуди против генерала Енвера Хаџихасановића и пуковника Амира Кубуре, су биле:

а) База у Пољаницама

База Пољанице налазила се покрај села Мехурићи у сјеверном дијелу долинеБиле. Долина ријеке Биле налази се сјеверозападно од Травника, сјеверно од главног пута који повезује градове Зеницу и Травник. Та долина била је дио зоне одговорности 306. бригаде. Страни муџахедини у Мехуриће су стигли у другој половици 1992. године.

Цивилна власт у Мехурићима, односно ратно предсједништво мјеста, дозволило је да се десетак страних муџахедина смјесте на други и трећи спрат основне школе у Мехурићима с образложењем да је ријеч о представницима хуманитарних организација које цивилном становништву доносе помоћ, прије свега храну и друге основне потрепштине. Ти муџахедини напустили су основну школу када се тамо крајем 1992. или почетком 1993. године смјестио 1. батаљон 306. бригаде. Но, у школи су задржали једну или двије канцеларије.

Након тога премјестили су се у куће Савића у Пољаницама, засеоку који се налази око 500 метара од села Мехурићи. Чини се да се ова муџахединска база састојала од најмање једне куће и једне стаје те да се тамо налазила и једна велика ливада коју су муџахедини користили за гимнастику и молитву. Око базе није било никаквих препрека нити барикада. Постојала је само некаква ограда. Међутим, према ријечима свједока који су покушали ући у базу, на улазу је стајао наоружани стражар који је спречавао улаз.

Што се тиче броја муџахедина у тој бази, сазнања се знатно разликују. Постоје тешкоће с прецизном процјеном броја присутних бораца, нарочито с обзиром на чињеницу да су се они много кретали унаоколо и да су носили традиционалну арапску одјећу, што је мјесном становништву отежавало њихово разазнавање.

У предмету Хаџихасановић-Кубура пред трибуналом у Хагу, свједок  Сулејман Рибо, изјавио је, да је посљедњих шест мјесеци 1992. године у Мехурићима боравило око 100 муџахедина. Процијенио је да се тај број повећао током 1993. године и да је њиховим редовима пришао одређени број домаћих људи. Лично је познавао дванаестак локалних муслимана из регије Мехурића који су се прикључили страним муџахединима. Осим тога, велик број избјеглица протјераних из других регија БиХ дошао је у општину Травник и придружио се муџахединима у бази Пољанице.

Свједок ХБ сматра да је у бази било око 150 бораца, док је свједок ХЕ говорио о 50 страних и 50 домаћих бораца. Свједоци Есед Сипић и Асим Делалић, обојица бивши припадници 306. бригаде, посвједочили су да су припадници 306. бригаде дезертирали из те јединице како би се прикључили страним муџахединима. Процијенили су број дезертера на педесетак. Када је свједок Ахмед Куленовић у аугусту 1993. с Мехмедом Алагићем отишао у базу, видио је пет или шест наоружаних и осам до десет особа у униформама, али ненаоружаних. Међутим, не зна да ли је тамо било и других бораца.

Вијеће примјећује да су према ријечима тих свједока у бази боравиле различите групе бораца: прије свега, тамо су били страни муслимански борци, о којима свједоци најчешће говоре као о “муџахединима”, а уз њих су тамо боравили и муслимани, било из те регије, било из других дијелова БиХ. Међу мјештанима су, с једне стране, били бивши припадници АБиХ који су напустили своје јединице да би прешли муџахединима, а с друге стране они који никада нису ни били у војсци, међу којима је било и малодобних особа, и који су се одмах прикључили војницима у бази. У бази Пољанице било је и бивших припадника муслиманских снага из Травника, од којих је један дио ушао у састав регуларних војних јединица, док су се други одмах прикључили муџахединима из поменуте базе.                 

Неки су се свједоци присјетили имена одређених муџахедина смјештених у тој бази. Више свједока је поменуло присутност извјесног Рамадана у Мехурићима. Он је говорио српски језик и каткада је служио као преводилац. Према ријечима свједока Сулејмана Рибе, извјесни Осман Тахировић у бази је радио као кухар. Рибо се такође сјећа да се редовима муџахедина у Мехурићима међу првима прикључио Рамо Дурмић и да је он слободно могао улазити у базу и из ње излазити.

Сви су свједоци изјавили да су се муџахедини много кретали по том подручју, најчешће теренским возилима марке “Тоyота”. Ријетко су се кретали пјешице. Свједок Сулејман Рибо процијенио је да су муџахедини имали десетак возила. Та возила нису имала регистарске таблице. Више свједока је изјавило да на муџахединима смјештеним у бази нису видјели никакве ознаке. Муџахедини су се у бази бавили различитим активностима. Између осталог, организовали су војну обуку за добровољце који су пристали да остану у бази. Осим тога, одлазили су на извиђачке задатке и учествовали у борбама на линији фронте против српских и хрватских снага, због чега је тешко оцијенити колико је муџахедина доиста било присутно на подручју Мехурића.

б) База у Орашцу

Године 1993. село Орашац било је дио општине Травник, која је била у зони одговорности 3. корпуса АБиХ. Према ријечима свједока ХЕ, база Орашац налазила се у зони одговорности у надлежности ОГ “Босанска крајина”. Орашац је било мало хрватско село од 35 кућа. Чини се да су хрватски сељани Орашац напустили у раздобљу између 24. априла 1993. и 8. јуна 1993., након убистава почињених у Милетићима 24. априла 1993. Жељели су се смјестити у неко веће село, гдје су се надали да ће бити заштићени од напада.

Муџахедини су у Орашац стигли у другој половици 1993. године. Тамо су од монтажних елеманата изградили зграду на четири спрата. Смјестили су се и у куће хрватских сељана. Видео-касета П 761 садржи снимке различитих објеката које су муџахедини користили у бази, укључујући и зграду за састанке и молитву, као и објект у којем су држани заточеници. Док су у октобру 1993. боравили као заробљеници у бази Орашац, свједок Иво Фишић, као и заштићени свједоци  „З12“ и „З13“ тамо су видјели стране и домаће муџахедине.

