Бомбардовање Приштине 1999 - www.zlocininadsrbima.com

Бомбардовање Приштине 1999



Бомбардовање Приштине је стравичан злочин који су извршили авиони НАТО пакта током пролећа 1999. године током трајања агресије и варварског бомбардовања Србије и Црне Горе.

За 78 дана колико је трајала агресија Приштина је бомбардована готово свакодневно, тако да сирене за ваздушну опасност нису ни оглашавале престанак опасности. Заправо Приштина  је град који је највише бомбардован од свих осталих градова на подручју Савезне Републике Југославије од 24. марта до 10. јуна 1999. године. Најжешћи напад је био 7. априла.

Број убијених цивила у Приштини никада није прецизно утврђен, јер одмах након престанка бомбардовања и агресије државне институције Републике Србије су повучене у централне делове Србије у складу са Кумановским договором. А институције међународних снага никада нису биле заинтересоване за тако нешто, јер би то био добар доказ у тужби СР Југославије против земаља Северноатланског савеза.

Процена материјалне штете само у Приштини иде и преко 100 милиона долара.

Доласком КФОР-а и УНМИК-а на територију АП Косова и Метохије, у складу са Резолуцијом Савета Безбедности УН 1244. завладала је анархија тј. велико албанско насиље (убиства, пљачка, палеж, силовања...) и велико етничко чишћење над Србима. Тако да је број Срба после само годину дана у Приштини био испод 50 становника.

Данас је Приштина главни град окупиране јужне србске покрајине, односно ткз. Републике Косово, где су Срби постали грађани трећег реда, а њихова културно-историјска баштина уништавана стотине пута.

 

БОМБАРДОВАЊЕ И НАТО АГРЕСИЈА НА СРБИЈУ И ЦРНУ ГОРУ 1999.

Нишки хероји - Слађана Станковић - Љиљана Жикић - Паштрик - Абердарева - Обарање Ф117

Милица Ракић - Сања Миленковић - Кошаре - Браћа Милић - Куршумлија - Последице

Миленко Павловић - Зоран Радослављевић - Живота Ђурић - Слободан Перић - Рада Петрушић

Милош Ћирковић - Коста Алексић - Срђан Кошћанин - Бошко Лемић - Горан Шаћировић

Ниш - Бојана Тошовић - Рачак - Мурино - Приштина - Грделичка клисура - Сурдулица

Хронологија 24. март...12. мај - Варварин - Операција Јадран - Марина Милошевић - Нови Пазар

 

 

 

 

 

 

 

 

 

ПРЕТХОДНИЦА

Савезна Република Југославија (1992-2003) је трећа јужнословенска држава, која је настала крајем априла 1992. током разбијања друге Југославије, проглашењем Устава на Жабљаку, од стране делегата Србије и Црне Горе. У то време на простору Хрватске се водио жестоки рат између снага безбедности Републике Хрватске и крајишких Срба, који су већ формирали Републику Српску Крајину. Док је у Босни и Херцеговини, већ почео крвави рат између Срба и муслимана и Хрвата. Ратови на простору западно од реке Дрине су завршили у лето, односно јесен 1995. године, када је у САД, потписан Дејтоснки мировни споразум.

Одмах након тога америчке војне фирме почињу да активно помажу албанске сепаратисте са Косова и Метохије, тако што су оснивали терористичке кампове у Републици Албанији, дајући им оружје и логистику. Тако је настала албанска ОВК, чији су припадници после илегално убацивани на територију СР Југославије, са циљем пљачке, шверца, дестабилизације мира и безбедности, провоцирајући са полицијом и Војском Југославије сукобе већих размера.

У пролеће 1998. сукоби између албанских терориста и припадника српске полиције и војске постају све чешћи и жешћи, што се у лето 1998. претворило у отворени рат, са великим губицима на обе стране. Албански терористи су имали цело време подршку Запада.

