Пркос 1941 - www.zlocininadsrbima.com


Оцените нам овај чланак:

Време: Други светски рат

Област: Кордун


Пркос 1941



ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ  1941-1945

Глинска црква - Гудовац - Ливањско поље

Цетинград - Пребиловци - Логор Госпић

Логор ДаницаЛогор Јасеновац - Краљево

Логор Керестинец - Бојник - Јастребарско

Логор СисакУсташе - Пркос - Стара Градишка

Априлски рат - Вељун - Логор Бањица - НДХ

Сајмиште - Гаравице - Крагујевац - 27. март

Лесковац - Београд '41 - Велика - Београд '44 -

Нови Сад - ПанчевоПрскос - Стари Брод

 

Злочин у селу Пркос крај Вргинмоста, на Кордуну, је назив за масовни покољ и страдања цивилног становништва који су извршили усташки злочинци над српским становништвом на територији Независне Државе Хрватске. Село Пркос је током Другог светског рата изгубило најмање 458 становника, од којих је 430 цивила убијено од стране усташа.

Уз село Чемерницу, која је током Другог светског рата имала 486 жртава фашистичког терора, Пркос представља насеље са највише жртава фашистичког терора на подручју југославенске територије.

Споменик који је у овом селу подигнут више пута је оскрнављен од хрватских шовиниста, а најтеже оштећење доживео је 2010. године.

После Другог светског рата из економских разлога кренуле су миграције, тако да су и Срби из Пркоса кренули "трбухом за крухом"... 2011. године Пркос је имао само 38 становника.
 

 

 


ПРЕТХОДНИЦА
 

Демонстрације 27. марта 1941.
 

Краљевина СХС је прва јужнословенска држава, касније преименована у Краљевина Југославија, створена након Првог светског рата, проглашењем 1. децембра 1918. у Београду. Територијално је 1929. југославенска краљевина била подељена на бановине, а по устројству је била парламентарна монархија. Владарску титулу носила је српска династија Карађорђевић. Обухватала је Јужну Србију, Шумадију, Рашку, Косово и Метохију, Нишку и Тимочку Крајину, Црну Гору, Босну и Херцеговину, Војводину, Славонију, мањи део Далмације, Дубровачку републику, Лику, Кордун, Банију, Загорије, Горске Котаре и Словенију. Државу су након убиства краља Александра I Карађорђвића у Марсеју 9.10.1934. водили намесници: кнез Павле Карађорђевић, др Раденко Станковић и др Иво Перовић, уз владу коју су формирали Драгиша Цветковић и Влатко Мачек.

Средином 1930-их година у Европи долази до пораста нацизма и фашизма, наручито у Немачкој, Италији и Шпанији. Тако је дошло до формирања Тројног пакта 27.9.1940. између Немачке, Италије и Јапана. Том савезу су се у наредним месецима придруживале и следеће државе: Мађарска, Бугарска, Румунија, Албанија и др. Тако се Краљевина Југославија нашла у окружењу Сила Осовине.

У Бечу 25. марта 1941. долази до потписивања протокола између Краљевине Југославије и нацистичке Немачке о проласку немачких и италијанских војних трупа кроз југославенску територију. То је међу патриотским снагама југославеснке краљевине протумачено као издаја, те су британски, али и совјетски обавештајци већ 27. марта 1941. у Београду организовали Војни пуч и демонстрације, тако да је збачено намесништво које је предводио кнез Павле, а на престол доведен малолетни краљ Петар II Карађорђевић. Хитлер је променио планове, те је оружане снаге планиране за напад на Грчку, преусмерене су на Краљевину Југославију.

Немачка, Италија и њени савезници: Мађарска, Бугарска и Албанија су напали 6. априла 1941. Краљевину Југославију и раскомадали је у Априлском рату који је трајао 17 дана. Дана 10. априла 1941. у Загребу је проглашена Независна Држава Хрватска која је обухватала територије Загорја, Лике, Баније, Кордуна, део Далмације, Босне, Босанске Крајине, Херцеговине, Срема, Славоније. Усташка власт са поглавником НДХ, Антом Павелићем, још од самог формирања квинслишке творевине НДХ је имала за циљ истребити Србе са тог подручја. Процењује се да је Срба на територији НДХ било више од 30%. Влада НДХ је током свог постојања имала свесрдну помоћ од Ватикана (папске државе).
 

Чим је успостављена НДХ, кренула су отпуштања Срба из свих јавних служби, ћирилица је забрањена, као и рад СПЦ. Убрзо је кренуло малтретирање и прогон Срба у свом пуном замаху. А православне светиње и богомоље су рушене, паљене и пљачкане. Кренуло је убрзо и оснивање концентрациони логора (Јадовно, Даница, Јасеновац, Керестинац)... где су на најсуровије начине усташе убиле на стотине хиљада Срба, Јевреја и Рома.

 



Ситуација у Пркосу

Село Пркос је смештено у непосредној близини десне обале реке Купе, на Кордуну, покрај Ласиње. Село је удаљено око 40 км од Загреба.

Кордун је све до последње деценије 17. века претежно био пуст и ненастањени гранични предео између Хабсбуршке Монархије и Османлијског царства. Пркос се насељава у последњој деценији 17. века српским становништвом са подручја Босанске крајине. Истовремено настају и друга српска насеља на Кордуну, с напоменом да српска насеља на Кордуну настају у шумовитијим пределима.

Све до краја Првог светског рата Пркос је чинио територијалну целину са Банским Ковачевцем, настањених хрватским становништвом. У време постојања Војне Крајине на овом подручју, Пркос и Бански Ковачевац чинили су једну сеоску општину која је улазила у састав Прве банске регименте. Одрасло мушко становништво Пркоса, као и у другим кордунашким селима, обављало је граничарски посао.

