Данило Милинчић - www.zlocininadsrbima.com


Време: СФР Југославија

Област: Косово и Метохија


Данило Милинчић



Данило Милинчић (1960-1982) је Србин са Космета  који је мучки убијен од својих комшија албанске националности 2. јуна 1982. године тако што су му упали у сеоско имање, а затим га оборили на земљу и пуцали из пиштоља у срце.

Случај Данила Милинчића је сличан случају Ђорђа Мартиновића, по томе што се злочин десио на Косову и Метохији, а извршиоци убиства нису кажњени. Његова мајка Даница је тражила правду и у Приштини и у Београду, али је никада није дочекала. Морала се 1984. године иселити у централне делове Србије.

Иза Данила Милинчића су остали супруга и троје деце, тачније треће дете је постало недоношче. Његова породица се после иселила у Косово Поље.


"Нa сeвeрном ободу Косовa Пољa, 13 км jужно од Косовскe Митровицe, уз дeсну обaлу реке Ситницe, налази се стари град Вучитрн. То је нajстaриje урбaно нaсeљe нa Космету и jeдaн од нajстaриjих грaдовa нa просторимa Стaрe Србиje.

У сaмом срeдишту дaнaшњeг Вучитрнa нaлaзe сe рeлaтивно добро очувaни остaци Воjновићa кулe из 14. вeкa, коja кaо aутeнтичaн свeдок подсeћa нa нeкaдaшњи утврђeни грaд нa рeци Ситници.

Био je то jeдaн од нajвeћих и нajвaжниjих грaдовa Вукa Брaнковићa, господaрa Дрeницe и Косовa, у комe je он подужe врeмeнa столовaо."

 

ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА 1946-1989

Логор Голи оток - Хрватско прољеће - Бранка Ђукић - Ђорђе Мартиновић

Биоскоп 20. октобар - Данило Милинчић - Крст на крижу - Бебе из Граца

Личка трагедија - Последњи краљев војник - Тајни досије Тито - Црвена куга

Раковичка парохија - Острво зла - Албанизовање Срба - Бараганска голгота

Отета земља - Камен херцеговачки - Сатанини синови - Његошева капела - Црвено доба


 


ПРЕТХОДНИЦА

Током Другог светског рата албански балисти и вулентари су на Косову и Метохији починили геноцид и истребљење великог броја Срба, а мноштво цркава и православних храмова је уништено. Јединице НОВЈ су 1945-1947 успели да протерају велики број албанских екстремиста. Косово и Метохија добијају статус аутономне области 1945. године. Док је Влада комунистичке Југославије донела 1947. године Закон о забрани повратка Срба на Космет и коришћење сопствене имовине.

Током априла 1963. године Аутономна област Косово и Метохија је добила статус Аутономна покрајина, да би 5 година касније новембра 1968. из назива била избачена Метохија (што значи црквена земља).

Скупштина СФР Југославије 1974. године је усвојила нови Устав, по коме је Косово и Метохија добило статус федералне јединице где је главни град САП Косова и Метохије, град Приштина добија велика овлаштења у погледу: образовања, полиције, тужилаштва... 

Ситуација на Косову и Метохији од средине 1970-их није била ни мало пријатна. Напротив, владала је велика напетост између Срба и Албанаца, јер су се у косовско-метохијским институцијама нашао велики број Албанаца... Само у периоду 1970-1985 према судским оптужницама и истрагама којих је било преко 2.200 кривичних дела (пљачки, киднаповања, силовања, палеж имовине, физичких напада са тешким телесним повредама и убиствима) у којима су 92% били жртве Срби. То је оно што је било пријављено тужилаштву.

Оштећени су упућивали жалбе државним институцијама САП Косово и Метохија, али и СФРЈ детаљно наводећи проблеме које имају и какве им опасности прете, али покрајински и савезни органи игноришу, нити им дали било какав одговор.

