Јанко Бобетко (1919-2003) је некадашњи високи официр Југославенске Народне Армије и потоњи начелник Генералштаба Војске Републике Хрватске током ратова на подручју бивше Југославије 1990-их година, када су његове јединице починиле стравичне злочине над Србима не само у СР Хрватској, већ и на територији СР Босне и Херцеговине.

Мада је током Другог свјетског рата био партизански борац и политички комесар свог НОП одреда, деценијама касније током Хрватског прољећа подржао је Савку Дапчевић-Кучар, Мирка Трипала и друге сепаратисте, што га је коштало смјењивања са свих позиција.

Своје учешће у рату деведесетих година посљедње деценије 20. вијека описао је у три књиге.

Иза себе је оставио супругу и има је три сина.

Међународни кривични суд за бившу Југославију је подигао оптужницу против њега за злочине које је починила хрватска солдатеска над цивилима у злочиначкој акцији "Медачки џеп"... али је он одбио да прими ту оптужницу Хашког суда и рекао да жив неће ићи тамо.

Умро је у Загребу 29. априла 2003. године у 83. години живота, без пресуде. Сахрањен је у родном Сиску, на Банији, гдје му је подигнут споменик.

Добио је неколико улица и трговима у хрватским градовима.

ЖИВОТОПИС

Јанко Бобетко је рођен 10. јануара 1919. године у селу Црнац крај Сиска на Банији, мало послије завршетка Првог свјетског рата и стварања Краљевине СХС.

Његов отац Иван (1887-1943) је био лучки радник, а мајка Ката (1891-1973) р. Јаковљевић била је домаћица. Поред Јанка његови родитељи имали су још четворицу синова: Мијо (1912-1944), Иван (1913-1930), Мирко (1916-1945) и Мате (1920-1942).

Оженио се Магдаленом р. Мартинац (1924-2014) и са њом има три сина: Милан, Драган и Иван.

У родом селу завршио је основну школу, а у Сиску је матурирао у гимназији. Пут га је даље довео у Загреб, гдје је уписао ветеринарски факултет и постао члан Комунистичке Партије Југославије, у вријеме када је њен рад био илегалан. Ту га је затекао Априлски рат и окупација југославенске краљевине.

Други свјетски рат

Вратио се у родни крај те у љето 1941. године приступио банијским партизанима, гдје су доминирали Срби, са преко 95 процената. Брзо је добио мјесто политичког комесара бригаде, а касније је распоређен у 32. загорску дивизију ПОЈ.

Са том јединицом он је рањен три пута, једном у окршајима код Вировитице, други пут код Дравограда, али је успио да преживи. Лијечен је у Мађарској, али и Београду. Његовог оца и три брата су убиле усташе током 1942-1944 из освете.

Партизански дани Бобетка, на слици скроз десно.

Чин поручника добио је у мају 1943. године. По завршетку Другог свјетског рата Јанко Бобетко је остао као активан припадник Југославенске Народне Армије са чином потпуковника.

Посљератна каријера

За вријеме службе у ЈНА он је завршио Војну академију 1953. године као пета класа официра ЈНА. Касније још и курс оператике у Ратној школи у Београду 1963. године. Имао је и одбрану испита за чин генерал-мајора 1956. године. Добијао је више војних и политичких одликовања.

Служба га је распоређивала у Штип, Суботицу, Сарајево, Београд, Дубровник, Сплит и Загреб. Његова каријера је ишла узлазном линијом и он је у ЈНА доспио до чина генерал-потпуковника и радно мјесто команданта Пете армијске области у Загребу.

Придружио се хрватском проусташком покрету МАСПОК у прољеће 1971. који је покренут од Централног комитета Савеза Комуниста СР Хрватске који су предводили: Савка Дапчевић-Кучар, Мирко Трипало, Марко Веселица итд. Пошто је тај покрет оцењен као шовинистички, сви који су били уз Савку и Трипала су смјењивани, а неки чак и осуђивани на вишегодишње казне робије (међу њима и Фрањо Туђман).

Тако је 2. децембра 1971. године демобилисан из ЈНА и забрањено му је јавно дјеловање.

ЗЛОЧИНАЧКА ОДИСЕЈА

Промјеном друштвено-политичког система у СФРЈ у прољеће 1990. године дошло је до разбијања Југославије и одвајања бивших република, коју су у СР Хрватској предводили управо бивши Маспоковци.

Они су основали странку Хрватска Демократска Заједница уз помоћ хрватске фашистичке емиграције која је деценијама несметано радила у земљама западне Европе, Сјеверне и Јужне Америке. Освојили су власт на републичком нивоу, а одмах потом је усљедило чишћење неподобних кадрова из Полиције, Тужилаштва, медија, државне управе, јавних установа... убрзо је промјењен и Устав СР Хрватске, те покренуто илегално наоружавање припадника ХДЗ-а и попуна резервног састава МУП-а, а касније и стварање паравојне формације ткз. Због Народне Гарде.

Његово прво ангажовање током грађанског рата у СР Хрватској било је на Банији и Кордуну 18. јула 1991. године. Већ почетком 1992. године добија чин генерала хрватске паравојске лично од Туђмана. Од 8. јануара до 10. априла 1992. године обављао је дужност главног савјетника за борбену употребу, обуку и школство при Министарству одбране Републике Хрватске.