Није јасно колико је муџахедина боравило у бази. Муџахедини су своју базу у Орашцу задржали најмање до 1996 године.

ц) Град Травник

Више свједока је изјавило да су од друге половице 1992. у Травнику виђали стране муџахедине. Стране муџахедине могло се видјети на разним мјестима у граду, нарочито у канцеларијама различитих хуманитарних организација које су организовали у близини џамија у граду.

д) Град Зеница

Свједоци који су дали исказе пред Вијећем говорили су и о присутности страних муџахедина у граду Зеници. Муџахедини су виђани у Травничкој улици, на броју 34.

Уз то, страни муџахедини виђани су и у музичкој школи у Зеници. Заштићени свједок XА је потврдио да је крајем мјесеца априла 1993. на спрату школе видио три или четири странца који су говорили арапски и који су носили велике браде и пушке. Око кундака пушака биле су завезане мараме с арапским словима. Изнад врата просторије за коју се чинило да служи као спаваоница стајали су натписи на арапском и свједок је успио прочитати натпис написан латиницом Хезболлах.

Од обавјештајне службе у својој јединици Живко Тотић је дознао да су неки од страних муџахедина смјештени у музичкој школи у Зеници. Ти муџахедини били су наоружани, носили су униформе и били су из земаља сјеверне Африке, те из Сирије, Саудијске Арабије и Јордана. Према ријечима свједока, ти су људи у Зеници виђани од краја 1992. до 1993. године.

Други свједоци говорили су о локалним муџахединима с дугачким брадама који су боравили у школи. Након борби 18. априла 1993. муџахедини су се смјестили и у згради “Ватросталне” у Подбрежју у околини Зенице, бившем штабу команде бригаде “Јуре Францетић”. Чини се да је иста зграда касније служила као база и за јединицу “Ел Муџахидин”. С обзиром на то да су муџахедини стално били у покрету, тешко је тачно одредити колико је муџахедина било смјештено у тој згради.

е) Арнаути

Од отприлике мјесеца октобра 1992. постојала је и једна база за обуку који су држали турски муџахедини у Арнаутима, селу удаљеном двадесетак километара од Зенице. Чини се да су муџахедини из те базе судјеловали у борбама на планини Змајевац јужно од Зенице 18. априла 1993.

ф) Бијело Бучје

Током 1993. године муџахедини су били присутни и у Бијелом Бучју. Изгледа да су ти муџахедини били дио муџахединске групе стациониране у Пољаницама и у Зеници.

г) Равно Ростово

Чини се да је муџахедина било и у Равном Ростову сјевероисточно од Бугојна, иако Вијеће није утврдило о којој је тачно групи муџахедина била ријеч.

х) Основна школа Јабланица код Тешња

У овој бази смјештене су биле три групе: Алжирска група, Египатска група и Група из Рубеа. Алжирску групу предводио је Белкасем Бенсијах „Меџд“ а неки од њих попут Хануф Мунира и Боуделе Хаја вјенчали су локалне муслиманке и добили држављанство БиХ. Групу из Рубеа предводили су Лионелл Думонт „Абу Хамза“ и Кристофер Казе. Иако су и Алжирска и Група из Рубеа били под контролом Француских тајних служби и војне безбједности, ипак је контролу над њима, на локалном терену успјешно проводио локални шеф полиције у Тешњу Шемсудин Мехмедовић, који је и лично учествовао у обезбјеђивању држављанства Алжирцима и потписивао њихове Изводе из матичне књиге вјенчаних.

Што се тиче Египатске групе она је дошла под окриљем и заштитом Британске тајне службе. Египатску групу предводио је Абу Хамза ел Масри „Фатих Камел“, имам џамије у Финсхбурy парку (Лондон) и сарадник енглеске обавјештајне службе МИ-6.

Иначе, први вођа страних муџахедина у средњој Босни 1992. године био је Абу Абдел Азиз, поријеклом с Арапског полуотока. Из БиХ је отишао почетком 1993. године како би обезбједио финансијска средства којим ће се финансирати муџахедини. Тада је команду над муџахединима преузео један Египћанин по имену Вахуди који је након отмице Живка Тотића 15. априла 1993. команду над муџахединима предао Абу Харису из Либије како би се могао усредоточити на војна питања. Абу Харис је преговарао о размјени заробљеника с представницима Посматрачке мисије Европске заједнице и с ХВО-ом.852 Касније је у љето 1993.

Абу Харис је постао вођа јединице “Ел Муџахидин”, док је Вахудин остао на положају војног команданта. Вахудин је почетком октобра 1993. погинуо у засједи ХВО-а у близини Новог Травника. Абу Харис је 1995. погинуо у Жепчу.

У једном тренутку је команду над муџахединима преузео Абу Мали и задржао је до краја рата, контролишући муџахедине и до 2000. године када је под притиском локалних власти у Маглају (уз подршку владе Сједињених Америчких Држава, ОХР-а, канцеларије УН и ОСЦЕ-а) на Алију Изетбеговића морао, заједно са својим војницима и мисионарима, морао напустити село Бочињу у коме је боравио и дјеловао али и саму БиХ.

Практично, већ од почетка 1993.године, присуство муџахедина, изглед, понашање и начин практицирања вјере убрзо су постали извор честих конфликата и са локалним муслиманским становништвом и припадницима АРБиХ, којима су наводно дошли помоћи.

„Помоћ муслиманској браћи“ у Босни, и током рата, убрзо је постала терет јер су муџахедини из Египта, Саудијске Арабије, Судана, Јемена, Алжира… покушавали врло агресивно промијенити секуларни начин живота становништва, навике и систем вриједности натурајући сасвим непознате облике понашања овдашњем становништву.

