Бобан Миленковић из Врања, који је у пролеће 1999. године заробљен од албанских терориста и од 13. априла до 18. маја био у логорима у Албанији и у тајном затвору у америчкој и НАТО бази у Манхајму у Немачкој, и његов колега из ћелије истог казамата Шефко Таировић, војник заробљеник из Ниша, имали су среће да им се после двадесетодневног мучења, физичке и психичке тортуре укаже зрачак наде. Наговештена им је слобода.

Али, није ишло лако - прича Миленковић.

Сведоци најстрашнијег насиља деведесетих: Шефко и Бобан

- Када су нам македонски преводиоци рекли да смо у америчком затвору у Немачкој било ми је мало лакше, али стрепња није нестала. Иако су са мном много хуманије и људски поступали, добијао сам воду и храну, иако није било батина каквим сам мучен и малтретиран првих дана у заробљеништву, стално сам имао осећај да су и терористи ОВК ту негде близу, мислио да сам да сам и даље у шиптарским рукама.

Никако нисам могао да се ослободим страха, јер ми је пре тог лета авионом у непознато неколико пута нож држан под грлом, а цев од пиштоља набијана у уста. Сазнање да сам у Немачкој донело је олакшање, али неизвесност је потрајала још неколико предугих дана, све до тренутка када су ми македонски преводиоци рекли, наравно у великој тајности, да су на југу Србије према граници са Македонијом заробљена тројица америчких пилота и да се воде тајни преговори са нашим властима о размени. Да Шефко и ја будемо размењени за Американце...

Тада се и престало се саслушавањем српских војника заробљеника, али њима и даље није дозвољаван никакав контакт са Србијом, родбином, с било ким.

Даноноћно исчекивање

– Написао сам пет писама родитељима, јер су ми из Међународног Црвеног крста обећали да ће их проследити у Врање, да ће обавестити моје родитеље да сам жив. И чекао. Нисам спавао ни дању ни ноћу, све се претворило у ишчекивање. Онда је једног дана дошао официр у пратњи двојице војника и донео Шефку и мени наше војничке униформе. Ништа није рекао, само нам их је бацио и затражио да му вратимо затворска одела. Кад смо се пресвукли, одвели су нас у просторију где су били неки високи официри, били су ту и Македонци.

Поново је почело испитивање, уз увреде и понижавања, као да нисмо људи него животиње. На крају један од њих рекао да ће нас пустити. Али, уопште нису помињали пребацивање у Србију, већ су нам нудили да останемо у некој од земаља Западне Европе, коју сами изаберемо, да нас пребаце ако хоћемо у Јужну Америку. Стално су понављали да је сулудо да се враћамо у Србију, где је рат, где се гине, где људи и објекти страдају свакодневно под бомбама.

Ни Шефко, ни ја нисмо пристали. Тражили смо само да нас пребаце у Србију.

Наставак у Београду

Бобан Миленковић и Шефко Таировић су авионом пребачени из базе у Манхајму до аеродрома у Будимпешти, а потом војном кампањолом до југословенско-мађарске границе, код Суботице.

– Кад сам угледао таблу с натписом СР Југославија мислио сам да ћу да пресвиснем од среће. Понадао сам да ћу већ истога дана стићи у Врање, да загрлим мајку и оца, две моје сестре. Али, преварио сам се. Одвезени смо у Београд и, мислим да је то била служба Државне безбедности, право на саслушање. Нисам могао да верујем. Опет све испочетка.

Сада су ме саслушавали наши људи, али нисам могао да схватим зашто. Тражили су да им испричам шта сам признао, које сам војне тајне и појединости признао. Понављао сам да нити сам нешто признао, нити сам било шта знао да бих био од користи онима који су нас мучили у затвору. Један од оних који су ме тога дана, али и сутрадан саслушавали понављао ми је као папагај: "Имам ја све информације о томе шта си причао, обавестили су нас о твом понашању... Само ти мени испричај све по реду."

Чувала их Војна полиција

Када су видели да немам шта да признам и причам, одвезли су нас у хотел "Бристол", где смо преноћили. Молио сам, преклињао да ми омогуће телефонски разговор с родитељима. Нису дозвољавали. Испред врата наше собе била је постављена војна и полицијска стража. Сутрадан су нас опет испитивали целог дана, а увече поново одвели у "Бристол".

