Није чест случај да се некоме оствари дечачки сан, али Ристу Лојпуру (80) је то успело.

Као дечака од 11 година те 1935. мајка га је из родног Љубушког у Херцеговини одвела у двор код Краљице Марије, удовице југославенског краља Александра I Карађорђевића. Жеља им је била да Ристо упише кадетску војну школу. Испред двора дечак је видео високог, стаменог гардисту обученог у небеско-плави мундир, црне панталоне са шубаром на којој је била перјаница. Ристо се на први поглед заљубио у парадну униформу и пожелео да и он постане гардист, али је на његову жалост одбијен.

Као утеху сиромашни Херцеговци су од маршала двора добили пакет 20 килограма са намирницама и слаткишима. Захваљујући молби Краљице Марије, Колу србских сестара тада су Лојпури добили и по 200 динара, што је за њих било огромно богатство. Ипак, дечаку је остао сан да обуче гардијску униформу.

ЧУДНА СУДБИНА

Жеља му је била испуњена осам година касније. У конценртационом логору Маутхаузен, Ристо је мењао своју поцепану логорашку штрафтасту одећу. Одведен је у "клајдунгкамеру", где су Есесовци одлагали одећу пристиглих југославенских војних заробљеника. Тамо је угледао униформу гардисте краља Петра II Карађорђевића. Најзад је обукао плави мундир и црне панталоне, али са пришивеним додатком - црвеним троуглом са словом Ј, ознаком за политичке затворенике из (Краљевине) Југославије.

Ово је само један детаљ из живота Ристе Лојпура, човека невероватне судбине у једном од најсуровијих нацистичких логора у Трећем Рајху - "Гузен 1".

Гестапо му је два пута игром случаја спасао живот, а у логору је два пута убијан, али је он правим чудом преживео, враћајући се буквално из мртвих.

- "У казаматима Гестапоа и концетрационом логору провео сам 36 месеци, односно 996 дана. Ниједног секунда ми живот није био загарантован. Био сам један од најмлађих логораша, јер сам рођен 1924. године. На логорској капији се налазила крилатица: 'Ко не може да удари, не може да живи!'.

Чувари Есесовци и њихове слуге Капои, углавном немачки криминалци, тако су се понашали, убијали су логораше због најмање ситнице, понекад из чистог хира", сећа се Ристо Лојпур.

БАТИНЕ ДО СМРТИ

Први повратак из мртвих рођеног Херцеговца догодио се 22. децембра 1942. Високи, млади Србин запао је за око током рада на шумском колосеку, једном капоу, швапском криминалцу, који је хтео да се додвори есесовским чуварима. Обрушио се на затвореника и беспомучно га тука. Када му је Ристо, студент сарајевске Богословије у једном тренутку рекао:
- "Опрости му Боже, јер не зна шта чини".

Тај капо се избезумио од беса. Ударао је жртву рукама и ногама, а када би се младић срушио, подигао је камен и бацио несрећнику на главу. Ристу је поломљена вилица. Уверен да младићу нема спаса, капо је наредио другим логорашима да га однесу на "тотес-плац" (нем. Место мртвих) простор испред крематоријума где су спаљивани лешеви затвореника. Скинули су му одећу и обливеног крвљу оставили на температури -15'С, да чека свој ред за крематоријум.

- "Лешеве су спаљивали млади руски заробљеници. Било је 300 мртвих. Ја сам замолио Русе да ме оставе последњег. У једном тренутку, полусвестан, зачуо сам бат корака. Нисам видео ко пролази, да ли су то есесовци. Зајечао сам и војници су ми пришли. Један од њих ме на немачком језику питао ко сам, шта сам и колико сам стар.

Одговорио сам: 'Југославен', студент, осамнаестогодишњак. Рекао је да ме пренесу у болницу, што су логораши Шпанци, републикански борци интернирани из Француске и учинили...", говори у даху Лојпур.

ДОКТОР СПАСИЛАЦ

Живот ми је спасио логораш који је радио као доктор. Био је Чех по националности, радио на специјализацији у Суботици 1935. године. Име свог добротвора Лојпур није сазнао. Само зна да је тај доктор спасио од сигурне смрти око три сторине заточеника, али су га есесовци открили и стрељали.

Ристо се опорављао у "болници", али је морао да буде пребачен у 19. бараку, да га есесовци не би убили као "неизлечивог" болесника. У бараци за "реконвалсценте" свакодневно се одигравала језива "лутрија". Да би смањили број уста које "беспотребно" хране, есесовски лекари су свакодневно убијали по 20 заточеника дајући бензин у срце кроз инекције. Ристо је успео да се уз помоћ пријатеља у логору извуче из бараке смрти.

Други сусрет са лекарима, али овог пута есесовцима, био је скоро фаталан. Ристо је постао заморче.

- "Не знам зашто баш мене су изабрали, вероватно зато што сам био млад. Хтели су да виде, да ли човек може да преживи операцију слепог црева наживо. То је била пракса за младе студенте, лекаре есесовце. Када сам видео шта ми се спрема од страха сам се онесвестио.

