Данило Милинчић (1960-1982) је Србин са Космета који је мучки убијен од својих комшија албанске националности 2. јуна 1982. године тако што су му упали у сеоско имање, а затим га оборили на земљу и пуцали из пиштоља у срце.
Случај Данила Милинчића је сличан случају Ђорђа Мартиновића, по томе што се злочин десио на Косову и Метохији, а извршиоци убиства нису кажњени. Његова мајка Даница је тражила правду и у Приштини и у Београду, али је никада није дочекала. Морала се 1984. године иселити у централне делове Србије.
Иза Данила Милинчића су остали супруга и троје деце, тачније треће дете је постало недоношче. Његова породица се после иселила у Косово Поље.
"Нa сeвeрном ободу Косовa Пољa, 13 км jужно од Косовскe Митровицe, уз дeсну обaлу реке Ситницe, налази се стари град Вучитрн. То је нajстaриje урбaно нaсeљe нa Космету и jeдaн од нajстaриjих грaдовa нa просторимa Стaрe Србиje.
У сaмом срeдишту дaнaшњeг Вучитрнa нaлaзe сe рeлaтивно добро очувaни остaци Воjновићa кулe из 14. вeкa, коja кaо aутeнтичaн свeдок подсeћa нa нeкaдaшњи утврђeни грaд нa рeци Ситници.
Био je то jeдaн од нajвeћих и нajвaжниjих грaдовa Вукa Брaнковићa, господaрa Дрeницe и Косовa, у комe je он подужe врeмeнa столовaо."
ПРЕТХОДНИЦА
Косово и Метохија је област у срцу Балкана која је столећима насељена Србима о чему говоре бројни културно историјски споменици и духовна баштина највећим делом из Средњег века, када је то било део средњовековне Србије којом је управљала династија Немањића. Немањићи су градили задужбине и ширили Православље.
На врхунцу моћи средином XIV века србски цареви су столовали у Призрену, а Душанов законик је донет у Скопљу.
Касније доласком Турака из Мале Азије, национална и верска карта се пореметила, а Срби су почели губити већину у националном смислу. Вековима су Османлије спроводиле терор и страховладу према свим хришћанским народима. Право прве брачне ноћи, трећина приноса, Данак у крви... итд.
Током Балканских ратова Трећа армија Војске Краљевине Србије је октобра 1912. године ослободила Космет. Између два светска рата, Косово и Метохија ослобађају се оријенталног утицаја и постају део савременог европског живота.
Током Другог светског рата албански балисти и вулентари су на Косову и Метохији починили геноцид и истребљење великог броја Срба, а мноштво цркава и православних храмова је уништено. Првобитно су Албанцима помагали Италијани, а касније Немци, односно Вермархт, Абвер и Гестапо.
Јединице ПОЈ су 1945-1947 успели да протерају велики број албанских екстремиста, преко Проклетија. Косово и Метохија добијају статус аутономне области 1945. године. При чему је Влада комунистичке Југославије 1947. године усвојиола контраверзан Закон о забрани повратка Срба на Свету земљу и коришћење сопствене имовине.
Током априла 1963. године Аутономна област Косово и Метохија је добила нови статус - Аутономна покрајина, да би 5 година касније новембра 1968. из назива била избачена Метохија (што значи црквена земља). Заправо, Брозови комунисти су схватили да КиМ много значи Србима у националном и верском погледу, па су им почели сасецати корене.
Народна скупштина Југославије 1974. године је усвојила нови Устав, по коме је Косово и Метохија добило статус федералне јединице где је главни град САП Косова и Метохије, Приштина добија велика овлаштења у погледу: образовања, полиције, тужилаштва... међутим, албанским сепаратистима ни то није било довољно.
Ситуација на Косову и Метохији од средине 1970-их није била ни мало пријатна. Напротив, владала је велика напетост између Срба и Албанаца, јер су се у косовско-метохијским институцијама нашао велики број Албанаца... Само у периоду 1974-1985 према судским оптужницама и истрагама којих је било преко 2.200 кривичних дела (пљачки, киднаповања, силовања, палеж имовине, физичких напада са тешким телесним повредама и убиствима) у којима су 92% били жртве Срби. То је оно што је било пријављено Тужилаштву.
