Гаравице 1941 - www.zlocininadsrbima.com


Оцените нам овај чланак:

Време: Други светски рат

Област: Босанска Крајина


Гаравице 1941



ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ  1941-1945

Глинска црква - Гудовац - Ливањско поље

Цетинград - Пребиловци - Логор Госпић

Логор ДаницаЛогор Јасеновац - Краљево

Логор Керестинец - Бојник - Јастребарско

Логор СисакУсташе - Пркос - Стара Градишка

Априлски рат - Вељун - Логор Бањица - НДХ

Сајмиште - Гаравице - Крагујевац - 27. март

Лесковац - Београд '41 - Велика - Београд '44 -

Нови Сад - ПанчевоПрскос - Стари Брод

 

Гаравице 1941. су назив за један од најмонструознијих и највећих злочина током Другог свјетског рата на територији Независне Државе Хрватске (НДХ). Ово велико злодјело су починиле хрватске и муслиманске усташе над невиним и ненаоружаним српским цивилима из околине Бихаћа, на сјеверозападу Босне и Херцеговине.

За три недјеље крајем јула и почетком августа 1941. убијено је најмање 12.000 Срба (неке процијене иду и преко 15.000) и нешто мање Јевреја, махом дјеце млађе од 14 година. Убијане су и жене и старци. Убиства Срба су извршена највише хладним оружјем (ножеви, маљеви, тестере, шила, жице и сл.).

Овај злочин је планиран и надгледан од стране свећеника римокатоличке цркве. Иначе, Бихаћ је одмах по успостављању НДХ постао сједиште новоосноване жупаније "Крбава и Псат ", а  жупан је постао Љубомир Квартерник, рођени брат Славка Квартерника, доглавника НДХ... који је и уствари главни архитекта овог злочина.

Комунистичке власт СФРЈ су деценијама скривале овај злочин, а на спомен-компексу 1980-их нису навели националност жртава.

Послије Јасеновца и Јадовна, ово је треће по броју жртава стратиште у усташкој држави - НДХ.




ПРЕТХОДНИЦА
 

Демонстрације 27. марта 1941.
 

Краљевина СХС је прва јужнословенска држава, касније преименована у Краљевина Југославија, створена након Првог светског рата, проглашењем 1. децембра 1918. у Београду. Територијално је 1929. југославенска краљевина била подељена на бановине, а по устројству је била парламентарна монархија. Владарску титулу носила је српска династија Карађорђевић. Обухватала је Јужну Србију, Шумадију, Рашку, Косово и Метохију, Нишку и Тимочку Крајину, Црну Гору, Босну и Херцеговину, Војводину, Славонију, мањи део Далмације, Дубровачку републику, Лику, Кордун, Банију, Загорије, Горске Котаре и Словенију. Државу су након убиства краља Александра I Карађорђвића у Марсеју 9.10.1934. водили намесници: кнез Павле Карађорђевић, др Раденко Станковић и др Иво Перовић, уз владу коју су формирали Драгиша Цветковић и Влатко Мачек.

Средином 1930-их година у Европи долази до пораста нацизма и фашизма, наручито у Немачкој, Италији и Шпанији. Тако је дошло до формирања Тројног пакта 27.9.1940. између Немачке, Италије и Јапана. Том савезу су се у наредним месецима придруживале и следеће државе: Мађарска, Бугарска, Румунија, Албанија и др. Тако се Краљевина Југославија нашла у окружењу Сила Осовине.

У Бечу 25. марта 1941. долази до потписивања протокола између Краљевине Југославије и нацистичке Немачке о проласку немачких и италијанских војних трупа кроз југославенску територију. То је међу патриотским снагама југославеснке краљевине протумачено као издаја, те су британски, али и совјетски обавештајци већ 27. марта 1941. у Београду организовали Војни пуч и демонстрације, тако да је збачено намесништво које је предводио кнез Павле, а на престол доведен малолетни краљ Петар II Карађорђевић. Хитлер је променио планове, те је оружане снаге планиране за напад на Грчку, преусмерене су на Краљевину Југославију.



