Злочин у Мурину је назив за монструозни злочин који су починили авиони НАТО пакта када су 30. априла 1999. године стравично бомбардовали србско село Мурино, општина Плав на сјевероистоку Црне Горе.
Том приликом је убијено шесторо цивила, од чега троје дјеце млађе од 14 година. Рањено је осморо Срба, цивила.
НАТО пакт је гађао овом приликом цивилне циљеве, односно друмски мост на ријеци Лим, а да у непосредној близини није било никакавих легитимних војних циљева. Лимски мост је оштећен али није срушен, али поред тога гранате су пале на погон текстилне индустрије у близини Лимског моста, Дом културе, стари хотел, мала продавница мјешовите робе...
Мјештани Мурина сваке године 30. априла обиљежавају на достојанствен начин погибију својих Мурињана. Власти у Црној Гори већ годинама игноришу породице жртава јер им ратни злочини над цивилима сметају приликом евро-атланских интеграција.
Први и једини пут да је неко од највиших државних функционера посјетио Мурино и одао почаст жртвама НАТО агресије је било априла 2021. године. Тада је вијенац на спомен-обијљежје положио премијер Здравко Кривокапић.
ПРЕТХОДНИЦА
Савезна Република Југославија (1992-2003) је трећа јужнословенска држава, која је настала крајем априла 1992. током разбијања друге Југославије, проглашењем Устава на Жабљаку, од стране делегата Србије и Црне Горе.
У то време на простору авнојевксе Хрватске се водио жестоки рат између хрватских снага и крајишких Срба, који су већ формирали Републику Српску Крајину.
Док је у Босни и Херцеговини, већ почео крвави рат између Срба и муслимана и Хрвата. Ратови на простору западно од реке Дрине су завршили у јесен 1995. године, када је у савезној америчкој држави Охајо, потписан Дејтоснки мировни споразум.
Одмах након тога америчке војне фирме почињу да активно помажу албанске сепаратисте са Косова и Метохије, тако што су оснивали терористичке кампове у Републици Албанији, дајући им оружје и логистику. Тако је настала албанска ткз. ОВК, чији су припадници после илегално убацивани на територију СР Југославије, са циљем пљачке, шверца, дестабилизације мира и безбедности, провоцирајући са Полицијом и Војском Југославије сукобе већих размера.
У пролеће 1998. сукоби између албанских терориста и припадника југославенске војске и полиције постају све чешћи и жешћи, што се врло брзо претворило у отворени рат, са великим губицима на обе стране. Албански терористи су имали цело време подршку Запада.
НАТО пакт је стално претио да ће се укључити у те сукобе и да Београд мора да смањи број војника и полицајаца на Космету, да би се избегла њихова "интервенција".
У јесен 1998. године НАТО пакт почиње да довлачи своје војнике и технику у Вардарску Македонију и Републику Албанију, а некаквим споразумом "Милошевић-Холбрук" 13. октобра 1998. године избегнута је агресија на Србију и Црну Гору.
Наредне године, 15. јануара 1999. у косметском селу Рачак, општина Штимље, долази до сукоба припадника Полиције Србије и албанских терориста, које су западни медији фалсификовали, тако што су лажно извештавали по налогу Виљема Вокера, шефа ткз. Косовске веривикационе мисије, како су наводно србски полицајци побили албенске цивиле.
Вокер дошао да лажира извештаје
Управо тај случај је био окидач за агресију и бомбардовање Србије и Црне Горе 1999. што је покушано избећи у француском дворцу Рамбујеу некаквим преговорима представника Владе Републике Србије и косметских Албанаца. Како ни то није успело, амерички генерал Весли Кларк је наредио бомбардовање, односно покренуо геноцидну акцију "Милосрдни Анђео"...
Ситуација у Плаву
Плав је мала варош на сјевероистоку Црне Горе, која се налази у подножију планинској вијенца Проклетије, на ријеци Лим. Надморска висина Плава је 1.065 метара. Клима је континентална тј. планинска, па су овдје дуге и оштре зиме, а љета су кратка и сушна.
