Злочин у Грделичој клисури је назив за ужасан злочин који су извршили су авиони НАТО пакта 12. априла 1999. године када су испаљене 4 ракете и погођен је путнички воз са две ракете, који је прелазио преко железничког моста на Јужној Морави у Грделичкој клисури.
У овом монструозном злочину изгинуло је и повређено много путника. Тачан број погинулих и рањених до данас није са сигурношћу утврђен. Пронађено је девет лешева и још четири дела људског тела, а многи се воде као нестали.
Касније је према извештају кондуктера утврђено је да је било најмање 50 цивилних жртава, али тај број није коначан.
Ракетирање путничког воза се десило током НАТО агресије на Србију и Црну Гору у пролеће 1999. Напад је на свом почетку био усмерен на војне циљеве, али се средином априла 1999. тежиште напада проширило и на стратешке и економске циљеве као што су саобраћајнице а нарочито мостови.
Мноштво цивилних жртава пало је и у стамбеним подручјима удаљеним од војних и економски стратешких објеката и циљева, у путничким возилима и јавном превозу, избегличким колонама, канцеларијама, болницама, затворима, амбасадама и просторијама јавних медија.
За овај злочин нико никада није одговарао, а највише боли чињеница да рукводство Србије након 2000. године никада није покренуло кривични поступак против убица пред међународним судовима правде.
ПРЕТХОДНИЦА
Савезна Република Југославија (1992-2003) је трећа јужнословенска држава, која је настала крајем априла 1992. током разбијања друге Југославије, проглашењем Устава на Жабљаку, од стране делегата Србије и Црне Горе.
У то време на простору авнојевксе Хрватске се водио жестоки рат између хрватских снага и крајишких Срба, који су већ формирали Републику Српску Крајину.
Док је у Босни и Херцеговини, већ почео крвави рат између Срба и муслимана и Хрвата. Ратови на простору западно од реке Дрине су завршили у јесен 1995. године, када је у савезној америчкој држави Охајо, потписан Дејтоснки мировни споразум.
Одмах након тога америчке војне фирме почињу да активно помажу албанске сепаратисте са Косова и Метохије, тако што су оснивали терористичке кампове у Републици Албанији, дајући им оружје и логистику. Тако је настала албанска ткз. ОВК, чији су припадници после илегално убацивани на територију СР Југославије, са циљем пљачке, шверца, дестабилизације мира и безбедности, провоцирајући са Полицијом и Војском Југославије сукобе већих размера.
У пролеће 1998. сукоби између албанских терориста и припадника југославенске војске и полиције постају све чешћи и жешћи, што се врло брзо претворило у отворени рат, са великим губицима на обе стране. Албански терористи су имали цело време подршку Запада.
НАТО пакт је стално претио да ће се укључити у те сукобе и да Београд мора да смањи број војника и полицајаца на Космету, да би се избегла њихова "интервенција".
У јесен 1998. године НАТО пакт почиње да довлачи своје војнике и технику у Вардарску Македонију и Републику Албанију, а некаквим споразумом "Милошевић-Холбрук" 13. октобра 1998. године избегнута је агресија на Србију и Црну Гору.
Наредне године, 15. јануара 1999. у косметском селу Рачак, општина Штимље, долази до сукоба припадника Полиције Србије и албанских терориста, које су западни медији фалсификовали, тако што су лажно извештавали по налогу Виљема Вокера, шефа ткз. Косовске веривикационе мисије, како су наводно србски полицајци побили албенске цивиле.
Вокер дошао да лажира извештаје
Управо тај случај је био окидач за агресију и бомбардовање Србије и Црне Горе 1999. што је покушано избећи у француском дворцу Рамбујеу некаквим преговорима представника Владе Републике Србије и косметских Албанаца. Како ни то није успело, амерички генерал Весли Кларк је наредио бомбардовање, односно покренуо геноцидну акцију "Милосрдни Анђео"...
