Гаравице код Бихаћа 1941 - www.zlocininadsrbima.com


Време: Други светски рат

Област: Босанска Крајина


Гаравице код Бихаћа 1941



Гаравице су назив за једно од најмонструознијих и највећих стратишта током Другог свјетског рата на територији  Независне Државе Хрватске (НДХ). Ово велико злодјело су починиле хрватски и муслимански фашисти (усташе) над невиним и ненаоружаним Србима цивилима из околине Бихаћа, на сјеверо-западу Босне и Херцеговине.

За три недјеље крајем јула и почетком августа 1941. године убијено је најмање 12.000 Срба (неке процијене иду и преко 15.000 жртава) и нешто мање Јевреја, махом дјеце млађе од 14 година. Убијане су и жене и старци. Убиства Срба су извршена највише хладним оружјем (ножеви, маљеви, тестере, шила, жице и сл.).

Овај злочин је планиран и надгледан од стране фратара тј. свештеника Римокатоличке цркве. Иначе, Бихаћ је одмах по успостављању клеро-фашистичке НДХ постао сједиште новоосноване жупаније "Крбава и Псат ", а  жупан је постао Љубомир Квартерник, рођени брат Славка Квартерника доглавника НДХ... који је и уствари главни архитекта овог злочина.

Комунистичке власт Брозове Југославије су деценијама скривале овај злочин, а на спомен-компексу 1980-их нису навели националност жртава.

Послије Јасеновца и Јадовна, ово је треће по броју жртава стратиште у хрватско-усташкој држави - НДХ.

   

НЕЗАВИСНА ДРЖАВА ХРВАТСКА 1941-1945

Глинска црква - Гудовац - Ливањско поље - Бегово Брдо - Вукашин Мандрапа - Логор Госпић

Сисак - Шушњар - Јастребарско - Пацовски канали - Бог и Хрвати - Љубан Једнак - Стари Брод

Логор Даница - Корићка јамаЈасеновац - Међеђа - Гаравице - Усташе - Црна Легија - Керестинец

Стара Градишка - ПаланчиштеСадиловац - Анте Павелић - Алојзије Степинац - Динко Шакић

Славко Квартерник - Јуре Францетић - Крунослав Драгановић - Мирослав Филиповић

Иродови синови - Пискавица - Драксенић - Марија Почуча - Magnum Crimen - Даница Праштало

Калати - Машвина - ВозућаШид - Бракусова Драга - Платон (Јовановић)- Грабовац Бански

Дамјан Штрбац - Крушћица - Петар Дабробосански - Мирко Пук - Џафер бег Куленовић

Пребиловци - ВељунПркосДракулићМакс ЛубурићОстрожинДивосело - Шегестин

 

 

ПРЕТХОДНИЦА

Априла 1941. године Њемачка и Италија заједно са својим сателитима (Мађарска, Бугарска, Румунија и Албанија) нападају без објаве рата територију југославенске краљевине која је капитулирала већ након десетак дана.

Краљевина Југославија је била раскомадана, а највећи део је припао Независној Држави Хрватској, која је проглашена 10. априла 1941. у Загребу.

За поглавника је изабран Анте Павелић, док је његов близак сарадник био кардинал Алојзије Степинац. Они су били носиоци геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима током Другог свјетстког рата.


Добри сарадници: Павелић и Степинац

Одмах по формирању клеро-фашистичке НДХ, кренуло је спровођење истребљења према неподобним народима: Срби, Јевреји и Роми. Такође, забрањен је рад Српске Православне Цркве и одузета јој је сва имовина, а свештенство СПЦ прогањано и убијано, цркве спаљиване и рушене. Ћирилица је такође забрањена на територији НДХ.

Сматра се да је у НДХ проценат православних Срба био виши од 37%, што никако није било по вољи хрватско-усташких власти и Ватикана, који је пружао велику подршку новим усташким властима у Загребу.

Хрватско-усташка идеологија је почивала на геноциду тј. истребљењу Срба, што је и Миле Будак, усташки министар изрекао јавно у Госпићу 2. маја 1941. године овако:

 „Једну трећину Срба ћемо убити,
другу трећину покрстити,
а трећу ћемо протјерати!“



Ситуација у Бихаћу

Бихаћ је град на сјеверозападу Босне и Херцеговине, кроз који протиче ријека Уна. Јужно од Бихаћа налази се планина Пљешевица која је природна граница између Босанске Крајине и Лике. Западније од Бихаћа су и Плитвичка језера.