Тако је 6. априла 1941. услиједио силовит напад нацистичке Њемачке и фашистичке Италије, заједно са њиховим савезницима (Мађарском, Бугарском, Албанијом и Румунијом), који је 17. априла 1941. довео до слома Краљевине Југославије, а југославенска територија је подељена.

Највећи дио је припао Независној Држави Хрватској (Загорје, Славонија, Лика, Кордун, Банија, Горски Котари, Босна, Босанска Крајина, Срем, дио Далмације и Херцеговина), Црна Гора је окупирана од стране Италијана који су поставили марионетску Владу. Бачка је окупирана од хортијеве Мађарске, Банат је стављен под управу "Фолксдојчера" који је припојен Србији али са посебним статусом.

Јужни дио Тимочке Крајине и Вардарске Македоније су потпале под бугарске окупаторе. Косово и Метохију су окупирали албански балисти. Србија је имала квислиншку Владу коју је предводио генерал Милан Недић, у којој су нацисти спроводили геноцидно правило: "Убити 100 Срба за једног Немца и 50 Срба за рањеног Немца".

Врло брзо се након Априлског рата народни отпор разбуктавао, тако је дошло до устанка који је имао два предзнака, један четнички односно ЈВуО, а други партизански односно НОП.  





Ситуација у Бихаћу

Бихаћ је град на сјеверозападу Босне и Херцеговине, кроз који протиче ријека Уна. Јужно од Бихаћа налази се планина Пљешевица која је природна граница између Босанске Крајине и Лике. Западније од Бихаћа су и Плитвичка језера.

Ови крајеви су насељавани још у праисторијско доба. Касније долазе племена Јапода, који су оставили дубоке трагове. Њих су покорили Римљани, тј. касније је то био дио Византије... а најпосле долазе и Јужни Славени у 7. вијеку. Тако је Бихаћ ушао у састав Краљевине Босне, у вријеме српског краља Твртка I Котроманића, средином 14. вијека. Почетком 15. стољећа угарски краљ Жигмунд окупира Бихаћ са околином и предаје га хрватској властели Франкопанима.

Надирањем Турака Османлија на Балкан, ситуација се радикално мења. У својим крвавим походима до Беча Турци заузимају Бихаћ тек 1686. иако је читава Босна потпала под Османлије 1463. Тако је донијета исламска религија у ове крајеве.Турци су вијековима спроводили терор и страховладу према хришћанском становништву, потурчавали их... Они хришћани који то нису прихватали селили су се у Аустро-Угарску и насељавали Војну Крајину.

На Берлинском конгресу јула 1878. Велике силе дозвољавају Аустрији, да окупира цијелу Босну и Херцеговину, што је довело до борби заосталих Турака са Аустријанцима који су успјели 19. септембра 1878. заузети Бихаћ. Османлије су се тако повлачиле према Малој Азији. Аустрија је радила на еманципацији и модернизацији Бихаћа као турске махале... Отваране су школе, ватрогасно друштво, банке, фабрике, развијена је водоводна и канализациона мрежа, доведена је струја итд. Тако је Бихаћ постао граница Истока и Запада. Бечки Двор наставио са терорисањем православног становништва, односно Срба. То је довело касније до оснивања тајне организације Млада Босна, чији су припадници изршили на Видовдан 1914. атентат на аустријског надвојводу и престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву, што је довело до Првог свјетског рата.

Ватикан, тј. папска држава је спроводио у овим крајевима покатоличавање Срба током 19. и почетком 20. вијека, јер су Срби све до краја Првог свјетског рата били већина у овим крајевима. Тако је Други свјетски рат дочекан са великим бројем "новохрвата". У Краљевини Југославији, Бихаћ је територијално спадао под Врбаску бановину.

Пред Други свјетски рат Бихаћ је имао око 18.000 Срба, односно преко двије трећине грађана Бихаћа чинила је српска популација.



ПРИЈЕ ЗЛОЧИНА

Одмах по успостави усташке власти на окупираној територији Краљевине Југославије, кренуле су припреме за спровођења геноцида над српским становништом.