Трагови људске културе говоре да су овај крај насељавали Илири, антички Грци и Римљани. Јужни Славени потискују романско становништво у овом дијелу Балкана и стварају своје државе. Србски обласни господари који су под својом надлежношћу имали и Плав јесу: Војислав Војиновић, Никола Алтомановић и Вук Бранковић... Прије него су Турци османлије загосподарили овим крајевима Плав се нашао у саставу србске деспотовине.
У 16. вијеку Плавски вилајет био је под управом Скадарског санџака... да би касније прешао у надлежност Пећког санџака. Плав са околином улази у састав Књажевине Црне Горе 1878. године. Да би само двије године касније црногорски владари мјењали Плав и Гусиње за Улцињ. Касније, током Балканских ратова 1912-1913 црногорска војска потискује 19. октобра 1912. године турске чете са Ђевојачког крша и тако је Плав поново у црногорским рукама.
Након Првог свјетског рата 1918. године Плав је приликом стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца потпао под Зетску бановину и тако је било све до 1941. када италијанска фашистичка војска помаже оснивање Велике Албаније, гдје улази и Плав. Албански балисти чине страшне злочине над Србима и православним светињама. Основан је и Плавски логор.
Од 1945. године Плав је остао у саставу СР Црне Горе. Ово је крај богат природним изворима воде, шумама.
Песажи са Плавског језера
Према попису становништва 1991. године Мурино је имало 538 становника, од чега је 95% србске националности.
ЗЛОЧИН
Био је четвртак 30. април 1999. године 14:30 сати... Системи за ваздушну узбуну су заказали у Мурину.
Авиони НАТО пакта су злокобно надлетили изнад ријеке Лим. Чули су се заглушујући звуци, одјекнуле су детонације и бомбе су погодиле "циљеве".
Погођен је мурински Дом културе, стари хотел и основна школа "Петар Дедовић". У тој школи, као и свугдје на територији Црне Горе одвијала се настава... иако се знало да је Црна Гора, баш као и Република Србија изложена НАТО агресији. Заправо Министарство просвјете по налогу црногорске Владе је издало наређење да све школе морају да несметано раде.
Погођена је и једна мјесна продавница мјешовите робе у којој су се налазила мала дјеца: Оливера Максимовић (13), Јулијана Брудар (10) и Мирослав Кнежевић (13)... Дјевојчице су дошле у продавницу да купе шећера, да им бака умјеси колаче. Недалеко те продавнице ишле су још двије дјевојчице чије су сестре смртно страдале у тој продавници. Оне су каскале за њима и тако пуком срећом остале живе. Тијела Оливере, Јулијане и Мирослава била су раскомадана.
Десет дана након овог првог бомбардовања Мурина... Авиони НАТО пакта су поново напали Мурино и уништили, тј. срушили Лимски мост у Мурину.
ИМЕНА ЖРТАВА
Тог дана смртно су настрадали Срби цивили:
- Мирослав Мишо Кнежевић, од оца Мирка и мајке Момирке рођен 6. децембра 1985. године
- Оливера Оља Максимовић, од оца Миливоја, рођена 12. јула 1988. године
- Јулија Јуца Брудар, од оца Бранка, рођена 5. октобра 1989. године.
- Вукић Вулетић, радник школе, стар 56 година.
- Манојло Коматина, пензионер, стар 72 године.
- Милка Кочановић, домаћица, стара 69 година
Мурински анђели: Мирослав, Јулија и Оливера
Док су рањени слиједећи цивили:
- Жељко Белановић,
- Светлана Зечевић
- Тина Миловић,
- Мирко Шошкић,
- Данило Јокић,
- Васко Чејовић,
- Слободан Миросављевић
- Славко Мирковић.