Више међународних истрага накнадно је утврдило да су у доласку исламских добровољаца асистирале неке међународне хуманитарне организације, као и дио власти у Сарајеву. Почетком ’90-их као главни центар за окупљање и слање добровољаца у БиХ служио је Исламски институт за културу (ICI) у Милану, на чијем је челу био шејх Anwar Shaaban, вјерски вођа муџахедина у БиХ. Касније истраге талијанског и америчког правосуђа повезале су ICI са више терористичких напада и означиле га као “главни пункт Ал’ Qа-иде у Европи“.

Објављено 27.03.2021.

МУЏАХЕДИНИ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ 1990-ИХ (4. део)

ВЕТЕРАНИ СА БЛИСКОГ ИСТОКА

Еван Колман који је истраживао долазак ветерана афганистанског рата и добровољаца из исламских али и западноевропских земаља у Босну, и данас вјерује како их се већина самостално одлучила поћи у рат за обрану ислама у тој земљи:

“Уопштено, може се рећи да су на почетку долазили на своју руку и да нису били регрутирани, у сваком случају не од стране некога из Босне. Били су то Арапи који су се борили у Афганистану, поријеклом углавном из Египта, Саудијске Арабије, Алжира и Јемена. Видјели су у медијским извјештајима шта се догађало у Босни и вјеровали су да се ради о геноциду над тамошњим муслиманима и да је то повод за нови џихад.

Почели су пристизати преко Хрватске у љето 1992. године – испрва само мале групе прекаљених ветерана борби у Афганистану. Након свега неколико дана проведених на ратиштима у Босни већ су стекли репутацију, не добрих бораца него људи који су склони чињењу ратних злочина. Током 1992. босански Срби су ушли у траг једној скупини муџахедина из Саудијске Арабије, убили их и заплијенили њихове особне ствари.

Међу њима су нашли фотографије тих истих муџахедина на којима држе одрубљене главе Срба убијених или заробљених у ранијим борбама. Одрубљивали су главе и држали их у кутијама како би их понијели натраг са собом, као сувенире. У почетку је то за њих био људски сафари прије него ли џихад. Како је рат одмицао и како се расположење у свијету окретало у корист босанских муслимана, а против Срба, у Босну је почело пристизати пуно људи с Блиског истока. Регрутирали су их исламски центри и вјерски челници, и истина је да нису сви дошли уз претходно знање босанскохерцеговачке владе.”

Наравно да то није све:

„Да није било Дејтонског мировног споразума, напад 11. септембра би највероватније био испланиран из Босне, а не из Авганистана”, казао је Ричард Холбрук.

А све то, подразумева се, одвија се по сасвим предвидљивом и одавно устаљеном обрасцу свега оног што уследи кад милитантан исламистички покрет преузме контролу над неком територијом или институцијом, када их властити идеолошки афинитети нужно погурају у савезништво са неким од најекстремнијих елемената из широког спектра милитантног ислама. Без обзира да ли се посматра Авганистан под талибанима, Иран под ајатолахом Хомеинијем или Махмудом Ахмадинеџадом, Либан под Хезболахом, појас Газе под Хамасом, Судан под Хасаном ал-Турабијем и његовим Националним исламистичким фронтом, или Босна под Изетбеговићевим режимом, сви такви покрети ће, сви до једног, створити повољно тло, сигурно окружење и безбедно уточиште какво је исламистичким терористима потребно за успостављање организације и инфраструктуре неопходне за планирање будућих операција, те за регрутовање и обуку њихових нових следбеника.

У обавјештајним и политичким структурама Босне и Херцеговине још врло рано током рата вјеровало се да је дио муџахедина убачен у земљу мимо воље владе у Сарајеву, са знањем и уз помоћ западних сигурносних служби. Претпостављало се да их је дио обављао обавјештајне задатке, док су преостали својим присуством и идеологијом требали ојачати муслимански карактер дијела земље који је тајним споразумима босанских сусједа и уз наклоност дијела међународне дипломације у предстојећој етничкој подјели Босне и Херцеговине требао припасти муслиманима.

Одмах по доласку у Босну и Херцеговину, током 1992. године, ветерани муџахединског покрета из рата у Афганистану и добровољци из исламских земаља који су дошли помоћи обрану босанских муслимана успоставили су своје прве базе у средњој Босни. Испрва, далеко од очију знатижељника, каже новинар у сарајевском магазину “Дани” Есад Хећимовић који је пратио овај процес:

“Практично, своје прве базе су успоставили у планинским селима у околици Травника, Зенице, Бугојна, Тешња и других мјеста у средњој Босни. Тек поступно, како су јачали у току рата у БиХ, они су се спуштали у градове, тако да су тек негдје у априлу 1993. године, након што су оружано протјерали јединице Хрватског вијећа обране, преузели један објекат у Зеници и у њему поставили своју главну команду.”

Једно од најконтроверзнијих и никада до краја одговорених питања о добровољцима и исламским мисионарима који су се током три и пол године рата борили на страни Армије БиХ тиче се њиховога броја. И док се стране процјене разлику од извора до извора, домаће сугерирају да их је било око 3.000. Тачан број је тешко утврдити из више разлога, но главни је врло једноставан, каже Есад Хећимовић:

“Нема ниједног чистог извора из којег бисмо могли изводити такве закључке. Не постоји никаква централна евиденција. Оно до чега сам ја дошао је бројка од неких 400 особа које су различитим каналима комуницирале са локалним властима тражећи, напримјер, овјеру својих пасоша и других личних докумената. Дакле, то би био један од могућих критерија. Други од могућих критерија јесте списак војне јединице Ел Муџахид. Међутим, и та врста евиденције је непоуздана јер већина тих особа није ни војним ни цивилним властима откривала свој прави идентитет, тако да не знамо ни колико их је било, ни ко је био.”

Акције скупина наоружаних ветерана афганистанског рата, исламских добровољаца и мисионара на ратиштима у средњој Босни отварају и питање обима њихове интеграције и подређивања формацијској структури Армије БиХ.

