Злочин у Кикинди је назив за ужасан масакр Срба у истоименој општини на северу Баната током Другог светског рата. Широј јавности, ово злодело је познато још под именом "Крвави јануар банатски".
Овај монструозни злочин су почетком јануара 1942. године извршиле немачке ратне јединице потпомогнуте са Дунавским Немцима из формације ткз. Државна стража, од којих је настала мало касније и озлоглашена нацистичка VII СС дивизија "Принц Еуген".
У неколико дана немачки зликовци су поубијали око 50 Срба на територији Кикинде, Мокрина, Курије... углавном присталица антифашистичког покрета, вођени идејом "Убити педесет Срба за једног палог Немца". Жртве су похапшене, а онда све вешане у центру места као опомена свима који помисле да се супроставе Хитлеру и Трећем рајху.
Поред ових масовних убистава у знак одмазде тих дана Немци су вршили стрељања Срба и у Петрограду, Драгутинову, Аранђелову... Укупан биланс жртава на северу Баната тих дана је прешао 150 жртава.
После рата, у овим местима су направљени споменици, нешто као "Зид плача", са списком имена убијених родољуба. Међутим, у склопу обележавања не раде се верски обреди - парастоси.
ПРЕТХОДНИЦА
Завршетком Великог рата Војска Краљевине Србије ослободила отаџбину и друге јужнославенске народе који су били под окупацијом Аустроугарске, те је дошло је до присајењињења Срема, Војводства и Црне Горе матици Србији... док је Народни сабор у Загребу раскинуо све државно-правне везе са Бечким двором.
Дочекивање слободе: Улазак србске војске у Нови Сад
Краљевина СХС је прва јужнословенска држава, касније преименована у Краљевина Југославија, створена након Првог светског рата, проглашењем 1. децембра 1918. у Београду.
Територијално је 1929. југославенска краљевина била подељена на бановине, а по устројству је била парламентарна монархија. Владарску титулу носила је династија Карађорђевић.
Децембарско проглашење Краљевине СХС 1918
Обухватала је Јужну Србију, Шумадију, Рашку, Косово и Метохију, Нишку и Тимочку Крајину, Драгачевски и Раскински округ, Црну Гору, Босну и Херцеговину, Војводину, Славонију, мањи део Далмације, Дубровачку републику, Лику, Кордун, Банију, Загорије, Горске Котаре и Словенију. Државу су након убиства краља Александра I Карађорђвића у Марсеју 9. октобра 1934. године водили намесници: кнез Павле Карађорђевић, др Раденко Станковић и др Иво Перовић, уз владу коју су формирали Драгиша Цветковић и Влатко Мачек.
Средином 1930-их година у Европи долази до пораста нацизма и фашизма, наручито у Немачкој, Италији и Шпанији. Тако је дошло до формирања Тројног пакта 27.9.1940. између Немачке, Италије и Јапана. Том савезу су се у наредним месецима придруживале и следеће државе: Мађарска, Бугарска, Румунија, Албанија и др. Тако се Краљевина Југославија нашла у окружењу Сила Осовине.
У Бечу 25. марта 1941. долази до потписивања протокола између Краљевине Југославије и нацистичке Немачке о проласку немачких и италијанских војних трупа кроз југославенску територију. То је међу патриотским снагама југославеснке краљевине протумачено као издаја...
"Боље гроб него роб! Боље рат него пакт!"
Британски, али и совјетски обавештајци већ 27. марта 1941. године у Београду организовали Војни пуч и демонстрације, тако да је збачено намесништво које је предводио кнез Павле, а на престол доведен малолетни краљ Петар II Карађорђевић.
Немачки канцелар Хитлер је променио планове, те је оружане снаге планиране за напад на Грчку, преусмерене су на Краљевину Југославију. Та злочиначка акцја је названа "Операција 25".
Ситуација у Кикинди
Кикинда је градић на северу Баната, која је општински и регионални центар. Насеље је настало крајем Средњег века, на салашима и пољима угарских феудалаца. Зато је дуго времена само место носило назив Велика Кикинда.
Ово је место равничарског типа, удаљена североисточно од Новог Сада 110 км, а северно од Београда 130 км. Надморска висина је 80 метара, а клима је умерено континентална, док је често присутна и кошава, односно дувају ветрови са Карпата.
Иако је у овом крају Срба било и раније, њихово масовније насељавање је уследило средином XVIII столећа. Наредни талас је уследио око 1774. године по одобрењу аустријске царице Марије Терезије из династије Хабзбурговаца. Она је дала чак и административну управу Кикинди, која је важила скоро 100 година. Тада се поред Срба насељавају и Немци, Јевреји, Мађари, па чак и Французи...
Овај крај, као и цело Војводство је било заправо уточиште Срба и других хришћана од турске најезде од 15. до 19. века. Срби су саградили 1769. године православну цркву Св. Николаја.
Панорама Кикинде
У периоду од 1895. до 1914. године Кикинда је имала статус слободног царског града, па је то омогућило развој и напредак у сфери трговине, културе, саобраћаја, економије... Направљена је и чувена фабрика цигле и црепова. Формирано је градско језгро по урбаниситчком плану, а улице су добијале називе и укрштане под правим углом.
За време Првог светског рата много Срба је са овог подручја било одведено у аустроугарске концентрациноне логоре. Углавном је то било у сабирни логор Арад, који је био и најближи Кикинди.
Војска Краљевине Србије је ослободила овај крај у новембру 1918. године, који је ушао у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца - прве јужнославенске државе. Кикинђани су имали своје делегате на Народној скупштини у Новом Саду 25. новембра те године када је донета одлука о присаједињењу Краљевини Србији. Административно Кикинда је касније спадала у Дунавску бановину.
