Максимилијан Чичерић (1865-1948) је мађарски генерал који је био активан учесник Првог свјетског рата на мјесту начелника штаба Пете армије Војске Хабзбуршке монархије.
Јединице аустроугарске Пете армије су током љета и јесени 1914. године извршиле инвазију на Краљевину Србију и учествовале у свим важним операцијама: Церска, Дринска и Колубарска битка.
У србским земљама: Подриње, Посавина, јадарско-колубарски дио... Чичерићеви бојовници су оставили крваве трагове јер су учествовали у покољима над Србима цивилима: паљене су куће и љетнина, вршена су масовна убиства, жене и дјевојке су силоване. Направљен је незапамћени помор који је имао све елементе геноцида. Такође, мноштво Срба је одведено у концентрационе логоре: Јиндриховице, Омолуц, Велики Међер, Нежидер, Броумов, Ашах, Добој...
Након неуспјешног похода на Србију враћен је у Загреб гдје је за кратко био командант 13. хрватско-славонског корпуса, а 1917. године бива послат на Источни фронт гдје се заповједао 23. корпусом. Од прољећа 1918. године до краја рата бива на италијанском фронту, где се борио да Тирол остане у Аустрији.
Максимилијан Чичерић је био дио удруженог злочиначког подухвата који је осмиљшен у највишим круговима Бечког двора крајем 19. вијека. Ради се о германском продору на Исток (нем. Drang nach Osten), што је подразумјевало да јужне границе Хабзбуршке монархије буду на Босфору.
Након Великог рата и распада Аустроугарске остао је да живи деценијама у Бечу, одакле никада није испоручен Краљевини СХС због ратних злодјела које су починили његови пукови над цивилима. Тек у позним годинама долази да живи у Загреб, гдје је и умро новембра 1848. године.
ЖИВОТОПИС
Максимилијан Чичерић Басцани (нем. Maximilian Csicserics von Bacsány) је рођен 3. марта 1865. године у Араду, на сјеверу Баната (данашња Румунија). Тада је то био саставни део угарске краљевине у оквиру Црно-жуте монархије.
Поријекло
Родитељи Максимилијана су Мађари.
Школовање и каријера
Основну школу је завршио у родном мјесту, а гимназију је матурирао у Винковцима (западни Срем). Потом одлази на запад Моравске гдје је уписао вишу војну школу у градићу Храњице.
Војну академију је завршио у Нојштату, јужно од Беча (50 км), чувена Терезијанска академија. Августа 1884. године промовисан је у чин поручника.
Прво радно мјесто му је било у 38. пјешадијском пуку, гдје је остао неколико година. Чин мајора добија 1898. године и враћа се у Генералштаб. Маја 1902. године ванредно је унапријеђен у потпуковника и служба га распоређује у 46. пјешадијски пук. Генералштаб га шаље у војну мисију 1904-1905 на исток Русије.
Чин пуковника добија новембра 1905. године и постављен кратко за начелника штаба загребачког XIII корпуса. Потом бива враћен у Беч три године, а одатле иде у Галицију када постаје начелник штаба XI корпуса у саставу Треће армије Аустроугарске. Ту је добио и чин генерал-мајора 1911. године.
Постао је и директор Официрске школе 1912. године у Бечу све до средине 1914. године, када је прекомандован у Пету армију на мјесто начелника штаба.
ПРВИ СВЈЕТСКИ РАТ
Босанско-херцеговачки гувернер Оскар Поћорек је крајем 1913. године позвао престолонасљедника и надвојводу Франца Фердинанда у Сарајево како би надгледао маневарске вјежбе аустроугарске војске у источној Босни наредно прољеће. Тада је мала група револуционара чланова Младе Босне извршила атентат на Фердинанда и његову жену Софију 28. јуна 1914.
Кристална ноћ у Сарајеву: Срби су мета!
Бечком двору је то био одличан изговор да може да оптужи Београд пред свијетом да је умјешан у то и да покрене рат против Србије. Наредних дана почео је страховити терор не само у граду на Миљацки, већ у цијелој Босни и Херцеговини, а широм Аустроугарске је проглашена општа мобилизација. Уз Србију је одмах стао црногорски краљ Никола I Петровић и руски император Николај II Романов.
Поход на Србију
Врховна команда из Беча је послала крајем јула 1914. у Подриње и Посавину двије армије: Пету и Шесту које су скупа бројиле око 250.000 војника из свих родова: пјешадија, коњица, копљаници, артиљерија, инжињерија, ријечна морнаница. Максимилијан Чичерић је постављен за начелника штаба Пете армије којом је командовао генерал-потпуковник Либоријус Франк.
