Гудовац 1941 - www.zlocininadsrbima.com


Време: Други светски рат

Област: Западна Славонија


Гудовац 1941



Усташки покољ у Гудовцу је назив за прво масовно убиство Срба и Јевреја на подручију Независне Државе Хрватске (НДХ). Убијено је око 200 људи, највише србске националности из села Гудовац и билогорских села: Пргомеља, Тука, Болча, Станица, Клокочевца, Старих Плавница и Великог Коренова.

Ово је први многобројни злочин усташа у НДХ над србским и јеврејским цивилима. Организатор овог злочина су били Вјекослав Макс Лубурић, Еуген Дидо Квартерник и Мартин Цикош.

Споменик жртвама усташког покоља у Гудовцу је подигнут тек 10 година након Другог свјетског рата, али је срушен од припадника милитантне странке ХДЗ почетком 1990-их година, када се променила власт и почео рат и распад бивше Југославије.

 

ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ  1941-1945

Бојник Сајмиште - Крагујевац - Бараке на Сави - Краљево - Логор Барч - Логор Шарвар - Пива

Априлски рат - Логор Бејсфјорд - Новосадска рација - Панчево - Бомбардовање Подгорице

Немачко бомбардовање Београда - Велика - Савезничко бомбардовање Београда - 27. март

Лесковац - Велика - Ниш - Блажево и Бозољин - Дракулић - Плавски логор - Драгинац

Крива Река - Бачка и Барања - НДХ - Голгота свештенства на Космету

 

 

 

 

 

 



ПРЕТХОДНИЦА

Завршетком Великог рата Војска Краљевине Србије ослободила отаџбину и друге јужнославенске народе који су били под окупацијом Аустроугарске, те је дошло је до присајењињења Срема, Војводства и Црне Горе матици Србији... док је Народни сабор у Загребу раскинуо све државно-правне везе са Бечким двором.


Како се дочекивала слобода: Улазак србске војске у Нови Сад

Краљевина СХС је прва јужнословенска држава, касније преименована у Краљевина Југославија, створена након Првог светског рата, проглашењем 1. децембра 1918. у Београду.

Територијално је 1929. југославенска краљевина била подељена на бановине, а по устројству је била парламентарна монархија. Владарску титулу носила је династија Карађорђевић.


Прводецембарско проглашење Краљевине СХС у Београду

Обухватала је Јужну Србију, Шумадију, Рашку, Косово и Метохију, Нишку и Тимочку Крајину, Драгачевски и Раскински округ, Црну Гору, Босну и Херцеговину, Војводину, Славонију, мањи део Далмације, Дубровачку републику, Лику, Кордун, Банију, Загорије, Горске Котаре и Словенију. Државу су након убиства краља Александра I Карађорђвића у Марсеју 9. октобра 1934. године водили намесници: кнез Павле Карађорђевић, др Раденко Станковић и др Иво Перовић, уз владу коју су формирали Драгиша Цветковић и Влатко Мачек.

Средином 1930-их година у Европи долази до пораста нацизма и фашизма, наручито у Немачкој, Италији и Шпанији. Тако је дошло до формирања Тројног пакта 27.9.1940. између Немачке, Италије и Јапана. Том савезу су се у наредним месецима придруживале и следеће државе: Мађарска, Бугарска, Румунија, Албанија и др. Тако се Краљевина Југославија нашла у окружењу Сила Осовине.

У Бечу 25. марта 1941. долази до потписивања протокола између Краљевине Југославије и нацистичке Немачке о проласку немачких и италијанских војних трупа кроз југославенску територију. То је међу патриотским снагама југославеснке краљевине протумачено као издаја...

Британски, али и совјетски обавештајци већ 27. марта 1941. године у Београду организовали Војни пуч и демонстрације, тако да је збачено намесништво које је предводио кнез Павле, а на престол доведен малолетни краљ Петар II Карађорђевић.

Немачки канцелар Хитлер је променио планове, те је оружане снаге планиране за напад на Грчку, преусмерене су на Краљевину Југославију. Та злочиначка акцја је названа "Операција 25".



