Олга Драшко (1956-2019) је жртва рата и свједок ужаса који су се дешавали на простору Херцеговине током 1990-их година када је у БиХ вођен крвави етнички и вjерски рат.
Она је одведена у мају 1992. године са радног мјеста у Дому здравља Чапљина, а потом спроведена до концентрационог логора за Србе - Дретељ, који се основале и контролисале јединице босанско-херцеговачких Хрвата тзв. Хрватско Вијеће Одбране и тзв. Хрватске Ослободилачке Снаге. Ту је утамничена три мјесеца и преживјела стравичну психо-физичку тортуру од својих мучитеља који су над њом извршили силовање стотине пута.
Чак су и представници међународне заједнице у Стоцу, бесрамно прећуткивале да је она заробљена у том казамату.
Њен супруг адвокат Лазар Драшко је водио надљудску борбу како би је извукао из тог пакла и на срећу успио је у томе.
Касније је Олга Драшко свједочила на босанско-херцеговачким судовима, али и у иностранству против злочинаца који су окрвавили руке и савест својим монструозним радњама у логорима за Србе.
Холандско Министарство иностраних послова је одбило да изда визу Олги 2012. године, како би пред Међународним судом правде за бившу Југославију свједочила против оптужених у судници Хашког трибунала.
Олга Драшко је умрла 18. септембра 2019. године у својој 63. години живота, а сахрањена је дан касније у родним Тасовчићима покрај супруга Лазара. Иза њих је остало трој дјеце.
ПРЕТХОДНИЦА
Југославија је била федеративна држава састављена од шест република: СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија... с тим да је СР Србија имала двије покрјине: АП Војводина и САП Косово и Метохија. И СФРЈ и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана.
Југославенска федерација 1974-1992
Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктарура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно владао је Савез Комуниста.
Устав Југославије од 1974. године донио је децентрализацију земље, која је омогућила сепаратистичким снагама прво у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.
ЈНА је створена на традицији Титових партизана
Савезна скупштина августа 1989. године доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем почетком наредне године. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.
Савеза Комуниста Југославије се распада 23. јануара 1990. на чувеном XIV конгресу у београдском Сава Центру, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе. У то вријеме, Њемачка је била уједињена, а "гвоздена завјеса" је у земљама Варшавског пакта већ била пробијена и на дјелу су отпочеле ткз. Обојене револуције.
Југославенска шесторка мистерије
Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.
Заправо тада је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили велику помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније и САД. Касније исламских земаља сјеверне Африке, Блиског и Средњег Истока. Њихов циљ је био убацивање радикалних исламиста у Европу и ширење Ислама.
Ситуација у Босни и Херцеговини
Босна и Херцеговина је централна република СФР Југославије, у којој су живјели Срби, муслимани и Хрвати, заједно са националним мањинама.
Дана 18. новембра 1990. одржани су први вишестраначки избори након Другог свјетског рата. Власт је формирана од странака антикомунистичке коалиције: СДА, СДС и ХДЗ. Народни посланик који је добио највише гласова је Фикрет Абдић (47,4%), успјешан привредник из Велике Кладуше, али је он склоњен у страну од муслиманских екстремиста због тога што није желио рат, нити сукобе са Србима. Уствари, он је био само мамац бирачима на изборима.
Тако је предсједник Предсједништва БиХ постао Алија Изетбеговић, пријератни робијаш и аутор чувене шовинистичке "Исламске декларације". Предсједник Народне скупштине постао је Момчило Крајишник из странке СДС, а Хрват Јуре Преливан премијер Владе. Ова коалиција је издржала 15 мејсеци. Урушила се на почетку ратних збивања априла 1992. године.
Водећи чланови муслиманске Странке Демократске Акције: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић и др. су још средином 1991. године донијели одлуку да не желе Босну и Херцеговину у Југославији, односно да желе независну БиХ. Ту су се планови странака СДА и ХДЗ поклапали, али су обије странке жељеле да имају етнички и вјерски чисту државу. Односно Хрвати су жељели БиХ да припоје Хрватској, а муслимани радикалну исламску републику.