Краљ Петар I Карађорђевић је у овим крајевима делио 1920-их земљу својим ратницима Солунцима углавном беземљашима са подручја: Херцеговине, Старог Раса, Црне Горе, Космета, Босне, Далмације... односно пасивних крајева где су биле вишедетне породице. У Кикинди је постојао и велики млин који је могао 40 вагона жита да самеље за један дан.
Понос Кикинде - Велики млин
Банат је одмах по агресији на Краљевину Југославију априла 1941. године окупиран од јединица Вермархта које су атаковале из Румуније. Банат као регија је придодат окупираној Србији, али је имао посебан статус.
Први на удару нацистичке ратне машинерије нашли су се: православни свештеници, чланови Соколских друштава, учени и имућни Срби, као и учесници Великог рата. Недуго затим оформљени су антифашистички одреди герилског типа...
ЗЛОЧИНИ
Након што су кикиндски партизански одреди урадили неколико диверзија, што је разљутило немачке СС официре јер је то успоравало ратну машинерију Вермархта, направљен је план казнене одмазде.
Парада Немаца кроз банатске градове
Званичан разлог одмазде био је то што су убијена три немачка војника тзв. пољочувари, односно они који су стражарили око кикиндских атара.
По моделу "убити 50 Срба за једног Немца" које је озваничено уредбом, то су припадници СС јединица уз помоћ банатских Немаца - Фолксдочера направили велику рацију почетком јануара 1942. године.
Немачки официри су скупа са војницима зашли по самој Кикинди и околним селима: Курија, Мокрин, Аранђелово... где су 3. јануара отпочели масовна хапшења сваког ко им се учинио сумњив. Тако је за неколико дана похапшено око 150 људи, углавном Срба, младих мушкараца. Ликвидације су обављане јавно и то у централним деловима насеља све до 9. јануара.
Лешеве жртава Немци нису покупили нити данима сахрањивали, већ су их обесили да висе на бандерама градског трга са циљем застрашивања потенцијалних герилаца.
За Божић су те године забранили да црквена звона звоне, да се не би одавала почаст убијенима.
Узраст побијених Срба је био између 19-25 година старости, што ће рећи да су побијена деца и млади људи у најбољем животном (репродуктивном) добу.
ОРГАНИЗАТОРИ И ИЗВРШИОЦИ
Главни организатори ове крваве одмазде били су:
- генерал Франц Рајт, начелник полиције ГЕСТАПО-а у Петровграду
- пуковник Ернест Пеликан, командант ткз. Државне страже Фолксдојчера
- др Јурај Шпилер (Хрват из Загреба), командант јавне безбедности у Петровграду
Извршиоци ове рације, хапшења и егзакуције били су припадници банатске ткз. Државне страже, формација која је током рата имала преко 3.700 припадника, од чега су 84% били Немци, а 12 процената Мађари и 2% Словаци и 2% осталих народности. Они су касније већином ушли у састав СС јединице "Принц Еуген".
НАКОН ЗЛОЧИНА
Овај догађај је ипак успорио рад НОП-а у овом крају и требало је две и по године да прође док поново није оснажио и почео да делује као права герила.
Два месеца касније, у марту 1942. године ткз. Дунавски Немци (са подручја Војводине) су оформили нацистичку 7. СС дивизију "Принц Еуген", која је сматрана за једну од најсуровијих војних формација током Другог светског рата на подручју југославенске краљевине. Кроз ову формацију прошло је око 22.000 војника, а своје крваве трагове су оставили око Копаоника, на Чакору, у Босни, око Сутјеске итд.
Припадници XIII војвођанске бригаде ПОЈ су 6. октобра 1944. године после краћих борби са немачким окупаторима ушли у Кикинду.
СУЂЕЊА И ПРЕСУДЕ
Комунистичка Југославија је затражила изручење Јураја Шпилера од Аустрије, што је омогућено тек фебруара 1948. године.
Њему је суђено у Петровграду у касну јесен те године, пред Државним судом којим је председавао судија Петар Варга. Одлуком судског већа 2. децембра Шпилер је осуђен на смртну казну вешањем и трајни губитак права, части и конфискацију имовине.
Такође је осуђен у том процесу и Карл Хејм, командант ткз. Немачког људства (нем. Deutsch Mainschaft) и то на смртну казну, која је извршена 8. априла 1949. године. Остала тројица окривљених су били осуђени на временске казне...
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
У Кикинди се деценијама обележава овај догађај полагањем венаца на "Зид плача", као и пригодним програмом. Међутим, није јасно да се на том месту не служи парастос жртвама као верски обред.
Док у Петровграду поред тога имају и парастосе који служе свештеници СПЦ.
О монструозном злочину какав је био Крвави јануар банатски 2020. године је сведочила учитељица Нада Пајић-Жапунски, тада девојка од 16 година старости.
ЗАКЉУЧАК
Злочин у Кикинди је само једна карика геноцидног ланца који се обрушио на србски народ у Краљевини Југославији од стране окупаторских снага Хитлерове коалиције.
Окупационе снаге: немачке, хрватске и мађарске на територији АП Војводине су имале за циљ да системом репресије и етничког чишћења елиминишу србски живаљ са простора на којима где је он вековима обитавао као и то да униште све трагове његовог постојања.
Врло мало број злочинаца који су окрвавили руке над цивилима је после 1945. године изручен Југославији, пошто их је помагала углавном Римокатоличка црква у тајној операцији "Пацовски канали" и омогућавала да побегну у Шпанију, Аустралију, Канаду, САД, Аргентину, Парагвај, Бразил... Такође и западни Савезници су зликовце прихватали и користили за своје интересе у Хладном рату са Совјетским блоком који је већ почео.