Априла 1941. године Немачка и Италија заједно са својим савезницима (Мађарска, Бугарска, Румунија и Албанија) нападају Краљевину Југославију, која је капитулирала већ након десетак дана.

Краљевина Југославија је била раскомадана, а највећи део је припао Независној Држави Хрватској, која је проглашена 10. априла 1941. у Загребу.

За поглавника је изабран Анте Павелић, док је његов близак сарадник био кардинал Алојзије Степинац. Они су били блиски сарадници и носиоци геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима током Другог св. рата.

Одмах по формирању НДХ, кренуло је спровођење истребљења према Србима, Јеврејима и Ромима. Такође, забрањен је рад Српске Православне Цркве и одузета јој је сва имовина, а свештенство СПЦ прогањано и убијано, цркве спаљиване и рушене. Ћирилица је такође забрањена на територији НДХ.

Сматра се да је у НДХ проценат православних Срба био виши од 37%, што никако није било по вољи усташких власти и Ватикана, који је пружао велику подршку новим усташким властима у Загребу.

Усташка идеологија је почивала на геноциду тј. истребљењу Срба, што је и Миле Будак, усташки министар изрекао јавно у Госпићу 2. маја 1941. године овако:

 „Једну трећину Срба ћемо побити,
другу трећину покрстити,
а трећу трећину ћемо протерати!“

 

Ситуација у Гудовцу

Гудовац је село удаљено свега 6 км од Бјеловара код Билогоре. До Другог свјетског рата Гудовац је имао 330 домаћинстава, односно 8.000 становника,од чега 3.000 Срба. Једна трећина су били Срби, а двије трећине Хрвати. Имали су коректне комшијске односе, све до формирања НДХ и доласка усташа. Православна црква Св. Апостола Петра и Павла, била је саграђена још 1720. године.

У Гудовцу је живео Мартин Цикош, секретар Хрватске Сељачке Странке, велики шовиниста и близак сарадник Миле Будака. Мартин Цикош је такође био функционер локалног одбора тзв. Сељачке Заштите, која је првих дана окупације Краљевине Југославије била под његовом командом и извршавала његове наредбе. Поред Мартина Цикоша у Пргомељу је био и усташки повереник Мирко Павлешић, а у Бјеловару Јосип Верханц, усташки командир. Мијо Ханс је такође био усташама близак сарадник, а касније и функционер. Они су били планирали све акције против Срба на подручију Бјеловара. 
 

 

ЗЛОЧИН

Дана 27. априла 1941. у Гудовцу касно увече усташка тзв. Сељачка Заштита је ухаписила и стрељала 10 недужних људи. Међу злочинцима је био присутан и учитељ Рудолф Срнак, из Гудовца. Док је тај дан на подручију Бјеловара и Грубишног поља незаконито ухапшено преко 500 Срба, који су одведени у логоре НДХ: логор Даница крај Копривнице и затвор у Госпићу, Јадовно на Велебиту и острво Паг.

Да би следећи дан 28. априла 1941. у рану зору, по налогу усташких власти из Загреба почео невиђени терор по бјеловарским селима где су хапшени Срби и довођени у Гудовац. Руководилац целе акције хапшења и убијања Срба у Гудовцу 28. априла 1941. био је Мартин Цикош. Ухапшени србски цивили били су смештени у неки затвор (саграђен у доба Аустроугарске царевине), прекопута школе. Увече тог 28. априла 1941. изведени су на улицу где су били постројени испред Еугена Диде Квартерника (сина Славка Квартерника) и других високих усташких функционера. Затим су спроведени на сајмиште на крају села, где су и побијени.

Пре њиховог убиства, жртве су натеране да ископају себи раку, величине 42 х 2 метра.  Колико год да су били свирепи, Немци нису без узбуђења примили вест о овом злочину. Једна комисија коју су они одредили, извршила је ексхумацију и фотографисала лешеве. Њен записник се налази међу документима Вермархта под насловом "Ustaschenwerk bei Bjelovar" (Дело усташа код Бјеловара).


