Краљевина Југославија - www.zlocininadsrbima.com
Оцените нам овај чланак:

Краљевина Југославија


Краљевина Југославија је била прва јужнославенска држава на Балкану која је постојала од 1. децембра 1918. до 17. априла 1941. Заузимала је територију данашњих држава Србије, Босне и Херцеговине, Вардарске Македоније и Црне Горе, као и највећи део данашње Хрватске и Словеније.

На челу монархије се налазила српска династија Карађорђевића. Ово је прва држава, створена на идеалима заједништва јужнославенских народа који су током ранијих векова живели под окупацијом и теротом Аустро-Угарске и Османлијске царевине.

У овој држави постојала су три државотворна народа: Срби, Хрвати и Словенци; три вере: православна, римокатоличка и исламска.

Почетком априла 1941. Централне Силе осовине, односно нацистичка Немачка и фашистичка Италија са својим савезницима нападају Краљевину Југославију и комадају је, а највећи део је припао усташкој НДХ.
 

 

 


НАЗИВИ ДРЖАВЕ

Краљевина Југославија је неколико пута кроз своју историју мењала назив:

 

  •     Одговором регента Александра Карађорђевића, Народном Већу Словенаца, Хрвата и Срба на одлуку о уједињењу са Србијом проглашена је 1. децембра 1918. прва Југославија под називом Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца.
  •     Устав од 28. јуна 1921. (Видовдански устав) назива нову државу Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, па је тај назив уобичајенији него први.
  •     Дана 3. октобра 1929. обнародован је Закон о називу и подели Краљевине на управна подручја, чиме је проглашена Краљевина Југославија.


 

 

ИСТОРИЈА

 

Српска војска улази у Бања Луку 1918.
 

По завршетку Првог светског рата створили су се услови за стварање државе која би окупила Јужне Словене који су живели на подручју Краљевине Србије, Краљевине Црне Горе и јужнословенских делова Аустроугарске. Краљевина Србија је на почетку Првог светског рата за своје ратне циљеве поставила уједињење Срба, Хрвата и Словенаца, доношењем Нишке декларације 7. децембра 1914. године. Убрзо је уследило формирање Југословенског одбора у Лондону 1915. године и Црногорског одбора за народно уједињење 1917. године. Конкретни преговори о уређењу будуће државе вођени су непосредно у два наврата - на Крфу 1917. године када је донета Крфска декларација и у Женеви 1918. године када је потписан Женевски споразум. Након рата, под вођством Југословенског одбора у Загребу је формирана држава Словенаца, Хрвата и Срба, док су истовремено црногорски делегати на спорној Подгоричкој скупштини донели одлуку о присаједињењу Црне Горе Краљевини Србији. Притом су и делегати Велике народне скупштине Војводине су 25. новембра 1918. донели одлуку да се директно припоје Краљевини Србији. Уједињење Краљевине Србије са јужнославенским земљама у Аустро-Угарској у јединствено Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца прогласио је регент Александар I Карађорђевић, у име свог оца, краља Петра I Карађорђевића дана 1. децембра 1918. године.

Након уједињења решавало се питање спољних граница земље, које су на многим местима биле спорне. Тако је Корушко питање решавано референдумом на којем је одлучено да Корушка остане у саставу Аустрије. Далматинска лука Задар и неколико далматинских острва су припали Италији, која је покушала да окупира и анектира Црну Гору. Град Ријека је проглашен Слободном Државом Ријеком, али ју је ускоро окупирала и 1924. анектирала Италија. Напетости око границе са Италијом су се наставиле, пошто је Италија тражила још далматинске обале, а Краљевина СХС је тражила Истру, део бившег аустријског приморја, који је анектирала Италија, али који је имао велики број словеначког и хрватског становништва.

 

Проглашење 1. децембра 1918. у Београду
 

Одмах након проглашења 1. децембра 1918. преговори између Народног Вијећа и српске краљевске владе су резултовале споразумом око нове југославенске краљевске владе којом би председавао Никола Пашић. Међутим, када је ово послато регенту на усвајање, оно је одбијен и тако је изазвао прву кризу владе у новој држави. Све странке су ово означиле као кршење парламентарних принципа, али је криза превазиђена када су се све стране сложиле да замене Пашића Стојаном Протићем који је био водећи члан Пашићеве Народне радикалне странке. Нова влада је створена 20. децембра 1918. До избора за Уставотворну скупштину, Привремено народно представништво је служило као парламент који су формирали делегати из разних изабраних тела која су постојала на југословенском простору пре стварања државе.

