Окупација Барање и Бачке је агресија са геноцидним намерама која се десила током Другог светског рата, од априла 1941. до новембра 1944. године када су фашистичке јединице мађарске краљевине под командом регента Миклоша Хортија извршиле напад на Краљевину Југославију скупа са Немачком, Италијом и њиховим помагачима.
За три и по године трајања окупације тзв. Хортијевци су у Барањи и Бачкој убили десетине хиљада Срба, Јевреја и Рома... а такође најмање 20.000 Срба је утамничено у три концентрациона логора које су мађарске фашистичке власти отвориле у југо-западним деловима Мађарске: Шарвар, Нађикањижа и Барч.
Поред тога и у самој Бачкој постојало је 35 сабирних логора за интернацију србског живља.
Циљ мађарских окупационих власти је био да истребе Србе и друге неподобне народе са земље на коју је мађарска елита полагала "историјско" право. У томе нису бирали средства за остваривање тих морбидних наума.
Југославенске комунистичке власти након Другог светског рата су избегавале да јавно причају о злоделима над Србима, а исто тако никада се није инсистирало на изручењу мађарских зликоваца којима су била позната имена.
Јединствен споменик жртвама нацистичког, фашистичког и усташког терора у АП Војводини такође никада није направљен.
ПРЕТХОДНИЦА
Завршетком Великог рата Војска Краљевине Србије ослободила отаџбину и друге јужнославенске народе који су били под окупацијом Аустроугарске, те је дошло је до присајењињења Срема, Војводства и Црне Горе матици Србији... док је Народни сабор у Загребу раскинуо све државно-правне везе са Бечким двором.
Дочекивање слободе: Улазак србске војске у Нови Сад
Краљевина СХС је прва јужнословенска држава, касније преименована у Краљевина Југославија, створена након Првог светског рата, проглашењем 1. децембра 1918. у Београду.
Територијално је 1929. југославенска краљевина била подељена на бановине, а по устројству је била парламентарна монархија. Владарску титулу носила је династија Карађорђевић.
Децембарско проглашење Краљевине СХС 1918
Обухватала је Јужну Србију, Шумадију, Рашку, Косово и Метохију, Нишку и Тимочку Крајину, Драгачевски и Раскински округ, Црну Гору, Босну и Херцеговину, Војводину, Славонију, мањи део Далмације, Дубровачку републику, Лику, Кордун, Банију, Загорије, Горске Котаре и Словенију. Државу су након убиства краља Александра I Карађорђвића у Марсеју 9. октобра 1934. године водили намесници: кнез Павле Карађорђевић, др Раденко Станковић и др Иво Перовић, уз владу коју су формирали Драгиша Цветковић и Влатко Мачек.
Средином 1930-их година у Европи долази до пораста нацизма и фашизма, наручито у Немачкој, Италији и Шпанији. Тако је дошло до формирања Тројног пакта 27.9.1940. између Немачке, Италије и Јапана. Том савезу су се у наредним месецима придруживале и следеће државе: Мађарска, Бугарска, Румунија, Албанија и др. Тако се Краљевина Југославија нашла у окружењу Сила Осовине.
У Бечу 25. марта 1941. долази до потписивања протокола између Краљевине Југославије и нацистичке Немачке о проласку немачких и италијанских војних трупа кроз југославенску територију. То је међу патриотским снагама југославеснке краљевине протумачено као издаја...
"Боље гроб него роб! Боље рат него пакт!"
Британски, али и совјетски обавештајци већ 27. марта 1941. године у Београду организовали Војни пуч и демонстрације, тако да је збачено намесништво које је предводио кнез Павле, а на престол доведен малолетни краљ Петар II Карађорђевић.
Немачки канцелар Хитлер је променио планове, те је оружане снаге планиране за напад на Грчку, преусмерене су на Краљевину Југославију. Та злочиначка акцја је названа "Операција 25".
Тако је 6. априла 1941. године отпочео силовит напад нацистичке Њемачке и фашистичке Италије, заједно са њиховим савезницима (Мађарском, Бугарском, Албанијом и Румунијом), који је 17. априла 1941. довео до слома Краљевине Југославије, а југославенска територија је раскомадана.