Гудовац, априла 1941: Недужне жртве побијене од усташа

 


ИМЕНА ЗЛОЧИНАЦА

  1.     Мартин Цикош, секретар ткз. ХСС и функционер ткз. УСЗ.
  2.     Мирко Павлишевић
  3.     Мијо Ханс
  4.     Јосип Верханц
  5.     Jулиј Маканац, градоначелник Бјеловара
  6.     Чукман, шеф полиције у Бјеловару

 


 
ИМЕНА ЖРТАВА

Према списку Миладина В. Вујановића, у Гудовцу 28. априла 1941. су убијени слиједеће особе:

  •     Бранко Анага
  •     Душан Велемир
  •     Марко Анага
  •     Гајо Влајнић,
  •     Милутин Анага
  •     Стеван Вучковић
  •     Душан Бартоловић
  •     Томо Вујновић
  •     Стеван Баусола
  •     Никола Вујчетић
  •     Божо Бјелић
  •     Миле Вукелић
  •     Васо Бојчета
  •     Ђуро Вуковић
  •     Петар Бојчета
  •     Стезан Вуксан
  •     Емил Бота
  •     Стеван Вуксан
  •     Јован Бота
  •     Јандрија Гачеша
  •     Миливој Бота
  •     Ђуро Грубачевић
  •     Милош Бота
  •     Михаило Грујић
  •     Петар Бота
  •     Никола Гвозденчевић
  •     Пантелија Бошњаковић
  •     Петар Гвозденчевић
  •     Бранко Брзин свешт.
  •     Јован Даничић
  •     Илија Брујић
  •     Љубомир Даничић
  •     Божо Бугариновић
  •     Петар Даничић
  •     Ђуро Бугариновић
  •     Мирко Дерета
  •     Бранко Булић
  •     Емил Деспинић
  •     Милан Булић
  •     Петар Деспинић
  •     Васо Деспотовић
  •     Никола Кодић
  •     Емил Деспотовић
  •     Пајо Кодић
  •     Бошко Дешић
  •     Стеван Кодић
  •     Душан Дешић
  •     Стеван Кодић
  •     Никола Добричевић
  •     Васо Коноплић
  •     Стеван Добричић
  •     Стеван Коноплић
  •     Емил Докић
  •     Петар Косић
  •     Јован Докић
  •     Петар Косић
  •     Никола Докић
  •     Гвозден Ковач
  •     Стеван Драгашевић
  •     Озрен Ковач
  •     Душан Дробић
  •     Андрија Латиновић
  •     Душан Ђаковић
  •     Андрија Латиновић
  •     Никола Ђурђевић
  •     Милан Обрановић
  •     Илија Јарић
  •     Пајо Обрановић
  •     Божо Јарић
  •     Емил Обрановић
  •     Никола Јарић
  •     Божо Павловић
  •     Јован Јаничић
  •     Милан Павловић
  •     Никола Јелић
  •     Младен Павловић
  •     Петар Јелић
  •     Никола Павловић
  •     Стеван Јелић
  •     Пантелија Павловић
  •     Стеван Јовичевић
  •     Милан Пожежанац
  •     Ђуро Кодић
  •     Никола Пожежанац
  •     Емил Кодић
  •     Дамјан Поповић
  •     Милан Кодић
  •     Ђуро Поповић
  •     Милош Кодић
  •     Саво Поповић
  •     Милутин Кодић
  •     Милан Поханек, Чех
  •     Никола Кодић
  •     Ђуро Предојевић
  •     Бранко Предојевић
  •     Душан Предраговић
  •     Емил Предраговић
  •     Илија Предраговић
  •     Петар Предраговић
  •     Радован Предраговић
  •     Стеван Предраговић
  •     Стеван Предраговић
  •     Чедо Пруговац
  •     Бранко Радешевић
  •     Стеван Радељевић
  •     Цвијо Радивојша
  •     Милан Радотић
  •     Стеван Радотић
  •     Милан Радовановић
  •     Милош Радујковић
  •     Васо Рајић
  •     Гајо Рајић
  •     Јован Рашета
  •     Милан Рајић
  •     Петар Саболић
  •     Стеван Саболић
  •     Емил Савић
  •     Бошко Секулић
  •     Милош Секулић
  •     Петар Секулић
  •     Стојан Секулић
  •     Ђуро Селаковић
  •     Игњатије Сењан
  •     Буде Скакавац
  •     Јован Сладојевић
  •     Драган Срдић
  •     Емил Станчић
  •     Милош Станчић
  •     Петар Зрнић
  •     Гојко Мијакић
  •     Владимир Стијепић
  •     Милош Стијепић
  •     Никола Стијепић
  •     Саво Стрика
  •     Васо Тодоровић
  •     Бранко Тољевић
  •     Петар Тољевић
  •     Стеван Тољевић
  •     Ђуро Томић
  •     Васо Томић
  •     Срђан Томић
  •     Стеван Томић
  •     Стеван Томић
  •     Јован Томић
  •     Лука Хинић
  •     Милан Хинић
  •     Петар Цигановић
  •     Васо Цвијетић
  •     Никола Цвијетић
  •     Васо Чачуга
  •     Дане Чуић
  •     Душан Чуић
  •     Миле Чујић
  •     Милан Чурчија
  •     Миле Чурчић
  •     Јован Шајновић
  •     Никола Шајновић
  •     Стеван Шајновић
  •     Лука Шакић
  •     Бошко Шиљак
  •     Милорад Шиљак, богослов
  •     Томо Шиљак, лугар
  •     Милош Шиљак, звонар
  •     Љубан Швагоња
  •     Петар Ивановић
  •     Јован Миљуш
  •     Стеван Ивановић, учитељ
  •     Ђуро Мисирача "Ђаја"
  •     Петар Ивановић
  •     Милутин Мисирача "Ђаја"
  •     Васо Јакић
  •     Милан Мисирача
  •     Јандрија Јакић
  •     Никола Мородолац
  •     Милан Јакић
  •     Ђуро Обрановић
  •     Стеван Јакић
  •     Јован Обрановић
  •     Васо Јанић
  •     Марко Обрановић
  •     Ђуро Јанковић
  •     Никола Ђурђевић
  •     Никола Мадашевић
  •     Живко Житић
  •     Ђуро Маргетић
  •     Јован Житић
  •     Емил Маргетић
  •     Никола Житић
  •     Стеван Маргетић
  •     Никола Мијакић
  •     Новица Ивановић
  •     Јован Миљуш
  •     Милош Ивановић   
  •     Стеван Ленајић