У овом случају нема много дилема, каже Колман:

“Постоји обимна изворна грађа о односу између босанско-херцеговачке Владе и страних муџахедина. У првој фази, када су тек пристизали у земљу, странци нису били укључени у муслиманску војску. Формирали су своје јединице и борили се самостално или уз формације ткз. Армије БиХ, али тешко да се може рећи да су у првој години рата примали наређења од некога из војног врха. Након серије инцидената и навода о ратним злочинима што су их страни муџахедини починили против босанских Срба или Хрвата, Армија БиХ је одлучила ријешити проблем.

Умјесто да им се и даље допушта да дјелују неовисно и самостално, стране се муџахедине настојало тјешње интегрирати у војну структуру. Они су до јесени 1993. постали јединица под називом Ел Муџахид, која је дјеловала у саставу и под изравним заповједништвом Трећег корпуса ткз. Армије БиХ, односно генерала Расима Делића. Судећи по видео-материјалу који су снимали и дијелили сами муџахедини, видљиво је да су се чланови најужег заповједништва Трећег корпуса састајали и координирали акције с вођама добровољаца из исламских земаља, међу којима је било особа за којима су биле издане међународне потјернице због умијешаности у тероризам.”

Низоземска обавјештајна служба БВД ( Binnenlandse Veiligheidienst), која је за своје потребе истраживала ову тему, оцијенила је да муџахедини нису били под потпуном политичком и војном контролом власти Алије Изетбеговића, него да су њиховим акцијама управљале земље из којих су дошли, те терористичке и криминалне скупине.

Питање интеграције муџахединских формација у ткз. Армије БиХ и њихове субординације врло је важно и због утврђивања одговорности за почињене ратне злочине. Управо то питање у средишту је процеса који се тренутно у Хагу води против бившег начелника Генералштаба Армије БиХ, Расима Делића. Но, у глобалној поставци, која је наступила након терористичких напада на Њујорк и Вашингтон 11. септембра 2001. присуство преосталих муџахедина и сљедбеника покрета међународног џихада у БиХ, те подршка коју уживају од стране дијела муслиманске политичке елите негативно се одражавају на међународну перцепцију и положај те земље.

Неспремност или неспособност да се проблем “муџахединског фактора” ријеши на вријеме и његово упорно порицање довели су данас до тога да се Босна и Херцеговина, готово по аутоматизму, сматра пријетњом по међународни сигурносни систем, а да за злочине страних муџахедина над босанским Србима и Хрватима пред Хашким трибуналом одговарају муслимани, официри ткз. Армије БиХ.

У октобру 1992. године сви водећи исламистички ауторитети из Саудијске Арабије, заједно са вођама Ал каиде, су се одазвали позиву тадашњег загребачког муфтије Мустафе еф. Церића и Суданца Фатиха ел Хасанеина (оснивач и директор ТWРА) на Међународну исламску конференцију. Укључивање вјерског концепта и многих вјерских ауторитета пратила су велика финансијска средства преко Високог саудијског комитета и других, привидно хуманитарних, организација које су све биле повезане са терористичким нападом на WТЦ из 2001. године.

Огромној финансијска моћ, снажна вјерска инфраструктура, многе невладине организације и мрежа терористичких организација, омогућили су Саудијској Арабији да успостави пуну контролу над исламистичким формацијама и одредом Ел муџахедин.

Служба безбједности 3. корпуса ткз. Армије БиХ направила је правовремено вјеродостојну “Информацију о телефонским комуникацијама и лицима која оперативно управљају војним и терористичким операцијама муџахедина у БиХ” и упутила је Управи безбједности Главног штаба Армије БиХ. У том извјештају су евидентирани сви најважнији терористи Ал каиде (данас су неки у Исламској држави – ИСИЛ/ДАЕШ) међу њима и: Осама бин Ладен, Ебу Мусаб Зарqави, Фатих Камел, Ебу Ејсар …

О комуникацијама и разговорима између муџахедина и њихових вођа направљени су транскрипти и спискови. Муџахедини у БиХ дјеловали су у оквиру неколико војних формација:

• “Зубејрова група” (са око 150 муџахедина)
• “Алжирска група” (са око 40 муџахедина)
• “Група из Рубеа” (85 муџахедина западног поријекла)
• “Египатска група” (са око 50 муџахедина)
• "Ел муџахедин" је имао 1.774 муџахедина и постали су дио највеће војне формације арапских ратника

Уз помоћ Саудијске Арабије формиране су и тзв. муслиманске бригаде (Седма и Четврта) које су заједно имале више од 5.000 муџахедина поријеклом из Босне и Херцеговине. У фебруару 1996. године направљена је цјеловита евиденција о њима. Међу овим борцима били су и припадници муслиманске Службе државне безбједности БиХ, који су по налогу Алије Изетбеговића распоређени у одред Ел муџахедин.

Објављено 18.05.2021.

МУЏАХЕДИНИ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ 1990-ИХ (5. део)

ЗЛОДЈЕЛА КАКВА СЕ НЕ ПАМТЕ

Ратни злочини муџахедина и полиције у Тешњу – крајем септембара 1992.

Ратном начелнику муслиманске полиције у Тешњу Шемсудину Мехмедовићу, бившем потпредсједнику СДА и бившем предсједнику Клуба посланика СДА а данас посланику те странке у Представничком дому Парламента БиХ, Потпредсједнику Заједничке комисије за безбједност и одбрану, у септембру 1992. године муџахедини су на поклон у станицу полиције донели четири одсечене главе српских војника заробљених у борбама око коте Црни врх између општина Теслић и Тешањ!

У шокантном исказу заштићеног сведока, чији је транскрипт процурио у јавност, тврди се да је Мехмедовић муџахедину који му је донео одсјечене српске главе заузврат поклонио никловани пиштољ и обећао да ће га похвалити код вође злогласног одреда „Ел муџахид”, Абдел Кадеер Мокхтарија зв. Абу Маали, с којим је начелник тешањске полиције током рата блиско сарађивао!  

