|
|
ДРУГИ СВЈЕТСКИ РАТ 1941 - 1945
Ово је страница посвјећена једном од најтежих периода за наш народ, а то је Други свјетски рат, односно период од 1941. до 1945. године.
Наиме, завршетком Првог свјетског рата 1918. године није дошло превазилажења проблема, прије свега у економији, али и територијалним и демографским претензијама појединих држава, односно народа... Тада је створена прва јужнославенска држава: Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, која је касније промјенила име у Краљевина Југославија, а на челу државе била је династија Карађорђевић.
Велика свјетска криза започета окобра 1929. године је свакако оставила тешке посљедице у скоро свим државама свијета. Већ тридесетих година 20. стољећа у Њемачкој власт осваја Адолф Хитлер са нацистима, док је деценију раније Бенито Мусолини долази на чело Италије. Они су имали жељу да прекроје границе не само у Европи, већ и читавој планети, а истовременоно да се докопају сировина за своју индустрију.
У Шпанији на Иберијском полуострву дошло је до трогодишњег грађанског рата 1936-1939, гдје је Хитлер помагао фашистичког диктатора Франциска Франка, који је успио да побједи Другу шпанску републику. Хитлер је већ тада ковао планове за покоравање осталих европских држава и убрзано радио на развијању војне индустрије и јачању економске моћи. Након тога, Њемачка је прогласила ткз. Аншлус, односно присвајање Аустрије.
Нападом њемачких снага на Пољску 1. септембра 1939. године званично је и почео Други свјетски рат, па су Пољаци посље пет недјеља капитулирали, јер им је изостала обећана помоћ савезника Француске и Велике Британије. А још у марту те године њемачке СС јединице су окупирале Чехословачку без отпора.
У Берлину је 27. септембра 1940. године дошло до потписивања војно-политичког савеза између Њемачке, Италије и Јапана, што је познато као Тројни пакт. Том савезу се врло брзо прикључују Мађарска (20.11.1940), Румунија (23.11.1940), Бугарска (01.03.1941)... што је значило да се југославенска краљевина нашла у окружењу Сила осовине.
Кнез Павле Кађарођевић се налазио на челу трочланог Намјесништва које је водило главну ријеч у држави након Марсељског атентата када је 9. октобра 1934. године у Француској убијен његов брат од стрица краљ Александар I Карађорђевић од хрватских усташа и бугарских комита. Они су покушали да по сваку цијену избјегну рат јер су схватили да би то била катастрофа. Британци прије свега, али и Совјетски Савез имао своје шпијуне у Београду који су потпис у Бечу 25. марта 1941. од југославенских дипломата представили јавности као приступање Тројном пакту, а заправо се радило о дозволи за слободан пролаз њемачких и италијанских дивизија преко југославенске краљевине за напад на Грчку.
Већ два дана доцније дошло је до великих демонстрација не само у Београду, већ и осталим градовима гдје су Срби имали релативну или апсолутну већину. Свуда су се могле видјети слике Краља Петра, националне тробојке, док је народ узвикивао: "Боље гроб него роб", "Боље рат него пакт", "Живео краљ!" и сл. Влада Цветковић-Мачек је оборена, а пучисти предвођени генералом Боривојем Мирковићем доводе на престол малољетног краља Петра II Карађорђевића, док нову Владу састављају генерал Душан Симовић и академик Слободан Јовановић.
Рано изјутра на православни Васкрс 6. априла 1941. године Њемачка, Италија и њихови сателити: Мађарска, Румунија, Бугарска и Албанија врше инвазију на нашу земљу која је позната под шифрованим именом: "Директива 25"... Београд, Ниш, Нови Сад, Сплит, Скопље, Приштина, Сарајево, Подгорица, Бањалука и остали србски градови су страховито бомбардовани, а на бомбама је цинично писало "Срећан Ускрс!".
Десетак дана је Војска Краљевине Југославије пружала активан отпор, док је капитулација потписана 17. априла у Београду. Краљ Петар II Карађорђевић и добар део Владе је евакуисан преко Грчке и спроведен у Лондон. Тамо су цијели рат били под присмотром и трпели велике притиске, односно уцјене Енглеза.