Чим су аустроугарски војници прешли на десну обалу ријеке Дрине и ступили на тло Краљевине Србије одмах су почели монструозни покољи над Србима цивилима: Љубовија, Лозница, Шабац, Зворник, Крупањ... Вршена су масовна убиства и вјешања без обзра на пол и старост, дјеца су набијана на бајонет, србска имовина (куће, штале, љетнина) се нашла у пламену, дјевојке и жене су силоване, стрељања су била у готово сваком насељу...
Аустроугарска недјела у Мачви 1914.
Обимну документацију о свим тим ратним злодјелима непојмљиве здравом људском уму сачинио је познати криминолог и форензичар др Рудолф А. Рајс, који је дошао у љето 1914. године у Србију на позив Владе Николе Пашића.
У оквиру Пете армије налазила се и злогласна домобранска 42. пјешадијска дивизија при загребачком XIII корпусу. Они су баш због својих иживљавања понијели титулу "вражија дивизија". Као припадници ове јединице били су: Мирослав Крлежа, Јосип Броз Тито, Славко Кватерник, Влатко Мачек... ликови који су касније у краљевској и социјалистичкој Југославији били на високим државним функцијама.
Крајем августа 1914. године Друга армија Војске Краљевине Србије (ВКС) под заповједништвом генерала Степе Степановића на планин Цер односи одлучујућу побједу и гони аустроугарске војнике према Босни.
Аустроугарски трио снова 1914.
Ипак, Поћорек наређује нови удар почетком септембра 1914. овај пут преко планине Гучево и Мачкова камена (Јагодња) гдје су аустроугарски бојовници остварили пирову побједу. Србска војска се повукла за кратко, али непријатељи нису имали снаге за даљи напредак. Усљедило је прегруписавање и двомјесечна пауза са мањим окршајима.
Средином новембра 1914. долази до трећег великог удара на Србију, када почињу жестоке борбе у долини Колубаре са великим жртвама на обје стране. Срби су хиљадама жртава одбранили брдо Човка код Лазаревца... Поћорек успјева да освоји 1. децембра Ваљево и Београд. Наредни дан је уприличена парада и славље, а телегам са радосним вијестима је послат у Беч уз коментар да је питање сата када ће Србија бити капирулирати, а они наставити даље ка Нишу и Скопљу.
Генерал Чичерић је тада био награђен са чином подмаршала (маршал је војвода).
Дош'о Шваба све до Раље, а од Раље никуд даље
Ситуација у србској војсци је била врло тешка и крајње озбиљна. Врховна команда ВКС на чело Прве армије поставља домишљатог генерала Живојина Мишића који је одмах одвојио своје борце из широке фронталне борбе јер је схватио проблеме и почео са ријешењима. Ујутро 3. децембра креће силовити контранапад Мишићевих ратника на Сувобору и Рајцу који су пробили фронт на неколико мјеста и јуришали на аустроугарске одреде који су се заглавили у блату на десној обали Колубаре. За само 11 дана љутих борби Поћорек наређује повлачење ка Босни јер је пријетило тотално уништење његове двије армије. Повукли су се у хаосу и нереду.
Крајем децембра 1914. генерали Оскар Поћорек и Либоријус Франк су позвани у Беч на рапорт гдје су смјењени, а почетком наредне године и пензионисани.
Источни фронт и Италија
Априла 1915. године, Максимилијан Чичерић бива прекомандован на Источни фронт гдје добија заповједништво над 14. пјешадијском дивизијом Друге армије. Са њима је учествовао током љета у бици код Горлица и Тарнова (данашња Пољска), гдје су имали великог успјеха против руске војске.
Средином 1916. године Чичерић постаје командант хрватско-славонског 13. корпуса, гдје је замјенио генерала Адолфа Ремена. Ту се задржао годину дана, када преузима команду 23. корпусом од генерала Шенка. Ратовао је на сјеверу Апенинског полуострва 1917. гдје је у првој бици код Кобарида, када су остварили велики успјех и потиснули Италијане све до Тревиза, уз велики број заробљених војника (око 250.000). Наредне јесени Италијани уз помоћ Француза и Енглеза остварују велику побједу на ријеци Пијави и тиме наносе Аустроугарској велики пораз 3. новембра 1918. што је условило и њен распад наредних дана.
НАКОН РАТА
Почетком јануара 1919. године Врховна команда аустријске војске је пензионисала Максмилијана Чичерића, па је он деценијама живио у Бечу.
Задњих година, када је већ остарио преселио се у Загреб и ту је и умро 8. новембра 1948. у 84 години живота.