ЗЛОЧИН
Путнички воз "393", који је имао 4 вагона, саобраћао је на међународној линији Ниш-Врање-Скопље-Солун... налазио се на 18 км јужно од Лесковца
Према изјавама двојице машиновођа, Бобана Костића и Горана Микића из Ниша, воз је из нишке станице 12. априла 1999. године кренуо са 15 минута закашњења, а у то ратно време, нико није проверавао колико је путника у вагонима међународног воза који је саобраћао до Ристовца.
Из НАТО авиона су испаљена четири пројектила. Два су погодила воз, а два су пала на друмски мост у близини. Од првог пројектила, испаљеног тачно у 11.39 часова, локомотива и први вагон су се одвојили од остатка композиције, а други пројектил спржио је трећи вагон, док је четврти остао залепљен за шине.
Бомбардовање се десило око 11.40 по локалном времену. Ракета "AGM-130" испаљена са авиона бомбардера НАТО пакта "F-15Е" погодила је мост у тренутку када је путнички воз прелазио преко моста на линији Београд-Ристовац. Ракета је погодила воз и уништила трећи и четврти вагон, док мост није уништен.
Шeст сaти нaкон овог трaгичног догaђaja, кaдa су новинaри дошли нa поприштe овог трaгичног догaђaja, вaгони су jош увeк догорeвaли, a мирис пaлeжи осeћaо сe стотинaмa мeтaрa унaоколо. Мали броj мeштaнa причaо je о нaпaду узбуђeно и гнeвно. Очeкивaли су нaпaд нa мост, кaжу, jeр су aвиони нaдлeтaли ово мeсто вeћ нeколико дaнa. Оно што нису очeкивaли био je нaпaд усрeд дaнa, у врeмe кaдa сe нa мостовимa одвиja сaобрaћaj, нaрочито нa aутомобилском мосту, инaчe нaзвaном Сaрajeвски мост, у спомeн нa сaрajeвску бригaду коja je учeствовaлa у њeговоj изгрaдњи. Тaj мост je у нaпaду тeжe оштeћeн дирeктним поготком jeдног проjeктилa и стручњaци трeнутно испитуjу дa ли ћe моћи дa сe користи зa сaобрaћaj. Зa то врeмe сaобрaћaj je знaтно отeжaн и одвиja сe околним зaобилaзним нeaсфaлтирaним путeвимa.
Према генералу Веслију Кларку, који је био главнокомандујући НАТО пакта у то време, воз је ишао превише брзо, а бомба била превише близу циља да би могла да се откаже. Навео је да је прва ракета испаљена са велике удаљености од циља због чега пилот није био у могућности да визуелно препозна воз.
Схватајући да је воз погођен али верујући да може још увек да заврши мисију испаљивањем на мост са кога је прошао воз, пилот је у још једном пролазу испалио другу ракету. И ова ракета је погодила воз. Весли Кларк је описао други погодак као „неопрезан инцидент“ у коме се воз „кретао у подручју циља, скривајући се у диму првог погодтка", наглашавајући да је пилот наводно имао мање од секунде да реагује.
Снимак мете из авиона злотвора
НАТО пакт је у циљу оправдавања свог напада на путнички воз, у којем су живе изгореле или масакриране цивилне жртве, приказао видео-снимак начињен камером на авиону.
Томислaв Илић, мeштaнин Грдeлицe сећа се овог злочина и каже следеће:
- "Видeо сaм двe рaкeтe. Пролeтeлe су ту изнaд нaс и у jeдном трeнутку jeднa кaо дa сe потпуно зaустaвилa, дa би сe ондa сjурилa прeмa мосту. Ондa сe чуо трeсaк и свe je почeло дa сe руши око нaс.
Кaдa смо сe мaло прибрaли, потрчaли смо прeмa мосту и видeли вaгонe коjи горe. Билa je стрaшнa вaтрa и нисмо могли дa им приђeмо дa би помогли људимa коjи су били унутрa. Сви су изгорeли...".
ЖРТВЕ
Пронађено је девет лешева и још четири дела људског тела, а многи се воде као нестали. Према изјави кондуктера после несреће, у возу је број путника био већи од 50, а међу идентификованим погинулима је било и деце и трудница.