У истом сведочењу Мехмедовић се тешко оптужује и за ратне злочине, који укључују убиства, мучења и малтретирања заробљених српских цивила из Тешња и околине, који су држани заточени у логору у кругу полицијске станице у том граду.

Према исказу сведока, одсечене српске главе из базе у селу Јабланица донео је муџахедин по имену Зеид (Зеид је муџахединско име конвертита Жељка Дукменића), који се, у пратњи полицајаца Енвера и Амира Беше, те Бесима Сејдића, довезао пред полицијску станицу у Тешњу у теренском возилу.

„Зеид је узео пртену врећу и унео је у зграду полиције, бацивши је на сто дежурног полицајца Хакије Хаџана, који је исхитрено упитао: „Шта сте то донели, браћо?”

Зеид је на то одговорио: „Што је начелник тражио, ми смо урадили. Донели смо, брате, четири влашке главе њему на поклон” – испричао је свједок, наглашавајући да је након тога у станици полиције настало опште грљење и љубљење муџахедина и полицајаца.

Сведок наводи и то да је Мехмедовић дошао у станицу на позив дежурног полицајца, који је путем мотороле користио шифру „Хум 101″.

„…Дежурни полицајац радосно му је саопштио да су браћа из Јабланице донела хедију (поклон) и да он тражи муштулук. Недуго затим дошао је Шемсо (Мехмедовић) у друштву Емира Ахметовића. Тада је Зеид узео врећу и истресао главе у ходник. Главе су биле крваве, са стравичним изразом лица. На месту на ком су одсјечене видјело се да су нечим тупим одваљене, а по темену су се видјеле рупе, највероватније од удараца тупим предметом. На једној глави није било ушију и носа, а на једној није било ока“ – наводи свједок у свом исказу.

Према даљим наводима свједока, Мехмедовић је пљунуо у правцу одсечених глава и рекао да је штета што су одсечене само четири: „Да сте, богдо, одсекли и хиљаду других“, рекао је Мехмедовић и, наредио полицајцима Емиру Ахметовићу, Смаилу Смаилбеговићу и Хакији Хаџану да покупе одсечене главе и закопају их испод зграде болнице у Тешњу. Мехмедовић је, потом, муџахедина Зеида наградио никлованим револвером, који је донео из канцеларије.

„…Ово је пронађено код једног Србина одавде. Њему више сигурно никада неће требати, а ево теби. Јесте да ћеш њиме моћи само шест Влаха убити“, рекао је Мехмедовић, и додао да ће Зеида и лично похвалити главном емиру одреда када дође у Јабланицу.          

МУП Републике Српске званично је против Шемсудина Мехмедовића 2005. године поднео извјештај о почињеном кривичном дјелу ратног злочина против човјечности и против цивилног становништва на подручју општине Тешањ. Кривична пријава примљена је исте године у Окружном тужилаштву у Добоју, гдје су по овој пријави обављене одређене истражне радње али, по налогу Суда БиХ случај је 2006. године пребачен у Тужилаштво БиХ. Не постоје никакве повратне информације о даљем току истраге.

Заштићени сведок оптужује Мехмедовића за убиства и злостављања српских цивила заточених у гаражама полицијске станице у Тешњу. Детаљно су описани методи мучења, од одвођења логораша на копање ровова на првим линијама фронта до поливања водом из шмркова усред зиме у дворишту станице полиције, по Мехмедовићевом наређењу. Описан је и случај убиства старца из села у околини Тешња, који је ухапшен јер је пекао ракију.

– Мехмедовић је специјалцима наредио да туку старца, који се презивао Аврак. У једном моменту старац је од удараца пао низ степенице. Кад је утврђено да је мртав, Мехмедовић је наредио да га пребаце у болницу, где је установљено да је подлегао повредама од пада са степеница, пошто се наводно сам саплео – тврди свједок.

Захваљујући кадровима из СДА и њиховој сарадњи са СДС-ом, Из СИПА-е су суспендовани Виши инспектори: Марио Капетановић и Џенана Омерхоџић, (која је под оптужбом за лажно пријављивање ухапшена), значајни и угрожени јер су водили операцију кодног имена „Озрен“, утврдили одговорност, па ухапсили Шемсудина Мехмедовића, због првих ритуалних клања у БиХ, код Тешња, 21. септембра 1992. године. Та прва ритуална одсијецања глава четворици невиних Срба и злочини исламских милитаната почињени на подручју општине Тешањ, одсликавају у потпуности, фанатичну вјерску изопаченост и поступање џихадиста у рату и за њих је осумњичен, по командној и личној одговорности Шемсудин Мехмедовић, СДА кадар и посланик те странке у Заступничком дому Парламентарне Скупштине БиХ.

У овом предмету, поступање тужилаштва БиХ, било је крајње политички мотивисано и тенденциозно, видљиво посебно кроз одбијање да се испуне законске обавезе, створе услови за провођење истраге и поступка доказивања почињених кривичних дјела показало се у Извјештају о почињеном кривичном дјелу ратног злочина који је поднијео МУП Републике Српске, једнако као и у Оперативној акцији агенције СИПА, под кодним именом „Озрен“.

Начин на који су одбијани захтијеви Државне агенције за истрагу и заштиту, избјегавање да се заштите свједоци којима је живот угрожен уз одбијање мјера претресања одређених локација и просторија, одбијање да се донесе рјешење о притварању, директна заштита одговорном МЕХМЕДОВИЋУ, за непобитно  утврђене ратне злочине, отворило је у јавности кључна питања: о чињеници, да се злочини према српском народу не процесуирају нарочито ако је видљива одговорност и учешће у њима, бивших или актуелних функционера из реда муслиманског народа. Евидентно је било исто тако нескривено; незаконито и неморално; пристрасно и некоректно; понашање локалних дипломата и амбасадора западних земаља у Сарајеву.