Након укидања Војне крајине (1871) долазе до изражаја економски и егзистенцијални проблеми ионако сиромашног локалног становништва које је имало висок природни прираштај. Део становништва је решење ових проблема покушао да нађе у исељавању у Сједињене Америчке Државе (САД). До Првог светског рата из Пркоса се у САД иселило 85 становника, махом млађих и радно способних мушкараца, од којих је један део остао трајно да живи у овој земљи. У међуратном раздобљу наставило се исељавање становништва услед економских проблема и оскудице. У овом раздобљу из Пркоса се у Француску иселио 21 становник.

Најпознатији исељеник из Пркоса уочи Првог светског рата и у међуратном раздобљу, био је револуционар Павле Бастајић, учесник револуционарног студентског покрета на Загребачком универзитету и атентата на бана Цуваја 1912, добровољац у српској војсци у Балканским ратовима и Првом светском рату, сарадник обавештајне мреже Коминтерне и совјетске обавештајне службе од средине 1920-их. Када се 1940. појавио у Пркосу, Бастајић је био одсутан из родног села близу три деценије. Убијен је од стране усташа, највероватније у логору Јасеновац.

Становници села Пркос су од лета 1941. учествовали у помагању партизанског покрета и устанка на Кордуну. У залеђу Пркоса, према Петровој гори, налазио се већи број села која су била под контролом партизана. Ипак, на Кордуну није постојала компактна партизанска територија због присуства усташа у појединим насељима, попут Војнића и Вргинмоста, укључујући и насеља у непосредној близини Пркоса: Ласиња и Бански Ковачевац. Ипак, усташе се нису усуђивале да покрену општи напад на Пркос све до 21. децембра 1941. године.

 

 

 

ЗЛОЧИН

Уочи усташког напада на Пркос, дошло је до преношења устанка на леву обалу Купе, у чему су учествовали становници Пркоса и у чему треба тражити један од узрока усташког покоља над локалним српским становништвом. У нападу на партизанска села на Кордуну учествовали су Поглавникова гарда под командом Анте Мошкова, Усташка војница, хрватско домобранство, жандармерија и локалне усташе. Пркос је био први на удару као најистуреније српско насеље према реци Купи и усташко-домобранским упориштима.

Захваљујући чињеници да је командир жандармеријске станице у Ласињи, Перо Николић, који се на овој дужности налазио и пре рата, сигнализирао становништву Пркоса о покрету усташко-домобранских снага, одрасли мушки становници Пркоса, њих око 130, успело је да избегне у шуму пре доласка непријатеља. Њихове жене, деца и родитељи остали су у селу јер је локално становништво веровало да они који нису војно способни неће бити на удару снага Независне Државе Хрватске. Николић, иако Хрват,био је кажњен смрћу, заједно са супругом и двоје деце, због овог геста.

Међутим, усташе и домобрани су похватали целокупно српско становништво Пркоса које није избегло пред потером (428 лица), као и српске становнике села Ласиња (17 лица), али и целокупно ромско становништво општине Ласиња (Роми са подручја Ласиње, њих најмање 48, касније су спроведени у логор Јасеновац где су убијени). Један део Пркошчана био је изложен мучењу и масакрирању у самом селу, док је већина ухваћених сељана одведена у Ласињу где је изолована у једној јавној згради, где су се нашли и похватани малобројни српски становници Ласиње, али и велик број становника српског села Дуго Село Ласињско.

Један број Пркошчана и Дугосељана пребачен је 31. децембра 1941. преко Купе како би били приказани као наводни заробљеници усташком руководству, укључујући и Анту Павелића, које је пристигло из Загреба. Ови становници Пркоса и Дугог Села убијени су у Ракову Потоку. Остали становници ова два села убијени су у Дугом Селу, где је један број сељана спаљен, а остатак је убијен тупим предметима и клањем у шуми Брезије.

У нападу на слободну територију Кордуна, усташе су убиле најмање 430 становника Пркоса српске националности, Од овог броја било је 244 малолетна лица, од ова 244 малолетника било је 192 млађих од 12 година. Имена малолетних Пркошчана објавио је историчар Душан Кораћ у раду објављеном 1981.

 

У каснијим годинама 23 становника Пркоса пали су у борби против фашизма као борци НОВЈ, док је 7 становника умрло од тифуса. Имена свих страдалих Пркошћана и њихови основни подаци објављени су 1980. у монографији Душана Баића о котару Вргинмост у Другом светском рату. Кораћ и Баић се разликују у изношењу бројки страдалих становника Пркоса. Баић износи 458 имена страдалих, док Кораћ, који је рођен у Пркосу, наводи да су усташе само децембра 1941. убиле 478 становника овог села, али поименице наводи само 244 малолетна лица, због природе зборника у ком је објављен његов рад.
 

 

 

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Пркос је према попису из 1948. имао 235 становника. Током наредних деценија дошло је до исељавања становништва због економских разлога, тако да је село 1991. имало 142 становника. Након што је на подручју Пркоса и Кордуна дошло до етничког чишћења услед злочиначке акције Олуја, становници села су се иселили у Босну и Херцеговину и Србију. Према попису из 2011. у селу је живело само 38 становника.

Споменик страдалим становницима Пркоса, подигнут након Другог светског рата, оскрнављен је од стране хрватских шовиниста након 1995. године. Најтеже оштећење споменик је доживео 2010. када су непознати починиоци маљевима разбили неколико плоча са исписаним именима жртава и звезду петокраку. Споменик је обновљен 2012. године.



Да се не заборави и не понови!







































Skip Navigation Links