Спорови и неспоразуми око унутрашњег уређења земље почели су одмах након уједињења. Удруживањем странака комбиновањем неколико чланова српске опозиција са странкама из бивше Аустро-Угарске је довела до стварања нове Демократске странке, која је доминирала Привременим представништвом и владом. Док су српски политичари југословенску државу сматрали за природни наставак Краљевине Србије, за хрватске и словеначке странке је нова држава била само оквир у којем ће наставити национално окупљање и јачање националних позиција.

Након избора за Уставотворну скупштину одржаних 28. новембра 1920. неспоразуми су се продубили, а Хрватска републиканска сељачка странка је бојкотовала рад скупштине. Комунистичка партија Југославије, која је на изборима освојила 12,4% гласова, крајем године је била забрањена. Први устав Краљевине СХС је усвојен на Видовдан 28. јуна 1921, а његовим усвајањем је успостављена унитарна монархија, утемељен је парламентаризам и локална самоуправа. После смрти краља Петра I Карађорђевића 16. августа 1921. регент Александар је постао краљ Срба, Хрвата и Словенаца, а наредне године се оженио принцезом Маријом од Румуније.


На скупштинској седници 20. јуна 1928. године Пуниша Рачић, српски политичар из Црне Горе, је пиштољем пуцао на посланике Хрватске сељачке странке, притом је ранио њеног вођу Стјепана Радића, који је смртно рањен преминуо након месец дана. На лицу места су погинули Стјепанов брат Павле и посланик Ђуро Басаричек. Краљ Александар Карађорђевић је реаговао на овај догађај 6. јануара 1929. године укидањем устава, распуштањем Народне скупштине и објављивањем Закона о краљевској власти и врховној државној управи, којим је пренета извршна власт на краља и забрањен рад свих политичких странака, синдиката, те удружења која су имала верска или племенска обележја. Краљ Александар је тиме завео личну диктатуру. Исте године је промењено име државе Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца у Краљевина Југославија, проглашена је јединствена југословенска нација у недељивој краљевини и промењено унутрашње територијално уређење.

 

Споменик Незнаном јунаку на Авали
 

У време кад је диктатура уведена, у свету је избила велика економска криза, која је погодила и Југославију. Поред тога, диктатуру су поткопавали потмуло врење националних покрета и манифестације сепаратизма, пасиван отпор грађанске опозиције, али и снажан отпор комуниста. Ставови komunista су одударали од ставова грађанске опозиције. На Четвртом конгресу КПЈ, који је одржан у Дрездену, карактер диктатуре је оцењен као фашистчки, а заузет је став да треба срушити „империјалистичку творевину“ Југославију. Велики број чланова КПЈ и њихових симпатизера су похапшени и осуђени. Комунисти су одговарали за политичке злочине и антидржавну заверу пред Судом за заштиту државе. Организована су 82 таква процеса у периоду од 1929. до 1932. године.

Краљ је 1931. године одустао од отворене диктатуре и донео је 3. септембра 1931. нови (октроисани) устав. Спроведени су формални парламентарни избори на којима се појавила само једна странка, режимска Југословенско радничко-сељачка демократија, касније преименована у Југословенску националну странку. Краљ Александар Карађорђевић је убијен 9. октобра 1934. године у Марсељу, приликом његове званичне посете Француској. Атентат на краља су извеле хрватске усташе уз садејство бугарских терориста из ВМРО и уз подршку Мусолинијеве Италије.

Убиство краља је узбуркало целокупну југословенску јавност. Пошто је најстарији Александров син Петар био малолетан, трочлано намесништво је преузело улогу највишег органа власти у држави. Намесништвом је доминирао Александров брат од стрица, кнез Павле Карађорђевић. На ванредним изборима, који су одржани 5. маја 1935. године, по први пут након укидања Видовданског устава, учествовале су и опозиционе странке. Победу је однела владајућа Југословенска национална заједница, између осталог захваљујући и притиску на бираче приликом гласања које је било јавно. Нови мандатар Милан Стојадиновић је образовао Југословенску радикалну заједницу, у коју су ушли представници двеју бивших политичких странака СЛС и ЈМО. Стојадиновић је показао намеру да прими у владу и ХСС, али му није успело да спроведе ту замисао, јер је лидер те странке Влатко Мачек одмах захтевао ревизију октроисаног устава.