Чињеница је да су такви злочини радикалних исламиста у БиХ, нарочито на подручју Тешња почињени од стране припадника Муџахединских јединица, под командом Зеида Дукменића, тјелохранитеља Алије Изетбеговића, припадника јединице Црних Лабудови. Контраобавјештајна заштита коју су агенције из Сарајева пружале Зеиду Дукменићу (рођеном у Белишћу у Хрватској као Жељко Дукменић а који је био прије рата првак Њемачке и БиХ у борилачкој вјештини Теквандо) унијела је многе забуне у истраге вођене овим поводом. Манипулисало се улогом муџахедина па је Зеид представљен као Абу Зејд те му је додијељено и додатно име Худејфа. Управо стављање припадника Одреда ел муџахедин који никада није био на подручју Тешња на списак ратних злочинаца познатих као Зеид, допринело је заштити ритуалног, исламистичког убице.

Истина је да су у склопу јединица, из околине Тешња, дјеловали и кажњеници из Гуантанама, припадници тзв.Алжирске групе (које је Мехмедовић лично вјенчавао са локалним дјевојкама и женама) те Француске међу којима је најзначајнија интернационална криминална група из Рубеа, у којој су кључни били конвертити (као што је Зејд Дукменић),  ЛИОНЕЛЛ ДУМОНТ (Абу Хамза) и Кристофер Каззе (Абу Велид). Ова група је позната по организовању напада на Самит Г-8. у Лилу, (Француска) као и по планирању напада на сједиште НАТО савеза у Бриселу – те по ћињеници да је Димон побјегао из затвора у Сарајеву и послије седам година ухапшен у Њемачкој а да је Каззе убијен у једној полицијској акцији у Белгији.

Такве околности доказаних дјела ратног злочина – уз хиљаде докумената и изјава, фотографија и видео снимака те постојање два логора у којима су затвореници мучени а неки и убијени (Стадион у свлачионици ФК Тошк у коме је 18.дана провео и овај аутор) ; те логор-затвор у подрумским просторијама и гаражама уз Полицијску станицу Тешањ, отварају важно питање одржавања лажне слике протеклог рата. Злочини су чињени овако:

У шокантном исказу заштићеног свједока, чију су изјаву обезбједили Капетановић и Омерхоџићка, тврди се да је Мехмедовић, муџахедину Зеиду (Дукменићу и припаднику јединице „Црни лабудови“, тјелохранитељу и Алије и Бакира Изетбеговића…) који је Мехмедовићу донијео одсјечене српске главе, заузврат поклонио никловани пиштољ и обећао да ће га похвалити код вође злогласног одреда „Ел муџахид”, с којим је начелник тешањске полиције током рата блиско сарађивао! У истом свједочењу Мехмедовић се оптужује и за ратне злочине, који укључују убиства, мучења и малтретирања заробљених српских цивила из Тешња и околине, који су држани заточени у логору у кругу полицијске станице у том граду.

Заштићени свједок је том приликом оптужио Мехмедовића за убиства и злостављања српских цивила заточених у гаражама полицијске станице у Тешњу. Детаљно је описао методе мучења, од одвођења логораша на копање ровова на првим линијама фронта до поливања водом из шмркова усред зиме у дворишту станице полиције, по његовом  наређењу. Навео је и случај убиства старца из села у околини Тешња, ухапшеног, јер је пекао ракију. „…Мехмедовић је специјалцима наредио да туку старца, који се презивао Аврак. У једном моменту старац је од удараца пао низ степенице. Кад је утврђено да је мртав, Мехмедовић је наредио да га пребаце у болницу, где је установљено да је подлегао повредама од пада са степеница, пошто се наводно сам саплео“.

Ову изјаву обезбједили су припадници Министарства унутрашњих послова Републике Српске и она уз спремност заштићеног свједока да се појави на суду и објасни догађаје и прилике, представљају кључни доказ у утврђивању кривице Мехмедовића.

Након 18 мјесеци суспензије, Виши инспектор Марио Капетановић се вратио у агенцију СИПА, док Џенана Омерхоџић, послије три године, након пресуде Уставног суда БиХ враћена је на дужност Вишег инспектора у агенцији СИПА. Али то није све.

На питање борбе против разних врста радикалних и екстремистичких идеологија на тлу БиХ, никада није консеквентно одговорено од стране СДА и заједничких институција али је након успоставе „нове власти“ у Сарајеву, првих дана 2015.године, тиху опструкцију замијенила отворена подршка екстремистима.

Ствар је постала јаснија, када се у јавности појавила заједничка фотографија Зеида Дукменића и Министра безбједности у Савјету министара Драгана Мектића. Мектић се бранио да „не зна човјека“ и да је „човјек исказао жељу да се са њим слика“ а сам Зеид Дукменић је рекао да је пријатељ са Драганом Мектићем и да поштује све што овај министар ради.

Иначе: Рођен као Жељко Дукменић у Белишћу у Хрватској, Зејд Дукменић је бивши првак Њемачке у теквондоу. У овој земљи је каријеру започео 1978. године, а био је и првак бивше Југославије.

Након рата, у раздобљу од 1996. до 2004. године, био је и селектор теквондо репрезентације БиХ, а оснивач је и теквондо академије која носи његово име. Дукменић је у овом дијелу Европе једна од најпознатијих особа које су прешле у ислам. Међутим, поред блиставе спортске каријере, Зејд Дукменић има и своју мрачну страну коју врло успјешно крије од јавности. Поред организовања ритуалних клања на граници Тешња и Теслића и оргија над закланим позадинцима Војске Републике Српске, током протеклог рата, као припадник ,,Црних лабудова“, Зејд Дукменић био је један од главних инструктора у кампу за обуку исламских терориста у месту Добриње у општини Високо. То су потврдили и мјештани Добриње који кажу како се обука обављала у просторијама Основне школе “Братство и јединство“ у насељу Добриње, а регрутовани су младићи муслиманске националности из овог места.

Постојање кампа за обуку терориста у Добрињи разлог је што је већина Хрвата напустила ово мјесто.

Објављено 26.05.2021.

