Злочин у Гудовцу је назив за прво масовно убиство Срба и Јевреја на подручију клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске (НДХ).
Убијено је око 200 људи, највише Срба из села Гудовац и других билогорских села: Пргомеља, Тука, Болча, Станица, Клокочевца, Старих Плавница и Великог Коренова. Жртве су већином били узраста од 20-50 година (још у репродуктивном добу) односно домаћини, пољопривредници који нису били наоружани, нити су били икаква пријетња за новостворену "државу".
Организатори овог ратног злодела су били Вјекослав Макс Лубурић, Еуген Дидо Кватерник и Мартин Цикош... сви они су били од раније блиски сарадници Миле Будака који је у Влади НДХ постао министар и прокламовао чувено правило ријешавања Срба у НДХ са "трећинама".
Ово је први многобројни злочин хрватских фашиста тј. усташа у НДХ над србским и јеврејским цивилима, односно овај покољ је само најавио шта чека Србе у наредне четири године од Дрине до Жумберка и од Драве до Јадрана.
Споменик жртвама хрватско-усташког покоља у Гудовцу је подигнут тек 10 година након Другог свјетског рата, али је срушен од припадника милитантне странке ХДЗ почетком 1990-их година, када се променила власт и почео рат и разбијање бивше Југославије.
ПРЕТХОДНИЦА
Завршетком Великог рата Војска Краљевине Србије ослободила отаџбину и друге јужнославенске народе који су били под окупацијом Аустроугарске, те је дошло је до присајењињења Срема, Војводства и Црне Горе матици Србији... док је Народни сабор у Загребу раскинуо све државно-правне везе са Бечким двором.
Дочекивање слободе: Улазак србске војске у Нови Сад
Краљевина СХС је прва јужнословенска држава, касније преименована у Краљевина Југославија, створена након Првог светског рата, проглашењем 1. децембра 1918. у Београду.
Територијално је 1929. југославенска краљевина била подељена на бановине, а по устројству је била парламентарна монархија. Владарску титулу носила је династија Карађорђевић.
Децембарско проглашење Краљевине СХС 1918
Обухватала је Јужну Србију, Шумадију, Рашку, Косово и Метохију, Нишку и Тимочку Крајину, Драгачевски и Расински округ, Црну Гору, Босну и Херцеговину, Војводину, Славонију, мањи део Далмације, Дубровачку републику, Лику, Кордун, Банију, Загорије, Горске Котаре и Словенију. Државу су након убиства краља Александра I Карађорђвића у Марсеју 9. октобра 1934. године водили намесници: кнез Павле Карађорђевић, др Раденко Станковић и др Иво Перовић, уз владу коју су формирали Драгиша Цветковић и Влатко Мачек.
Средином 1930-их година у Европи долази до пораста нацизма и фашизма, наручито у Немачкој, Италији и Шпанији. Тако је дошло до формирања Тројног пакта 27.9.1940. између Немачке, Италије и Јапана. Том савезу су се у наредним месецима придруживале и следеће државе: Мађарска, Бугарска, Румунија, Албанија и др. Тако се Краљевина Југославија нашла у окружењу Сила Осовине.
У Бечу 25. марта 1941. долази до потписивања протокола између Краљевине Југославије и нацистичке Немачке о проласку немачких и италијанских војних трупа кроз југославенску територију. То је међу патриотским снагама југославеснке краљевине протумачено као издаја...
"Боље гроб него роб! Боље рат него пакт!"
Британски, али и совјетски обавештајци већ 27. марта 1941. године у Београду организовали Војни пуч и демонстрације, тако да је збачено намесништво које је предводио кнез Павле, а на престол доведен малолетни краљ Петар II Карађорђевић.
Немачки канцелар Хитлер је променио планове, те је оружане снаге планиране за напад на Грчку, преусмерене су на Краљевину Југославију. Та злочиначка акција је названа "Операција 25".
Априла 1941. године Њемачка и Италија заједно са својим сателитима (Мађарска, Бугарска, Румунија и Албанија) нападају без објаве рата територију југославенске краљевине која је капитулирала већ након десетак дана. Укупно јe у агресији учествовало преко 1.000.000 војника
Краљевина Југославија је била раскомадана од Сила Осовина, а највећи дио је припао Независној Држави Хрватској, која је проглашена 10. априла 1941. у Загребу.