НАТО пакт је стално претио да ће се укључити у те сукобе и да Београд мора да смањи број војника и полицајаца на Космету, да би се избегла њихова "интервенција".

У јесен 1998. године НАТО пакт почиње да довлачи своје војнике и технику у Вардарску Македонију и Републику Албанију, а некаквим споразумом "Милошевић-Холбрук" избегнута је агресија на Србију 13. октобра 1998. године.

Наредне године, 15. јануара 1999. у косметском селу Рачак, општина Штимље, долази до сукоба припадника србске полиције и албанских терориста, које су западни медији фалсификовали, тако што су лажно извештавали по налогу Виљема Вокера, шефа косовске веривикационе мисије, како су наводно србски полицајци побили албенске цивиле.

Управо тај случај је био окидач за агресију и бомардовање Србије и Црне Горе 1999. што је покушано избећи у Рамбујеу, некаквим преговорима представника Владе Србије и косметских Албанаца. Како ни то није успело, амерички генерал Весли Кларк је наредио бомбардовање, односно покренуо геноцидну акцију "Милосрдни Анђео"... 

 

Ситуација на Косову и Метохији

Срби на подручију Косова и Метохије представљају домицилно становништво и аутохтони народ, који се ту налази више векова. Још у доба Немањића (12. и 13. столеће) читав простор Космета спадао је у српску државу. Престолница тадашње српске државе био је град Призрен, а Душан Силни се крунисао за цара Срба, Грка и Албанаца на Васкрс 1346. године у Скопљу. Најездом Турака Османлија средином 14. века српско царство под влашћу цара Уроша Нејаког почиње да се урушава, а после Косовске битке 1389. године, средњовековна Србија губи простор Косова и Метохије.

Турци Осмалније су на Косову и Метохији владали све до 1912. године, када у Првом балканском рату српска војска ослобађа Космет, који је постао део Краљевине Србије. Наредне 1913. године Велике Силе стварају Албанију и тада се арбанашка племена спуштају са Проклетија у Косово Поље, тврдећи да је Космет албанска земља. Пошто су били бројчано и војно слабији, морали су одустати од своје замисли. У Првом светском рату српска војска се преко Космета и Албаније повлачила до Крфа и Грчке... 1918. године Космет постаје део Краљевине СХС односно Југославије јер је Краљевина Србија ушла у државно правну везу са Словенциама и Хрватима.

У Другом светском рату Косово и Метохију окупирају албански балисти, којима у томе помаже војска фашистичке Италије. Тако је Космет постао део Велике Албаније, где су почињени стравични злочини над српским народом, његовом имовином и културно-историјским наслеђем. Албански балисти су хтели да униште све трагове вишевековног постојања српског народа и Православља на овим просторима. Комунисти су на Космету слабо деловали све до лета 1943. Углавном су отпор непријатељу пружале четничке јединице Косте Миловановића Пећанца, који је погинуо 25. маја 1944. Касније у лето 1944. када су југославенски партизани за јединицама Црвене Армије кренули у ослобађање Србије, Космет је био углавном ослобођен од арнаутских банди. Али су јединице КНОЈ-а и УДБ-е све до 1952. године ратовале са бандама албанских балиста.

Почетком 1960-их година албански народ на Космету почиње отворено да се буни против државе Југославије, тражећи да Космет постане 7. република СФРЈ. Па је Косово и Метохија од аутономне области априла 1963. постало покрајина. Да би 1968. из назива Косово и Метохија, избачено "Метохија" што значи црквена земља. Уставом СФРЈ из 1974. је додатно појачана дезинтергација СР Србије, а почео је у читавој Југославији да буја сепаратизам, који је почетком 1990-их прерастао отворене сукобе и довео до распада СФРЈ. Велики протести и демонстрације Албанаца на Космету су биле почетком 1980-их, када су њихови захтеви ишли до издвајања Космета из СФРЈ. Ове захтеве је подржало највише руководство Републике Албаније.