 

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Рудолф Срнак је 1946. године дао изјаву о Гудовачком покољу Земаљској комисији за ратне злочине.

На месту где су убијени Срби и Јевреји у Гудовцу априла 1941. направљен је после рата споменик 1955. године, а пар година касније и дограђен. Споменик је ручни рад Војина Бакића.

С почетка 1990-их овај споменик, као и многи други споменици жртвама фашизма и борцима НОР је уништаван од стране чланова екстремних хрватских организација и странака ХДЗ и ХОС.


Споменик Гудовчанима подигнут тек 1955.

 

 

ПУБЛИКАЦИЈЕ

Иако је прошло доста времена од завшетка Другог свјетског рата релативно мали број аутора се потрудио да напише корисно штиво о овом злочину.

Документарни филм није снимљен ниједан до данас.

А књига је написано свега неколико. Прво је Шиме Бален споменио 1952. године у својој књизи "Павелић" на страницама 102-107 детаље о Гудовачком злочину. Исте године је и Раде Ковач издао књигу гдје је описивао понеке детаље.

Милан Булајић је 1988. године објавио књигу "Усташки злочини геноцида и суђење Артуковићу 1986", у којој је на страницама 252-265 публиковао изјаве преживјелих Срба у овом масакру. Исто тако  и др Милош Бјеловитић је 2002. године објавио биографију Илије Јарића, једног од преживјелих Гудовачког злочина.

Др Небојша Кузмановић је приредио књигу "Гудовац 1941 - Пут злочина", а објављена је 2019. године од Архива АП Војводине из Новог Сада и Србског Народног Вијећа из Загреба.



Оцените нам овај чланак:

Да се не заборави и не понови!




Ако преносите текстове са нашег портала, будите љубазни и ставите да је наш сајт извор података.
Ово није законом уређено, али је морално и спада у медијску коректност. Хвала унапред!







































Skip Navigation Links