Томислав Мерчеп (1952-2020) је хрватски политичар и генерал, који је био активан учесник разбијања Југославије и ратова на тлу исте током посљедње деценије 20. стољећа.
Током грађанског рата у Хрватској 1990-их година био је комадант специјалне јединице при МУП Хрватске "Јесење кише", која је служила за тихе ликвидације Срба у урбаним насељима, са циљем застрашивања и етничког чишћења. Одговоран је за бројна убиства Срба у Вуковару и околини, као и масовна убиства и пљачке Срба у Пакрачкој пољани, Госпићу, Кутини, Загребу и др.
Правомоћно је осуђен за ратне злочине над Србима цивилима током рата на територији бившег југославенског простора.
Не само да је хрватски државни, војни и полицијски врх био упознат са његовим недјелима, већ и америчка обавештајна служба сачнила један документ на неколико страница у коме постоји аутентичан запис у ратним злодјелима.
Имао је неколико суђења и на посљетку је осуђен у фебруару 2017. године на седам година затвора од хрватског Врховног суда.
Умро је у Дугој Реси код Карловца 17. новембра 2020. године после дуже болести. Сахрањен пар дана касније на загребачком Мирогоју.
ЖИВОТОПИС
Томислав Мерчеп је рођен и одрастао у Борову Насељу (индустријска четврт града Вуковара). Отац му се звао Лука, а мајка Зорка.
Средњу и Вишу грађевинску школу је завршио у Вуковару. Његова породица се доселила још крајем Другог свјетског рата у Борово из западне Херцеговине. Борили су се у оружаним формацијама клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске, односно на страни Хитлерове коалиције.
Заправо, постојала је једна од акција колонизације коју је водило режим Анте Павелића, са циљем похрваћивања Источне Славоније, тако што су вишедетне породице довођене на простор западног Срема и Славоније.
Када је почетком 1971. године у Хрватској бунуо хрватски проусташки покрет "МАСПОК" (Хрватско прољеће), Томислав Мерчеп као омладинац је имао запажену улогу у том покрету. Јавно се истицао са својим шовнинистичким понашањем и мржњом према Србима.
Прије него што је ступио у партију Хрватску Демоктратску Заједницу (ХДЗ), радио је као инжењер у вуковарском предузећу "Грађевинар".
ПОЛИТИЧКА КАРИЈЕРА
Као кандидат ХДЗ-а је на првим локалним вишестраначким изборима април-мај 1990. године где је његова парија доживила убједљив пораз, јер су добили 26% гласова, а конкуренти Савез Комуниста добио је 64% гласова.
У општини Вуковар, а и целој држави СФРЈ је завладала велика економска криза, која је доприњела његовим шовинистичким акцијама и непријатељском дјеловању против Срба и државе Југославије.
Почетак кавге: Борово Село, мај 1991.
У августу 1992. године се опет кандидује као народни посланик ХДЗ у хрватском Сабору, али је добио јако мали број гласова и доживио велики пораз. Сљедеће 1993. године успио је ући у Жупанијски дом.
Крајем 1996. године долази до непремостивих разлика између Мерчепа и Фрање Туђмана, који га је оптужио за стварање тајних паравојних јединица, па је тако 1997. и сам Мерчеп ријешио да напусти ХДЗ и оформи своју партију - Хрватску Пучку Странку.
Мерчеп се кандидовао на хрватским предсједничким изборима 2000. и завршио је као шести на листи.
ЗЛОЧИНАЧКА ОДИСЕЈА
Крајем 1990. године окупља око себе групу сарадника: Бранимир Главаш, Благо Задро, Анте Врањковић, Мартин Сабљић и др... која је направила планове за ликвидацију Срба у Вуковару и дестабилизацију власти. Крајем фебруара 1991. Мерчеп са својим сараднциима у селу Богдановци постројава више од 2.000 Хрвата и подјељено им је оружје, које је хрватска Влада илегално увезла јесени 1990. преко Мађарске, Аустрије, Јадрана...