 

Приступање Тројном пакту 1941.
 

Почетком 1939. године Кнез Павле је мандат за састав нове владе поверио Драгиши Цветковићу. Директним споразумом новог председника владе Драгише Цветковића са Влатком Мачеком 26. августа 1939. створена је Бановина Хрватска са великим овлаштењима. Споразум је постигнут након припајања Аустрије Хитлеровој Немачкој (аншлус, 1938) и окупације Чехословачке, у време када је хрватски сепаратизам био све јачи, а усташки покрет имао подршку Мусолинијеве Италије, која је већ била окупирала Албанију. Стварање Бановине Хрватске је изазвало бројне реакције у земљи, а незадовољство је било највеће међу српским становништвом, у војним круговима, те међу грађанским опозиционим партијама.

Крајем 1940. године Мађарска и Румунија су приступиле Тројном пакту, а 1. марта наредне године придружила им се и Бугарска. Југославија се тако нашла у окружењу сила Осовине. Суочени са великим притиском, крунски савет и југословенска влада 20. марта 1941. су донели тешку одлуку о приступању Тројном пакту, а протокол је потписан у Бечу пет дана касније. Након тога, група незадовољних југословенских официра, на челу са генералом Боривојем Мирковићем (који је радио за британску обавештајну службу), у ноћи између 26. и 27. марта извела је државни удар. Кнез Павле био је принуђен да се повуче и напусти земљу, а краљ Петар II Карађорђевић је проглашен пунолетним. То је довело до великог незадовољства код Хитлера и Мусолинија, те је у кратком року одлучено да се Краљевина Југославија нападне и подели.

Силе осовине су напале Југославију у рано јутро 6. априла 1941. на православни Васкрс. Напад је извршен копненим путем из више праваца. Немачке, италијанске и мађарске трупе продрле су на територију Југославије из правца Италије, Аустрије, Мађарске, Румуније, Бугарске и Албаније. Тешко је бомбардован Београд и српски градови. Југославија је окупирана, а њена територија подељена међу силама Осовине. Већи део Словеније је припојен Немачкој, Косово и Метохија су постали део албанске државе. Босна, Босанска Крајина, Херцеговина, Славонија, Срем, Лика, Банија, Кордун, један део Далмације, Горски Котари и Загорије су ушли у састав усташке Независне Државе Хрватске. Бачка је окупирана од хортијеве Мађарске. Банат су контролисали фолксдојчери. Црна Гора је била под италијанском окупацијом, заједно са Рашком области, док је Вардарска Македонија са источном Србијом окупирана од Бугарске. Шумадија и Поморавље су стављени под немачку окупацију из Београда, где је власт обављала влада генерала Милана Недића.
 


 

АДМИНИСТРАТИВНА ПОДЕЛА

До априла 1922. у Краљевини је постојало 7 привремених покрајина. Ниже управно-територијалне јединице чинили су окрузи (жупаније), срезови (котари) и општине. Касније су уместо покрајина и округа основане 33 области, а оне су укинуте 1929. године када је основано 9 бановина.

На челу области налазио се велики жупан којег је постављао краљ и који је пословима државне управе у области управљао преко државних органа. Оно што је велики жупан био за област, то је срески поглавар био за срезове. Окружни начелници били су помоћни органи великог жупана, а њихова главна дужност био је надзор над среским сластима. Велики жупан, окружни начелник и срески поглавар били су „чисто државни органи“.

 

Једна облст могла је имати највише 800.000 становника, а подела на области извршена је према природним, социјалним и економским приликама, а не према национално-историјским. Она је била извршена тако да се разбије национална и етничка хомогеност појединих територија и на тај начин омогући вештачко и насилно стварање јединствене нације од више нација. Ограничени број становника области онемогућавао је да ова постане основа за национално груписање. Зато „уместо малог броја великих области, треба установити велики број малих области“ (Слободан Јовановић). Тиме је омогућено спровођење централизованог државног уређења и оснивање концепције о јединственом народу, којем одговара јединствена национална држава.