СВЈЕДОЧЕЊА
Маријана Брудар, самохрана мајка данас живи у Београду, ради у Поштанској штедионици... мајка настрадале Јулијане о том морбидном злочину казује слиједеће:
- "Моja Jулиja кaо дa je прeдосeтилa штa ћe сe догодити. Кaдa сaм je из Приштине, која је даноноћно била под ваздушном опасности, послaлa у Мурино код баке, нисaм сe ни поздрaвилa право сa њом, глeдaлa сaм сaмо дa што прe крeну, пa ћeмо сe видeти нaрeдних дaнa. Онa сe врaтилa и рeклa: Мajко, ниси мe пољубилa. Нисaм ни слутилa дa je то послeдњи пут кaдa ћу je видeти.
Јулијана је била плaвокосa, мeкa кaо пaмук, могaо си дa je обликуjeш по жeљи, увeк вeсeлa и нaсмejaнa. Eнeргично дeтe. Од тог дaнa чeсто имaм кошмaрe, сaњaм дa ми нeко киднaпуje друго дeтe. Пробудим сe и мислим дa je живa. Дуго нисaм моглa дa прихвaтим дa моје Јуце вишe нeмa. Рeтко глeдaм тe стaрe фотогрaфиje и трудим сe дa нe дирaм у болнe успомeнe. Морaм дa нaстaвим дa живим, због млaђe ћeркe Теодоре и њeног дeтeтa, због мajкe, сeстрe и других људи коjимa пуно знaчим...
Где год да сам закуцала на врата, да потражим помоћ само сам наилазила на равнодушност и неразумевање. Нисам добила чак ни топлу реч утехе...
Моја сестра Гордана Максимовић, која данас живи Нишу, тог дана је изгубила старију ћерку Оливеру...
Оља је била весела девојчица која је ишла у 4. разред. Волела је да пева, највише изворне косовско-метохијске песме...".
Мирко Кнежевић, отац малог дјечака Мирослава казује на глас:
- "То је био дан какав се ни у најстрашнијим морама не може видјети. Свог сина сам на обдукцији препознао по патикама. Тијело је било унакажено и непрепознатљиво...
Све је ових протеклих година казано, али коме? А шта рећи за нас рањене и наше убијене? Ништа...
Вријеме не може да залијечи наше ране, оне сваким даном боле све вишем, тим више што актуелна црногорска власт ни оком не трепну на ту трагедију, већ са злотворима иде руку под руку као с најрођенијем...".
Драгица Бошковић, сестра чији је брат Вулић настрадао у Муринском злочину 1999. године огорчено пита:
- "Да ли је ова држава била дужна да упозори људе на опасност? Или је њено наводно упозорење на опасност путем сирене у Плаву било довољно? Како је тај несрећни народ на мосту у Мурину могао да чује сирену у Плаву ако је удаљен 10км?
Нико не би желео да буде у ситуацији да мора ту врсту губитка да мери новцем јер такав губитак се ничим не може надокнадити, али то указује на однос државе према својим грађанима, невиним жртвама и њиховим породицама...".
Бранко Брудар, отац убијене Јулијане еволуцира сјећање на породичну трагедију у сузама:
- "Прво смо сви били у Приштини, а онда сам ја инсистирао да их склоним у Мурино, баш због тих честих бомбардовања Приштине, могућих напада…албански терористи харају градом…У Приштини смо боравили по подрумима и онда сам ја рекао породици, кад већ имамо могућност да одемо, да децу пребацимо тамо - моје две ћеркице, десетогодишњу Јулију и седмогодишњу Теодору и њихове две сестре од тетке - Ивану и Оливеру...
Имао сам јако леп осећај, мислио сам - сад може да се деси шта год, неће бити никаквог проблема. Мурино је једно тако безначајно место и деца су ми на сигурном. Ја сам спокојан отишао на положај, на сасвим други крај земље...
Другари из јединице су на радију чули да је бомбардовано моје мјесто Мурино. Шта тамо имају да гађају, мислим се... Ничег за њих тамо није било; ничег важног што би могло да привуче бомбе НАТО-а... Читаву ноћ сам провео слушајући радио...