Оштећени су упућивали жалбе државним институцијама САП Косово и Метохија, али и СФРЈ детаљно наводећи проблеме које имају и какве им опасности прете, али покрајински и савезни органи су их игнорисали, нити им дали било какав одговор.
Паљење Пећке патријаршије 1981
На Косову и Метохији 1981. године избијају велике демонстрације где су Албанци тражили првобитно републику у оквиру Југославије, а мало после и незавносност Косова и Метохије, односно издвајање из СФРЈ. Руководство Републике Албаније је подржавало протесте својих сународника на Космету раних осамдесетих година.
У скоро свим србским селима на САП Косову и Метохији осећао се страх и напетост, јер су Албанци Србима палили жито, летнину, каменовали куће, прозоре, насртали на србску децу док иду у школу и сл. Овај "Бувашваба револуција", иако је представљена јавности као студентска побуна, уствари је злоупотребљена за остварење иредентистичких планова Тиране и њиховог лидера Енвера Хоџе. Шиптарска обавештајна служба (ШИК) је све до водила и организовала.
Ситуација се смирила тек када је адмирал Бранко Мамула тадашњи начелник Генералштаба ЈНА, по налогу Председништва СФРЈ послао у јужну србску покрајину тенкове где је уследио крвави обрачун са албанским екстремистима који су се повукли у матицу.
ЖИВОТОПИС
Данило Милинчић је био домаћин, земљорадник у селу Самодрежна крај Вучитрна, који је живео од узгоја стоке и обраде земље.
На свом имању је живео са мајком Даницом, женом Радмилом и троје деце (ћерка Ивана, син Иван, који је рођен после смрти свог оца Данила). Данило је има и два брата Павле и Мирослав.
На имању Милинчићи су имали: кућу, две краве, две јунице, 15 оваца, шест свиња...
Гроб Данила Милинчића осамдесетих
Отац Данила Милинчића је у јуну 1968. године такође убијен од својих комшија Албанаца, тако што је претучен металном штанглом. Они нису кажњени од Државног суда и полиције за своје злодело.
Када је Данилова мајка Даница ишла да тражи од покрајинских власти правду за убиство свог мужа, они су је отерали уз коментар, да иде и бежи са Косова и Метохије и да нема никаква права, а да је предмет њеног мужа "застарио“.
Један Данилов брат је до његовог убиства живео у Вучитрну.
Иначе, мајка Данила Милинчића, Даница је била за време Другог светског рата активан учесник, као припадник СКОЈ, односно партизанског покрета.
УБИСТВО
Дана 2. јуна 1982. године Данило Милинчић и његова мајка Даница су на свом имању имали пуно посла око стоке и требали су напојити краве. Видео је Данило да су међу његовим кравама дошла четворица комшија Албанаца.
Замолио их је да оду са имања, а они су га физички напали и оборили на земљу. Поред тога, било је још неколико Албанаца комшија који су немо посматрали шта се дешава, без жеље да помогну Данилу и да спрече ово ужасно малтретирање. Једино ко је помогао Данилу Милинчићу, јесте његова мајка Даница.
Док су три Албанца држали Данила Милинчића, комшија Мухамед Ферат звани Мујо вади пиштољ и пуца Данилу Милинчићу у пределу груди. Он бива смртно рањен, док је његова мајка Даница погођена у раме.
Све то је убица Мухамед Мујо Ферат пропратио са тешким увредама, псовкама и претњама Даници. Говорио јој је да њено имање није у Србији (СФРЈ), већ да је то земља председника суседне Републике Албаније, Енвера Хоџе.
Након убиства свог сина Данила, Даница Милинчић побегла је са имања у Београд.
СУЂЕЊЕ И ПРЕСУДЕ
Суђење убицама Данила Милинчића је трајало неколико дана и сваки пут када је одржавана парница, испред суда било је присутно неколико стотина Албанаца. Сви они су вређали, пљували Даницу и Радмилу Милинчић и претили убиством Даниловој мајци Даници и супрузи Радмили која је тада била трудна.
Јавни тужилац је убиство Данила Милинчића оквалификовао као: "Убиство из непријатељских побуда према СФРЈ, извршено је са предумишљајем“.
Занимљивост овог случаја су:
- Прво, да пресуда никада није доживела извршавање (!?), тачније није заживело одвођење убице Мухамеда Мује Ферата на дугогодишњу казну затвора, као и његових саучесника.