Куљић (ХДЗ), Караџић (СДС) и Изетбеговић (СДА)
Идеју о независној Босни и Херцеговини су свакако ширили и медији. Још октобра 1991. године у сарајевским новинама појављивале су се отворене пријетње србском народу. Између осталог најављивано је обнављање тзв. Ханџар дивизије, фашистичке јединице која је 1941-1945 починила стравичне злочине над Србима у Независној Држави Хрватској. Ту формацију су чинли углавном муслимани. Иначе, усташка злодјела у Босни и Херцеговини су досегнула свој врхунац у мјестима као што су: Пребиловци, Дракулић, Билећа, Гацко, Доња Градина, Купрес, Драксенић...
У августу 1991. почиње организовано наоружавање муслимана и Хрвата у БиХ које је ишло преко странака СДА и ХДЗ, са циљем напада на Југословенску Народну Армију. Наредног мјесеца почело је оснивање мјесних одбора паравојне формације "Зелене беретке" и "Патриотске лиге". У Мостару је у другој половини 1991. било пуно припадника ЈНА, који су долазили из Хрватске (Далмација и Дубровачки рејон), одакле су били протјерани или повучени. Касније су отишли у Ужице (СР Србија).
Прваци ХДЗ у Грудама 18. новембра 1991. проглашавају Херцег-Босну, хрватску парадржаву на тлу БиХ. Она је постојала током рата и циљ је био да се цијела БиХ интегрише у Хрватску, односно да се обнови НДХ. Имали су константно помоћ званичног Загреба и Туђмановог режима.
Почетком 1992. тачније 9. јануара србски посланици у Сарајеву проглашавају Републику србског народа у БиХ, као одговор на муслиманске и хрватске пријетње односно Срби желе да остану да живе у Југославији. Седам недјеља касније, организован је референдум о одвајању Босне и Херцеговине од СФРЈ, где је 62,4% бирача гласало за независност, што је недовољно да се сматра важећим. Ипак, земље ЕУ и САД им признају то.
У Лисабону су 23. фебруара представници муслимана, Срба и Хрвата у БиХ потписали чувени Кутиљеров споразум како би се зауставио рат... међутим, десет дана касније Алија Изетбеговић повлачи потпис на наговор Ворена Цимермана америчког амбасадора у Југославији и то послије 10 дана.
Жозе Кутљеро из Португала
У Сарајеву су 1. марта припадници "Зелених беретки", које предводи криминалац Рамиз Делалић Ћело, пуцали на србске сватове на Башчаршији и убили младожењиног оца Николу Гардовића, а свештеника Раденка Миковића ранили. То је био догађај који је најавио крвави рат деведесетих, а то је био и један од повода да се распадне још увјек мјешовита полиција. У западним медијима овај догађај је лажиран, тј. реченео је да су Срби наводно пуцали на муслиманске сватове.
Након тога, усљедилили су бројни напади на србска мјеста у БиХ, као и припаднике ЈНА (Сијековац, Купрес, Сарајево, Тузла...). Међународни представници су били само нијеми посматрачи.
ЖИВОТОПИС
Олга Драшко, оца Стевана Глиба и мајке Миле (р. Пухало) је рођена 1956. године. Стеван је имао браће и једну сестру: Богдан, Душан и Манојло и Олгу (Стеван давао својој дјеци имена по погинулим члановима породице). Током Другог свјетског рата припадници оружаних снага клеро-фашистичке НДХ су убили Олгина три стрица, а Стеванова брата. Преживели су само Стеван и његова сестра Олга.
