Стара Градишка био је државни концентрациони логор НДХ у некадашњем затвору на лијевој обали ријеке Саве у тврђави Стара Градишка у југозападној Славонији, којим су од 1942. до 1945. управљале хрватске власти, односно Усташна Надзорна Служба током Другог свјетског рата. 

У овом казамату је вршено истребљење "непожељних особа", углавном Срба, Јевреја, Рома али и мањи број Хрвата док је убијен велики број жене и дјеце.

Првобитно је био замишљен као логор за преодгој политичких заточеника Хрвата. Био је пети подлогор ужасног логора Јасеновац у клеро-фашистичкој Независној Држави Хрватској.

Према поименичном попису жртава Спомен-подручја Јасеновац, који обухваћа истраживања до 31. августа  2007. године, утврђена су имена и подаци за 12.790 особа убијених у усташком логору у Старој Градишки. Друге процјене сежу и до 75.000 жртава.  

ПРЕТХОДНИЦА

Завршетком Великог рата Војска Краљевине Србије ослободила отаџбину и друге јужнославенске народе који су били под окупацијом Аустроугарске, те је дошло је до присајењињења Срема, Војводства и Црне Горе матици Србији... док је Народни сабор у Загребу раскинуо све државно-правне везе са Бечким двором.

Дочекивање слободе: Улазак србске војске у Нови Сад

Краљевина СХС је прва јужнословенска држава, касније преименована у Краљевина Југославија, створена након Првог светског рата, проглашењем 1. децембра 1918. у Београду.

Територијално је 1929. југославенска краљевина била подељена на бановине, а по устројству је била парламентарна монархија. Владарску титулу носила је династија Карађорђевић.

Децембарско проглашење Краљевине СХС 1918

Обухватала је Јужну Србију, Шумадију, Рашку, Косово и Метохију, Нишку и Тимочку Крајину, Драгачевски и Раскински округ, Црну Гору, Босну и Херцеговину, Војводину, Славонију, мањи део Далмације, Дубровачку републику, Лику, Кордун, Банију, Загорије, Горске Котаре и Словенију. Државу су након убиства краља Александра I Карађорђвића у Марсеју 9. октобра 1934. године водили намесници: кнез Павле Карађорђевић, др Раденко Станковић и др Иво Перовић, уз владу коју су формирали Драгиша Цветковић и Влатко Мачек.

Средином 1930-их година у Европи долази до пораста нацизма и фашизма, наручито у Немачкој, Италији и Шпанији. Тако је дошло до формирања Тројног пакта 27.9.1940. између Немачке, Италије и Јапана. Том савезу су се у наредним месецима придруживале и следеће државе: Мађарска, Бугарска, Румунија, Албанија и др. Тако се Краљевина Југославија нашла у окружењу Сила Осовине.

У Бечу 25. марта 1941. долази до потписивања протокола између Краљевине Југославије и нацистичке Немачке о проласку немачких и италијанских војних трупа кроз југославенску територију. То је међу патриотским снагама југославеснке краљевине протумачено као издаја...

"Боље гроб него роб! Боље рат него пакт!"

Британски, али и совјетски обавештајци већ 27. марта 1941. године у Београду организовали Војни пуч и демонстрације, тако да је збачено намесништво које је предводио кнез Павле, а на престол доведен малолетни краљ Петар II Карађорђевић.

Немачки канцелар Хитлер је променио планове, те је оружане снаге планиране за напад на Грчку, преусмерене су на Краљевину Југославију. Та злочиначка акцја је названа "Операција 25".

Априла 1941. године Њемачка и Италија заједно са својим сателитима (Мађарска, Бугарска, Румунија и Албанија) нападају без објаве рата територију југославенске краљевине која је капитулирала већ након десетак дана. Укупно јe у агресији учествовало преко 1.000.000 војника

Краљевина Југославија је била раскомадана од Сила Осовина, а највећи дио је припао Независној Држави Хрватској, која је проглашена 10. априла 1941. у Загребу.

За поглавника је изабран Анте Павелић, док је његов близак сарадник био кардинал Алојзије Степинац. Они су били носиоци геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима током Другог свјетстког рата. Ово је рађено према Хитлеровим теоријама о суперраси.

Добри сарадници: Павелић и Степинац

Одмах по формирању клеро-фашистичке НДХ, кренуло је спровођење истребљења према неподобним народима: Срби, Јевреји и Роми. Такође, забрањен је рад Српске Православне Цркве и одузета јој је сва имовина, а свештенство СПЦ прогањано и убијано, православне цркве спаљиване и рушене. Ћирилица је такође забрањена на територији наци-фашистичке Независне Државе Хрватске.