Ови крајеви су насељавани још у праисторијско доба. Касније долазе племена Јапода, који су оставили дубоке трагове. Њих су покорили Римљани, тј. касније је то био дио Византије... а најпосле долазе и Јужни Славени у 7. вијеку. Тако је Бихаћ ушао у састав Краљевине Босне, у вријеме србског краља Твртка I Котроманића, средином 14. вијека. Почетком 15. стољећа угарски краљ Жигмунд окупира Бихаћ са околином и предаје га хрватској властели Франкопанима.

Надирањем Турака Османлија на Балкан ситуација се радикално мења. У својим крвавим походима до Беча Турци заузимају Бихаћ тек 1686. иако је читава Босна потпала под Османлије 1463. Тако је донијета исламска религија у ове крајеве. Турци су вијековима спроводили терор и страховладу према хришћанском становништву, потурчавали их... Они хришћани који то нису прихватали одлазили су у Аустро-Угарску и насељавали Војну Крајину.

На Берлинском конгресу јула 1878. Велике силе дозвољавају Аустрији, да окупира цијелу Босну и Херцеговину, што је довело до борби заосталих Турака са Аустријанцима који су успјели 19. септембра 1878. заузети Бихаћ. Османлије су се тако повлачиле према Малој Азији.

Аустрија је радила на еманципацији и модернизацији Бихаћа као турске махале... Отваране су школе, ватрогасно друштво, банке, фабрике, развијена је водоводна и канализациона мрежа, доведена је струја итд. Тако је Бихаћ постао граница Истока и Запада. Бечки Двор наставио са терорисањем православног становништва, односно Срба. То је довело касније до оснивања тајне организације Млада Босна, чији су припадници изршили на Видовдан 1914. атентат на аустријског надвојводу и престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву, што је довело до Првог свјетског рата.

Ватикан, тј. папска држава је спроводио у овим крајевима покатоличавање Срба током 19. и почетком 20. вијека, јер су Срби све до краја Првог свјетског рата били већина у овим крајевима. Тако је Други свјетски рат дочекан са великим бројем "новохрвата". У Краљевини Југославији, Бихаћ је територијално спадао под Врбаску бановину.

Пред Други свјетски рат Бихаћ је имао око 18.000 Срба, односно преко двије трећине грађана Бихаћа чинила је србска популација.

 

ПРИЈЕ ЗЛОЧИНА

Одмах по успостави фашистичке власти на окупираној територији Краљевине Југославије, кренуле су припреме за спровођења геноцида над србским становништом.

Љубомир Квартерник, усташки повереник и жупан новоосноване жупаније Бихаћа - "Крбава и Псат", у јуну 1941. забранио је слободно кретање Србима и Јеврејима по граду Бихаћу, услиједили су и прогони и убиства виђенијих и имућнијих Срба и Јевреја, а формирани су и логори за мучење Срба.

 

ЗЛОЧИН

Средином јула 1941. по налогу бихаћког жупана Љубомира Кватерник, сви Срби из града и ближе околине су хапшени и затворени у злогласни казамат Кула, а потом су услиједиле масовне ликвидације. Затворени Срби су из Куле превожени на припремљена стратишта Гаравице, Карађорђево и Церавице.

Речено им је да иду на присилан рад у Њемачку. Жртвама је наређено да се свуку, па су опљачкани су и убијени. Стрељани или заклани ножем су закопани у унапријед ископане јаме. Многа тијела закланих Срба су бачена у ријеку Клокот.

Прве групе жртава су одвођене и убијане ноћу, а касније у крајем јула и у августу 1941. године и дању. Убиства Срба из Бихаћа спровођена су и по породичним кућама, њивама и на бројним масовним стратиштима у околини Бихаћа.

 

СВЈЕДОЧАНСТВА

Очевидац Милка Пепић-Ковачевић наводи:
-  „Усташко дивљање почело је 25. јула 1941. године када је из Притоке (село у околини Бихаћа) одведено првих 12 сељана. Другу ноћ отјерали су још 160 Приточана. Међу њима највише дјеце. Одвели су их и највјероватније им и пресудили усташки џелати Мате Колић, Марко Гргић и Душан Михаљић.

Усташе су тражиле да онима које су отјерали родбина пошаље храну иако су ти исти већ били поубијани.”

На фотографији снимљеној 1940. године види се 37 малишана, ученика основне школе у селу Притока. Међу њима су и браћа Душан и Ђуро (трећи и четврти здесна у горњем реду) које су усташе са још тридесетак ученика са фотографије одвеле и побиле.

Мара Гркнић, родом из Доњих Гата у Цазинској Крајини, чији су отац, два стрица и дјед одведени на Гаравице казује слиједеће:
- "Не памтим оца, немам ниједну његову фотографију. Зато сам увек вољела да ми они који су га познавали причају какав је био... И да налазе детаље по којима подсећам на њега. То ми је помагало да у машти замишљам његов лик.