Љубомир Квартерник, усташки повереник и жупан новоосноване жупаније Бихаћа - "Крбава и Псат", у јуну 1941. забранио је слободно кретање Србима и Јеврејима по граду Бихаћу, услиједили су и прогони и убиства виђенијих и имућнијих Срба и Јевреја, а формирани су и логори за мучење Срба.

Усташка идеологија се заснивала на геноциду и истребљењу православних Срба што је Миле Будак, министар у Влади НДХ изрекао маја 1941. године у Госпићу:
- "Једну трећину Срба ћемо убити, другу трећину ћемо покатоличити, а трећу трећину ћемо протјерати...".



 


ЗЛОЧИН

Средином јула 1941. по налогу Љубомира Кватерника, бихаћког жупана, сви Срби из града и ближе околине су хапшени и затворени у злогласни казамат Кула, а потом су услиједиле масовне ликвидације. Затворени Срби су из Куле превожени на припремљена стратишта Гаравице, Карађорђево и Церавице.

Речено им је да иду на присилан рад у Њемачку. Жртвама је наређено да се свуку, па су опљачкане су и убијене. Стрељани или заклани ножем су закопани у унапријед ископане јаме. Многа тијела закланих Срба су бачена у ријеку Клокот.

Прве групе жртава су одвођене и убијане ноћу, а касније у крајем јула и у августу 1941. године и дању. Убиства Срба из Бихаћа спровођена су и по породичним кућама, њивама и на бројним масовним стратиштима у околини Бихаћа.



СВЈЕДОЧАНСТВА

Очевидац Милка Пепић-Ковачевић наводи:
-  „Усташко дивљање почело је 25. јула 1941. године када је из Притоке (село у околини Бихаћа) одведено првих 12 сељана. Другу ноћ отјерали су још 160 Приточана. Међу њима највише дјеце. Одвели су их и највјероватније им и пресудили усташки џелати Мате Колић, Марко Гргић и Душан Михаљић.

Усташе су тражиле да онима које су отјерали родбина пошаље храну иако су ти исти већ били поубијани.”

На фотографији снимљеној 1940. године види се 37 малишана, ученика основне школе у селу Притока. Међу њима су и браћа Душан и Ђуро (трећи и четврти здесна у горњем реду) које су усташе са још тридесетак ученика са фотографије одвеле и побиле.




Мара Гркнић, родом из Доњих Гата у Цазинској Крајини, чији су отац, два стрица и дјед одведени на Гаравице казује слиједеће:
- "Не памтим оца, немам ниједну његову фотографију. Зато сам увек волела да ми они који су га познавали причају какав је био... И да налазе детаље по којима подсећам на њега. То ми је помагало да у машти замишљам његов лик.

Одвели су их 1941. на дан када је рођена моја сестра. Заједно са хиљадама недужних српских цивила на најсвирепији начин убијени су и бачени у масовне гробнице на Гаравици, на путу од Бихаћа према Личком Петровом Селу.

Имала сам две године и мајка је са мном и тек рођеном сестром кренула у збег. Не знам како је њу дојила, али мене је хранила зрневљем кукуруза, зрно по зрно, да ми се црева не завежу. Касније је добила неки папир да као радна снага пређе у Срем, па је са мном дошла у Мартинце, код Сремске Митровице. У Земун смо прешли 1944. а исте године на прагу остатака наше куће у Доњим Гатама убијене су моја трогодишња сестра Милева, баба Милица и тетка Стоја, док је дванаестогодишњи стриц Илија са својом млађом сестром успео да се спасе скривен испод кукуруза у котобањ".

 




ПОСЛИЈЕ ЗЛОЧИНА

Дио Срба је под страхом од истребљења присилно преведен у католичку вјеру. Али ни то им није осигурало сигурност, убијање српских цивила је настављено.
Католички свештеник Фра Маријан тако 17.3.1942. написао предсједнику цазинског котара:
- „Иако сам недавно послао извјештај о стању вјерника обраћеника у овоме крају, ипак морам поновно јавити Вашој Преузвишености да знадне с каквим се неприликама морам борити и да се заузмете код Поглавника за јаднике, иначе ће сви бити истријебљени. (...) Тако је далеко отишло, да ћу морати наједанпут у Загреб до Поглавника те му све испричати и тражити, да се једном стане накрај овима насиљима. У великој сам бризи за ове јадне обраћенике.”

