Крвави камен херцеговачки: Село Неновићи код Требиња - www.zlocininadsrbima.com


Оцените нам овај чланак:

Емисија на препоруку


Крвави камен херцеговачки: Село Неновићи код Требиња



ТВ Херцег је 15. јуна 2017. године у оквиру серијала "Крвави камен херцеговачки" премијерно приказао село Неновиће, гдје је Гојко Милићевић испричао потресну причу о страдању породице Милићевића за вријеме Другог свјетског рата и мало послије.

Село Неновићи се налазе на крајњем југу Босне и Херцеговине, на путу између Требиња и Дубровника, а сматра се за колијевку породице Милићевић, која ту обитава још од XVII вијека. Од вајакада су Милићевићи се бавили сточарством и живјели од пољопривреде јер је земља била плодна, а близу и шума. Имућнији домаћини су имали и своје винограде. Своје прозиводе су пласирали највише на приморије, односно дубровачко залеђе.

До 1941. године свака кућа у Неновићима је имапа преко десеторо чељади и функционисали су као мале породичне задруге карактеристичне за то пријератно вријеме. Када је почео рат и агресија Сила осовине на југославенску краљевину, сви у Неновићима су били сложни у борби против усташких крволока... свих 50-ак житеља, колико их је било тада.

Касније 1942. године у Неновићима долази до подијеле, на четнике и партизане, што је довело до брато-убилачког рата.

Симбол те катастрофе постала је Јовова удовица Стана Милићевић којој су припадници НОВЈ убили током 1945-1947 четири сина: Лазар, Трипо, Владо и Ристо и једну кћерку Мару. Једног сина Јокана и мужа Јову је изгубила 1930-их година.

Лазар Милићевић је рођен 1912. године и као оштроуман и паметан младић служио је у Морнарици Краљевине Југославије. Био је члан Соколског друштва. По повратку из војске запослио се као пружни радник у Дубровнику, гдје је радио све до почетка Априлског рата, када је напустио посао и прикључио се герилцима за борбу против окупатора. Када су настале подјеле он је остао вјеран Равногорском покрету. Тешко је рањен 1943. године у борбама са Нијемцима, за ослобођење Требиња. Крио се у пећини, двије године, али је неко од комшија у октобра 1945. године дојавио партизанима гдје се он скрива и они су га крај пута убили без суђења (глава му је била одсјечена, што значи да је заклан). Његови посмртни остаци су тек 2016. године пребачени у породичну гробницу.

Трипо Милићевић је рођен 1917. године, завршио је занат у Панчеву, али је био слабог здравља. Њега су комунистички провборци у зиму 1945. године крвнички испребијали код Вуковића и натерали по хладноћи да иде кући без обуће и одјеће. Од посљедица батинања и зиме преминуо је.

Владо Милићевић је рођен 1919. године. Прикључио се Равногорским борцима и сматра се да је погинуо у борбама у Пиви.

Након Другог свјетског рата мучење породице Стане Милићевић није престајало јер су хтјели комунистички синови да дознају гдје се крије једини преживјели брат Ристо. Долазили су им комунисти у кућу, те су им гасили ватру у огњишту, а Стану и кћерке тјерали у доњем вешу да буду вани по цичој зими да мрзну и пропадају. Не могавши трпити више такве муке, Мара Милићевић коју су прикључивали и на струју... она је 1946. године скочила у чатрњу (бунар за воду).

Ристо Милићевић (1924.) који се крио у брдима око Требиња 1947. године одлучује да се спусти до Херцег Новог и пређе у Италију, али је наишао на засједу код Бобовишта припадника милиције и ту је тешко рањен... али и убијен од комшије своје.

Послије тог убиства два милиционера су натјерали Стану и њену кћерку да сатима пјешаче до Бобовишта да препознају мртвог сина и брата, да се тако наслађују мукама.

У емисији о свему томе свједочио је Гојко Милићевић, унук Стане Милићевић која је преминула 1957. године у највећем болу и јаду... Гојко је више о трагедији своје породице сазнао од комшија, него од мајке пошто је она избјегавала да му прича појединости страхујући да се и њему нешто лоше не би десило.

Гојко Милићевић је остао да живи на селу, али се ванредно школовао и завршио за учитеља. Био је деценијама праћен од припадника УДБЕ, југославенске тајне полиције. Чак му је у војној књижици писало да потиче од "четничке фамилије". Замјерали су му и то што је 1970-их носио дугу косу.

Почетком 1990-их година када се социјалистичка југославија распадала и отпочео грађански рат у западним и централним дијеловима СФРЈ, Гојко је остао у свом родном селу Неновићи са непокретном мајком, болесном стрином и сестром... фактички опкољен. Посљедњи је напустио Неновиће 2. јула 1992. године. У тој Гојковој голготи која га је почела поново пратити руку спаса пружио је Неђо Гавриловић са својом породицом.

Припадници Хрватског Вијећа Одбране су нагрнули од Дубровника на Неновиће и за 24 сата све живо уништили и спалили, а прије тога опљачкали. Тако су Неновићи остали пусти.

Милићевићи се враћају у Неновиће у пратњи полиције и припадника УНПРОФОР-а тек 1997. године, гдје су видјели исписана имена неоусташа који су направили помор њиховог села, а призори су били стравични. Рођаци Милићевића посљедњих година објављају село Неновиће и чувају успомену на њих.




Да се не заборави и не понови!


















Skip Navigation Links