Нисам очекивао да ћу преживети. О некаквој анестезији није било говора. Пробудио сам се са кесицом песка на рани, која ме хладила. Некако сам преживео и то...", тужно еволуцира успомене из немачког заробљеништва Ристо Лојпур.

ИЗДАЈА ДОСИЈЕА

У радном кабинету, данас Београђанина Риста Лојпура, поред мноштва књига и компјутера на коме овај осамдесетогодишњак ради налазе се и иконе и захвалница патријарха српског г. Павла, јер је Ристо приложних Храма Св. Саве на Врачару. Људе поздравља са "Помоз' Бог", а на питање како му је одговара: "Добро, Богу хвала". Управо га је та вера одржала у паклу нацистичких концентрационих логора, а Црква је одиграла важну улогу у његовом животном путу.

- "Био сам ученик прве године сарајевске Богословије, школске 1940/41. Нас је Богословија позвала 25. марта на демонстрације против потписивања споразума са Трећим Рајхом. Окупила се маса људи, претежно омладине. Нас неколицина је покушала да скине црног орла са немачког конзулата. Жандари су нас појурили и похапсили, а у полицијској станици смо фотографисани и направили су нам досије. Након војног удара генерала Душана Симовића два дана касније, пуштени смо на слободу. Рат ме затекао у родном Љубушком...", наводи Лојпур.

Међу документима које су немачки окупатори затекли у Сарајеву, пронађени су и досијеи са демонстрација. По наредби о хапшењу непријатеља Трећег Рајха, хрватска жандармерија 23. јуна 1941. хапси и Риста Лојпура. Предат је Гестапоу, немачкој тајној полицији који га шаљу у сарајевски затвор.

- "Игром судбине Гестапо ми спашава живот. Три дана после мог хапшења, усташки крвници су ми обесили оца, касније су убили и моју мајку са четворицом браће. Сви побацани у јаму", казива Ристо.

ТОМО КАО СПАСИОЦ

По савету адвоката СПЦ, Ристо пише молбу немачкој држави да га пусте да отпутује у Србију. Ускоро добија пасош-дозволу са штамбиљем хиљадугодишњег немачког Рајха и одлази возом у Ужице.

- "Дочекао нас је Томо Максимовић министар за избеглице у Влади генерала Милана Недића. Нахрањени смо и напојени, касније смештени код домаћина. Помагали су нам Коло српских сестара. Тадашњим избеглицама је било лакше него ли садашњим", сумира Ристо.

После привременог боравка у Пожаревцу Лојпур бивши богослов одлази у манастир Горњак у Епархији браничевској. Када се пробудио 3. децембра 1941. видео је да су немачки тенкови и борна кола са војницима окружили манастир.

- "Немачки војник ме одвео до једне рупе и наредио ми је да рукама откопам. У једном тренутку ме снажно ударио металним боксером на руци и избио ми четири зуба. У рупи је било оружје које су ту склонили четници тј. Југославенска Војска у Отаџбини, јер су се скривали у околини манастира. Немци су се плашили да не изврше диверзију у руднику Бор. Опколили су их и похапсили заједно са људима у Горњачком манастиру.

ПУТ У ПАКАО

Послали су нас у логор Сајмиште (Земун, на територији НДХ), а потом са заточеницима из Бањичког логора у Маутхаузен. У нашем транспорту су се налазили припадници Равногорског покрета Драже Михаиловића и њихови симпатизери", казује Ристо.

У подлогору Маутхаузена "Гузен 1", есесовци су већ на првом кораку ставили до знања логорашима шта им се спрема. Ристо каже да је туширање по пријему било већ мучење. Затворенике су гађали из водених топова који су их обарали, а вода је била час ледена, час врела. Многи су већ тада умирали.

- "Био сам добра праља, то ме је можда и спасило. Прао сам одећу капоима и старешинама бараке, па чак и есесовцима. Зими се радило 12 сати, а лети 18. Изгубили смо идентитет, добили смо логорашке бројеве. Моје је био 14159. Пред есесовцима смо морали да стојимо мирно, скинуте капе и да рапортирамо свој број. Морали смо да научимо немачки, ко то не би успео, био би пребијен до смрти. Есесовци су увек били трезни, дисциплиновани, убијали су жртве из убеђења, са задовољством, а међу њима је било мноштво криминалаца", наводи Ристо.

Валута у логору су биле цигарете. Страсни пушачи су давали храну у замену за цигарете и тиме су вршили самоубиство.

- "Пушење је стварно било смртоносно. Једна цигарета се мењала за порцију хлеба. Један наш човек који је ухапшен са рајхсмаркама, купио је цигарете и стално је носио на леђима да му неко не би украо. Једне вечери се прејео и позлило му је. Пао је са кревета на спрат и умро. Цигарете су одмах нестале. Људи су често падали са кревета и умирали. Када би се зачуо ударац тела о под, говорили смо: 'Један мање међу нама'...", говори Ристо.