Богдан Глибо је убијен на брду Модрич изнад села Тасовчићи. Он је са кћеркицом од двије године покушао да утекне, али су га стигли куршуми усташких пушака. Душан Глибо је ухапшен у кући и одведен на јаму гдје је бачен... он је прије смрти купио бомбомне у дућану и давао дјеци на улици говорећи: "Узмите, узмите... ово су моји сватови". Планирао је да се жени са једном дјевојком хрватске националности. Манојло је имао 16 љета када је погинуо 1945. јер га је један муслиман убио бомбом коју му је дао у шаке.
Стево Глибо је живио до 2017. године, а посље избјеглиштва се вратио у Тасовчиће, гдје је обрађивао земљу. Мила је поживила до 2021. године.
Олга је љекар по струци (микробилог) која је била стално запослена још од 1981. у Дому здравља "26. октобар" у Чапљини (Херцеговина) у лабораторији. Она је у Чапљини матурирала у гимназији, а Медицински факултет је успјешно завшила на Универзитету у Сарајеву крајем седамдесетих година 20. вијека.
Удала се 1978. године за Лазара Драшко, правника по струци са којим је имала брак за примјер и родила му троје дјеце, синови: Зоран (1979.) и Мирослав (1988.) и кћерка Зорана (1981).
Брачни пар Драшко је у Чапљини уживао велики углед од већине мјештана, који их су их цијенили због своје несебичне доброте. Олга је увјек била весела, насмијана и расположена да помогне некоме у невољи. Налазила је за сваког неку лијепу ријеч и прави начин да га учини срећним.
Чак и када су почела политичка превирања и међунационалне тензије крајем 1991. године у БиХ, колеге и пријатељи Олге Драшко су њој често говорили да јој "неће фалити длака са главе".
СТРАДАЊЕ
Још у априлу 1992. године Олга је своју дјецу склањала у Тасовчиће или пак код рођака у Билећу. Страховала је да се њима нешто не деси. На посао је долазила и видјела лажне осмјехе својих колега који су знали шта се дешава, али нико није рекао да и њој пријети опасност.
Олгина шефица, Весна Видић (задојена србофобијом и мржњом) је рекла да мора долазити на посао иначе ће добити отказ.
Дана 5. маја 1992. године у Дом здравља у Чапљини улазе наоружани припадници тзв. Хрватског Вијећа Одбране (ХВО) и тзв. Хрватске Ослободилачке Снаге (ХОС). Били су то бојовници Херцег-Босне, хрватске парадржаве на тлу Босне и Херцеговине.
Они су почели да незаконито и без доказа да хапсе искључиво Србе цивиле. Тај дан је у цијелој Чапљини била рација, односно лов на Србе. Међу киднапованима се нашла и Олга Драшко.
Улаз у некадашњи озлоглашени концентрациони
логор смрти Дретељ у Херцеговини
Сви ухапшеници су одведени у село Дретељ, на десној обали ријеке Неретве на само 2 км сјеверозападно од Чапљине, гдје је за време СФРЈ било велико складиште горива за потребе Југословенске Народне Армије. Ту је већ направљен један концентрациони логор гдје су припадници ХОС-а доводили Србе цивиле.
Поред Олге Драшко, у овај концентрациони логор су доведени и сљедећи љекари Олгине колеге, србске националности:
-
др. Срећко Марић, специјалиста стоматолог, ухапшен је у свом стану у Чапљини, дана 25. априла 1992. године. У Дретељу је провео 6 мјесеци.
-
др. Никола Кузман, специјалиста стоматолог, ухапшен 5. маја 1992. у Дому здравља, провео у логору неколико дана, а потом заклан на брду Грабовина од Едина Сокача и браће Јозе и Златка Вегар.
-
др. Душанка Кузман, специјалиста стоматолог, ухапшена 5. маја 1992. у Дому здравља, провео у логору неколико дана, силована више пута на очиглед свог мужа. Заклана исти дан од истих џелата као и њен муж.
