Породица Голубовић 1992 - www.zlocininadsrbima.com


Оцените нам овај чланак:

Време: Распад СФР Југославије и ратови 1990-их

Област: Херцеговина


Породица Голубовић 1992



РАТ У БИХ 1992-1995

Бјеловац -Босански Брод - Доброовљачка

Брадина - Јама Казани - Кравица Кукавице

Петровачка цеста - Логор Брчко - Купрес

Логор Дретељ - Логор Силос - Бихаћки логор

Логор Орашје - Логор Оџак - Логор Челебићи

Породица Ристовић - Породица Кнежевић

Башчаршија - Наташа и Милица - Мостар

Сердари - Тузла - Бањалучке бебе - Јошаница

Чемерно - Ф. Јабука - Слађана Кобас - Чагаљ

Сарајевска Голгота - Ураган - Олга Драшко

Чајниче -

 

Убиство породице Голубовић из Коњица је монструозни злочин који су 2. јула 1992. године починили припадници муслиманске Армије Босне и Херцеговине, у Коњицу, на сјеверу Херцеговине.

Овај свирепи злочин се сматра једним од најтежих у току босанско-херцеговачког рата 1990-их јер је убијена читава породица и родитељи и дјеца. Штавише, старији син Петар је успио прво стрељање да преживи, али су га зликовци други пут убили.

За овај ужасан злочин осуђено је само три злочинца иако је учествовало више, а то су: Мирлаем Мацић, Адем Ланџо и Јусуф Потур, припаднци муслиманских ратних јединица БиХ на укупно 32 године затвора, иако је реч о убиству ненаоружаних цивила од чега двоје мале дјеце.

 

 

ПРЕТХОДНИЦА

СФР Југославија је била федеративна држава састављена од 6 република(СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија). И Југославија и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живели у СФРЈ . Друштвено-економско уређење СФРЈ је био социјализам. Устав Југославије од 1974. године донео је децентрализацију СФРЈ , која је касније омогућила сепаратистичким снагама у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији СФРЈ , а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат. Крајем 1989. године, Скупштина СФРЈ доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замењује вишепартијск систем. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Крајем јануара 1990. године долази до распада Савеза Комуниста Југославије, на чувеном 14. конгресу СКЈ у Београду, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе СФРЈ. Словеначка делегација напушта заседање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен з питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је после 45 година прекинута владавина комуниста у СФРЈ.

 

Ситуација у Босни и Херцеговини

Босна и Херцеговина је централна република СФР Југославије, у којој су живели муслимани, Срби и Хрвати, заједно са националним мањинама. 18. новембра 1990. године одржани су први вишестраначки избори након Другог свјетског рата. Власт је формирана од странака антикомунистичке коалиције: СДА, СДС и ХДЗ. Народни посланик који је добио највише гласова је Фикрет Абдић (47,4%), успјешан привредник из Велике Кладуше. Али је он склоњен у страну од муслиманских екстремиста због тога што није желио рат, нити сукобе са Србима. Уствари, они је био само мамац муслиманским бирачима на изборима. Тако је предсједник председништва БиХ постао Алија Изетбеговић, предратни робијаш и аутор чувене шовинистичке "Исламске декларације". Предсједник Скупштине БиХ постао је Момчило Крајишник из странке СДС, а Хрват Јуре Преливан премијер СР БиХ. Ова коалиција је издржала 15 мејсеци. Урушила се на почетку ратних збивања у БиХ, априла 1992. године.

Водећи чланови муслиманске Странке Демократске Акције: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић и др. су још 1991. године донијели одлуку да не желе Босну и Херцеговину у Југославији, односно да желе независну БиХ. Ту су се планови странака СДА и ХДЗ поклапали, али су обије странке жељеле да имају етнички и верски чисту државу. Односно Хрвати су жељели БиХ да припоје Хрватској, а муслимани исламску републику. Идеју о независној Босни и Херцеговини су свакако ширили и медији. Још октобра 1991. године у сарајевским новинама појављивале су се отворене претње српском народу. Између осталог најављивано је обнављање тзв. Ханџар дивизије, усташке јединице која је 1941-1945 починила стравичне злочине над Србима у Независној Држави Хрватској. Ту формацију су чинли углавном муслимани. Иначе, усташка злодјела у Босни и Херцеговини су досегнула свој врхунац (Пребиловци, Дракулић, Билећа, Гацко, Доња Градина, Купрес).

У августу 1991. почиње организовано наоружавање муслимана и Хрвата у БиХ које је ишло преко странака СДА и ХДЗ, са циљем напада на Југословенску Народну Армију. Октобра 1991. почело је оснивање мјесних одбора паравојне формације "Зелене беретке" и "Патриотске Лиге БиХ". У Мостару је у другој половини 1991. било пуно припадника ЈНА, који су долазили из Хрватске (Далмација и Дубровачки рејон), одакле су били протјерани или повучени. Они су крајем марта 1992. повучени у Ужице (Србија).

