Протеклу недељу обележио је прави мали трговински рат између Хрватске и Србије изазван великим таласом избеглица из Сирије, Афганистана, Ирака и других земаља захваћених ратом и сукобима. Рекло би се, ничим изазван, пре-мијер Зоран Милановић упустио се у обрачун са Србијом оптужујући је да је након што је Мађарска своју границу са овом земљом оградила зидом од бодљикаве жице Србија избеглице неконтролисано и намерно усмеравала на своју границу са Хрватском.

            Након што је у Сабору самоуверено и без задршке изјавио како су он, његова влада и цела Хрватска спремни да помогну избеглице и усмере их тамо где они, како је рекао, „свим срцем желе отићи“, већ другог дана је повукао ручну и у целој земљи дигла се велика фрка. Прилив избеглица био је стварно голем, али је и паника која је ухватила премијера, његове министре и руководства локалних самоуправа у пограничним општинама била велика и, рекао бих, потпуно непотребна.

            Премијеру, истина, није било лако да ћути и ради свој посао јер се све поклопило са изборном кампањом која се у Хрватској полако захуктава па нико од политичких актера није желео да пропусти прилику да чак и на избегличком питању профитира. Опозиција га је напала да је неспособан и да не зна шта говори и ради, тврдећи да је Хрватска тотално неспремна за најезду избеглица, а у све се умешала и председница републике која је чак заговарала и то да се на границу са Србијом пошаље војска.

            Треба рећи да су избеглице у Хрватску нагрнуле по природи ствари јер је Хрватска у новонасталим околностима постала најкраћи пут до Аустрије и Немачке након што је Мађарска затворила своју границу са Србијом. Највећи притисак био је на делу границе код Шида, односно Товарника.

            Суочен с проблемом премијер Милановић затвара границе и са Србијом започиње вербални рат. Србију је упоређивао са мувом, а Хрватску са орлом. У једном тренутку, тражећи да Србија део избеглица усмерава и на границу са Мађарском, употребио је речи „шарај мало брате“ преузете из једног расистичког вица. Хрватска је у ЕУ и Србија јој не може ништа, говорио је.

            Ни са друге стране нису остали дужни. Поједине новине у Србији отварају рафалну паљбу по Милановићу кога су успоређивали и са Павелићем. Хрватску називају усташком државом, која користи методе ендехазије, а и српски министар Вулин поново употребљава оштру реторику. Србија након низа безуспешних позива Хрватској да границу отвори узвраћа контрамерама и границу затвара за све камионе са хрватским таблицама као и за сву хрватску робу и то на свим прелазима.

            Када су из Београда тек најавили контрамере Милановић је изјавио како једва чека поноћ да види какве су то мере, а исте ноћи када су контрамере уведене премијер каже:
- “Хтео сам сутра да отворим границе, али сад нећу“. Милановић тада повлачи још драстичнији потез па границу на Бајакову затвара и за путнике и за сва возила са српским таблицама.

            Умешала се и ЕУ која је дуго била доста суздржана, али се на крају ставила на страну Србије и Милановић је попустио и отворио границу правдајући свој потез тиме да је примећено како Србија заиста „мало шара“, односно део избеглица усмерава и на мађарску границу. Све ово мање-више знате и можда оволики увод и није био потребан, али оно што је можда потребно проанализирати је Милановићево понашање које је, благо речено, неконтролисано.

            Зашто је Милановић подлегао оваквим, слободно можемо рећи, националистичким испадима и да ли му је то требало, је питање на које је тешко пронаћи сувисао одговор.

           Да је реч о предизборној грозници оценили су чак и страни медији, то није оцена која је била карактеристична само за Србију или Мађарску. Чак су и из редова опозиције у Хрватској стизале оптужбе да се премијар према комшијама понаша као „Побеснели макс“, а највеће изненађење је ипак стигло од демонстраната из загребачке Савске улице који су премијеру поручили ни мање ни више него „да је рат завршен“ и да “желе добре односе са свим комшијама, па и Србијом”.

            Можда је Милановић играо баш на ту карту да докаже да опозиција у Хрватској нема програм него да ради све супротно од онога што ради влада. Међутим, та унутрашња борба повезана са изборима са избегличком кризом нема баш никакве везе. Милановић је тако почео да губи на свим фронтовима које је отворио, и оним спољним и оним унутрашњим. Уместо да је искористио повољније економске ефекте које је Хрватска остварила последњих неколико месеци или конверзију кредита у швајцарцима у евро која је наишла на доста велико одобравање јавности, он се са опозицијом почео надметати у домољубљу, а то му једноставно не стоји. Није он ту на свом терену иако нико паметан не сумња у његов патриотизам. Толико пута је у својим јавним обраћањима поновио речи Хрватска, држава, национални интерес да је то просто било превише и за оне окореле националисте. И њима је већ било неугодно од толиког излива премијеровог домољубног гнева.

            Једном државнику заиста не приличи да се дури, а инат је, то сам више пута рекао, веома лош слуга. Инаћењем се ништа не постиже, јер само договор кућу гради. Супротно томе, Милановић је наставио да се дури и већ је изјавио да са српским премијером Вучићем више неће разговарати. Левичар Милановић употребљава радикалну реторику, а са друге стране бивши радикал Вучић смирено одговара да ће разговарати и са црним ђаволом ако је то у интересу Србије.

            Није сасвим јасно који од ове двојице државника ће више, и да ли ће уопште, политички профитирати, али је сигурно да су од тог кратког трговинског рата између Хрватске и Србије највећу штету опет имали обични грађани обе државе док су они наклоњени сукобима могли задовољно да трљају руке.

Славко Бубало
Извор бр. 126
30.9.2015.