Из прошлости властитог живота човек обично памти само лепе тренутке. Нико не зна зашто је то тако, него само претпоставља да се ради о једном одбрамбеном механизму који је потребан како би људи сачували своје ментално здравље. Да је то вероватно тако можда потврђује и она народна: „што нас не убије то нас ојача“. Како живот пролази и човек почне да стари, у њему прораде дуго потискивани осећаји и пробуди се порив да се подсети и тих тешких, преломних тренутака који су одредили даљи ток његовог живота.
Са причом Милорада Јандрића, који је као деветогодишњи дечак са Козаре доживео страдање своје породице и прошао кроз систем усташких логора за децу из којих је спашен захваљујући акцији Дијане Будисављевић, читаоци Извора имали су прилику да се упознају у броју 15 и тексту под називом „Бол који траје док је човек жив“ који је изашао у мају 2010. године. Она је тада била и први пут јавно испричана, а данас осамдесеттрогодишњи Милорад признаје да је након те јавне исповести осетио велико олакшање иако је све до тада мислио да ће стравична сећања на проживљене трауме у усташким логорима однети са собом у гроб.
Слично је размишљао и када је у питању одлазак и обилазак тих места страве у тадашњој Павелићевој НДХ. Ове године се и то променило. Најпре је у мају посетио Сисак и место на ком је био дечији логор, а у недељу 7. новембра, заједно са потписником ових редова који се радо одазвао његовом позиву да га на том путу прати, био је у Старој Градишци.
- Толико сам горчине имао у себи свих ових година да ни по коју цену нисам хтео на то да се подсећам, међутим, како живот пролази нешто ме вуче да то поново видим. Остало је још да посетим Плетерницу и Стојчиновац као места кроз која сам прошао на путу према Старој Градишци. Прошли смо овде кроз ову капију и ту су нас само утерали као што се овце утерују у тор , а око нас су биле усташе под оружјем. Ту је већ било доста жена и деце, а и после нас су још догонили– присећа се чика Милорад и руком показује место које је тада било чистина, а данас је ту парк препун дрвећа.
На месту где је некада био логор још су видљиви остаци зидина и стражарских кула, али је све у дерутном стању и далеко је од тога да се одржава. Не постоји ни једна табла која би упућивала да је ту некада био усташки логор. Иако уз Саву, ван поменутих зидина, постоји и споменик жртвама усташког терора подигнут на хумци испод које су сахрањени остаци убијених и умрлих на овом месту, до њега можете доћи једино ако за то место знате. Тамо могу да вас упуте они који ту живе и добро познају ово место. Док полако ходамо уз Саву чика Милорад поново прекида ћутање.
- Тешко сам се на ово одлучио. Ово место ме ужасно потреса, сетим се свега што смо овде проживели ја и моја браћа и сестре, а и сва она друга деца. Целу ноћ нисам спавао пред ово путовање, много сам размишљао, пуно тога мотало ми се по глави и ево сад када сам опет овде борим се да се не расплачем... Стално у стомаку имам неки грч – рече и опет заћута.
ЈЕЗИВО МЕСТО
У време нашег доласка у Стару Градишку зидине некадашњег логора и потоњег комунистичког затвора биле су обавијене густом маглом која је појачавала језовитост овог места. Шетња у рано јутро уз рушевне зидине из којих су зјапили тамни отвори са решеткама није била ни мало угодна. Зебњу је појачавало и хладно новембарско јутро. Дуго смо тумарали преко стаза прекривеним жутим лишћем отпалим са дрвећа кога ту, тврди чика Милорад, некада није било.
Пре него што је претворено у усташки логор то је био аустроугарски војни објекат за смештај војске и коња. У првим данима НДХ Стара Градишка био је логор за политичке противнике, комунисте и друге и услови у њему су били врло тешки. Било је и убијања које тада није било систематско, али је било садистичко и окрутно.
Након офанзиве на Козари и чишћења терена од партизана започео је и прогон цивилног становништва које усташе догоне на ово и многа друга места. Усташки зликовац Макс Лубурић који је био управник логора у Старој Градишци сматрао је да је то јако добро организован логор који може да прими много људи, али се убрзо показало да је број несрећника који је овде дотеран био превелик па су онда одвожени и у неке друге логоре уз Саву као што су Млака, Јабланац и други. Стара Градишка спадала је у јасеновачки комплекс логора и била је обележена бројем пет.
На овом месту немогуће је да се не помене име Дијане Будисављевић, Аустријанке удане за угледног загребачког лекара, Србина Јулија Будисављевића, која је из усташких логора избавила преко 12.000 српске деце. Чика Милорад каже да тада није знао за њу, али да се ипак сећа сусрета са активистима из њене мреже сарадника.