1. марта 1992. године организован је референдум о одвајању Босне и Херцеговине од СФРЈ, где је 62,4% бирача гласало за независност. Дан касније у Сарајеву су припадници "Зелених беретки", које предводи криминалац Рамиз Делалић Ћело, пуцали на српске сватове на Башчаршији и убили старог свата Николу Гардовића, а свештеника Раденка Миковића ранили. То је био догађај који је најавио крвави босанско-херцеговачки рат 1990-их, а то је био и један од повода да се распадне још увјек мјешовита полицја у Сарајеву. Након тога, усљедилили су бројни напади на српска мјеста у БиХ, као и припаднике ЈНА (Сијековац, Купрес, Сарајево, Тузла...). Међународни представници су били само нијеми посматрачи.

 

 

Ситуација у Коњицу

Коњиц је градић на сјеверу Херцеговине, односно налази се на природној гранци између Херцеговине и Босне. Кроз градић протиче ријека Неретва, а окружен је планинама: Трескавица, Височица, Прењ, Бјелашница, Црвањ... а у близини су и два језера: Борачко и Јабланичко. Удаљен је 60 км од Сарајева и 40 км од Мостара.

Коњиц је старо насеље, још у праисторијско вријеме је био насељен. Касније у овај крај долазе Илири, Келти, Римљани... а у 6. вијеку и Јужни Славени, који у каснијим епохама стварају и своје државе. Коњиц је у Средњем Вијеку био дио Краљевине Босне, којом је управљала српска династија Котроманића.

Касније најездом Турака, варош Коњиц као и читав Балкан потпада под Османлијку власт у 15. стољећу. Заправо Турци су незадрживо ишли према Бечу у својим освајачким походима. Они су донијели исламску религију у ове крајеве.

Након Берлинског конгреса 1878. године, Коњиц постаје дио Аустро-Угарске монархије, као и читава Босна и Херцеговина. Бечки двор није марио за Србе православце, већ је терор настављен, баш као и код Турака.

Послије Сарајевског атентата 1914. године положај Срба се у Коњицу, али и БиХ, још више погоршао. Када је аустро-угарска царевина пропала 1918. године, Босна и Херцеговина постали су дио Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а Коњиц је ушао у састав Приморске бановине.

Од 1941-1945, у читавој Херцеговини, па и у Коњицу усташе су починиле стравичне злочине које су имале геноцидне намјере. Циљ је био истребљење Срба са овог подручија, јер је управо Херцеговина важила као бастион Српства , а доказ тој чињеници говоре и бројни православни манастири и цркве саграђене још од 14. стољећа. Срби Коњичани су дали велики допринос у оружаним борбама против фашиста и њихових слугу.

По завршетку Другог свјетског рата, Коњиц је постао дио СР Босне и Херцеговине. Покренут је индустријски развој читавог краја. Касније крајем 1950-их година највише руководство СФРЈ је донијело одлуку да се у коњичкој општини, због географских одлика сагради једно велико атомско сколониште, за које је знао само мали број људи. Радове су изводили припадници ЈНА.

Према попису становништва 1991. године у општини Коњиц било је 43.878 људи, од чега 20% Срба, 27% Хрвата и 45% муслимана.

Почетком 1990. године у читавој СФРЈ је уведен вишестраначки систем, послије вишедеценијског једнопартијског система. Избори у СР Босни и Херцеговини су одржани 18. новембра 1990. када је побједила естремистичка странка СДА коју је предводио предратни робијаш Алија Изетбеговић.

 

Тако је почетком 1992. године свим Србима у срединама гдје нису имали релативну или апсолутну већину ограничено кретање, а паравојне формације су постављале контролне пунктове на изласку из насељених мјеста.

Касније у априлу 1992. кренула су и психофизичка малтетирања и притисак на исељавања Срба из средина у којима су живјели. Кренуо је и рат, односно отворени напади на касарне ЈНА и српска мјеста.

Иначе у коњичкој општини, удружене муслиманско-хрватске паравојне формације су крајем маја 1992. године извршиле напад на село Брадина, када су направили стравичан покољ и помор овог великог српског села. Десетине их је убијено, а стотине одведено у концентрационе логоре: Лора, Челебић и Мусала, одакле се мало ко вратио жив.

 

 

 

БИОГРАФИЈА ЖРТАВА

Породица Голубовић је српска породица из Коњица, коју чине:

  • Ђуро Голубовић (41), од оца Пере, наставник географије у гимназији у Коњицу, са пребивалиштем у Коњицу (насеље Орашје II, улаз бр. 1). Иначе је 90% инвалид, пошто је са двије године старости прележао дјечију парализу, тешко се кретао. Није служио војни рок. Ожењен и отац два малољетна сина. Одрастао је у селу коњичком селу Блаце. Завршио је Природно-математички факултет у Сарајеву мају 1977. године, а већ 25. септембра 1978. запослио се у школи.
     
  • Власта Голубовић (35), од оца Ђорђа Унковића, инжењер архитектуре запослена као наставник у средњој школиу, са пребивалиштем у Коњицу (насеље Орашје II, улаз бр. 1). Мајка два малољетна сина Петра и Павла. Одрасла је у Словенији, у мјесту Постојина. Завршила је Архитектонски факултет у Сарајеву априла 1982. године, а већ 1. септембра 1983. почела радити у Коњицу, у школи.
     