Генералштаб ХВ га премјешта на тзв. Јужно ратиште, гдје је руководио свим злочиначким акцијама хрватских јединица од Сплита до Дубровника... као и нападом на југоисточне дијелове Херцеговине: Требиње, Невесиње, Билећу.

Примање захвалности од Туђмана и Шушка

Именован је 20. новембра 1992. године за начелника Генералштаба Војске Републике Хрватске. На том мјесту је остао све до 24. маја 1995. године, када је унапријеђен у генерала армије Војске Републике Хрватске (највиши војни чин). Пензионисан је у љето 1995. године, непосредно пред извршење етничког чишћења "Олуја".

Јединице хрватске (пара)војске у вријеме док је он био командант починиле су злочине над Србима цивилима на сљедећим локацијама:

• "Чагаљ" - злочиначка операција Војске Републике Хрватске и ткз. Хрватског Вијећа Одбране у јуну 1992. године, када је десетине србских насеља у долини Неретве (јужни дијелови Босне и Херцеговине) етнички очишћено, а преко 30.000 Срба је морало да напусти своја огњишта.
   
• "Тигар" - злочиначка операција Војске Републике Хрватске у јулу 1992. године, када су нападнути југо-западни дијелови Херцеговине, највише Требиње.
   
• "Масленица" - злочиначка акција хрватских војно-полицијских снага у јануару 1993. године у Равним Котарима, када је 350 Срба убијено, а преко 10.000 Срба је насилно напустило своја огњишта, док је десетине србских села опљачкано и спаљено.
   
• "Медачки џеп" - злочиначка операција Војске Републике Хрватске у септембру 1993. године, када су србска села око Госпића спаљена: Медак, Дивосело, Читлук, Почитељ.
   
• "Бљесак" - злочиначка акција хрватских војно-полицијских снага у мају 1995. године, када је коначно окупирана Западна Славонија, убијено 283 Срба, а скоро 20.000 Срба је прогнано.

ПОСЉЕ РАТА

По одласку у пезију одмах се политички ангажовао и по други пут је изабран за народног посланика у хрватском Сабору. Тада је обављао неколико функција:

• предсједник Одбора за ратне ветеране.
• члан Одбора за унутрашњу политику и националну безбедност.
• члан Одобра за именовање, избор и управне послове.
• члан Државног одбора за историјске и ратне жртве.
• члан Предсједничког вијећа у Одбору за социјална и друштвена питања, омладину и спорт.

Трио удруженог злочиначког подухвата:
Гојко Шушак, Фрањо Туђман и Бобетко

Добијао је многа одликовања од највиших институција у Хрватској.

Како је почетком 2000. године дошло до промјене власти, пошто је ХДЗ изгубио изборе, а на власт су дошли Ивица Рачан и Стјепан Месић, друштвено-политичка клима се мало измјенила у смислу што је могло да се чује понеки глас о злочинима хрватске паравојске и полиције у ткз. Домовинском рату.

Поред тога Република Хрватска је морала да сарађује са Хашким трибуналом, што је навело Јанка Бобетка и још једанаест хрватских ратних команданата да се јавности обрате кроз писмо 28. септембра 2000. године, у коме су покушали да саперу своју командну и сваку другу одговорност за ратне злочине, кршење закона и обичаја ратовања, оснивање концентрационих логора, етничко чишћење, паљење имовине, убијање цивила, пљачку и др.

ПУБЛИКАЦИЈЕ

Јанко Бобетко је објавио три књиге, у којима је описивао своја сјећања на ратове и битке на простору бивше Југославије деведесетих година.

• 1993. - "Дубровник - једно лице рата 1991-1992"
• 1996. - "Све моје битке"
• 2002. - "Сава је ипак потекла према Загребу"

ОПТУЖНИЦА

Хашки трибунал је против њега подигао оптужницу 2002. године, али само за ратне злочине  почињене код Госпића септембра 1993. године, јер се зна да је он лично планирао ту злочиначку операцију са елементима етничког чишћења и пљачке, као и разарања насеља. Остале његове злочиначке акције нису ушле у ову оптужницу Међународног кривичног суда за бившу Југославију.

Одбио је да прими ту оптужницу. Том приликом је изјавио јавно да он жив неће ићи пред Међународни суд правде у Хагу.

Касније, када се судило у Хашком трибуналу хрватским генералима: Анте Готовина и Младен Маркач, његово име је спомињано у контексту удруженог злочиначког подухвата, против Срба и муслимана, као и припајања дијелова Босне и Херцеговине Републици Хрватској.

Због тога што му је било нарушено здравље Република Хрватска је ипак избјегла његово изручење у Хаг. Расправно вијеће овог суда је обуставило поступак против њега 24. јуна 2003. године, два мјесеца након његове смрти.

ЗАОСТАВШТИНА

Главна улица у загребачком насељу Подбрежје носи име генерала Јанка Бобетка. Исто тако добио је улицу и у Дубровнику, Вргорцу, Посушју итд.

У Хрватској и неким дијеловима Босне и Херцеговине ужива статус националног хероја, можда не као Анте Готовина - јунак над јунацима, али свакако Бобетко не заостаје за осталим ствараоцима домовине. Разлог томе је што су Бобетка сматрали за "титин кадар", а Готовина је био кавгаџија који је пркосио југо-комунистичком систему.

Спомен-биста на градском гробљу у Сиску