Сматра се да је у НДХ проценат православних Срба био виши од 40%, што никако није било по вољи хрватско-усташких власти и Ватикана, који је пружао велику подршку новим усташким властима у Загребу. Штавише, папска држава је отворено благосиљала младу хрватску државу. Римска курија је давала логистику и сваку другу помоћ јер је циљ био елиминисати Србе са територије од Драве до Јадрана.

Хрватско-усташка идеологија је почивала на геноциду тј. истребљењу Срба, што је и Миле Будак, усташки министар изрекао јавно у Госпићу 2. маја 1941. године овако:

 „Једну трећину Срба ћемо убити,
другу трећину покрстити,
а трећу ћемо протјерати!“

ОСНИВАЊЕ ЛОГОРА

Затвор у тврђави Стара Градишка, према сачуваним подацима постоји од 1799. године, када су у тврђаву затварани француски војни заробљеници. Током аустроугарске владавине, као и у Међуратном раздобљу тј. у доба Краљевине Југославије, у тврђави је постојао затвор.

За разлику од казнених завода у Лепоглави и Сремској Митровици, које је такође установила Аустроугарска, а које је након Првог свјетског рата преузела Краљевина Југославија, у овом затвору нису затварани политички кажњеници.

Први заточеници које су у Старој Градишки изоловале власти наци-фашистичке Независне Државе Хрватске били су Срби цивили из Босанске Градишке, Нове Градишке и Славонског Брода, који су у староградишком затвору заточени средином маја 1941. године.

Затвор у тврђави Стара Градишка је претворена у концентрациони логор крајем 1941. године односно почетком 1942. 

Логор у Старој Градишки, који је званично називан: "Усташка обрана, Заповједништво сабирних логора Стара Градишка", или логор Јасеновац - пети одјел којим је управљала је ткз. Усташка одбрана, војна формација Усташке надзорне службе, задужена за надзор система логора НДХ. Усташка одбрана била је својеврсни пандан нацистичким СС одредима.

УПРАВНИЦИ ЛОГОРА

Први командант Усташке обране био је Мијо Бабић, кога је након погибије (1941) насљедио злогласни Вјекослав Макс Лубурић један од повјерљивих људи хрватског поглавника Анта Павелића.

Макс Лубурић је у повремено дуже боравио како у логору Стара Градишка (Јасеновац 5), тако и у логору Јасеновац (Јасеновац 3).

Антун Врбан, Нада Лубурић, Маја Буждон, Јозо Стојчић и Мирослав Филиповић-Мајсторовић су били на гласу најокрутнијих припадника логорске управе.

Једном су се, наводно 29. августа 1942. године кладили ко ће убити највише затовреника.

РАСПОРЕД ЛОГОРА

Први објекат логора у Старој Градишки постала је Кула изнад јужног улаза у тврђаву, у непосредној близини савске обале. Кула је зидана у првој половини 18. стољећа. Током времена њене просторије су оронуле усљед влаге тако да су просторије у Кули биле више него неусловне за боравак људи. Затварање у Кули био је очигледан вид мучења логораша. Ово потврђује и чињеница да Кула није била део затвора у предратном Казненом заводу.

 
Србска дјеца заточеници у хрватском логору

У неколико спратова у Кули су испрва затварани и мушкарци и жене, да би током 1942. Кула постала део тзв. Женског логора, гдје су боравиле жене са дјецом, а након ликвидације козарачких и других србских и јеврејских жена и дјеце, Кула је постала дио логора за комунисткиње и антифашисткиње. 

Мушкарци су током 1942. издвојени у тзв. Мушком логору који је обухватао зграде предратне казнионице. Ријеч је о делу тврђаве који је такође подигнут у 18. вијеку, у источном крилу тврђаве. Поред ових зграда налазила се импровизована болница у чијим подрумима су се налазила "најгора мучилишта у општој мучионици која се називала усташки логор".  

У саставу тврђаве, односно логора, налазиле су се православна и католичка црква, обе изграђене у 18. вијеку. Православна црква у Старој Градишки порушена је од стране усташа 1942. године, док је православно гробље, које се налази непосредно уз тврђаву, девастирано. Од средине 1942. католичком становништву из оближњих села Доња Варош и Горња Варош, било је забрањено да посјећују католичку цркву у тврђави како не би постали свједоци ужаса оближњег усташког логора. Католичка црква у Старој Градишки порушена је 1947. године.