ПОСЕБАН ТРЕТМАН ЗА РУСЕ

Најгоре су пролазили Јевреји и совјетски ратни заробљеници. Симон Визентал, каснији ловац на нацисте, преживео је јер се претварао да је југославенски политички затвореник. За Русе је постојао посебан начин ликвидације. Човек је ишао уским ходником, заслепљен светлом, а потом би добио метак у потиљак или би га ударили маљем у главу.

Маутхаузен је био један од последњих нацистичких логора који су Савезници ослободили уочи коначног слома Тећег Рајха 5. маја 1945. године. У оквиру логорског комплекса самог Маутхаузена је убијено 160.000 људи. За разлику од Аушвица, овде није постојала фабрика смрти тог обима, већ су логораши убијани на најзверскији начин. По речима Лојпура, који је у овом паклу провео три године, само у једном дану у подлогору "Гузен 2" убијено је 2.800 логораша.

- "Не знам зашто су есесовци одлучили да ликвидирају све затворенике у суседном делу. Тај 'посао' је одрадило десетак капоа са гвозденим чекићима и штанглама. Цео дан смо слушали јауке, крике и псовке. Било је језиво. Иначе, на крају рата капои који су нас мучили и усмрћивали, покушали су да побегну из логора, али су их заточени Шпанци, републикански борци похватали, а амерички војници стрељали", сећа се Ристо.

МИРИС СЛОБОДЕ

Да се нешто дешава, логораши су видели у ноћи између 30. априла и 1. маја 1945. Есесовци су целе ноћи пили и певали, а заточеници су чекали ликвидацију. План је био да се сви логораши сатерају у подземне бункере, где су били погони за производњу оружја и да се потрују гасом. Затвореници одлучују да се не дају тако лако. Ипак, до најгорег није дошло.

- "Сутрадан су нас уместо есесоваца, који су побегли у току ноћи, чували војници четвртог позива, старији од 60 година. Однос је био сасвим другачији. Бацали су нам цигарете, нису нас мучили, постројавали и терали на тежак рад. Видело се да је то крај. Петог маја појавили су се амерички тенкови. Ослобођени логораши су прво навалили на псетарнице и појели сву храну намењену животињама. Многи су се отровали и умрли.

Неки су провалили у оружарницу и наоруажали се. Пољаци су се попели на једну осматрачницу, а Руси на другу. Претила је опасност да дође до сукоба између њих...", описује Ристо први дан слободе.

Амерички лекар је био мишљења да му треба одсећи ногу, јер су се ране загнојиле. Ристо је одлучио да не попусти и побегао из логора. На путу за аустријско-чешку границу наишао је на градић Кефермарк, где су се још водиле борбе. Црвена армија и Американци борили су се заједно против Немаца. У једном тренутку је борба престала, а Ристо је заједно са још неколико логораша који су то гледали са брда, сишао у град.

Савезници нису могли да се договоре ко ће да уђе Кафермарк, важну железничку раскрсницу, па су се и једни и други повукли. Град су тада преузели југославенски ратни заробљеници, њих стотињак. Њима се придружио и Лојпур, који је у Маутхаузену научио немачки језик, па је придружен југославенској команди.

НОГА ИПАК СПАШЕНА

Ристо је кренио даље и стигао до Братиславе, а одатле је кренио са два Руса, бивша заточеника. Ускоро их је окружила група обавештајаца НКВД, тајна полиција СССР и ухапсила. Риста су прегледали совјетски лекари и збринули му ногу. Дали су му лекове и објаву да је сваки лекар Црвене армије, који га сретне дужан да му помогне. Ристо мисли да му је то спасило ногу.

На мађарско-југославенској граници поново га хапсе. Овог пута "наши", југославенски партизани.

- "Све који су долазили су хапсили и затварали. У Суботици су нас испитивали. Наводно су нам уништавали вашке, али то траје неколико сати. Ја сам у том затвору провео три дана. Неке заточенике из Маутхаузена који су преживели тај пакао, партизани су одмах стрељали ту, јер су били четници. Тако је стрељан и Бранко Милетић...", тужно еволуцира Ристо.

ИСПИТИВАЊА ОЗНАША

Под оружаном стражом Лојпур је транпортован за Београд, а потом су логораши пуштени. Бивши логораш је са 34 килограма телесне тежине био пресрећан када је видео трамвај "двојку" и одвезао се на Калемегдан. Тамо је гледао залазак сунца и заспао на клупи. Пробудило га је бодење у леђа.

- "Партизанска патрола ме опет ухапсила. Рекао сам им да сам бивши логораш, а они су ми одговорили да сам одрпан и прљав, мора да сам четник. Одвели су ме у Митићеву робну кућу где сам био смештен у затвор ОЗНЕ...", наводи Лојпур.

Након неколико дана ислеђивања, Ристо је коначно пуштен на слободу.

Касније се запослио прво у војној болници, а потом у Трговачкој школи у Београду. Пензију је дочекао у Вишој трговачкој школи.

Приредио: Милош Ж. Лазић
Извор: ПОЛИТИКА
Објављено: март 2005.