Територија Краљевине била је подељена на 33 области. Органи обласне управе су се налазили у градовима, административним средиштима датих области. Држава је била подељена на следеће области:

 

Врбаска област
    Београдска област
    Битољска област
    Бихаћка област
    Ваљевска област
    Врањска област
    Сремска област
    Дубровничка област
    Загребачка област
    Тимочка област
    Приморско-крајишка област
Шумадијска област
    Крушевачка област
    Љубљанска област
    Мариборска област
    Мостарска област
    Нишка област
    Бачка област
    Осијечка област
    Пожаревачка област
    Косовска област
    Сарајевска област
    Скопска област
    Подунавска област
    Сплитска област
    Травничка област
    Тузланска област
    Моравска област
    Ужичка област
    Зетска област
    Рашка област
    Подрињска област
    Брегалничка област


Поред државних (велики жупан; види горе), у области су постојали и самоуправни органи (обласна скупштина и обласни одбор), чије су функције биле ограничене и подвргнуте надзору обласног великог жупана и посебних стручних органа. Обласна скупштина имала је генерално уставно овлашћење за доношење обласних уредаба о свим питањима из оквира обласне надлежности, тј. у кругу обласне самоуправе. Њој за доношење обласне уредбе није дакле било потребно посебно овлашћење од законодавца, пошто је за то имала генерално уставно овлашћење.

Будући подзаконски прописи, обласне уредбе биле су подређене уставу и државним законима. У обезбеђивању те подређености посебну улогу имао је велики жупан. Он је, наиме, проглашавао обласне уредбе, и у вези с тим имао је право да задржи од проглашења уредбу за коју оцени да није основана на уставу и законима. Тада је био дужан да такву уредбу са својим мишљењем проследи Државном савету на одлуку и да о томе извести надлежног министра. Кад државни савет нађе да уредба није основана на уставу или неком закону, њу велики жупан неће прогласити ни обнародовати. Државни савет је био дужан да донесе своју одлуку у року од два месеца, у супротном обласна уредба би морала бити проглашена и обнародована. Велики жупан није могао користити ово средство кад би сматрао да је обласна уредба било са гледишта државних, било са гледишта обласних интереса нецелисходна, него би такву уредбу морао прогласити и обнародовати.

Сличну улогу је имао и када се радило о другим одлукама донетим на органима локалне самоуправе. Ту је имао право да задржи од извршења (право одлагања) сваку одлуку самоуправних органа која не би била заснована на уставу, закону или обласним уредбама. Против његовог решења, могла се у законском року изјавити жалба Државном савету. Ако Државни савет не би најдаљае у року од месец дана од пријема жалбе донео решење, одлука самоуправног органа остала би на снази.

Законом о називу и подели Краљевине на управна подручја од 3. октобра 1929., установљена је нова административно-територијална подела. Ова управна подела земље, успостављена за време диктатуре краља Александра, задржана је и након престанка исте, ушавши у нови Септембарски устав из 1931. године.
 
Законом из 1929, земља је подељена на бановине, које ради подстицања југословенства нису носиле историјске него географске називе. Бановине су имале за циљ да учврсте национални унитаризам и државни централизам. Начин на који су биле одређиване, открива да сеу биле замишљене као средство за постизање националног јединства - интегралног југословенства. С друге стране, бановине је држава органозовала доследно централистички - бана је постављао краљ, па је бан оличавао краљеву власт у бановини. Поменутим законом, територија земље је подељена на девет бановина и посебно управно подручје.