 
 
Паљење Пећке патријаршије 1981
 

На Косову и Метохији 1981. године избијају велике демонстрације где су Албанци тражили првобитно републику у оквиру СФРЈ, а мало после и незавносност Косова и Метохије, односно издвајање из СФРЈ. Руководство Републике Албаније је подржавало протесте својих сународника на Космету 1981. године.

У скоро свим србским селима на САП Косову и Метохији осећао се страх и напетост, јер су Албанци Србима палили жито, летнину, каменовали куће, прозоре, насртали на србску децу док иду у школу и сл.

 


ЖИВОТОПИС

 
  Гроб Данила Милинчића
 

Данило Милинчић је био домаћин, земљорадник у селу Самодрежна крај Вучитрна, који је живео од узгоја стоке и обраде земље.

На свом имању је живео са мајком Даницом, женом Радмилом и троје деце (ћерка Ивана, син Иван, који је рођен после смрти свог оца Данила). Данило је има и два брата Павле и Мирослав.

На имању Милинчићи су имали: кућу, две краве, две јунице, 15 оваца, шест свиња...

Отац Данила Милинчића је у јуну 1968. године такође убијен од својих комшија Албанаца, тако што је претучен металном штанглом. Они нису кажњени од Суда и полиције за своје злодело.

Када је Данилова мајка Даница ишла да тражи од Покрајинског суда правду за убиство свог мужа, они су је отерали уз коментар, да иде и бежи са Косова и Метохије и да нема никаква права, а да је предмет њеног мужа "застарио“.

Један Данилов брат је до његовог убиства живео у Вучитрну.

Иначе, мајка Данила Милинчића, Даница је била за време Другог светског рата активан учесник, као припадник СКОЈ-а.



УБИСТВО

Дана 2. јуна 1982. године Данило Милинчић и његова мајка Даница су на свом имању имали пуно посла око стоке и требали су напојити краве. Видео је Данило да су међу његовим кравама дошла четворица комшија Албанаца.

Замолио их је да оду са имања, а они су га физички напали и оборили на земљу. Поред тога, било је још неколико Албанаца комшија који су немо посматрали шта се дешава, без жеље да помогну Данилу и да спрече ово ужасно малтретирање. Једино ко је помогао Данилу Милинчићу, јесте његова мајка Даница.

Док су три Албанца држали Данила Милинчића, комшија Мухамед Ферат звани Мујо вади пиштољ и пуца Данилу Милинчићу у пределу груди, а Данило бива смртно рањен, док је његова мајка Даница погођена у раме.

Све то је убица Мухамед Мујо Ферат пропратио са тешким увредама, псовкама и претњама Даници. Говорио јој је да њено имање није у Србији (СФРЈ), већ да је то земља албанског председника Енвера Хоџе.

Након убиства свог сина Данила, Даница Милинчић побегла је са имања у Београд.



СУЂЕЊЕ И ПРЕСУДЕ

Суђење убицама Данила Милинчића је трајало неколико дана и сваки пут када је одржавана парница, испред суда било је присутно неколико стотина Албанаца. Сви они су пљували Даницу и Радмилу Милинчић и претили убиством Даниловој мајци Даници и супрузи Радмили која је тада била трудна.

Јавни Тужиоц је убиство Данила Милинчића оквалификовао као: "Убиство из непријатељских побуда према СФРЈ, извршено је са предумишљајем“.

Занимљивост овог случаја су:

  • Прво, да пресуда никада није доживела извршавање (!?), тачније одвођење убице Мухамеда Мује Ферата на дугогодишњу казну затвора, као и његових саучесника.
     
  • Друго, да је пресуда прочитана у судници на албанском језику (иако према важећем Уставу СФРЈ из 1974. службеник језик на целој територији СФРЈ па и САП Косову и Метохији био србско-хрватски), тако да нико од Милинчића није разумео шта је пресуђено.