Када су Олгу Драшко са радног мјеста из Дома здравља у Чапљини, хрватске паравојне формација ухапсиле поставили су је на задње сједиште припремљеног аутомобила, не желећи да губи право првенства пљачке Хрватица по имену Сузана наредила је Олги да скине златни накит. Олга је зачуђено погледала, на што је изнервирана псујући јој "ћетнићку матер", ударила је пендреком у зони ребара.
Видјевши да нема избора Олга је скинула драга јој обиљежја, вјенчања, рођења дјеце, годишњица брака. Скинула је златне наушнице, ланчић, наруквицу, два прстена и часовник. Како Олга нередо скинула, тако Хрватица Сузана радо у свој џеп ставила и присвојила себи.
Дана 6. маја на Ђурђевдан 1992. у логору Дретељ за Олгу Драшко почињу најстрашније муке и пакао који се може успоредити са оним из Данетеовог деветог круга, јер тог дана увече улазе у ћелију двојица Хрвата из Цриквенице, Сејо и "Дуги", почињу да туку Олгу, која плаче, вришти, отима се, али безуспјешно. Они је савлађују, а потом силују. То им није било довољно, већ су јој уперили пиштољ на сљепоочницу и присилили је на орални секс.
Затвореници у херцеговачком Дретељу 1992.
Наредног дана, 7. маја 1992. у Олгину ћелију улази Салко, омањи Хрват из Тузле, који Олги ставља нож под грло, а потом наређује да се скине, затим је силује. Поред њега тај дан је дошао и Цикоја Вранеш, Хрват из села Доњи Радишићи, крај Љубушког, који је такође силовао Олгу Драшко.
Дана 8. маја 1992. Олгу Драшко премјештају из те ћелије у другу ћелију, гдје је затекла др Душанку Кузман. Њих двије су те вечери биле силоване неколико десетина пута, јер је у ћелији био велики број Хосоваца, са усташким обиљежјима из Другог свјетског рата. Сви су насрнули на двије незаштићене жене садистички задовољавајући своје животињске пориве.
Затим је усљедила "пауза" од неколико дана, те је звјери у људском облику нису дирале. Тада у Олгину ћелију улази Драган Дујмовић, хрватски емигрант који је дошао из Канаде да се бори за нову НДХ. Он је силовао Олгу са Иваном Медићем из љубушког села Д. Радишићи. Силоватељима то није било довољно, те су у логор доносили еротске часописе и вршили силовања према позама које су видјели на тим страницама. Такву безобзирност и бестијалност су радили Хрвати: "Муф", стар око 20 година и Дамир Брајковић из села Студенци, крај Љубушког. При сваком силовању Олге Драшко, ова двојица су пјевали шовинистичке и увредљиве пјесме.
У силоватеље Олге Драшко се убрајају се и Хектор Ћосић звани "Дида", хрватски емигрант пристигао из Аустралије стар око 55 година; затим Хрват са презименом Чевра из Сарајева, који је присиљавао Олгу да изводи стриптиз. Исто тако умоболна звјер из Дрниша, по имену Томо је силовао Олгу. Један од силоватеља Олге Драшко, усташа Винко Приморац, без ума и образа, из Љубушког се хвалио како из његовог краја потичу велике Усташе - хрватски фашисти: Андрија Артуковић, Вјекослав "Макс" Лубурић, Динко Шакић, Рафаел Бобан, Љубо Милош и др.
Већ тада крајем маја 1992. године се прочуло за овај херцеговачки Дретељ гдје се слободно могло доћи на бесплатно силовње Србкиња. Тако су Хрвати из западних дијелова Херцеговине масовно долазили и силовали постојеће логорашице, али и нове које су ухапшене и доведене у логор.
Средином маја 1992. године група Хрвата из Мостара није могла ући у ћелију гдје су биле Олга и сапатнице, јер је неко од Хрвата нехатом затурио кључ, али зато је копилад кроз решетку додају женама полицијске палице, репетирају оружје и под пријетњом смрћу захтијевају да жене гурају палице у себе и при том да вриште и да дубоко уздишу.