 

  1.     Дравска бановина, седиште Љубљана
  2.     Савска бановина, седиште Загреб
  3.     Приморска бановина, седиште Сплит
  4.     Врбаска бановина, седиште Бања Лука
  5.     Дринска бановина, седиште Сарајево
  6.     Зетска бановина, седиште Цетиње
  7.     Дунавска бановина, седиште Нови Сад
  8.     Моравска бановина, седиште Ниш
  9.     Вардарска бановина, седиште Скопље
  10.     Град Београд, са Земуном и Панчевом



Устав из 1931. задржао је админитративно-територијалну поделу земље предвиђену Законом о називу и подели Краљевине на управна подручја. Земља је била подељена на бановине, срезове и општине. Предвиђено је девет бановина с истим називима и средиштима, као и према поменутом закону. Називи бановина били су, као што је речено, географски (по именима важнијих река које кроз њих теку, а једна по мору на које се наслања), што је требало да одстрани обележја бановина као историјских и етничких целина. На челу бановине налазио се бан као „представних врховне власти у бановини“, којег је на тај положај постављао краљ, на предлог председника Министарског савета. У бановинама су постојала и „самоуправна тела“, а то су били бановинско веће и бановински одбор.
 

Уставом није била уведена самоуправа среза, док су општине одређене као „самоуправна тела“. Оне сопственим органима (општински одбор, општинска управа и председник општине) задовољавају сопствене локалне потребе (држава није у општинама имала своје органе, а када јој је нешто било потребно, за помоћ се обраћала самоуправним органима општина).


 

У периоду свог важења, Устав из 1931. претрпео је две промене које нису биле извршене према поступку предвиђеном за ревизију устава (чланови 114. и 115.). Прва је била извршена Уредбом о Бановини Хрватској (Савска и Приморска бановина су спојене у једну), дакле актом извршне власти, а не законодавне власти. Уредба је била правно уобличавање и спровођење у живот политичког споразума између Драгише Цветковића, председника Министарског савета и Влатка Мачека, председника Хрватског народног заступништва и „вође хрватског народа“, закљученог 26. августа 1939., којим се решавало једно политичко, како се тада називало, „хрватско питање“. У преамбули уредбе се и каже да се она доноси „да би се обезбедило учешће Хрвата у животу државе и тиме очували јавни интереси“.

Према споразуму Цветковић-Мачек, предвиђено је образовање заједничке владе, која ће основати Бановину Хрватску, пренети на њу одговарајућу надлежност и донети неопходне политичке законе. Предвиђен је и територијални обим Бановине, с тим што је његово коначно утврђење, сходно економским, географским и политичким околностима оложено за касније. Одлука о стварању Бановине Хрватске међу Србима преко Дрине је изазвалa жестоке реакције, јер су то доживели као издају.


 

 

СПОЉНА ПОЛИТИКА

Балкански пакт из 1934. године
 

Краљевина је одржавала блиске односе са Савезницима из Првог светског рата, посебно са традиционалним савезницима Француском и Великом Британијом између 1920. и 1934. године. Основала је савез Мала Антанта заједно са Чехословачком и Румунијом 1920. године, да би спречила могућност да Мађарска поврати територије које је изгубила након Првог светског рата. Савез се ускоро распао пошто Краљевина СХС није учествовала у акцијама Румуније и Чехословачке против Мађарске. Фашистичка Краљевина Италија је имала територијалне претензије против Краљевине Југославије и основала је савез са државама које су имале сличне државничке планове, под великим утицајем Италије и/или фашизма: Албанијом, Мађарском, Румунијом и Бугарском. Сарадња са Великом Британијом и Француском је учинила да се Италија повуче из савеза 1927. Као одговор на растући италијански експанзионизам, краљевска југословенска влада је 1927. потписала Споразум о пријатељству и сарадњи са Великом Британијом и Француском.

Године 1934. формиран је Балкански пакт са Грчком, Румунијом и Турском, чији је задатак био да одржи равнотежу на Балканском полуострву. Савез је фактички постојао до почетка Другог светског рата, када је Југославија прогласила неутралност (1939), због чега није могла стати на страну Грчке када ју је Италија напала. Дефинитивни крај савеза се десио 1940. године, када је Румунија пришла Тројном пакту. Након убиства краља Александра, влада Милана Стојадиновића је променила своју спољну политику ка сарадњи са Италијом и Немачком. Краљевина Југославија је тек у јуну 1940. године успоставила дипломатске односе са Совјетским Савезом, чиме је међу последњим европским земљама признала СССР.