МУЏАХЕДИНИ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ 1990-ИХ (6. део)

КРВАВИ ОЗРЕН И КРИВАЈА

Возућа и ратни злочини муџахедина без казне

У судском процесу који све више личи на фарсу, бивши генерал ткз. Армије БиХ и командант Зеничког корпуса Сакиб Махмуљин изјаснио се пред Државним судом БиХ да није крив по тачкама оптужнице по којима га терети Тужилаштво БиХ. Махмуљина су ухапсили припадници СИПА-е 8. децембра 2015. године, а суд БиХ је 31. децембра потврдио.

У оптужници Тужилаштва БиХ, генерал Сакиб Махмуљин се терети да је у вријеме рата и оружаног сукоба у БиХ, у својству команданта 3. корпуса  тзв. Армије РБиХ, у чијем саставу је дјеловао и одред “ЕЛ Муџахидин” у коме су посебно ангажовани борци афро-азијског поријекла; поступао противно одребама међународног хуманитарног права и Женевских конвенција, стоји у саопштењу за јавност Тужилаштва БиХ.

Махмуљин, Изетбеговић и Делић

У оптужници се наводи и то; да, Сакиб Махмуљин, као командант корпуса, током 1995. године, док је трајала опсежна операција ткз. Армије БиХ на ширем подручју Завидовића и Возуће, у оквиру које су припадници одреда “Ел Муџахидин” починили ратне злочине над ратним заробљеницима и цивилима српске националности на том подручју, није ништа подузео како би спријечио наведени злочин, иако је имао информације да се припадници овог одреда спремају починити злочин и да су злочин починили, те да након почињеног злочина није подузео ништа како би казнио починитеље злочина.

Такођер, у истој оптужници се наводи, да су припадници одреда “Ел Муџахидин”, међу којима и борци из афро-азијских земаља, након заробљавања ратних заробљеника, цивила и санитетског особља српске националности починили убиство више од 50 заробљеника, од којих су неки убијени ритуалним одсјецањем глава заробљеника, које су након тога показиване другим заробљеницима. Поред тога се истиче, да су припадници овог одреда злостављали и мучили заробљенике, одсјецали им уши и наносили убодне ране по разни дијеловима тијела, везали и премлаћивали разним предметима, примјењивали изузетно сурове облике мучења, односно везивање заробљеника у згрчене положаје са омчама око врата, које би се услијед помјерања стезале и гушиле жртве, у којим су их остављали више сати. Од посљедица злостављања и премлаћивања, многе жртве су остале са трајним посљедицама и инвалидитетом.

Након рата, посмртни остаци око 10 жртава су пронађени, идентификовани и укопани, а за тијелима осталих жртава се још увијек трага.

Оптужени Сакиб Махмуљин се терети да је знао за убојства и злостављања заточеника, које је трајало више од 15 дана, у раздобљу јули/аугуст и у другом случају током септембра 1995. године, те да није ништа учинио да ове злочине спријечи, заустави или да казни починитеље. И не само за то: Сакиб Махмуљин је знао и подржао Упуте муслиманском борцу, коју су тада почетком рата као војни приручник написали, тадашњи муфтија Зенички Халил еф. Мехтић и данашњи муфтија Бихаћки Хасан еф. Макић.

Оптужени се терети  да је починио кривично дјело-ратни злочин против ратних заробљеника, ратни злочин против рањеника и болесника и ратни злочин против цивилног становништва.

Уз оптужницу је предложено позивање више од 70 свједока оптужбе, од којих ће 11 исказе дати уз мјере заштите и приложено је више од 900 доказних материјала, којима ће тужилаштво доказивати кривњу оптуженог.

Иначе, Тужилаштво БиХ је, још, по налогу главног тужиоца Хашког трибунала Сержа Брамертца отворило истрагу против Сакиба Махмуљина 2012. године за удружени злочиначки подухват у извршењу кривичног дјела ратни злочин – геноцид. Оптужница која је послије тога подигнута базирана је на командној одговорности али је очигледно и потпуно, редуцирана на мањи број непобитно утврђених злочиначких аката.

Иначе, изнуђено суђење је почело изношењем доказа оптужбе и на самом почетку је видљиво да Тужилаштво БиХ а посебно тужилац Седин Идризовић воде овај поступак на непримјерен начин. Уз видљиво смањени број, непобитно утврђених и доказаних кривичних дјела ратног злочина, примјетна је у оптужници, политички мотивисана квалификација ратног сукоба у Босни и Херцеговини као “међународног оружаног сукоба” .

Да подсјетимо: Хашки трибунал је у неколико правоснажних пресуда (прво Тадићу, затим  Кунарцу а на крају, Енверу Хаџихасановићу и Амиру Кубури) дефинитивно и јасно утврдио па дефинисао рат у БиХ као “унутрашњи оружани сукоб”, што значи грађански рат.

Рат у коме су учествовали војници из Сирије, Египта, Турске, Саудијске Арабије, Алжира, Туниса… али и многих других исламских држава што, очито, не значи да су те земље извршиле агресију на Босну и Херцеговину и неки од њених уставотворних народа. Али су свакако у том рату чинили бруталне, вјерским екстремизмом инспирисане злочине.

О тим злочинима, начину извршења и обиму, Тужилаштво БиХ се требало информисати барем у три, правоснажне и давно извршене пресуде пред Хашким трибуналом.

Прва је пресуда у предмету Тужилац против Енвера Хаџихасановића, Мехмеда Алагића и Амира Кубуре од 16.јула 2003. године када је петочлано судско вијеће са Предсједником вијећа и суда, Теодором Мероном, донијело Одлуку по “Интерлокуторној жалби којом се оспорава надлежност с обзиром на командну одговорност” и то на 67. страна.                                                                                            

Жалба два Генерала и једног пуковника војске Алије Изетбеговића имала је само један циљ да оспори надлежност Хашког трибунала, као Међународног суда, да расправља о командној одговорности у унутрашњем оружаном сукобу.