Наредног дана, међутим, одвезли су нас до аутобуске станице у Београду, купили нам карте, тутнули у руке потврде да смо преузети као заробљеници и дали објаве да можемо да путујемо, Шефко до Ниша, ја до Врања.

На аутобуској станици у Нишу последњи пут сам видео Шефка. Испричао ми је да ће вероватно када се опорави отићи у иностранство, имао је браћу на Западу. Поздравили смо се, загрлили...

Пакао дуг 38 дана

Тог, 21. маја 1999. године, тачно после 38 дана проведених у заробљеништву и путовањима од Кошара до Тиране, потом за Немачку, па Будимпешту и пребацивања у Србију, Бобан Миленковић коначно је стигао у своје Врање.

– Кад сам се појавио у дворишту зграде где су становали родитељи и сестре, као да се појавила авет. Био је то прави шок за мајку Мирославу, оца Драгољуба, сестре Данијелу и Габријелу, за родбину, суседе...

Нисам ни знао да су ме они већ оплакали и прежалили, да им је из моје јединице јављено да сам убијен. Једва да сам схватио шта се збива. Мајка и отац су непрестано плакали. Сазнао сам касније да је један мој колега из јединице својој мајци јавио да сам нестао на Кошарама, а она је позвала моју мајку и рекла јој да сам убијен.

Узалуд су моји родитељи, док се нисам појавио жив пред кућом, обијали прагове и обилазили војне и друге органе, Црвени крст, међународне хуманитарне организације и тражили бар некакав траг о мени. Ни од кога нису добили ниједну информацију.

Писма "остала" у војном одсеку

Бобанови родитељи нису добили ниједно писмо из Немачке!?!

– Ни данас не могу да схватим ко је, зашто и из којих разлога сакрио моја писма. После два дана одмора код куће отишао сам на прегледе код неуролога, неуропсихијатара и психолога. Сви су ми препоручивали најмање два месеца одмора. Уместо тога већ после десет дана, 31. маја – иако сам био исцрпљен и у Врање сам се вратио са 15 килограма мање него што сам имао када сам отишао у војску, иако се нисам опоравио – добио сам хитан позив из Војног одсека.

Отишао сам тамо и наређено ми је да морам да дослужим војни рок. Поштеђен сам толико што ме нису послали на ратиште, остао сам у Војном одсеку...

И, једног дана, док сам спремао ормар у једној канцеларији, пронађем пакет који је однекуд донет дан раније и у њему сва моја писма која сам писао родитељима. Стигла су значи писма у Србију и Врање, али неко је одлучио да се не испоруче мојим родитељима. Тужно, заиста немам речи.

Уместо радости долази туга

Бобанови родитељи Драгољуб, рођен 1949. године и мајка Мирослава рођена 1951. године, дотле здрави и у пуној снази, тешко су поднели све што се догађало са њиховим сином. И информације да је убијен, и неверица, неизвесност уз наду да ипак није тако, лутање од служби до службе војске и државе да макар нешто сазнају, све то се веома лоше и трагично одразило по њихово здравље.

– Отац је већ после неколико месеци након престанка бомбардовања доживео излив крви у мозак, и убрзо преминуо. Било је то на почетку 2000. године. Остао сам сам са млађом сестром и мајком која се у међувремену тешко разболела. Старија сестра се била удала.

Оженио сам се Далиборком, добили смо кћер Емилију, која сада има четири године. Недуго после моје женидбе умрла је и мајка. Живим у кући који смо саградили, са супругом, кћеркицом и сестром Габријелом од 23 године, студентом...

У потрагу за правдом

Одлучио је Бобан Миленковић да прекине скоро осмогодишње ћутање. Да исприча шта му је живот донео. И решио – да потражи правду.

– Надам се да ће и Европски парламент у Стразбуру, и Брисел, и сви други фондови за хуманитарно право, одбори за људска права, невладине и друге хуманитарне организације схватити шта се све радило, а можда и сада ради на тлу Европе. И да нас заштити.

Нас недужне, криве једино због тога што смо Срби. Да нас, који смо прошли пут до пакла и назад и остали живи, да бројне мртве војнике и цивиле убудуће заштити од те велике америчке и сваколике друге развијене и лажне демократије, која зна само за језик насиља и оружја.

Да, ако ништа друго, кажу свету ко је у пролеће 1999. године под крилима тог "Милосрдног анђела" био жртва...

Тома Тодоровић
Извор: ПОЛИТИКА
20.02.2007.