 

 

 

ВОЈСКА И ОДБРАНА
 

Пилоти ЈКВ испред авиона бомбардера
 

Југословенска краљевска војска делила се на Копнену војску и Ратну морнарицу. Војску је чинила пешадија, артиљерија, коњица, инжењерија и ваздухопловство и друге помоћне јединице. Имали су генералштабну, економску, техничку, санитетску, судску, свештеничку, ветеринарску и музичку струку, као и специјалне јединице; граничаре, жандармерију, падобранске, јуришне и планинске чете. Тенкови су третирани као борбено средство које помаже нападу пешадије, а ваздухопловство је извиђало, вршило заштиту снага и територије и нападало непријатељске објекте.

Војно ваздухопловство делило се на оперативно и армијско. Кад је рат почео у априлу 1941. оно је имало 459 авиона (125 ловаца, 173 бомбардера, 161 извиђача), од чега је 265 било савремених авиона новије генерације, распоређених на 23 аеродрома. Оклопне јединице су чиниле два тенковска батаљона, која су у свом саставу имала 110 тенка и борбено оклопна возила. Ратна морнарица је имала 32 ратна брода, разарача. На Сави и Дунаву је била смештена речна ратна флота, а поморско ваздухопловство имало је 150 хидроавиона. Поморска обалска команда имала је 14 обалских артиљеријских батерија са 45 топова.
 

 

 

ПРИВРЕДА

Ратне последице са којима се Краљевина Југославија суочила биле су веома тешке: разорена саобраћајна ифраструктура, велики број уништених фабрика, инфлација, глад... Осим Србије и Црне Горе, које су доживеле демографску катастрофу, као последицу људских жртава у Првом светском рату, знатно су страдале и остале области које у ушле у састав нове државе. Краљевина Југославија је била спој различитих економских система и стандарда. Покрајине су биле неравномерно развијене, а приход становништва је потицао из различитих основа.


 

Индустријски погон у Борову 1930-их
 

Након уједињења централна влада је завела велике царине за индустријске производе, а у исто време наметнула је извозне царине за пољопривредне производе. Тиме је дошло до преливања доходка из пољопривреде у индустрију, односно из мање развијених у развијеније регионе. Заменом аустроугарских круна за динаре и инфлаторној конјуктури северозапад државе је стекао економску предност. У првом петогодишту, на Словенију, Хрватску и Славонију отпало је три петине укупних инвестиција у индустрији Краљевине.

Индустријски почетак Краљевине Југославије није био на високом нивоу. Србија и Црна Гора су као индустријски неразвијене земље, у рату изгубиле значајан део капацитета, који су имале пре рата, док су бивши крајеви Аустроугарске монархије, који су ушли у састав Југославије налазили ван индустријских центара некадашње државе. Краљевина Југославија је уложила велике напоре да изгради сопствену идустрију, међутим она није имала устаљену политику идустријског развоја. У индустријском погледу Краљевина Југославија је могла да се подели на индустријски развијен север и северозапад, и индустријски неразвијени југ и југоисток. Већина места у Србији се бавила пољопривредом, тако да су могла да се издвоје само четири велика индустријска места: Београд, Бор, Лесковац и Трепча. Највећи фабрика се налазио на подручју Загреба, Београда, Осијека, и Сарајева. Претежно је преовладавала прехрамбена индустрија, електричне централе и индустрија дрвета. Најчешће су се извозиле сировине, док се извозни сектор углавном налазио у поседу страног капитала.

Између два светска рата индустрија је највише узнапредовала у најразвијенијим крајевима на северу и северозападу, али и Београду, Земуну и Панчеву. У Краљевини је укупно изграђено 2.193 фабрике од којих: у Словенији 403, Хрватска и Славонија 635, Далмација 97, Босна и Херцеговина 129, Војводина без Срема 390, Србији 428, Македонији 99 и Црној Гори 12.


 

Новчаница од 100 краљевских динара
 

Краљевина Југославија је била држава са недовољно финансијске снаге, да у потпуности подмири своје потребе. Државна валута је био динар Краљевине Југославије, који је добио име по српској националној валути. Утврђена вредност за замену аустроугарских круна за југословенски динар, и истоветна вредност српског динара југословенским динаром, дуго је била извор незадовољства Хрвата и Словенаца. Сматрали су се оштећеним, иако је динар Краљевине Србије био неупоредиво већа валута после рата. Огромна послератна инфлација почела је да се смирује 1923. године, услед мера које је спровео министар финансија Милан Стојадиновић. Разултат његових мера је био да је динар у периоду од 1923. до 1931. постао веома стабилна валута. У финансијком погледу доминирали су хрватски новчани заводи, међу којима се истицала Прва хрватска штедионица, као најјача финансијска установа у држави.