О ужасима који су се дешавали у логору Дретељ, др. Љуба Тохољ, члана Комисије за испитивање ратних злочина на подручију бивше Југославије, каже сљедеће:
- "Како написати? Како исказати све те абортусе хрватско-усташког ума? Зар су то људи? Зар су то наше дојучерашње комшије, познаници и пријатељи? Зар ти бастарди хрватско-усташког рода, заборављају да и они имају мајке, сестре, супруге? Зар су то хришћани?
Молим Господа да ми удјене снагу у живот, у саживот. Како? Како кад је у западној Херцеговини фашистичко зло балзамовано и кад сваких четрдесетак година доживљава реинкарнацију. Како? Ко то говори о хомо сапијенсу? Више је него очито да је на дјелу хомо примигенијус хрватског, усташког рода...".
Бивше складиште ЈНА претворено у логор за Србе
Омиљена забава Хрвата у логору Дретељ, била је "модна ревија".
Наиме, десетак усташа заузме мјеста на унапред припремљеним столицама које су постављене пред врата ћелије гдје су логорашице. Један од усташа прозива Олгу, Душанку, Јелену и све редом остале логорашице. Прозвана логорашица дужна је да направи неколико кругова испред усташа. У првом кругу шета се обучена, у другом кругу Хрвати наређују да логорашица скине блузу, у трећем кругу да скине сукњу и тако редом док не остане без робе на себи, што би бивало пропраћено аплаузом и непримереним звиждуцима присутног окота. Уз "модну ревију", један од "инспектора" усташког логора Дретељ, усташа Мирсад Репак, упражњавао је и "штафету".
"Ћетникушо, време је за …, шта бленеш, скидај се", наређивао би усташа Репак докторки Олги. Закржљао умом, а затворен у вишегодишњу индоктринацију србомржње, Хрват Мирсад Репак силује др. Олгу Драшко. Посље силовања, да покаже снагу и моћ статусне припадности, усташа Мирсад Репак надлакти се на наопако окренуту столицу, а Олги која је ослобођена од одјеће, наређује да с краја на крај логора проноса празну паклицу цигарета, при том пролазећи кроз шпалир разуларених Хрвата, који су је штипали за дојке и за задњицу.
По учињеном кругу, кад би се Олга вратила до Репка, овај би је уз псовке "наградио за труд", тако што би је тукао полицијском палицом по цијелом тјелу. За непун час, др. Олга би имала подбуло, болно, плаво-бјело тјело, док би Мирсад Репак, задовољан учињеним, развлачио лице у осмјех и дизао руке у ваздух. Ножу вичан, Хрват Салко из Тузле, поново силује др. Олгу, али овај пут како рече "за успомену четникуши", ножем урезује усташка обиљежја по Олгином тјелу.
- "Рођаче, ди ја стадо, ти продужи", закопчавајући панталоне Хрват Жељко Шпегељ из Опузена (Далмација), даје савјет мјештанину и рођаку Шпегељ Луки. И Жељко и Лука Шпегељ силовали су Олгу Драшко. Један шамар, други шамар, чупање косе, лупање главом о под, ударац песницом у слабине и на крају силовање. Тако је радио Хрват Бјелиш Звонимир из Опузена, кад је силовао др. Олгу. Ништа мање груб није био ни његов сродник и мјештанин Вјелиш Бранислав, који такође силује др. Олгу Драшко.
Хрват Зоран, звани "Зока" из Коњица (БиХ), није имао ни ум, ни године, ни висину, ни тежину, али је имао црну униформу са великим латинично штампаним словом "U" на капи, имао је погане мисли и црно друштво, што је било довољно за силовање несрећне Олге. Сакрити говорну ману могао није, замуцкивао је. Али, кад је фашизам било на дјелу, ту замуцкивао није. Килограмима и сантиметрима обдарен, памећу ускраћен, црном идеологијом задојен, Хрват Маринко из Цриквенице, силује Олгу.