Албанске банде на Косову и Метохији су од 1974. do 1985. године направили више од 2.200 кривичних дела (убиства, пљачке, паљење имовине, рушење цркава и др.). Пошто је тада цивилна и полицијска власт била у рукама Албанаца, то су кривци ретко или симблично кажњавани. Најпознатији случајеви страдања Срба из тог периода су Данило Милинчић (1982.) и Ђорђе Мартиновић (1985.). Ови злочини су само показали немоћ државе Србије да се одупре албанском иредентизму и заштити своје грађане.

Након завршетка ратних сукоба на простору Хрватске и Босне и Херцеговине 1995. године један део српских избеглица долази из Крајине на Космет, који бивају често нападани од албанских банди. Већ тада се створила албанска екстремна, терористичка група под називом Ослободила Војска Косова (ОВК). Њу су основали Адем Јашари и Хашим Тачи. Њихову окосницу су чинили Албанци који су се добровољно борили у хрватској и муслиманској војсци западно од реке Дрине током ратова 1991-1995.

Албански терористи врло брзо добијају финансијску и логистичку подршку од Запада, па су у Републици Албанији организовани кампови за обуку терориста који су после убацивани на територију СР Југославије, са циљем пљачке, убистава и провоцирања сукоба са српском полицијом и Војском Југославије... што ће касније довести и до мешања НАТО пакта и агресије на СРЈ...

Приштина је највећи и главни град на АП Косово и Метохија, који је према попису становништва из 1991. године имао преко 42.000 Срба.

 

 

ЗЛОЧИНИ

Влада Савезне Републике Југославије је у уторак 23. марта 1999. године прогласила Стање непосредне ратне опасности, због основане сумње да ће 14 држава НАТО пакта напасти нашу отаџбину међу које спадају: Велика Британија, Француска, САД, Канада, Немачка, Холандија, Белгија, Турска, Норвешка, Данска, Шпанија, Португал и Италија... док су околне земље Хрватска, Бугарска, Мађарска, Румунија, БЈР Македонија и Грчка дале своје небо за подржавање подршке ове агресије.

Поред тога амерички ратни брод Шеста флота смештен у јужном делу Јадранског мора одакле су испаљиване крстареће ракете и пројектили на војне и цивилне циљеве у СР Југославији, али и слетали авиони.

Дан касније 24. марта 1999. у вечерњим сатима стотине авиона НАТО пакта је полетело из америчке војне базе Авијано у Италији ка Србији и Црној Гори и тако је отпочео "Милосрдни Анђео"...

Прве бомбе које су пале на територију Савезне Републике Југославије биле су на Приштину. Манастир Грачаница је бомбардован у више наврата: 25. марта и 5. априла, претрпео је мање оштећење.

Банде наоружаних Албанаца, углавном припадници ткз. Ослободилачке Војске Косова су 25. марта 1999.  своје сународнике насилно исељавали из Приштине углавном у Републику Албанију и БЈР Македонију, јер су знали да бомбе не познају националност и да ће тако проћи са мање губитака. У самој Приштини после две недеље остали већином приштински Срби, а мало касније су долазиле србске избеглице са пограничних делова према Албанији, где су се водиле жестоке борбе Војске Југославије са терористима који су покушали копнену инвазију преко Паштрика и Јуничких планина.

Већ 29. марта нових 20 пројектила је пало на Приштину.

Приштински аеродром је бомбардован 5. априла 1999. Уништена је трафо-станица у близини, писта и управна зграда... Два дана касније жесток напад из ваздуха 7. априла, а 9. априла је уништен предајник РТС-а на Голечу надомак Приштине. 48 сати касније преко 50 разорних пројектила пада на Приштину, али и дан касније још нових бомби.