Окупаторска подела Краљевине Југославије
Највећи дио је припао Независној Држави Хрватској (Загорје, Славонија, Лика, Кордун, Банија, Горски Котари, Босна, Босанска Крајина, Срем, дио Далмације и Херцеговина), Црна Гора је окупирана од стране Италијана који су поставили марионетску Владу. Бачка је окупирана од хортијеве Мађарске, Банат је стављен под управу "Фолксдојчера" ткз. Дунавски Њемци, који је припојен Србији али са посебним статусом.
Јужни дио Тимочке Крајине и Вардарске Македоније су потпале под бугарске окупаторе. Косово и Метохију су окупирали албански балисти. Србија је имала квислиншку Владу коју је предводио генерал Милан Недић, у којој су нацисти спроводили геноцидно правило: "Убити 100 Срба за једног Немца и 50 Срба за рањеног Немца".
Врло брзо се након Априлског рата народни отпор разбуктавао, тако је дошло до устанка који је имао два предзнака, један четнички односно ЈВуО, а други партизански односно НОП.
АГРЕСИЈА
Краљевина Мађарска је 20. новембра 1940. године потписала приступање Тројном пакту, а 12. децембра исте године Уговор о вечном пријатељству са Краљевином Југославијом, али је то погажено само пет месеци касније.
Средином априла 1941. године мађарске трупе скупа са Немачком и њеним сателитима крећу у агресију на југославенску територију у злочиначкој операцији која је носила кодно име "Операција 25". Територија Краљевине Југославије је подељена, а Мађарској је припала Барања и Бачка.
Војска Краљевине Југославије је пружила слабашан отпор јер су агресори били и бројчано и технички далеко надмоћнији, а међу Југославенском војском је владало издајство и дезертерство словеначких, хрватских и муслиманских (под)официра. Војници који су преживели заробљавање повлачили су се ка Београду и Шумадији.
У тој операцији напада на југославенску краљевину учествовао је Четврти мађарски корпус којим је комадновао генерал Ласло Хорват, у склопу III мађарске армије којом је заповедао генерал Елмер Горонђ-Новак.
Док је наређење за напад издао начелник Генералштаба Краљевине Мађарске - Хенрик Верт. Он је тражио од Владе дозволу да се на новоосвојеним подручијима заведе војна управа. Тако је и учињено, а на чело те војне управе постављен је искусан генерал Бела Новаковић.
Одмах по уласку тзв. Хортијеваца, њих око 80.000 војника је 11. априла 1941. године ушло у сва места Барање и Бачке, као што су: Бели Манастир, Јагодњак, Дарда, затим Сомбор, Суботица, Нови Сад, Врбас, Србобран, Бачка Топола, Кула, Бечеј, Апатин, Жабаљ, Тител, Бачка Паланка, Бајмок, Бач, Змајево, Црвенка, Кљајићево, Гајдобра, Бачки Брестовац, Стапар... кренула је пљачка имовине Срба и Јевреја, прогон и убиства православних свештеника, бивших Солунаца, чланова Соколских друштава. Заправо сви они који су могли на било који начин да пруже или организују покрет отпора нашли су се на листи за одстрел.
Резултат мађарских чишћења у Сомбору
Локални Немци (Фолксдочери) и Мађари који су живели у Бачкој су помагали тзв. Хортијевцима у сламању отпора југославенске краљевске војске и успостављању окупационе власти.
Према истраживањима историчара након рата, сматра се да су Мађари у Бачкој и Барањи убили најмање 3.000 Срба, у том првом удару односно априлским борбама, хапшењима итд. Касније се та бројка жртава само повећавала.
ОКУПАЦИЈА
Само у Бачкој мађарске окупационе власти су имале око 35 логора који су служили за привремену интернацију и касније одвођење Срба марвеним вагонима у југо-западне делове Мађарске, где су се налазили концентрациони логори за мучење и убијање људи.
То су били Барч и Нађкањижа, а Шарвар је сматран за најозлоглашенији међу њима. Сматра се да је током 3.5 године одведено у Мађарску најмање 20.000 Срба са подручија Барање и Бачке. Биле су то читаве породице одвођене у те казамате смрти.