У својој одлуци Хашки суд је потврдио, своју надлежност у унутрашњим оружаним сукобима, позивом прије свега на предмет против првог затвореника у Хагу Душка Тадића из Приједора али дјелимично и позивом на пресуду против Драгољуба Кунарца из Фоче.

Али, правосуђе у Сарајеву (Тужилаштво и Суд БиХ) очито не желе да на исти начин према Србима, Хрватима и муслиманима третирају већ утврђене чињенице и пресуде у Хагу нити да закон и правила примјењена у Приједору и Фочи буду примјењена у Сарајеву.

У предмету Тужилац против Енвера Хаџихасановића и Амира Кубуре, пресудом од 15.марта 2006. године, у наслову главе 3. на страни 24. написано је крупним словима, као наслов: “Карактер сукоба: унутрашњи оружани сукоб” , и у тачкама 27. и 28. то је прецизно објашњено и доказано.

У предмету Тужилац против Расима Делића и пресуди, овим питањем се суд није више ни бавио него је то сматрао непобитно утврђеном чињеницом. Тужилаштво у непрофесионално и неморално урађеној оптужници, истиче неодрживу квалификацију о рату у БиХ као међународном оружаном сукобу.

Наравно да то није све: тужилац Идризовић је занемарио многе доказане злочине и цјелу оптужницу све на „више од„ 50. убијених заробљеника Српске националности иако се из пресуде Расиму Делићу и Пресуде Хаџихасановић-Кубура види да је број убијених, мучених и ритуално закланих више од 92.

Хрвати побијени у селима Малине и Бикоши, њих 24. нису дио ове оптужнице, иако су брутално побијени од Одреда ел Муџахедин као ни Срби и Хрвати убијани у Зеници и средњој Босни, те ни други злочини за које је Махмуљин морао знати и које је морао санкционисати ако их није могао спречити.

У предмету Тужилац против Расима Делића утврђене су три серије злочина или да цитирамо саму пресуду:

“…убиство и окрутно поступање у вези с три инцидента: (1) Малине-Бикоши у јуну 1993.; (2) Ливаде и логор Каменица у јулу и аугусту 1995.; и (3) логор Каменица и Кестен у септембру 1995.

Први инцидент односи се на лишавање живота око 24 заробљених босанских Хрвата, цивила и војника Хрватског вијећа одбране, краће “ХВО”, које су извршили страни муслимански борци познати као муџахедини. Наводи се да је у том истом инциденту из ватреног оружја рањено још најмање шест појединаца босанских Хрвата. Наводи се да су се кривична дјела одиграла у јуну 1993. у селу Бикоши у општини Травник у средњој Босни.

Други инцидент односи се на лишавање живота тројице заробљених војника Војске Републике Српске, краће “ВРС”, те на окрутно поступање са заробљеним припадницима ВРС-а у јулу и аугусту 1995., које су извршили муџахедини из такозваног одреда “Ел Муџахид”, за који тужилац тврди да је био у саставу ткз. Армије БиХ. Наводи се да су кривична дјела почињена у селу Ливаде у општини Завидовићи и у логору којим је управљао одред “Ел Муџахид” у долини ријеке Гостовића у близини Завидовића. Тај логор био је познат и као логор Каменица. Наводи се да су починиоци тих кривичних дјела припадници одреда “Ел Муџахид”.

Трећи инцидент одиграо се у септембру 1995., а односи се на лишавање живота двојице војника ВРС-а у близини села Кестен у општини Завидовићи, као и на окрутно поступање и лишавање живота око 52 заробљених војника ВРСа, лишавање живота једног старијег Србина и окрутно поступање с десеторицом заробљених војника ВРС-а у логору Каменица. Поновно се наводи да су починиоци били војници одреда “Ел Муџахид”.

Иако тешке злочине Тужилаштво у Хагу, назива инцидентима, ипак су ове три серије злочина доказане и непобитне, без обзира на сужену одговорност за њих.

Пресуда Хаџихасановић-Кубура је на 760. страна детаљно објаснила многе злочине у Средњој Босни, навела убијених у разним камповима и логорима, бавцила се Зеницом и логором у Казнено поправном дому, логором у музичкој гимназији, мучењима и убијањима цивила Српске и Хрватске националности. Истовремено, ова пресуда детаљно је описала настанак и дјеловање Трећег корпуса, разматрајући улогу свих бригада овог корпуса а посебно њихову везу са муџахединима. Иако се и у анализи Трећег корпуса бавио Одредом ел Муџахедин Хашки трибунал је посебно, у овој пресуди на 138. страна (од стр. 124.-до 262.) анализирао све доказе везане за муџахедине од њиховог доласка у БиХ, паравојног дјеловања до организовања у јединице Трећег корпуса, њихових војних база и посебну њихових злочина, начина њиховог извршења, вјерској мотивацији и бруталности.

Муџахединске базама, суд посвећује посебну пажњу и њима се бави надесетак страница пресуде. Посебно су истакнуте:

1) База у Пољаницама, 2.) База у Орашцу, 3.) Град Травник, 4.) Град Зеница, 5.) Арнаути,  6.) Бијело Бучје,  7.) Равно Ростово.

Неспремност да се суочи са ратним злочинима муџахедина и властитом одговорношћу, политичко Сарајево, омогућило је да се исламистичко терористичка хоботница развија управо из наведених војних муџахединских база и да данас управо на тим мјестима функционишу тзв. параџемати а тачније терористички кампови.

Дакле основни извори права су у овим наведеним пресудама и тужилаштво Босне и Херцеговине мора у најмању руку, примјенити доказе прикупљене у предметима “Делић” и “Хаџихасановић-Кубура” престати се бавити умањивањем и прикривањем злочина те политички мотивисаним предметима и оптужницама исписивати лажну историју протеклог рата, која никоме не може донијети ништа добро.

Тај неморални и политизовани приступ благонаклоног односа тужилаштва према муџахединима и њиховим покровитељима у БиХ направио је од ове земље највећи терористички камп у Европи и пријетњу цијелом континенту а посебно државама Западног Балкана.