У Приштини је 13. априла са 6 пројектила бомбардовано складиште „Југопетрола“. Бомбардован је и густо насељени део града, док са 15 пројектила је бомбардована Главна аутобуска станица и фабрика пластичних маса. Погођен је и ТВ репетитор. Наредни дан нових 6 пројектила је пало на аеродром Слатина, као и на споменик косовским јунацима. А 16. априла бомбе падају на село Чуљага и слатински аеродром. Два дана касније село Чичевица и северо-западни део Приштине је бомбардован.

Рударски коп Белаћевац и аеродром Слатина 20. априла бивају бомбардовани од НАТО авиона. Исто још жешће два дана касније 50 разорних бомби на Приштину.


Ако не желите демократију... демократија ће доћи по вас

 

Приштинска касарна гранатирана 3. маја. А седам дана касније готово цели дан су падале бомбе на централне делове Приштине. Шира околина Приштине је бомбардована 15. маја.

Приштинско православно гробље је бомбардовано 30. маја и преко 150 надгробних споменика и гробова је оштећено. Већ 2. јуна нове ракете на Приштину, исто тако и 5. јуна.

 

Аутобус код Лужана

Дана 1. маја 1999. године око 13:50 сати у насељу Лужане 20 км северно од центра Приштине, авиони НАТО пакта су гађали аутобус "Нишекспреса", који је у том моменту прелазио мост. Испаљен је пројектил који је преполовио тај аутобус где је један део остао на мосту, а други део је пао у реку. Напад је преживело само 4 путника, а погинуло је 47 путника Срба и Албанаца... од чега је било четрнаесторо деце млађе од 14 година.

Само непун сат касније оштећено је једно амбулатно возло које је дошло на лице места да помогне унесрећеним цивилима. Наредног дана, 2. маја 1999. на конференцији за медије званичници НАТО пакта су признали да је погођен аутобус, али рекоше "случајно" пошто су се тим мостом наводно кретале снаге Војске и Полиције, што значи да су жртве колатерална штета.

 

 

ИМЕНА ЖРТАВА

Жртве нажалост нико никада није у потпуности избројио, али по тврдњама приштинских Срба и припадника Војске Југославије који су тада били на лицу места тужан списак био би овако:

ПОГИНУЛИ ЦИВИЛИ ВОЈНИЦИ И ПОЛИЦАЈЦИ
  1. Радован Алексић (45) радник поште
  2. отац Гаши
  3. мајка Гаши
  4. Дениза Гаши (5)
  5. Реа Гаши (7)
  6. Деа Гаши (9)
  7. Али Реџа
  8. Игбала Реџа, учитељица
  9. Шећфет Трнава (22)
  10. Золтан Мукош (21)
  11. Драган Јовановић (30)
  12. Мирослав Руковина (75)
  13. Зоран Цветковић (21)
  14. Бранко Гуџић (57)
  15. Зоран Гуџић (37)
  16. Златинка Ранковић (71)
  17. Драгана Димић
  18. Бошко Јанковић (60)
  19. Јевросима Јанковић (59)
  1. Дејан Витковић (30), добровољац ВЈ
  2. Адем Бериша (44) полицајац

 

 

СВЕДОЧЕЊА

Сећање заставника ВЈ Добрице Стојановића на бомбардовање Приштине 7. априла:
- "Такву разорну моћ пројектила никад нисам видео. Експлозија у погођеној приштинској Главној пошти избацила је из зграде тело портира Радована Алексића неколико десетина метара на улицу. Бомба која је пала у канцеларију Лантане Јовановић пресекла је просторију напола. Жена је, пуком срећом, остала скоро неповређена, али је њен колега, који је радио крај ње, за другим столом, претворен, буквално, у прах и пепео.

Услед детонације, део бетонске зграде поште се одломио и погодио стан у поткровљу четвороспратнице у суседној Улици ЈНА, где је живела породица Кеча. Бомба је са лица земље збрисала и куће породица Гаши и Денда и у смрт заувек однела петоро Гашија, међу којима и девојчице Денизу (5), Реу (7) и Деу (9).