На дан бомбардовања касно после подне из лесковачке болнице је јављено да је примљено 16 теже и лакше рањених путника. Али није свима повређенима помоћ указана у Лесковцу. Тачан број настрадалих путника никада није утврђен. Процењује се да је између 50 и 200 мртвих путника.
Споменик дванаестоаприлским жртвама из воза
Међу погинулима су били тек венчани младенци: Ана Марковић р. Бјелетић (26) и Иван Марковић (26), истраживачи у области хемије.
Погинула је и породица Станијановић: Видосав (46), Дивна (40) и Бранимир (6) из села Прићиловац, крај Алексинца... Јасмина Вељковић (28) из Врања, Симеон Тодоров (31) из Сталаћа, Зоран Јовановић (35) из Ниша, Петар Младеновић (37) из Ниша, Верка Младеновић (37) из Ниша, Радомир Јовановић (45) из Лесковца, Светомир Петковић (65) из Лесковца...
КОНТРАВЕРЗЕ
Инцидент је изазвао контроверзне реакције у Србији и другим државама. Југословенска државна агенција Танјуг дала је информацију да је НАТО извео напад са циљем „наношења патње и уништавања српског народа“. На конференцији за новинаре која је одржана дан након напада, генерал Кларк је изјавио да је то био „несрећни инцидент због којег је, како посади, тако и свима нама жао“ и „то је једна од оних ствари за жаљење које се дешавају током кампања као што је ова и свима нама је веома жао, али радимо апсолутно најбоље како би избегли колатералну штету“.
Амерички Секретар одбране Џон Хамр, изјавио је у Конгресу САД неколико месеци касније да „ми никада нисмо желели да уништимо воз или да убијемо оне који су били у њему. Ми смо хтели да уништимо мост и жалимо овај инцидент."
Немачки „Франкфуртер Рундшау“ показао је даљу контроверзност овог напада у јануару 2000. године, изјавивши да је видео-клип убрзан три пута у односу на своју реалну брзину, стварајући тако погрешан утисак брзине воза.
Пентагон и НАТО су изјавили да је ова грешка била резултат убрзавања у сврху борбене процене штете, али да снимак није успорен за конференцију за новинаре. Касније испитивање Франкфуртер Рундшауа показало је да је клип убрзан 4,7 пута.
ПОСЛЕДИЦЕ
Оштећени мост је поправљен и поново отворен у септембру 1999. године.
Сваког 12. априла се на годишњицу овог ратног злочина пригодном манифестацијом и полагањем венаца на спомен обележје саучествује са жртвама овог злочиначког напада и њиховом родбином и чува сећање на погибију потпуно беспомоћних путника.
Детаљ са обележавања 20. годишњице злочина
НАТО агресија и варварско бомбардовање Србије и Црне Горе је престало средином јуна 1999. услед потписивања Војно-техничког договора у Куманову, који је раније потписан.
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
Октобра 2000. године у Републици Србији је дошло до политичке промене власти, када су на вођење земље преузели лидери ДОС-а: Зоран Ђинђић, Војислав Коштиница, Владан Батић, Весна Пешић, Ненад Чанак и др. Спољна политика наше државе је радикално промењена у смислу да су покренуте евро-атланске интеграције тј. прикључење Европској унији и пријатељски односи са земљама НАТО пакта.
Тако да су све приче о злочинима у НАТО агресији гурнуте у страну и постале непожељне.
Нека плачу они који су нас подржали...
Поред тога, нова Влада Србије је почела сарадњу са Међународним кривичним судом за бившу Југославију, односно испоручивање наших високих генерала и официра Војске и Полиције Хашком трибуналу. А све пресуде домаћих судова којима су осуђени злочинци земаља Северноатланског савеза који су нам разорили земљу проглашене су неважећим. И још је одбијена тужба против НАТО пакта.
ПУБЛИКАЦИЈЕ
О овом ужасном злочину РТС је снимио један документарац, где се говори о гранатирању возова у Србији током НАТО агресије: Грделичка клисура (12. април), Лаб (1. мај) и Варварин (30. мај)...