Тако се партија Савез Комуниста у Вуковару распала, а странка ХДЗ је на силу преузела власт, а Мерчеп ушао у вуковарску градску власт и постао секретар народне одбране (војни одсек).
Од 1. априла 1991. у Вуковару и околини почиње да се спроводи терор према србском становништву, као и онима који су били неопредељени по националној припадности. ХДЗ је била милитанта странка са опасним намјерама, јер су жељели самосталност Хрватске и етнички чисту државу. Почели су нестанци и убиства Срба скоро сваке ноћи у Вуковару. Минирани бу бројни локали и кафане чији су власници били Срби. Завладао је неописив страх и огромна напетост између Срба и Хрвата. Мерчеп је одмах оформио своју личну гарду - паравојне јединице, од којих су и Хрвати зазирали. Био је господар живота и смрти у граду на Вуки.
Средином септембра 1991. добија налог из Загреба да се повуче из Вуковара, што је он и учинио. Имао је оштру свађу са предсједником Хрватске Фрањом Туђманом. Почетком октобра 1991. и добија радно мјесто комаданта Јединице за посебне намјене при МУП-у Хрватске. Та јединица је носила назив "Јесење кише", а њен циљ је био застрашивање, убијање и пљачкање Срба циивила у авнојевској Хрватској. Неки од припадника његове јединице "Јесење кише" су касније ухапшени и признали су учешће у убијању Срба цивила (Синиша Римац, Миро Бајрамовић и др.). Међутим, касније су те оптужнице одбачене због процедуалних грешака и предсједник Фрањо Туђман је све припаднике одликовао.
Томислав Мерчеп је учествовао у нападу на касарну ЈНА "Станко Опсеница" у Госпићу, када је дошло до злочина који нису смјели бити снимљени камером.
Са својом јединицом "Јесење Кише" Мерчеп је 11. октобра 1991. основао концентрациони логор "Рибарска колиба" за мучење Срба цивила у Марином Селу. Већина ликвидираних и мучених Срба који су доведени у овај логор је са подручија Пакраца, Дарувара, Кутине, Бјеловара, Гарешнице, Мославине и Загреба. Сви који су доведени у овај логор су незаконито ухапшени и доведени без судског налога.
Новински чланци
Током 1990-их, поједини хрватски медији који су објављивали оптужбе против Томислава Мерчепа, највише сплитски Ферал трибјун, па су морали да плате казне након што су изгубили парнице за клевету.
Дана 1. септембра 1997. Ферал трибјун је објавио признање Мире Бајрамовића, члана паравојне јединице "Јесење кише". Бајрамовић је у том чланку експлицитно навео Мерчепа као свог комаданта одговорног за многа убиства и друге злочине као што је мучење који су припадници јединице, укључујући и њега лично, починили у Госпићу, Пакрачкој Пољани и Сланом. Томислав Мерчеп је истог дана приведен у истражни затвор, а сљедећег дана су још тројица припадника те јединице ухапшени. Мерчеп је порекао оптужбе.
Исте године у сплитском Ферал трибјуну појавио и повјерљиво писмо које је Марин Видић звани Били, бивши представник Владе СР Хрватске за Вуковар у августу 1991. године упутио највишим представницима тадашње власти (предсједнику Републике, премијеру, министрима одбране и полиције), али и неколицини опозиционих посланика (Ивици Рачану, Савка Дабчевић-Кучар, Дражену Будиши и Марку Веселици) упозоравајући на дјеловање одреда под командом Томислава Мерчепа.
Америчка обавештајна служба ЦИА је 19. октобра 1995. године сачинила један документ, тј. досије о Томиславу Мерчепу, који се налази у нашој архиви. Ту су тачно наведене његове злочиначке одисеје у Хрватској 1991-1995, односно ратни злочини и етничко чишћење србског становништва.