За поглавника је изабран Анте Павелић, док је његов близак сарадник био кардинал Алојзије Степинац. Они су били носиоци геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима током Другог свјетстког рата. Ово је рађено према Хитлеровим теоријама о суперраси.
Добри сарадници: Павелић и Степинац
Одмах по формирању клеро-фашистичке НДХ, кренуло је спровођење истребљења према неподобним народима: Срби, Јевреји и Роми. Такође, забрањен је рад Српске Православне Цркве и одузета јој је сва имовина, а свештенство СПЦ прогањано и убијано, православне цркве спаљиване и рушене. Ћирилица је такође забрањена на територији наци-фашистичке Независне Државе Хрватске.
Сматра се да је у НДХ проценат православних Срба био виши од 40%, што никако није било по вољи хрватско-усташких власти и Ватикана, који је пружао велику подршку новим усташким властима у Загребу. Штавише, папска држава је отворено благосиљала младу хрватску државу. Римска курија је давала логистику и сваку другу помоћ јер је циљ био елиминисати Србе са територије од Драве до Јадрана.
Хрватско-усташка идеологија је почивала на геноциду тј. истребљењу Срба, што је и Миле Будак, усташки министар изрекао јавно у Госпићу 2. маја 1941. године овако:
„Једну трећину Срба ћемо убити,
другу трећину покрстити,
а трећу ћемо протјерати!“
Ситуација у Гудовцу
Гудовац је село удаљено свега 6 км од Бјеловара код планине Билогоре. До Другог свјетског рата Гудовац је имао 330 домаћинстава, односно 8.000 становника,од чега 3.000 Срба. Једна трећина су били Срби, а двије трећине Хрвати.
Имали су коректне комшијске односе, све до формирања НДХ и доласка усташа. Православна црква Св. Апостола Петра и Павла, била је саграђена још почетком XVIII стољећа, 1720. године или чак прије.
У Гудовцу је живео Мартин Цикош, секретар Хрватске Сељачке Странке, велики шовиниста и близак сарадник министра Миле Будака. Мартин Цикош је такође био функционер локалног одбора тзв. Сељачке Заштите, која је првих дана окупације Краљевине Југославије била под његовом командом и извршавала његове наредбе.
Поред Мартина Цикоша у Пргомељу је био и хрватско-усташки повереник Мирко Павлешић, а у Бјеловару Јосип Верханц, усташки командир. Мијо Ханс је такође био близак сарадник Усташког покрета, а касније и функционер. Они су били планирали све акције против Срба на подручију бјеловарског краја и Билогоре.
ЗЛОЧИН
Дана 27. априла 1941. у Гудовцу касно увече усташка тзв. Сељачка Заштита је ухаписила и стрељала 10 недужних људи. Међу злочинцима је био присутан и учитељ Рудолф Срнак, из Гудовца. Док је тај дан на подручију Бјеловара и Грубишног поља незаконито ухапшено преко 500 Срба, који су одведени у логоре НДХ: логор Даница крај Копривнице и затвор у Госпићу, Јадовно на Велебиту и острво Паг.
Да би следећи дан у рану зору, по налогу усташких власти из Загреба почео невиђени терор по бјеловарским селима где су хапшени Срби и довођени у Гудовац. Руководилац целе акције хапшења и убијања Срба у Гудовцу крајем априла 1941. био је Мартин Цикош. Ухапшени србски цивили били су смештени у неки затвор (саграђен у доба Аустроугарске царевине), прекопута школе.
Увече тог 28. априла 1941. изведени су на улицу где су били постројени испред Еугена Диде Кватерника (сина Славка Кватерника) и других високих усташких функционера. Затим су спроведени на сајмиште на крају села, где су и мучки побијени. Извођени су у мањим групицама 5-6 људи и тако убијани, углавном стријељањем.
Недужне жртве побијене од хрватских фашиста - усташа
Пре њиховог убиства, жртве су натеране да ископају себи раку, величине 42 х 2 метра.
Колико год да су били свирепи, Немци нису без узбуђења примили вест о овом злочину. Једна комисија коју су они одредили, извршила је ексхумацију и фотографисала лешеве. Њен записник се налази међу документима Вермархта под насловом "Ustaschenwerk bei Bjelovar" (Дело усташа код Бјеловара).