Кренуо сам са војником Слободаном Југовим да помогнемо, тако смо видели те стравичне призоре иако је био мрак... Ми смо спавали са мањом групом војника у Општини, а пробудиле су ме детонације...".   


Резултат хуманих бомби НАТО авиона на крају 20. века

 

Пуковник Милутин Филиповић тада командант гарнизона у Приштини и руководилац Групе команде Приштинског корпуса:
- "Та ноћ 7. априла је била пакао, али буквално. Цели центар Приштине је бомбардован. Јасно се видело да НАТО пакт има циљ да пресече све војне и цивилне везе Космета са централном Србијом и да нашим сународницима пошаље поруку да за њих нема места на Косову и Метохији.

Неким Божјим усудом, од три бачене бомбе, Срби, Турци и Албанци изгинули су бројчано пропорционално. Као по националном кључу, како се и живело на Косову пре доласка НАТО".

Породиља Ирена Душковић-Вујовић се тог 24. марта породила са мушким дететом у болници:
- "Породили су ме доктори тај дан када је почело бомбародовање... око 07:30 сати сам донела на свет здравог дечака Луку. Била сам једина жена са бебом у породилишту, јер су дан раније све породиље биле отпуштене кући због могућег напада. Спустили су нас у болнички подрум, ту је остала моја беба, а мене су одвели у шок собу.

Дежурна сестра је на ТВ гледала латино сапуницу Есмералду... програм је прекинут, а злокобно су се огласиле сирене за ваздушну опасност. Као у хорор филмовима, почеле су да одјекују детонације. Мене су медицинске сестре стално премештале... Шест дана нисам видела своје дете. Био је са особљем болнице, а онда су нас спојили седми дан на гинеколошком оделењу.

Када се огласи шизела, гасила би се светла, а палиле свеће да не привлаче авионе. Неопходне ствари сам држала у торби и све је било спремно за 'не дај Боже'.

Нисмо могли дa нaђeмо пeлeнe и опрeму зa бeбe. Бутикa ниje било, вeћ сe свe куповaло код швeрцeрa нa пиjaци. Код њих смо нaбaвљaли основнe ствaри зa бeбу...".

 

ПОСЛЕДИЦЕ

Приштина је 10. јуна 1999. године била скоро разрушен град од "хуманих бомби" НАТО авиона и то у моменту када је фактички престало варварско бомбардовање и НАТО агресија на Србију и Црну Гору, пошто је ноћ раније у Куманову потписан Војно-технички уговор између представника Војске Југославије и Северноатланског савеза.

Савет Безбедности Уједињених нација у Њујорку донео Резолуцију бр. 1244, којом јужна србска покрајина долази под управу међународних снага: УНМИК и КФОР, а државне органи управе и јединице МУП-а Србије и Војске Југославије морају да се повуку у централне делове Србије. С тим да је остало да у каснијем времену око 1.000 србских војника и полицајаца се врати на границу са Републиком Албанијом.


Тенковске јединице се повлаче са Космета у јуну 1999.

 

Један контигент 200 руских војника (ваздушно-десантне снаге), под командом генерала Георгија Шипка је из Босне кренуо на Косово и Метохију пре него што су стигле снаге КФОР-а и заузели приштински Аеродром већ 12. јуна 1999. што је Западу био шок. Народ је руске војнике у Приштини дочекао овацијама и са цвећем.

Са доласком КФОР-а на Косово и Метохију враћају се и албански терористи који су одмах отпочели невиђене нападе на Србе (нпр. Старо Грацко) и имовину СПЦ где су војници КФОР-а били само неми посматрачи. Видећи шта се дешава стотине хиљада косовско-метохијских Срба одлази у колонама са својих огњишта пут северних делова Србије, или мањим делом у Црну Гору.