Одвели су их 1941. на дан када је рођена моја сестра. Заједно са хиљадама недужних Срба цивила на најсвирепији начин убијени су и бачени у масовне гробнице на Гаравицама, на путу од Бихаћа према Личком Петровом Селу.

Имала сам двије године и мајка је са мном и тек рођеном сестром кренула у збјег. Не знам како је њу дојила мама, али мене је хранила зрневљем кукуруза, зрно по зрно, да ми се црева не завежу. Касније је добила неки папир да као радна снага пређе у Срем, па је са мном дошла у Мартинце, код Сремске Митровице.

У Земун смо прешли 1944. а исте године на прагу остатака наше куће у Доњим Гатама убијене су моја трогодишња сестра Милева, баба Милица и тетка Стоја, док је дванаестогодишњи стриц Илија са својом млађом сестром успио да се спасе скривен испод кукуруза у котобањ".

 

ПОСЛИЈЕ ЗЛОЧИНА

Дио Срба је под страхом од истребљења присилно преведен у католичку вјеру. Али ни то им није осигурало сигурност, убијање Срба цивила је настављено.

Католички свештеник Фра Маријан тако 17. марта 1942. написао предсједнику цазинског котара:

- „Иако сам недавно послао извјештај о стању вјерника обраћеника у овоме крају, ипак морам поновно јавити Вашој Преузвишености да знадне с каквим се неприликама морам борити и да се заузмете код Поглавника за јаднике, иначе ће сви бити истријебљени. (...) Тако је далеко отишло, да ћу морати наједанпут у Загреб до Поглавника те му све испричати и тражити, да се једном стане накрај овима насиљима. У великој сам бризи за ове јадне обраћенике.”

Тек почетком новембра 1942. године партизанске јединице су ослободиле Бихаћ, како би делегати АВНОЈ-а одржали Прво засједање. Моша Пијаде, водећи човек КПЈ тражио је да се формира комисија за утврђивање ратних злочина и геноцида у овом крају. Коста Нађ, партизански повјереник за Босанску Крајину је 4. новембра 1942. поднио извјештај у коме се наводи број убијених од 12.000 до 15.000 и наведени су подаци о локалитету масовних гробница...

Код једног заробљеног усташе нађен папир, на коме је написано слиједеће наређење:
- „Налог за војника Раму Мелкоча, да има све Влахе (погрдан назив за Србе) били сумњиви или не, поубијати. То има извршити јер сам данас добио налог од великог жупана да се побију сви од 16 - 100 година. И жене које су сумњиве. Који вам дођу под руку не пуштајте...".

У самом граду Бихаћу у прољеће 1945. године када је рат завршен готово да није било ниједног Србина, јер су их хрватски и муслимански фашисти све до једног поубијали.

 

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Они Срби који су преживјели Други свјетски рат 1949. су првобитно подигли спомен-плочу на Гаравицама, на којој је уписано:
- "Са трајном успоменом на дванаест хиљада невино и звјерски убијених Срба од стране усташких зликоваца”.

Југославенске комунистичке власти су послије рата забрањивале причу о злочинима, злочинцима, поготову о националности жртава и џелата, јер је то наводно нарушавало Братство и јединство, идеологију на којој је сазидана друга јужнославенска држава. Тако је овај злочин и споменик на Гаравицама код Бихаћа остао деценијама непознат јавности.

Општина Бихаћ је 1973. године првобитно покренула иницијативу за подизање спомен парка за Гаравице. Тек средином 1980-их расписан је конкурс за идејно рјешење Спомен-комплекса на Гаравицама, на коме је прву награду добио архитекта Богдан Богдановић из Београда (аутор и Јасеновачког каменог цвета). Споменик се састоји од дванаест скулптура распоређених у простору са приступним стазама.

А 1986. године, четири деценије након завршетка Другог свјетског рата, отворен је Меморијални споменик на Гаравицама. Високи функционер Комунистичке Партије Југославије Хакија Поздерац, пар дана прије самог чина откривања спомен-комплекса, сугерисао је новинарима да напишу да су у Гаравицама убијени Срби, Хрвати и муслимани... Новинар радија Велике Кладуше је напоменуо да су само Срби убијани на Гаравицама. Поздерац је тада промијенио формулацију, коју новинари треба да користе, у слиједећу: "У Гаравицама је побијено дванаест хиљада родољуба".

Влада Босне и Херцеговине је донијела одлуку 7. септембра 2011. да Гаравице постану Споменик од националног значаја БиХ.

Данас често "непознати" вандали шарају овај споменик непримереним и увредљивим графитима.