Муке по др. Олги Драшко не престају. - "Скидај се, прво ћу да те бијем, па ћу онда …", шамарајући Олгу, говори Хрват Анте Раич из Малог Поља, општина Мостар. Анте силује немоћну др. Олгу.
Хрват Александар са надимком "Саша" из Ријеке потеже у Дретељ, са фашистичком униформом стар око 18 година, хвалећи се насљеђем из Другог свјетског рата. Силовао је жену која би му могла бити мајка, зато што је срођен са вишевјековном идеологијом тијаре. Хрват Горан Зец из Вараждина (Хрватска) силује Олгу Драшко, а потом позива петорицу усташа, посматрача његовог силовања, да је и они силују. Хрвати откопчавају опасаче, Олга вришти, отима се, плаче, али ништа јој не помаже, јер петорица је силују немоћну.
ЛАЗАРЕВА БОРБА
Хрватско село Дретељ и србско село Тасовчићи дијели само ријека Неретва, тако да су се у Тасовчићима током ноћи веома јасно чули јауци и запомагања Српкиња које су Хрвати силовале. Супруг др. Олге Драшко, адвокат Лазар Драшко који је цијело то вријеме боравио у родним Тасовчићима, предузимао је све што је било у његовој моћи да припомогне избављењу цивила, а самим тим и његове супруге из хрватског логора Дретељ.
Некадашњи судија Општинског суда у Чапљини, потом адвокат, Лазар Драшко, писао је писмо Генералном секретару УН Бутросу Галију, али одговора није било! Адвокат Драшко, писао је писмо предсједнику Француске Франсоа Митерану, али одговора било није. Адвокат Драшко писао је више писама Међународном црвеном крсту, али одговора било није. Адвокат Лазар Драшко, писао је писма УНПРОФОР-у Међународне мировне снаге), али одговора није било.
Видјевши да се мјеродавни међународни фактори оглушују о његова писмена, то адвокат Драшко 8. августа 1992.године, упућује се у Столац, у сједиште УНПРОФОР-а за источну Херцеговину. У Стоцу адвокат Лазар Драшко, као човјек од струке пријављује затварање и силовање цивила у логору Дретељ, тражи примјену Женевске конвенције о заштити цивила и медицинског особља, тражи да делегат МЦК из Међугорја општина Читлук, посјети логор Дретељ. Орјентације ради Међугорје и Дретeљ су два села смјештена на различитим странама истог брда. Међугорје је на западној, а Дретељ на источној страни брда.
Одмах по примљеној притужби, ревносни канадски капетан Патрик, радио везом контактира делегата МЦК у Међугорју, а овај на исти начин Перу Марковића, предсједника општине Чапљина. И само како то Хрвати знају Перо је одговорио да је др. Олга Драшко на свом радном мјесту у Дому здравља у Чапљини. Не провјеравајући чињенично стање МЦК и УНПРОФОР одбацују приговоре адвоката Драшка и вјерују лажном исказу Пере Марковића, предсједника профашистичке странке ХДЗ за Чапљину и истовремено предсједника општине Чапљина.
Намјеран да истраје на путу правде и истине, адвокат Лазар Драшко, не мирећи се са постојећим стањем одлази у Требиње у сједиште МЦК за источну Херцеговину. За госпођу Мартман, која је била на челу МЦК у Требињу, мало је рећи да је непристојна, јер била је више него дрска приликом разговора. Одбијала је било какву могућност о постојању логора у Дретељу, јер је преко свог делегата с десне обале ријеке Неретве, званог Мишел, добила увјерење да је логор расформиран у јуну 1992. године. На ту констатацију, маниром искусног јуристе, адвокат Драшко, госпођи Мартман нуди на увид писмени захтјев хрватске стране, којим потражују четворицу Хрвата заробљене од стране Војске Републике Србске, а у замјену за заробљене цивиле у логору Дретељ.