Било је око 10 сати, 1. мај 1999. године. Новинари су већ дошли на место где сам ја био. Један колега је дошао џипом и возачем…тад' сам добио потврду вести да ми је ћерка убијена и њена сестра од тетке... Супруга је имала радну обавезу и морала бити у Приштини. Она је стигла прије мене у Мурино. Једва смо их сахранили јер су тијела била раскомадана...
Ево, колико је година прошло, а мени као да је јуче било...".
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
Влада Савезне Републике Југославије, којом је предсједавао Момир Булатовић изградила је у мјесту Мурино априла 2000. године, на прву годишњицу споменик настрадалим жртвама овог злочина над цивилима. А мјештани су наставили наредних година да обиљежавају сваке године посљедњег дана априла мјесеца сјећање на овај ужасан злочин. Представници НАТО пакта су мјештанима Мурина и породицама жртава су касније понудили извињење, али су Мурињани категорички одбили.
Мјештани Мурина су више пута предлагали да централни трг у њиховом мјесту понесе назив "Трг НАТО жртава", па су чак и таблу правили и постављали, што су одборници Општине Плав одбијали и таблу уклањали.
Парастос и историјски час
Иако црногорске власти које предводе Мило Ђукановић и Филип Вујановић окрећу главу од НАТО злочина који је почињен над цивилима Мурина 2018. године на 19. годишњицу злочина, овај споменик је посјетио руски амбасадор у Црној Гори, Алексеј Траковскиј са својом породицом.
Дешава се када парастос за Муринске жртве падне радним даном да директор основне школе забрањује одлазак ђака на исту, све по налогу властодржаца из Подгорице.
Породица Коматина је од Врховног суда Црне Горе добила пресуду по коме требају да врате држави 69.000 EUR на име исплаћене нематеријалне штете што је њихов члан настрадао у овом злочину.
Додатни бол породицама жртава представља кампања Владе из Подгорице која се залаже за улазак Црне Горе у Северноатлански савез, чији су авиони и починили овај страшан злочин посљедњег дана априла мјесеца 1999. године.
Када је августа 2020. године дошло до политичке промјене власти, наредно прољеће премијер Здравко Кривокапић је посјетио Мурино и положио вијенац на споменик НАТО жртвама. Било је то први и једини пут да неко од највиших црногорских државних функционера посјети ово мјесто.
ПУБЛИКАЦИЈЕ
О Муринскском злочину снимљен је један документарни филм од стране РТС поводом 20. годишњице тог злодјела. Али није написана ниједна књига.
У колективном сјећању Срба овај монструозни злочин не заузима одговарајуће мјесто у култури сјећања, што показује да постоји реална опасност од понављања геноцида.
ЗАКЉУЧАК
Мурински злочин није усамљени случај убијања цивила од стране НАТО авијације током агресије под шифрованим именом "Племенити наковањ", већ само једна карика геноцидног ланца који се обрушио на Србе током варварског бомбардовања Србије и Црне Горе.
Северноатлански савез је често под изговором тражења војних циљева, уствари намјерно гранатирао цивилне. При чему су цивилне жртве лицемјерно проглашаване "колатералном штетом". Ниједна чланица УН нити Европске уније није дигла глас против убиства цивила, односно да се зауставе "хумане бомбе" на једну суверену европску земљу.
Нико од учесника овог крајње морбидног убиства дјеце није одговарао. Хашки Трибунал се изјаснио да "није надлежан" за суђење војницима САД и Велике Британије, пошто њихове земље финансирају тај исти суд.
Оптужница против злочинаца никада није ни подигнута, јер доктрина ДПС странке коју је деценијама водио Мило Ђукановић послушник Запада је радила на томе да се ово злодјело сакрије и да се не смије помињати јавно, јер су водили политику евро-атланских интеграција, односно увођења Црне Горе у НАТО пакт и Европску унију, па им је "Случај Мурино" сметао у томе.
Црна Гора је маја 2006. године се одвојила од Републике Србије и постала самостална држава. Већ 2017. црногорска Влада ставља потпис на приступницу НАТО пакту у Вашингтону. Ово је урађено без референдума, односно воље народа, јер се већи део грађана противио оваквој одлуци.