 

ПУБЛИКАЦИЈЕ

Душан Д. Миљковић (1925.) учесник НОР и питомац југославенске војне авијације је тек 2011. године објавио своју књигу под насловом: "Страдања у Цазинској Крајини и антифашистичка борба 1941-1945". Ту су на 150 страница наведена имена жртава са Гаравица. Миљковићу су тамо убијени: отац, баба, дјед, сестра и стриц од најближе фамилије. Покушавао је да се раније објави страшна истина о злочину на Гаравицама и Цазинској Крајини, али је увјек имао проблема и пријетње.

Завичајно удружење "Уна" и издавачка кућа Тривунија су 5. маја 2010. године у Бања Луци одржали један округли сто на коме су излагани научни радови на тему злочина хрватских и муслиманских фашиста у Бихаћу односно Гаравицама. Тако је издат зборник докумената који свједоче о том ужасном злочину.

О Гаравицама никада није снимљен ниједан документарни филм.

 

ПАРАСТОСИ

Свештенство СПЦ већ годинама прве недеље аугуста мјесеца служи парастос и молитвено сјећање у меморијалном комплексу Гаравице код Бихаћа.

Ово се ради са циљем стварање културе сјећања.

 

ЗАКЉУЧАК

Бихаћки покољи Срба у Другом свјетском рату су само једна карика хрватско-муслиманског геноцида у клеро-фашистичкој Независној Држави Хрватској. Тада је поубијано десетине хиљада Срба, највише цивила, односно жена, дјеце, старчади... међу којима је било домаћина, занатлија, студената, свештеника, љекара. Заправо свих оних који нису имали жељу за пружањем отпора. Такође, ови злочини су учињени на подстрекивање римокатоличких свећеника и муслиманских хоџа, чији је циљ био да се православни Срби елиминишу са цијелог подручја НДХ.

Комунистичке власти у југославенској федерацији након рата су вјешто заташкавале све злочине над Србима, под лажним изговором чувања братства и јединства. Мали број фашистичких џелата одговарао за своја злодјела јер је добар дио емигрирао, а неки су чак примљени у административни систем комунистичке државе. Сем тога, свако ко би јавно проговарао о хрватско-муслиманским злодјелима био би на мети тајне полиције, прогањан, хапшен или убијан.

Хрватско и муслиманско друштво се никада након Другог свјетског рата нису прошли процес дефашистизације, као што је то било нпр. у Италији, гдје би се уклонили сви они екстремистички и шовинистички елементи, који су деценијама били само притајени све до краја 1980-их година. Тада су појавом Фрање Туђмана и Алије Изетбеговића поново васкрсли и настављено је тамо гдје се и стало 1945. године, са истребљењем преосталих Срба на тлу Босне и Херцеговине у посљедној деценији 20. стољећа. Ово је учињено уз сагласност Западних сила: Велике Британије, САД, Канаде, Њемачке, Француске, Канаде, Белгије, Шпаније, али и помоћ читавог арабског свијета.



ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ  1941-1945

БојникСајмиште - Крагујевац - Бараке на Сави - Краљево - Логор Барч - Логор Шарвар - Пива

Априлски рат - Логор Бејсфјорд - Шид - Новосадска рација - Панчево - Бомбардовање Подгорице

Немачко бомбардовање Београда - Велика - Савезничко бомбардовање Београда - НДХ - 27. март

Лесковац - Велика - Ниш - Блажево и Бозољин - Дракулић - Кикинда - Плавски логор - Драгинац

Крива Река - Италијанска војска - Бачка и Барања - Бенито Мусолини - Свештенство на Космету

Ласло Бардоши - Ференц К. Фишер - Урошевац - Валтер Браухич - Хенрик Верт - Евалд Клајст

Плав и Гусиње - Возућа - Петар Дабробосански - Љубомир Млађеновић - Џафер бег - Мирко Пук

Шефкет Верлаци - Мустафа Круја -

 



Оцените нам овај чланак:




Tags:
SEVERNA BOSNA
OPSTINA BIHAC
STRATISTE GARAVICE
USTASKI ZLOCINI
DRUGI SVETSKI RAT
NEZAVISNA DRZAVA HRVATSKA
LJUBOMIR KVARTERNIK
KATOLICKA CRKVA
ZUPANIJA KRBAVA
UNSKI KANTON
AVGUST 1941
ZNACAJNI SPOMENICI
HAMDIJA POZDERAC


ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ И НЕ ПОНОВИ!





















Ако преносите текстове са нашег портала, будите љубазни и ставите да је наш сајт извор података.
Ово није законом уређено, али је морално и спада у медијску коректност. Хвала унапред!







Skip Navigation Links