НАЧИНИ ЛИКВИДАЦИЈЕ

Логораши су убијани ватреним оружјем, чекићима и ножевима. Јеврејске и србске жене са слабом или маленом дјецом, становници "Куле", су изгладњиване и мучене у "Хотелу Гагру", подруму који је Никола Гагро користио као мјесто за мучење. Други су затвореници убијени плином.

Покушаји са плином су испрва провођени код ветеринарских штала близу "Економије", гдје су прво убијали коње, а потом људе отровима (Сумпоров диоксид и Циклон Б).

Покушаји убијањем плином провођени су и над дјецом. Наредник Анте Врбан надгледавао је учинке отрова. Према процјенама, хиљаде србске дјеце са Козареи Поткозарја је убијено плином у мају 1942. године, а потом још 2.000 њих у јуну 1942. године.

Касније се број убијене дјеце смањивао на 400-600. Током суђења, Врбан је признао да је слабију дјецу убијао Циклоном Б.

СВЈЕДОЧЕЊА

Свједокиња Цијордана Фриедлендер свједочила је о логору:  
 - "У то вријеме, свјеже жене и дјеца су стизали у логор Стара Градишка. Отприлике 14 дана касније, Врбан комадант логора  наредио је да се сва дјеца одвоје од мајки и ставе у једну собу. Десет од нас је добио наредбу однијети их тамо у декама. Дјеца су пузала по поду собе, а једно дијете је ставило руку и ногу кроз врата, тако да се не могу затворити.

Врбан се задерао: 'Гурните га!' Када то нисам учинила, залупио је врата и здробио дијететову ногу. Потом је зграбио дијете за ноге и лупио је о зид док није било мртво. Након тога наставили смо носити дјецу. Када је соба била пуна, Врбан је донио плин и убио их све".

Свједокиња Милка Забичић тврди да је убијање плином заустављено због најављеног посјета делегације Црвеног крста 1943. године, но она је стигла тек у јуну 1944. године. Направљени су посебни камиони ради убијања јеврејских жена и дјеце који су стизали из логора у Ђакову 1942.

Свједок Шимо Клаић тврди да је један камион имао испушну цијев спојену у комору са заробљеницима. Динко Шакић је неколико пута возио камионом.  

У подруму 3 "Хотела Гагро", затвореници су изгладњивани, мучени и потом задављени жицом.  

Према сјећању староградишких логораша Богдје Јадрешина и Бранка Јакопчевића, усташе су под руководством Макса Лубурића, крајем марта или почетком априла 1942. године, одлучиле да глађу и жеђу уморе 20 заточених комуниста.

- "Ова група од 20 људи нису добили у ћелију ни покривача, ни зимског капута, ни хране, ни воде, већ су остали на голом бетону. Ова ћелија је била под нарочитом стражом усташа. Стража је имала задатак да чува ћелију да не би нико донио у њу хране или воде од стране заточеника.

Прошло је десет, двадесет, па и тридесет дана, а да усташе нису уопће отварале врата ћелије. Кроз то вријеме је умрло три, четири или пет људи, чији су лешеви остали у ћелији еђу живима иако су се већ распадали и ужасно заударали. Усташе их нису хтјеле извлачити из ћелије. (...)

Неколико пута је долазио лично Лубурић, који је погледао кроз малу рупицу на вратима што раде ови људи у ћелији. (...) Сви заточеници и усташе знали су за ово мучење. Још нису ни умрли сви другови у ћелији, а усташе су већ унапријед наговјештавале да ће затворити још једну групу у исту ћелију".  

УСЛОВИ У ЛОГОРУ

Најстарији и један од најдрагоценијих наративних историјских извора о стању у логору и положају заточеника представља Дневник Диане Будисављевић. Овај извор је значајан јер настаје непосредно након проживљеног искуства посјете логору, као дневнички запис, а не као сјећање годинама након рата. Дневник Диане Будисављевић публикован је 2002. године у Загребу. Диана Будисављевић, становница Загреба, аустријског поријекла, учествовала је у спашавању дјеце и других заточеника усташких логора у оквиру иницијативе која се у литератури назива Акција Диана Будисављевић.

Диана Будисављевић је са групом сарадника посјетила логор Стара Градишка 9. и 10. јула 1942. У Дневнику је оставила потресно свједочење о положају најмлађих заточеника, козарачке дјеце, која су пред њеним очима умирала од глади, исцрпљености и заразних болести, усљед рјешености управе логора, укључујући Макса Лубурића који се тада налазио у Старој Градишки, односно усљед решености усташког режима да уништи животе што већег броја логораша.