ИЗВРШИОЦИ ЗЛОЧИНА

  1.     Мухамед Ферат звани Мујо
  2.     син Мухамеда Ферата
  3.     сестрић Мухамеда Ферата
  4.     синовац Мухамеда Ферата




САХРАНА

Данило Милинчић је сахрањен у дворишту Православне цркве у Вучитрну. Споменик му је подигла породица. На самом споменуку су уклесане следеће речи:


Сине оче брате роде
погинуо си у слободе
зликовац је налетио
и кукавички ти срце разнео
па му децу сирочиће оставијо
мајку сестру и браћу и црно завијо
Ал херојски си погинуо
бранећи своју очевину
Ал, живо биће никада не умире
оно је увек са нама.




Православна црква у селу Самодрежа крај Вучитрна, где се Лазарева војска причести пред Косовски бој



ПОСЛЕДИЦЕ

Након овог некажњеног убиства, настављено је велико исељавање Срба из општине Вучитрн, а и околних места, јер су се Срби осећали веома несигурно и заплашено, да и они не буду нападнути од Албанаца.

Функционери у покрајинским институцијама САП Косова и Метохије, албанске националности били су непријатељски настројени према Србима. Чак су и Даници Милинчић, којој су Албанци убили мужа и сина, рекли да иде у Београд и да се не враћа, као и то да не сме да продаје своје имање јер је то "албанска земља".

Даница Милинчић је отишла у главни југославенски град да тражи правду за убијеног сина и боравила је у Београду месец дана. Како правду није добила, већ само пуста обећања, вратила се на своје имање у Самодрежи.

Наредних годину и по дана је трпела велике притиске и уцене, добијала претње смрћу, да би се на крају у јануару 1984. дефинитивно иселила са Косова и Метохије. Данилова супруга Радмила Милинчић је после убиства супруга, отишла са децом у место Косово Поље и тамо радила као учитељица.

Дана 20. јуна 1986. Срби из села Батуса, Клине и Косова Поља кренули на колективно исељавање због страха, албанског насиља и неправде и ћутања државних органа СФРЈ, јер су годинама живели у великом страху и безнађу.

 

 

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Видовдан на Газиместану
 

Случај убиства Данила Милинчића је само један од многих случајева који је косметским Србима наговештавао суморну и тужну будућност. Масовно исељавање је настављено и наредних година, јер су комунистичке власти уствари били саучесници тихог геноцида односно етничког чишћења јужне србске покрајине.

Појавом Слободана Милошевића на политичкој сцени СР Србије крајем 1980-их је давао наду да та злодела могу да се зауставе, али су се тада већ умешали западни центри моћи: Ватикан, Вашингтон, Берлин, Лондон... који су ширили лажну пропаганду и представљали Албанце као жртве, а Србе као монструме.

Сарадња без граница
 

НАТО пакт је средином 1990-их ујединио албанске терористичке банде у ткз. Ослободилачку Војску Косова, коју су предводили: Адем Јашари, Рамуш Хараднинај, Хашим Тачи... Да би 24. марта 1999. године 14 држава Северноатланског савеза извршило 78-дневну агресију на Србију и Црну Гору са својим варварским бомбардовањем у акцији "Милосдни анђео".

Средином јуна 1999. године Војска, Полиција и државне институције са АП Косово и Метохија се повлаче у централне делове Србије, у складу са Војно-техничким споразумом из Куманова и резолуцијом Савета Безбедности ОУН бр. 1244.

Са њима је кренула и колона од најмање 200.000 Срба у нову неизвесност и беспућа. Преостали неалбански живаљ нашао се на мети албанских терориста који су под окриљем КФОР и УНМИК починили нове злочине над Србима. И не само то, САД и Велика Британија су помогле Албанцима да 17. фебруара 2008. прогласе у Приштини независност ткз. Републике Косово.



Да се не заборави и не понови!


Оцените нам овај чланак:

























Skip Navigation Links