- Друго, да је пресуда прочитана у судници само на албанском језику (иако према важећем Уставу СФРЈ из 1974. службеник језик на целој територији СФРЈ па и САП Косову и Метохији био србско-хрватски), тако да нико од Милинчића није разумео шта је пресуђено.
ИЗВРШИОЦИ ЗЛОЧИНА
- Мухамед Ферат звани Мујо
- син Мухамеда Ферата
- сестрић Мухамеда Ферата
- синовац Мухамеда Ферата
САХРАНА
Данило Милинчић је сахрањен у дворишту Православне цркве у Вучитрну. Споменик му је подигла породица. На самом споменуку су уклесане следеће речи:
Сине, оче, брате, роде
погинуо си у слободе
зликовац је налетио
и кукавички ти срце разнео
па му децу сирочиће оставијо
мајку сестру и браћу и црно завијо
Ал херојски си погинуо
бранећи своју очевину
Ал, живо биће никада не умире
оно је увек са нама.
Православна црква у селу Самодрежа,
где се Лазарева војска причести пред Косовски бој
ПОСЛЕДИЦЕ
Након овог некажњеног убиства, настављено је велико исељавање Срба из општине Вучитрн, а и околних места, јер су се Срби осећали веома несигурно и заплашено, да и они не буду нападнути од Албанаца.
Функционери у покрајинским институцијама САП Косова и Метохије албанске националности били су непријатељски настројени према Србима. Чак су и Даници Милинчић, којој су Албанци убили мужа и сина, рекли да иде у Београд и да се не враћа, као и то да не сме да продаје своје имање јер је то "албанска земља".
Даница Милинчић је отишла у главни југославенски град да тражи правду за убијеног сина и боравила је у Београду месец дана. Како правду није добила, већ само пуста обећања, вратила се на своје имање у Самодрежи.
Наредних годину и по дана је трпела велике притиске и уцене, добијала претње смрћу, да би се на крају у јануару 1984. дефинитивно иселила са Косова и Метохије. Данилова супруга Радмила Милинчић је после убиства супруга, отишла са децом у место Косово Поље и тамо радила као учитељица.
Дана 20. јуна 1986. Срби из села Батуса, Клине и Косова Поља кренули на колективно исељавање због страха, албанског насиља и неправде и ћутања државних органа Југославије, јер су годинама живели у великом страху, терору и безнађу.
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
Случај убиства Данила Милинчића је само један од многих случајева који је косовско-метохијским Србима наговештавао суморну и тужну будућност.
Масовно исељавање је настављено и наредних година, јер су комунистичке власти уствари били саучесници тихог геноцида односно етничког чишћења јужне србске покрајине. Они су врло добро знали шта за Србе значи Космет као национална колевка и духовна вертикала.
Видовдански говори 1989. на Газиместану
Појавом Слободана Милошевића на политичкој сцени СР Србије крајем 1980-их је давао наду да та злодела могу да се зауставе, али је он проблеме Срба на КиМ искористио за освајање власти. Већ тада су се умешали западни центри моћи: Ватикан, Вашингтон, Берлин, Лондон, Брисел... који су ширили лажну пропаганду и представљали Албанце као невине жртве, а Србе као монструме.
НАТО пакт је средином 1990-их ујединио албанске терористичке банде у Окупаторску Војску Косова, коју су предводили: Адем Јашари, Рамуш Хараднинај, Хашим Тачи... Они су их помагали војно, економски, логистички и медијски... Да би 24. марта 1999. године 14 држава Северноатланског савеза директно извршило 78-дневну агресију на Србију и Црну Гору са својим варварским бомбардовањем у акцији "Милосдни анђео". Поред тога и све суседне земље око СР Југославије су помагале у томе.
Сарадња без граница: ОВК и НАТО
Средином јуна 1999. године југославенска Војска, Полиција и државне институције Републике Србије са АП Косово и Метохија се повлаче у централне делове земље у складу са Војно-техничким споразумом из Куманова и резолуцијом Савета Безбедности УН бр. 1244.
Са њима је кренула и колона од најмање 200.000 Срба у нову неизвесност и беспућа. Преостали неалбански живаљ нашао се на мети албанских криминалаца који су под окриљем КФОР и УНМИК починили нове злочине над Србима. И не само то, САД и Велика Британија су помогле Албанцима да 17. фебруара 2008. прогласе у Приштини независност ткз. Републике Косово.