Свилара у Шарвару у којој су били заточени Срби
Проглас мађарских окупационих власти био је такав да свако ко је дошао да живи на тим територијама после 31. октобра 1918. године мора истог момента да се покупи, остави све што има и напусти "мађарску земљу"... Тако су многе фамилије депортоване у Срем и Шумадију, а дешавало се управо да их хрватски фашисти из Срема, који је био део Независне Државе Хрватске враћају у Бачку.
Формално је мађарска скупштина 16. децембра 1941. године прогласила анкетирања Бачке и Барање у уставно-правни поредак Краљевине Мађарске, односно цивилне власти су преузеле управу над тим територијама наредних дана. Србски језик и ћирилично писмо су забрањени, а из јужних делова Мађарске је сиромашно становништво довођено у Бачку и Барању, те се усељавало на имања Срба и Јевреја.
У августу 1941. године покренут је слабашан отпор 12 локланих НОП југославенских комуниста са Тозом Марковићем, а најјаче групе су биле у Новом Саду и Шајкашу. Ови одреди су током 1941. имали око 120 саботажа и диверзија.
Немачка 704. и 714. СС дивизија су послате да угуше тај отпор што је учињено за пет месеци. Због специфичности геостратешких одлика Бачке и Барање окупаторима је било лако да пребацују своје трупе и да брзло елиминишу устанике.
У низу полицијских акција и пресуда мађарских преких судова у Бачкој је, од јуна 1941. до октобра 1942. године, убијено око 350 чланова КПЈ и око 5.000 родољуба и антифашиста. Међу народом је остала позната злочиначка акција Новосадска рација из јануара 1942. године, када је више хиљада Срба и Јевреја са јужнобачког округа убијено.
Тек средином 1943. године се обнавља покрет отпора у Барањи и Бачкој, који је опет био слабашан до пролећа 1944. године, када наступа реорганизација по налогу Врховног штаба ПОЈ.
ОСЛОБАЂАЊЕ
Крајем лета 1944. године нагло се буди покрет отпора у Бачкој и Барањи, јер је Црвена армија са својим трупама приближавала се југославенско-румунској граници и ту започиње наредних месеци велика офанзива и уништавање мађарско-немачких окупаторских јединица.
Током зиме 1944-1945 поред Црвеноармејаца и партизанске снаге се прикључују борбама у северо-источним деловима земље, тако да је након Батинске битке која је завршена 20. марта 1945. године ослобођено читаво подручије Барање, а три месеца раније и Бачке.
Борци ПОЈ уочи поласка на Батину 1944.
Многи Мађари и Фолксдојчери су у страху од могуће освете напустили своје куће и повукли се са немачким ратним јединицама из "Групе Е". Они су ишли ка Берлину и Минхену.
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
У већем броју случајева злочини и стратишта Срба у Барањи и Бачкој су обележени споменицима. Југославенска државна комисија за испитивање ратних злочина је делимично успела да попише имена жртава са овог подручија Бачке и Барање 1947. године.
После рата је публиковано много књига и направљено неколико документарних филмова са овом тематиком.
Мађарске власти су након Другог светског рата одбијале да изруче злочинце који су познати именом и презименом да су на територији окупираних делова југославенске краљевине починили ратни злочин тј. злочин геноцида.
ЗАКЉУЧАК
Окупација Барање и Бачке је само једна карика у геноцидном ланцу који се обрушио на Србе током Другог светског рата од стране мађарских фашистичких снага.
Војно-полицијски одреди ткз. Хортијевци су спроводили политику руководства из Будимпеште у циљу етничког чишћења и жеље да се територијалне промене врате на оно што је било пре Првог светског рата тј. до новембра 1918. године. Они своје намере нису крили, а имали су свакако помоћ од Трећег Рајха. То им је била награда за учешће у "Операцији 25".
Југославенске власти су само у Новом Саду достојно обележиле на Дунавском кеју споменик жртвама јануарске Рације, остала места или нису имала обележја или је то било недовољно да укаже будућим поколењима на страшан терор који је владао у Барањи и Бачкој. Туђманов режим у Хрватској је дведесетих година многе споменике из Другог светског рата уклањао јер су подсећали на фашистичка злодела.
Остаје нејасно како су Броз и његови следбеници дозволили да велики број мађарских зликоваца не буде испоручен у Југославију где би им се судило за злочине протв човечности... заправо то је урађено у малом броју случајева.