Тек почетком новембра 1942. године партизанске јединице су ослободиле Бихаћ, како би делегати АВНОЈ-а одржали прво засједање. Моша Пијаде, водећи човек КПЈ тражио је да се формира комисија за утврђивање ратних злочина и геноцида у овом крају. Коста Нађ, партизански повереник за Босанску Крајину, 4. новембра 1942. поднео извјештај у коме се наводи број убијених од 12.000 до 15.000 и наведени су подаци о локалитету масовних гробница...

Код једног заробљеног усташе нађен папир, на коме је написано слиједеће наређење:
- „Налог за војника Раму Мелкоча, да има све Влахе, били сумњиви или не, поубијати. То има извршити јер сам данас добио налог од великог жупана да се побију сви од 16 - 100 година. И Влахиње које су сумњиве. Који вам дођу под руку не пуштајте...".



 


ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Они Срби који су преживјели Други свјетски рат 1949. су првобитно подигли спомен-плочу на Гаравицама, на којој је уписано:
- "Са трајном успоменом на дванаест хиљада невино и звјерски убијених Срба од стране усташких зликоваца”.

Југославенске комунистичке власти су послије рата забрањивале причу о злочинима, злочинцима, поготову о националности жртава и џелата, јер је то нарушавало Братство и јединство, идеологију на којој је сазидана друга јужнославенска држава. Тако је овај злочин и споменик на Гаравицама код Бихаћа остао деценијама непознат јавности.

Општина Бихаћ је 1973. године првобитно покренула иницијативу за подизање спомен парка за Гаравице.Тек средином 1980-их расписан је конкурс за идејно рјешење Спомен-комплекса на Гаравицама, на коме је прву награду добио архитекта Богдан Богдановић из Београда. Споменик се састоји од дванаест скулптура распоређених у простору са приступним стазама.

А 1986. године, четири деценије након завршетка Другог свјетског рата, отворен је Меморијални споменик на Гаравицама.Високи функционер КПЈ Хакија Поздерац, пар дана прије самог чина откривања спомен-комплекса, сугерисао је новинарима да напишу да су у Гаравицама убијени Срби, Хрвати и муслимани... Новинар радија Велике Кладуше је напоменуо да су само Срби убијани на Гаравицама. Поздерац је тада промијенио формулацију, коју новинари треба да користе, у слиједећу: „у Гаравицама је побијено дванаест хиљада родољуба”.

Влада Босне и Херцеговине је донијела одлуку 7. септембра 2011. да Гаравице постану споменик од националног значаја БиХ.

Данас често "непознати" вандали шарају овај споменик непримереним и увредљивим графитима.



 



ПУБЛИКАЦИЈЕ

Душан Д. Миљковић (1925.), учесник НОР, питомац југославенске војне авијације је тек 2011. године објавио своју књигу под насловом: "Страдања у Цазинској Крајини и антифашистичка борба 1941-1945". Ту су на 150 страница наведена имена жртава са Гаравица. Миљковићу су тамо убијени: отац, баба, дјед, сестра и стриц од најближе фамилије. Покушавао је да се раније објави страшна истина о злочину на Гаравицама и Цазинској Крајини, али је увјек имао проблема и пријетње.

Завичајно удружење "Уна" и издавачка кућа Тривунија су 5. маја 2010. године у Бања Луци одржали један округли сто на коме су излагани научни радови на тему злочина усташа у Бихаћу односно Гаравицама. Тако је издат зборник докумената који свједоче о том ужасном злочину.





ПАРАСТОСИ

Свештенство СПЦ већ годинама прве недеље аугуста мјесеца служи парастос и молитвено сјећање у меморијалном комплексу Гаравице код Бихаћа.

 



Да се не заборави и не понови!







































Skip Navigation Links