СУЂЕЊА И ОПТУЖНИЦЕ
У Загребу 11. децембра 2010. године је ухапшен због основане сумње да је лично и посредно преко своје јединице учествовао у убиствима и мучењу Срба цивила 1991. на подручју Пакрачке пољане, Кутине и Загреба.
Његово привођење у загребачку полицију спроведено је по захтеву државног тужилаштва неколико дана након што је на одјељењу судске медицине у Загребу идентификовано четрдесетак тијела ексхумираних на подручју Пакрачке пољане и других дијелова Хрватске за чије се ликвидације сумњичи јединица којом је Мерчеп руководио.
Истрага за ове злочине која је вођена пред Међународним судом у Хагу до 2006. године је препуштена хрватском правосуђу, па је оно, према ријечима Ивана Звонимира Чичка, предсједника Хрватског хелсиншког одбора, морало да достављени материјал прилагоди својим законима.
Фашистичке одоре поред Мерчепа
Против њега је подигнута оптужница због ратног злочина против цивила којом се по командној одговорности терети за ратни злочин убиства најмање 43 особе, међу којима је троје чланова породице Зец у Загребу. Дана 10. јуна 2011. године му је продужен притвор.
Мерчеп се терети за противзаконито одвођење Срба цивила на загребачки Велесајам (у оквиру кога је током 1991. године постојао логор за Србе), затим одвођење цивила са ширег подручја Пакраца, Новске, Гарешнице... њихово мучење и ликвидације на тој пољани, које су починиле јединице резервног састава МУП-а под његовом командом.
У ову оптужницу нису ушле оптужнице за убиства Срба у Госпићу и Вуковару 1991. године.
Најпознатији случај је убиство у Загребу 7. децембра 1991. године, када је у својој кући ликвидиран Србин Михајло Зец, успјешни загребачки месар, док су његова супруга Марија и 12-огодишња ћерка Александра отети и убијени на брду Сљемен изнад града, тако што им је из непосредне близине пуцано у главу. У јулу 2011. године „Јутарњи лист“ је објавио слике убијене Александре Зец и њене мајке Марије, што је изазвало велику пажњу јавности.
Загребачки жупанијски суд је 12. маја 2016. изрекао неправоснажну пресуду од 5,5 година затвора, за кривицу по командној одговорности, јер није спријечавао злочине својих поредеђних.
Врховни суд Републике Хрватске је у фебруару 2017. године донео правоснажну пресуду у којој је Томислав Мерчеп осуђен за злочине над Србима цивилима на седам година затвора. Парадокс је што добар део казне Томислав Мерчеп служи у бањи Крапинске Топлице, где уопште нема затворски третман.
СМРТ И САХРАНА
Медији су објавили 17. новембра 2020. године да је Томислав Мерчеп умро у Дугој Реси код Карловца у болници, посље дуже болести у 69. години живота.
Пар дана касније на загребачком Мирогоју, Мерчеп је сахрањен у присуству 1.000 домољуба и ветерана, који упркос свему поштују његов лик и заслуге у ткз. Домовинском рату. Том догађају су виђени између осталих:
- Милан Бандић, градоначелник Загреба
- Бранимир Главаш, ратни злочинац и предсједник Хрватског Демократског Савеза Славоније и Барање, командант ткз. Одбране Осијека из дведесетих година
- Анте Ђапић, хрватски шовинистички политичар, предсједник Хрватске Странке Права и бивши градоначелник Осијека
- Јосип Јурчевић, хрватски историчар и ревизиониста
- Љубо Ћесић "Ројс", хрватски политичар и генерал, помоћник министра одбране Гојка Шушка 1990-их година.
- Жељко Сачић, посланик у Сабору испред Хрватских суверениста
- Ивица Маријачић, уредник десничарског недељника
- Маринко Крешић, секретар Хрватског Генералског Збора
- Велимир Бујанец, новинар и ТВ водитељ са пронацистичким идејама
Занимљиво да је испраћај обављен без државних и војних почасти, додуше тада је на снази била забрана масовних окупљања због пандемије Ковид-19.