- Прво моје сазнање да постоје људи који желе да нам помогну догодило се по доласку возом из Градишке у Загреб. Тамо смо стигли у ноћ и дочекала нас је група жена које су нам дотурале двопеке и чај које су донеле у кантама. Упозоравале су нас да не правимо буку, да не причамо и да се не преједамо јер је постојала опасност да оболимо и говориле нам да ће нам сутра поново донети храну. Да је све што се данас говори и пише о Дијани истина уверио сам се и по томе што је по мене у Хлебине, где су ме људи из њене мреже сарадника сместили у хрватску породицу Саболић, касније 1943. године дошла Пава Грбић чије је четворо деце такође било тамо. Она је са слободне територије дошла до Костајнице, села у воз отишла у Загреб, сазнала где су јој деца и отишла у Хлебине по њих и по нас. Она то не би могла да јој неко није помогао тако што јој је дао податке – напомиње чика Милорад.
ДИЈАНИНА АКЦИЈА У УСТАШКИМ ЖУРНАЛИМА
Оно што чика Милорад тада није знао је да је и његов излазак из логора организовала Дијана Будисављевић. Према ономе што се данас зна, њен први долазак у Стару Градишку био је врло драматичан. Најпре због тога што је дуго чекала на главном улазу да је Лубурић пусти у логор да попише децу, а онда и због тога што је све то морала да уради јако брзо у страху да се овај не предомисли. Лубурић није много марио за дозволу коју је Дијана добила од Немаца дајући јој до знања да је у том логору он бог и батина.
Децу је затекла у стравичном стању. Била су исцрпљена, гладна, а многа од њих и болесна од тифуса. У том првом транспорту из Градишке је извела близу 900 малишана, а касније још око две до три хиљаде. Најтеже је било то што је морала да бира децу која су имала највећу шансу да преживе. Није могла да узима децу која су већ била на самрти. Децу су најпре укрцавали у камионе и одвозили до Окучана на воз, а Дијани су у томе помагале и жене које су у Градишци биле заточене још пре офанзиве на Козари. Занимљиво је да је тачно тог дана у Старој Градишци боравила екипа сниматеља усташких пропагандних журнала и део тог догађаја забележен је њиховим камерама.
Усташе су то радиле у жељи да Дијанину акцију прикажу као акцију хрватског црвеног крста и тзв. Министарства удружбе (нешто као данас социјалне помоћи) који су у свом журналу говорили како се ето, они брину о партизанској и четничкој деци коју је банда оставила након усташко-немачке офанзиве на Козари.
КРАЈ ТРАГАЊА
На питање да ли се ичега сећа, да ли памти нешто од овога што види, Милорад Јандрић само одречно одмахује главом. Прилази зидини на улазу и руком додирује влажан камен као да по њему нешто тражи, а онда подиже поглед према врху зида. Све то ради замишљено и одсутно, без икаквог коментара.
- Сећате ли се ичега?
- Не, све ми је ово далеко. Много је другачије од онога што памтим. Можда ми се овај пролаз чини познат, не знам. Све ми је у магли још гушћој него што је ова која данас покрива ово место – одговара.
Ништа чудно. Ове данас, рушевне објекте користиле су четири државе. Изградила их је Аустроугарска монархија, наставила да користи Краљевина Југославија, у логор претворила Независна држава Хрватска, а комунистичка Југославија након рата у затвор за политичке дисиденте.
- Много сам се плашио доласка овамо, како ћу то поднети. Сад кад гледам остатке ових грађевина још из времена Аустроугарске које имају своју историјску вредност и видим да су у великом пропадању жао ми је због тога. Не би требало да се деси да Стара Градишка доживи судбину Јасеновца. Тамо ништа не подсећа на чињеницу да се на том месту налазио логор. Овде је то још увек видљиво и држава би требала да се побрине да се ово сачува. Треба то да уради због будућих генерација јер је тако нешто немогуће доживети ако не задржи бар неку аутентичност – као да се обраћа неком трећем, каже чика Милорад.
- Овде ми је остала сестра Стоја. Никада нисмо сазнали шта се са њом десило. На седамдесету годишњицу од страдања наше породице решили смо да на спомен плочу у нашем родном Читлуку упишемо и њено име. Решили смо да је више не тражимо, схватили да морамо да се помиримо да је више нећемо наћи. Тада се у Читлуку сакупило јако пуно чланова наше породице. Поново смо успели да се умножимо. Породица је и поред тог великог страдања опстала.
Око поднева магла око Старе Градишке се разишла и остатак дана био је сунчан и топао. Још неко време провели смо у шетњи, а онда смо одлучили да се пре мрака вратимо у Вуковар.
Славко Бубало
Извор. бр. 129.
11.11.2015.