Многи војници КФОР-а који су били на Косову и Метохији после 1999. године су обољевали од канцера, што је последица осиромашеног уранијума, који је био у бомбама авиона НАТО пакта. Ово је била исто и судбина Албанаца који су се вратили на Космет.

 

 

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

У Србији је октобра 2000. године дошло до промене власти, када су опозициони лидери ДОС-а: Војислав Коштуница, Зоран Ђинђић, Владан Батић, Весна Пешић, Жарко Кораћ, Ненад Чанак, Млађан Динкић и др. променили курс спољне политике наше земље, у смислу да је покренут процес придруживања Европској унији и ткз. нормализација односа за државама НАТО пакта. А на унутрашњем плану је мноштво предузећа гурнуто у стечај, а друштвена имовина и радници опљачкани.


Жак Ширак је први председник једне НАТО државе који је посетио Србију после 1999.

 

Влада Републике Србије је донела једну уредбу по којој се поништавају све пресуде против високих функционера западних земаља (Хавијер Солана, Весли Кларк, Ричард Холбрук, Бил Клинтон, Тони Блер, Герхард Шредер, Жак Ширак, Медлин Олбрајт и др...), који су одговорни за покретање НАТО агресије и злочине против цивила.

Да иронија буде још већа, Република Србија је после 2001. године испоручивала своје војне и полицијске официре у Хашки трибунал којима је суђено за наводне злочине против Албанских цивила, иако је мноштво косовско-метохијских Албанаца убијено пројектилима НАТО авијације. Оно што је још трагичније, генерал Божидар Делић је као сведок успео у Хагу да обори све оптужнице из "Случаја Рачак", које је било изговор НАТО савезу за покретање "Милосрдног Анђела".

Марта 2004. године албански екстремисти уз помоћ својих америчких ментора направили су Мартовски погром, односно талас насиља, где је десетине Срба убијено, а хиљаде их је прогнано од Белог Дрима до Ибра. Кривци за те злочине нису никада адекватно кажњени.


Порука Србима током Мартовског погрома

 

У Приштини су 17. фебруара 2008. године албански злочинци: Рамуш Харадинај, Хашим Тачи, Кадри Весељи, Баџет Пацоли... под патронатом САД и Велике Британије прогласили независност ткз. Републике Косово.

Уследило је признање великог броја држава у свету те криминалне државе по налогу САД, али после неколико година поједине државе су повукле та признања.

 

 

ПУБЛИКАЦИЈЕ

РТС је снимила неколико документарних филмова и серија, међу којима се издваја "Бомбардовање - Пут у рат" 2009. године, у коме се говори о томе шта је претходило агресији и само бомбардовање.

Поред тога, Руси су снимили неколико документарних филмова као на пример "Крај - осуђени на прогонство", "Бесконачни рат"... и један играни филм "Балканска међа" 2019. године који је покупио велике симпатије у Србији и Русији, док су на Западу негодовали, жалећи се да је наводно пун неистина.

Чешки родољуби су такође снимили документарни филм "Отето Косово", где је добар део посвећен бомбардовању Србије 1999. али и шта се дешавало деценијама пре тога у јужној србској покрајини. Тај филм је иначе у Европској унији забрањен.


 



ПОВЕЗАНЕ ТЕМЕ

Грделичка клисура 1999

Случај Рачак 1999

Бомбардовање Ниша 1999

Списак уништених православних светиња од 10. јуна 1999. до данас

Хронологија НАТО агресије на СРЈ (24. март - 12. мај 1999.)

Хронологија НАТО агресије на СРЈ (13. мај - 9. јун 1999.)

Бомбардовање Куршумлије 1999




Оцените нам овај чланак:


Ако преносите текстове са нашег портала, будите љубазни и ставите да је наш сајт извор података.
Ово није законом уређено, али је морално и спада у медијску коректност. Хвала унапред!

 


СРБИЈО ПАМТИ! ЗБОГ СЕБЕ, ЗБОГ БУДУЋНОСТИ!

























Skip Navigation Links