Док су путеви на подручју Аустроугарске рађени по техничким прописима, путеви у Србији и Црној Гори су рађени без икаквих техничких прописа, па их је прекомерно коришћење у рату готово уништило. Слична ситуација је била и са железницом. Пруге на подручју Аустроугарске нису биле оштећене у рату, али је много тога код њих било дотрајало. Многе до тада споредне пруге су постале главне, и била су потребна одређена улагања да би се оне довеле у ред. Наручито је била велика потреба за мостовима и саобраћајним чворовима. У циљу набавке средстава за развој саобраћаја, Краљевина Југославија је у неколико наврата узимала зајам у земљи и иностранству. Први мост преко Дунава у Београду, је пуштен у саобраћај 1935. године, и назван је „мост Краља Петра Другог“.

 

  •     15. фебруар 1928. Ступио на снагу Правилник о преносу поште ваздушним путем и успостављена прва ваздушна поштанска линија Београд-Загреб.
  •     12. мај 1928. Донесен Закон о писмоносним голубовима Краљевства СХС. Право коришћења ових голубова припадало је искључиво Министарству Војске и Морнарице.
  •     24. mart 1929. Емитована је прва радио емисија у Београду. (Радио Београд АД)


 

 

ДРУШТВО И КУЛТУРА

Култура овог периода дала је бројна еминентна имена српске уметности и науке. Нека од њих су:

  •     књижевници: Аугуст Цесарец, Бранислав Нушић, Вељко Петровић, Густав Крклец, Иво Андрић, Исидора Секулић, Јован Дучић, Милош Црњански, Мирослав Крлежа.
  •     архитекти: Драгиша Брашован, Момир Коруновић.
  •     научници: Јован Цвијић, Слободан Јовановић, Александар Белић, Владимир Ћоровић, Мика Алас, Милутин Миланковић.


Почетком децембра 1929. године основан је "Соко" Краљевине Југославије, званичан омладински покрет Југославије. Имао је велики број чланова, а циљ покрета је било физичко и морално васпитање. Почетком Другог светског рата, усташе и окупатори су прво убијали вође соколских друштава, јер су знали да они имају националну свест и могу да организују покрет отпора.

 


ДЕМОГРАФИЈА

Званични народи у држави су били Срби, Хрвати и Словенци све до 3.10.1929. године када су сви, одлуком краља Александра Карађорђевића, постали једна нација - Југословени. Иначе у то време су обављена два пописа становништва, један 1921. а други 1931. године.

НАРОД 1921. % 1931. %
Срби 8.044.272 67,12 10.938.220 78,50
Хрвати 1.241.636 10,36 1.456.106 10,45
Словенци 1.019.916 8,51 1.192.753 8,56
Немци 505.790 4,22 499.969 3,59
Мађари 467.658 3,90 468.185 3,36
Арнаути 439.657 3,67 505.259 3,63
Остали 265.982 2,22 321.876 2,31
УКУПНО 11.984.911 100,00 13.934.038 100,00

 

 

СПОРТ
 

Спорт у Краљевини Југославији је имао велики утицај на младе. У то време оснивани су бројни спортски клубови и удружења. Дешавало се да чак и под политичким односно идеолошлим побудама се оснивају клубови, као нпр. Раднички.

Познати спортски клубови из времена Краљевине Југославије су: Војводина из Новог Сада, Хајдук из Сплита; Грађански из Загреба; БСК и Југославија из Београда, Борац из Бања Луке, Раднички из Ниша, Будућност из Подгорице и др.

 

Што се репрезентативних успеха тиче, свакако је најпознатији успех фудбалера на првом Светском првенству у Монтевидеу (Јужна Америка) 1930. године, када је најбоља селекција Краљевине Југославије предвођена Тирнанићем и Марјановићем освојила 3. место, изгубивши на неправедан начин у полуфиналу од домаћина Уругваја. О томе је чак снимљен 2014. године и играни филм.

 



Посећено је: 6150  пута
Број гласова: 80























Skip Navigation Links