Преводилац Шегрт и адвокат Драшко били су свједоци одмахивања руком госпође Мартман. Тражећи упориште у правном лијеку, адвокат Драшко пише притужбу МЦК у Женеву, који након тога повлачи госпођу Мартман. Желећи да ствар истјера до краја, адвокат Лазар Драшко пише притужбу и Европској заједници. Суочена са необоривим чињеницама из притужбе, то Европска заједница одлучује да пошаље свог делегата у логор Дретељ. У логору Дретељ делегат ЕЗ затиче међу логорашима др. Олгу Драшко и др. Срећка Марића.
Недуго иза ове посјете, тачније 18. августа 1992. године др. Олга Драшко је у групи од 245 логораша размјењена у мјесту Столац (БиХ).
НАКОН ПАКЛА
Од хрватског прогона из Чапљине, породица Драшко живи у Вишеграду у србском ентитету БиХ. Заступана по супругу Лазару Драшко адвокату из Вишеграда, др. Олга Драшко, средином децембра 1992. године, против 60 Хрвата поднела је кривичну пријаву надлежном Јавном тужилаштву РС и надлежном тијелу за испитивање и кажњавање ратних злочина које ће се формирати од УН или међународне заједнице.
Слободан Бобо Зуровац, рођени Чапљинац, пријератни одборник у СО Чапљина и упућен у овај случај, за страдање др. Олге Драшко каже сљедеће:
- "Годинама смо свједоци правног нечињена, свједоци смо опредмећења латинске пословице - 'SUMMUM JUS SUMMA INJURIA', тј. да је највеће право често највећа неправда. Али без обзира на оно јуче, више сам него сигуран да ће се колико сутра, наћи неко ко ће богињи правде Јустицији помоћи да одвеже очи, а онда ће доћи ред на теразије и мач, па ће доћи ред на спору али ипак достижну правду".
Према слободној процјени др. Љубе Тохољ, др. Олгу Драшко је за три мјесеца у логору Дретељ силовало најмање 150 Хрвата.
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
Према пресуди Основног суда у Требињу из 2011. године, Федерација БиХ на чијој територији се налазио логор Дретељ, дужна је исплатити штету од 50.000 EUR Олги Драшко за ужас који је претрпела у том логору.
Сама др. Олга Драшко је све свјесна да је та пресуда далеко од правде, али је задовољна да истина о страдању Срба излази на видјело.
У јануару 2013. године је покренута иницијатива на нивоу Републике Србске да се створи удружење жена које су жртве протеклог рата у БиХ 1990-их година, а за в.д. предсједика је изабрана др. Олга Драшко. Касније је управо Олга Драшко напустила ова удружења јер је била незадовољна њиховим радом и колегама које су је ућуткивале да прича о страдањима.
СУЂЕЊА И СВЈЕДОЧЕЊА
Др. Олга Драшко је одлазила 2010-2012 у Норвешку и Шведску, како би свједочила пред тамошњим судовима, у процесима против оптужених Мирсада Репка и Ахмета Макитана, стражара у Дретељу 1992. године.
Више него сумњиво је то што Олги Драшко холандске власти нису издале визу, када је требала ићи у Хашки трибунал да свједочи против оптуженика за злочине над Србима, о дретељским мучитељима. Управо би њена прича и свједочење разоткрили много тога, па зато хашко тужилаштво није жељело да она дође.
ПУБЛИКАЦИЈЕ
Уредници са Хелмкаст канала су 2018. године отишли у Требиње, гдје су почетком аугуста успјели пронаћи Олгу Драшко, која је у емисији Разбуђивање преко сат и по времена свједочила о својим мукама из Дретеља, као и страдању њене породице током Другог свјетског рата од хрватских фашиста (Усташа).