ИМЕНА ЗЛОЧИНАЦА
- Мартин Цикош, секретар ткз. ХСС и функционер ткз. УСЗ.
- Мирко Павлишевић
- Мијо Ханс
- Јосип Верханц
- Jулиј Маканац, градоначелник Бјеловара
- Чукман, шеф полиције у Бјеловару
ИМЕНА ЖРТАВА
Према списку Миладина В. Вујановића, у Гудовцу 28. априла 1941. су убијени слиједеће особе:
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
Рудолф Срнак је 1946. године дао изјаву о Гудовачком покољу Југославенској комисији за испитивање ратних злочина окупатора и њихових помагача. Ова институција је радила неколико година и направила богату архиву.
На месту где су убијени Срби и Јевреји у Гудовцу 1941. направљен је после рата споменик 1955. године, а пар година касније и дограђен. Споменик је ручни рад Војина Бакића.
С' почетка 1990-их година овај споменик, као и многи други споменици жртвама фашизма и борцима НОР је уништаван од стране чланова екстремних хрватских организација и странака ХДЗ и ХОС. Разлог томе је што су многи хрватски екстемисти порицали србоцид, а истоврмено су доживљавали Србе као нижу класу људи.
Споменик Гудовчанима подигнут тек 1955.
Споменик их је управо подсјећао не само на геноцид као огранзовани масовни злочин са циљем истребљења, већ што је свакако био доказ постојања Срба на том простору дуги низ година. Хрватска пропаганда је пред Европом и свијетом деведесетих година 20. вијека лагала да су Срби из СР Србије дошли у њихову земљу да је отму, намјерно прећуткујући да Срби ту обитавају стољећима.
ПУБЛИКАЦИЈЕ
Иако је прошло доста времена од завшетка Другог свјетског рата релативно мали број аутора се потрудио да напише корисно штиво о овом злочину.
Документарни филм није снимљен ниједан до данас.
Књига је написано свега неколико. Прво је Шиме Бален споменио 1952. године у својој књизи "Павелић" на страницама 102-107 детаље о Гудовачком злочину. Исте године је и Раде Ковач издао књигу гдје је описивао понеке детаље.
Милан Булајић је 1988. године објавио књигу "Усташки злочини геноцида и суђење Артуковићу 1986", у којој је на страницама 252-265 публиковао изјаве преживјелих Срба у овом масакру. Исто тако и др Милош Бјеловитић је 2002. године објавио биографију Илије Јарића, једног од преживјелих Гудовачког злочина.
Др Небојша Кузмановић је приредио књигу "Гудовац 1941 - Пут злочина", а објављена је 2019. године од Архива АП Војводине из Новог Сада и Србског Народног Вијећа из Загреба.
ЗАКЉУЧАК
Хрватски фашистички злочин у Гудовцу је само једна карика геноциног ланца који се обрушио на Србе током 1941-1945 на простору клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске. Исти дан је сличан масакр учињен код Вуковара, на обалама Дунава. Пар дана касније настављено је на Кордуну у селу Вељун са три пута више жртава... Билогора спада у најстадалнија подручја на југославенском простору за вријеме Другог свјетског рата.
Циљ фашистичког режима у НДХ који су предводили поглавник Анте Павелић и кардинал Алојзије Степинац је истребљење Срба и свега православног, јер је Римска курија благословила и помагала рад НДХ.
Међутим, чак и након Другог свјетског рата југославенске комунистичке власти су збарањивале да се јавно прича о злочинима над Србима, па су већином то приписивали Немцима (нацистима), а на споменицима који су подизани често се скривала национална припадност џелата и жртава. Ово је рађено под изговором да такве ствари би нарушавале братство и јединство, темељ на коме је сазидана Брозова Југославија.
Хрватско и муслиманско друштво никада након 1945. године нису прошли процес дефашистизације друштва, као што је то било у Њемачкој или Италији... мноштво Хрвата данас се поздравља са усташким поздравима, одржавају се мисе за Павелића у Загребу, на концертима одјекују усташки стихови и покличи...итд.
Парадокс или не, али Република Хрватска је 1. јула 2013. године примљена у чланство Европске уније, где нико од чланица није постављао питање о неријешеним стварима из прошлости, односно некажњених злочина и злочинаца. Тиме се јасно показју вриједности које западна цивилизација његује.