Југославенска територија је раскомадана, док је највећи дио припао Независној Држави Хрватској. Мађарска је окупирала Бачку и Барању, Бугарска је присвојила нишавски, вардарски део Србије и мали део тимочке. Албанија је окупирала Косово и Метохију, део Црне Горе и охридски део. Њемачка је присвојила Словенију. Србија је била сведена на границе из 1878. гдје је Владу саставио генерал Милан Недић, њој је био придодат Банат, али са посебним статусом јер су ту власт држали ткз. Фолксдојчери. На свим окупираним подручјима се спроводио геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима. Оснивали су се концентрациони логори и вршени су злодјела невиђених размјера.
Најпознатија злодјела односно мјеста са највише жртава или стратишта гдје је лудило злочинаца дошло до аплитуде током Другог свјетског рата била су: логор Јасеновац, логор Сајмиште, Велебитске јаме, Гаравице код Бихаћа, Дракулић код Бањалуке, Драксенић код Козарске Дубице, Стари Брод крај Вишеграда, Краљево, Крагујевац, Драгинац код Лознице, Пивски До у Црној Гори, Велика на Чакору, Сурдулица код Врања, Бојник код Лесковца, Крива Река код Бруса, Пребиловци и Придворица у Херцеговини, Шушњар код Санског моста, Мехино Стање код Велике Кладуше, Глинска црква, Новосадска Рација, Лијевчанско Поље итд.
Врло брзо је отпочела организована оружана побуна. Прво је на Равној Гори 13. маја 1941. Драгољуб Дража Михаиловић, тадашњи пуковник, а касније армијски генерал Југославенске Војске у отаџбини прогласио устанак. Скоро два мјесеца касније и комунисти које је предводио Ј. Б. Тито. У почетку су ова два покрета краће вријеме сарађивала, али је сарадња престала јер нису имали исто виђење политичко-екомско уређење државе посље рата. Комунисти су хтјели републику и социјализам, а Равногорци су жељели да остане постојећи систем: монархија и капитализам. Комунисти су били слабији тада и повукли су се у Босну.
Током времена усљед мноштва злочина, србски народ се све више придруживао герилцима и оружани отпор је јачао. Крајем 1943. године, посље капитулације Италије у Техерану долази до састанка Великих сила, на коме је одржана конференција: Стаљин, Черчил и Рузвелт. Између осталог, тада је одлучено да се помоћ упути југославенским партизанима, а укине четницима. То је оснажило партизански покрет, поготово што је у љето 1944. Црвена армија ушла у Србију и уништила главнину четничких снага. То је одлучило исход рата у Југославији. Са друге стране савезничка авијација је тешко бомбардовала србске градове 1943-1944, са великим материјалним и људским губицима. Њемци су тада претрпели незнатне губитке.
Већ од краја 1944. па наредних десетак година комунисти су имали тихе ликвидације родољуба и монархиста, односно све оне које су сматрали идеолошким непријатељима. То су углавном радили припадници ОЗНЕ (тајне полиције), која је касније преименована у УДБА.
Жртве из Другог сјветског рата нажалост никада нису избројане, али се процјењује да је за четири године убијено скоро 2.000.000 Срба. Једна страховита катастрофа гдје је куминирао братоубилачки рат.
Комунистички историчари су посље Другог свјетског рата многе ствари прећутали и добар дио злочина над Србима замаскирали и гурали под тепих, под изговором да то наводно нарушава братство и јединство, темељ на коме је сазидана друга јужнославенска држава, што је довело до великих проблема скоро пола вијека касније, када је социјалистичка Југославија и разбијена.
Упиштите појам за претрагу:
Поштовани посјетиоци,
ако желите активно да се укључите у рад нашег сајта, писањем чланака везано за одређену тематику која прати овај сајт (нпр. злочини, логори, жртве, документарни филмови, књиге, фељтони и др.) и тиме значајно допринесете чувању сјећања на страдање нашег народа у протеклом времену, контактирајте администратора путем електронске поште:
webmaster@zlocininadsrbima.com или путем нашег
контакт формулара на
ОВОЈ СТРАНИЦИ.
У том захтјеву наведите своје податке, који неће бити јавно објављени. Хвала.
|
|
|