- "Затим смо отишли у тзв. Дјечју болницу... најприје неколико соба у којима дјеца лежала у креветима. Она која су била способна за транспорт, однесена су у посебну просторију. А онда је дошло нешто стравично. Собе без икаквог намјештаја. Биле су ту само ноћне посуде, а на поду су сједила или лежала неописиво мршава мала дјеца. Сваком се дјетету већ могла назријети смрт у очима. Што с њима учинити? Лијечник је казао да је ту свака помоћ већ прекасна. Вођа транспорта је одлучио да свако дијете које се некако може повести поведемо и тако покушамо помоћи. Учињен је избор. Дјеца су постављена на ноге и оно које се још некако могло држати, било је предвиђено за транспорт. дјеца која су се рушила, која више нису имала нимало снаге, морала су остати. И стварно је већина тих јадних бића умрла још током дана. У једну собу у којој је владала дифтерија и већ су сва дјеца била на смрт болесна нисмо ни улазили, како не бисмо и друге заразили.

Већ током мог рада у болници нека су ђечица умрла. Њихова јадна мала тјелешца су стављана на степенице које су водиле на таван, међу прљаво рубље, гола, није им се оставило ни одијелце. Тада још нисам знала да ће и у Загребу у Дому за дојенчад само папир омотовати јадна тјелешца умрлих. Друга су дјеца чекала на полазак сједећи готово читаво вријеме на ноћним посудама са страшним прољевима. Притом су као храну добивала само тврдо кухан грах. Дебело цријева им је висило, били су пуни муха, баш као што су и читав логор и све просторије и сви људи били пуни муха због многобројне стоке. Нарочито је било много свиња дотјераних с Кордуна и Козаре и сада су их држали у логору".  

Диана Будисављевић описује сусрет са Максом Лубурићем у логору, приликом евакуације једног броја дјеце, 9-10. јула 1942.

- "Пријеподне је био дошао и Лубурић. Био је бијесан што мора предати дјецу. Казао је да има довољно католичке дјеце која у Загребу расту у биједи. Нека се за њих бринемо. Његова мајка је своју дјецу такођер морала одгајати у најтежим околностима, у највећој биједи, итд.

Онда нам је опет пријетио да само о његовој доброј вољи овиси хоће ли нас пустити из логора. Има могућности сакрити нас тако да нас нитко не може наћи. Може нас тражити и за нас питати тко год жели. Што министри одлуче, то се њега уопће не тиче. Побринут ће се да и министри дођу у логор. И кад их буде тамо имао, онда ће само он одлучивати што ће се десити. У логору једино он има власт". 

Хрватски књижевник Илија Јаковљевић, један од заточеника, описује мучење жеђу у усташком логору Стара Градишка:
- "Један заточеник, који је имао дужност да свакога дана пере ходник пред том ћелијом, приповиједао ми је: Од свих послова које сам обављао у логору, овај је, под таквим околностима био најстрашнији. Донесем канту с водом и запљуснем ходник.

Испод врата проклете ћелије покажу се прсти. То нетко кваси руке. Видим такођер гдје коју жлицу. Несретник хвата прљаву воду. Неки подмећу чак и ципеле, а неки легну на под и лижу замазану текућину. Праг је низак, и како запљуснем, вода продире помало у ћелију. И док се једни бацају на сваку кап, други вичу: "Не пљушти, не пљушти! Престани већ једном, не можемо слушати како вода пљушти."  

Хрватска комунусткиња, Хелена Пачл-Мандић, једна од заточеница, описује нехигијенско стање у логору почетком 1942. године:
- "Знале смо да ће од глади бити гора и опаснија епидемија болести и покушале смо је спријечити. Дежурале смо ноћу, да би спријечиле загађивање ходника, јер је канализација била зачепљена, а изметине су пливале око нужника.

Надолазили су и штакори и угрожавали људе. Први гаврани почели су кружити »Кулом« и логором, као да су предосјећали да ће и овдје, као и у Јасеновцу, наилазити на добар плијен". 

ПОКУШАЈ ОСЛОБАЂАЊА

За вријеме бањалучке операције, дошло је до неуспјеле акције ослобађања логора Стара Градишка од стране југославенских партизана.

Крајем 1943. године јединице ПОЈ су ослободиле Босанску Градишку, али су славонски партизани били заустављени од јаких усташких снага (којима су у помоћ дошле усташке јединице из Лијевча Поља и западне Славоније) код села Доњи Варош које је удаљено око километар низводно од логорског зида.  