  • Петар Голубовић (7), од оца Ђуре, ученик основне школе у Коњицу, са пребивалиштем у Коњицу (насеље Орашје II, улаз бр. 1).
     
  • Павле Голубовић (5), од оца Ђуре, са пребивалиштем у Коњицу (насеље Орашје II, улаз бр. 1).

     

 

ЗЛОЧИНЦИ

Овај злочин су извршили припадници Станице Јавне Безбједности Коњиц, који су били познати као ескадрон смрти:

  1. Мирлаем Мацић звани Маца, од оца Хаџе. Рођен је у Коњицу 1969. године.
  2. Јусуф Потур (1966),
  3. Адем Ланџо (1956),
  4. Шефик Туцаковић,
  5. Халил Туцаковић (1955), ветеринарски техничар,
  6. Мирсад Максумовић,
  7. Дражен Марковић (1966), из Јабланице, припадник ХВО.

 


 

ЗЛОЧИН

Дана 1. јула 1992. године у касним вечерњим сатима око 22:00 сата, у кући Мирлаемовог оца Хаџе, злочинци су сковали план о ливидацији српске породице Голубовић.

Наредни дан 2. јула 1992. године, око 02:00 часова ујутро на врата породичне куће Голубовића у улици Орашје II, улаз бр. 1 долазе припадници муслиманске паравојне јединице који без икаквог налога или доказа да су починили кривично дело те хапсе читаву породицу Голубовић: Ђуру, Власту, Петра и Павла. По овођењу Голубовића из стана, Мацић се вратио да узме њихов ТВ пријемник.

Злочинци су на силу одвели Голубовиће према коњичком селу Спиљани, гдје су их све убили тако што су их поредали поред пута и испалили рафал метака из аутоматске пушке. Све жртве су пале као покошене.

Једино је дјечак Петар Голубовић остао непогођен и тако успио да преживи тај први масакр, док су остали чланови његове породице на мјесту остали мртви. Он је по одласку злочинаца напустио мјесто злочина и отишао пешака до првог полицијског пункта, који је удаљен око 1 км од мјеста злочина. Тај пункт су контролисали муслимански паравојници и испрчао шта се десило. Они су позвали злочинце преко мотороле да доврше започето.

Зликовци су се вратили по малољетног дјечака и одвели га према сели Бегин Вир. Извели су га из аута и поново испалили смртоносни рафал метака према малом дјечаку Петру. Пао је као покошен и на мјесту остао мртав.

Злочинци су напустили мјесто злочина.

 

 

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Недуго послије убиства српске породице Голубовић, у њихов стан уселио се муслимански екстемиста  Фадил Мацић, припадник муслиманских паравојних формација и заправо наручилац овог убиства.

Овај злочин би вероватно остао непознат широј јавности да Удружење америчких правника који су задужени за предмете у централној и јужној Европи нису покренули иницијативу наставка суђења.

Породица Голубовић је касније сахрањена на градском гробљу Мусала.

Мирлаем Мацић је почетком 21. вијека често оптуживан и хапшен за сва убиства и мучења српских цивила на подручију Коњица, током босанско-херцеговачког рата 1992-1995 пошто је био предводник своје јединице у многим кривичним дјелима. Крајем јануара 2012. године иако физички здрав, напрасно умире, а многи сумњају да је то из разлога што су господари живота и смрти у Коњицу током рата издавали Мацићу усмена наређења да убија Србе. Он је додуше за вријеме рата водио дневник, гдје је то све описивао.

Чланови невладиних организација у Коњицу су организовали 2. јула 2017. године поводом 25. годишњице убиства, одлазак на гробље Мусала и паљењем свијећа одали пошту невино убијеној породици Голубовић.

 

 

СУЂЕЊА И ПРЕСУДЕ

 

Мацић у судници
 

Иако је скоро читав Коњиц, био упознат са овим монструозним злочином још то лето 1992. године, тек 1994. године се тужилац Ибро Булић подиже оптужницу против Мирлаема Мацића (1969), Адема Ланџе и Јусуфа Потура. Само суђење је представљало обичну фарсу, тако да је првобитна пресуда изречена крајем 1995. године.

Кантолнални суд у Мостару је 25. јула 2000. године изрекао нову пресуду, коју је Врховни суд Федерације Босне и Херцеговине потврдио 8. фебруара 2001. године. Казна је изречена оптуженом Мирлаему Мацићу, припаднику муслиманских паравојних јединица казну затвора од само 12 година за убиство српске породице Голубовић, за које је доказано да нису поседовали никакво оружје. Исто је и Адем Ланџо добио пресуду на 12 година робије, док је Јусуф Потур добио 8 година затвора.

Они су једини пред истражним и правосудним органима Босне и Херцеговине одговарали за овај свирепи злочин над Голубовићима, иако је доказано да је у овом мучком убиству учествовало још најмање два саучесника.



Да се не заборави и не понови!







































Skip Navigation Links