ЗЛОЧИН У УСКОЦИМА

Село Ускоци је удаљено од Старе Градишке 1,5 км и представља најближе насеље Старој Градишки. Село је уочи Другог свјетског рата било етнички мјешовито са претежном србском већином.

Хрватски фашисти из логора Стара Градишка убили су током Другог свјетског рата 166 поименице познатих Срба становника Ускока. Највећи број становника овог мјеста убијен је од стране староградишких усташа 6. јануара 1944. године, када су усташе организовано упали у село и започели насумично пуцање по сеоским кућама и неселективно убијање локалних србских становника.

Убијен је сваки србски становник Ускока који није успио да се у овом метежу склони. Сеоска домаћинства су потом опљачкана, а један број кућа је спаљен. Сви убијени су били цивили јер у селу није било припадника партизанског покрета. Овај злочин треба посматрати у контексту претходних војних операција у околини Старе Градишке и Босанске Градишке, али и у контексту ширих геноцидних радњи које су спроводили припадници усташког покрета.  

Усташе из логора Стара Градишка одговорни су за смрт великог броја становника оближњих србских насеља у котару Нова Градишка и котару Новска, при чему се издваја страдање становника села Млака и Јабланац.  

ОСЛОБАЂАЊЕ ЛОГОРА

У априлу 1945. године југославенски партизани су се борили у близини Старе Градишке, тако да су хрватски фашисти почели чистити логор, убијајући неке затворенике а друге одвозећи возовима у Јасеновац. Неки преживјели, као што су Шимо Клаић, они су на суђењу Динку Шакићу тврдили да је Стара Градишка "била грозна, као да је све зло Старе Градишке и Јасеновца било тамо скупљено на једном мјесту".

Логор је напокон затворен када је то подручје ослободила Југословенска армија у априлу 1945. године.

У раздобљу између 15. и 20. априла и 10. и 21. маја 1946. године Земаљска комисија ФНРЈ на подручју Старе Градишке ископала је и прегледала разне разне локације на којима су пронађени лешеви жртава у логору. Укупно је пронађено 2.570 лешева.  

У мају 1945. партизанске власти претвориле су Стару Градишку у нови логор за ратне заробљенике: хрватске усташе, србске четнике, немачке нацисте и мађарске фашисте.  

ПОЗНАТИ ЛОГОРАШИ

Међу логорашима логора Стара Градишка (Јасеновац 5) налазили су се и поједини истакнути учесници Народноослободилачког покрета, Комунистичке партије Хрватске и Комунистичке партије Југославије, као и други антифашисти. Неки од њих били су заточеници и логора Јасеновац (Јасеновац 3).

Петоро заточеника логора Стара Градишка проглашени су за народне хероје: Нада Димић, Мило Бошковић, Јаков Дуганџић, Иван Сабљак, Милан Шпаљ.

ПОСЉЕ РАТА

Некадашњи затвор у тврђави Стара Градишка, коју су хрватски фашисти претвориле у логор смрти, након Другог свјетског рата претворена је у Казнено-поправни дом (КПД) Стара Градишка. У КПД Стара Градишка у првим посљератним годинама затварани су припадници усташког покрета, укључујући починиоце ратних злочина, затим припадници структура Независне Државе Хрватске, као и католички свештеници који су пружали активну подршку режиму НДХ и немачкој окупацији.

Према сећањима бивших заточеника из овог периода, режим у КПД Стара Градишка био је врло строг.

Након сукоба југословенског руководства са Совјетским Савезом, поводом Резолуције Информбироа, почев од 1948. један део КПД Стара Градишка претворен је у казнионицу за официре Југословенске Народне Армије који су били осуђени на војним судовима као присталице Резолуције Информбироа и СССР.

Изглед логора почетком 21. вијека

Према сјећањима бивших официра ЈНА, заточених у КПД Стара Градишка од 1949. до 1953, положај заточених официра био је тежи од положаја заточених хрватских фашиста. Официри ЈНА почев од 1951. бивају премјештани из Старе Градишке на Голи оток и у Билећу.

Током наредних деценија КПД Стара Градишка постаје мјесто за изолацију починилаца тежих кривичних дјела осуђених на вишегодишње затворске казне, као и мјесто за изолацију проусташке хрватске емиграције, касније и опозиције, нарочито након 1971. године. У овом раздобљу КПД Стара Градишка познат је по врло лошим условима боравка за заточенике, стога се изолација починилаца тешких кривичних дјела и политичких затвореника на овој локацији сматрала додатном казном.