Миострах код Цазина 1941 - www.zlocininadsrbima.com

   

Период: Други свјетски рат

Област: Босанска Крајина


МИОСТРАХ КОД ЦАЗИНА 1941



Злочини у Миостраху су назив за масовна убиства православних Срба током Другог свјетског рата, које су извршилии муслимански фашисти у одорама наци-фашистичке Независне Државе Хрватске.

Миострах је планинско село које се налази у долини ријеке Уне тј. у троуглу Бихаћ, Цазин и Крупа... на крајњем сјеверо-западу Босне. У њему је живјело 1940. године муслиманско и православно становништво, уз врло мало католика. Било је тада око 80 кућа тј. домаћинстава, од чега су 40% чинили православни Срби.

Пошто је Усташки режим предвођен поглавником Антом Павелићем и кардиналом Алојзијем Степинцем био носилац геноцида и истребљења "неподобних народа" гдје су спадали: Срби, Јевреји и Роми, тако су одмах од почетка окупације Југославије и стварања НДХ, оружани одреди нападали Србе и СПЦ. Муслимани су се већином приклонили Павелићевом режиму јер су и они били задојени мржњом, а такође Павелић им је давао низ обећања.

У првим данима августа 1941. након што је почињена серија покоља над цивилним становништвом на подручју читаве Крајине, локални хоџа (вјерски учитељ) Бећир Борић је осмислио план да се православни Срби елиминишу и униште из Миостраха. Тако је окупио око себе зликовце, јер је видио да у Миострах долазе и уплашени Срби из околних заселака.

Под изговором промјене вјере, наивни Срби су пошли у центар села јер су били увјерени да ће тако сачувати животе и имовину. Била је то још једна превара у којој је убијено скоро цијелокупно србско становништво Миостраха, свега неколико их је преживило. Они су након рата давали изјаве истражним органима. Душан Д. Миљковић је годинама касније објавио књигу у коме се могу наћи и њихове исповјести.

Средином педесетих година 20. стољећа у Миостраху је подигнут споменик од стране локалног одбора СУБНОР-а. Раних деведесетих година муслимански екстремисти су тај споменик срушили јер су хтјели да униште све трагове геноцида њихових очева, али и постојања Срба на тим просторима. Споменик је обновљен тек 2017. године.

НЕЗАВИСНА ДРЖАВА ХРВАТСКА 1941-1945

ЗЛИКОВЦИ

Славко Кватерник * Јуре Францетић * Крунослав Драгановић

Макс ЛубурићДинко ШакићМошков * Лорковић  * Усташе

Мирко ПукИван Шарић * Црна Легија * Џафер Куленовић

Анте Павелић * Мирослав Мајсторовић - Филиповић

Алојзије Степинац * Љубо Милош * Виктор Гутић

Миле Будак * Андрија Артуковић * Хусеин Ђозо

Фехим Спахо * Мухамед Хаџиефендић * Рафаел Бобан

Муслимански челнициВладимир Крен * Мијо Бабић

Поглавникова гарда *

ЛОГОРИ

Керестинец * Даница * Крушћица * Госпић-Јадовно-Паг

Сисак * Јасеновц * Стара Градишка * Јастребарско

Пријдор * Маглај * Огулин * Пакленица * Ђаково

Лепоглава * Тења * Зеница * Добој * Винковци

Грабовац * Рогатица * Вишеград * Сарајево

ЗЛОДЕЛА

Пребиловци * ВељунДракулићОстрожин

СадиловацПаланчиштеДивоселоШид

Машвина * Возућа * Бракусова ДрагаПркос

Међеђа * Шушњар * Пискавица * Драксенић

Глина црква * Ливањско поље * Бегово Брдо

Грабовац Бански * Воћин * Дубица * Пркос

Калати * Бијели Поток * Гаравице * Миострах

ВуковарКорићка јама * Стари Брод * Гудовац

Шегестин

ЖРТВЕ

Дамјан ШтрбацПлатон (Јовановић) * Зорка Делић

Љубан Једнак * Даница Праштало * Гламоч

 Љубомир Млађеновић * Марија Почуча * Симовић

Марко Бошковић * Српска банка * Славско Поље

Петар ДабробосанскиВукашин Мандрапа

ПУБЛИКАЦ.

Пацовски канали * Бог и Хрвати * Иродови синови

Magnum Crimen * Пјесма Ђурђевдан * Без кајања

Усташка зверства * Цвијет Хрватства * Ожиљак

Благослов Ватикана * Деца у жици  * Дјеца Козаре

Страх * Понор * Дара из ЈасеновцаЦрна књига

Пакао НДХ * Србољуб Живановић * Три стратишта

Једење Богова * Залазак стољећа * Личка трагедија

Не окрећи се сине * Покољ у ГлиниПолитика терор

Цазинска Крајина * Тотални геноцида * Мук

Фратри и усташе кољу

 

ПРЕТХОДНИЦА

Априла 1941. године Њемачка и Италија заједно са својим сателитима (Мађарска, Бугарска, Румунија и Албанија) нападају без објаве рата територију југославенске краљевине која је капитулирала већ након десетак дана. Укупно јe у агресији учествовало преко 1.000.000 војника

Краљевина Југославија је била раскомадана од Сила Осовина, а највећи дио је припао Независној Држави Хрватској, која је проглашена 10. априла 1941. у Загребу.

За поглавника је изабран Анте Павелић, док је његов близак сарадник био кардинал Алојзије Степинац. Они су били носиоци геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима током Другог свјетстког рата. Ово је рађено према Хитлеровим теоријама о суперраси.


Добри сарадници: Павелић и Степинац

Одмах по формирању клеро-фашистичке НДХ, кренуло је спровођење истребљења према неподобним народима: Срби, Јевреји и Роми. Такође, забрањен је рад Српске Православне Цркве и одузета јој је сва имовина, а свештенство СПЦ прогањано и убијано, православне цркве спаљиване и рушене. Ћирилица је такође забрањена на територији наци-фашистичке Независне Државе Хрватске.

Сматра се да је у НДХ проценат православних Срба био виши од 40%, што никако није било по вољи хрватско-усташких власти и Ватикана, који је пружао велику подршку новим усташким властима у Загребу. Штавише, папска држава је отворено благосиљала младу хрватску државу. Римска курија је давала логистику и сваку другу помоћ јер је циљ био елиминисати Србе са територије од Драве до Јадрана.

Хрватско-усташка идеологија је почивала на геноциду тј. истребљењу Срба, што је и Миле Будак, усташки министар изрекао јавно у Госпићу 2. маја 1941. године овако:

 „Једну трећину Срба ћемо убити,
другу трећину покрстити,
а трећу ћемо протјерати!“

Ситуација у Миостраху

Миострах је насеље које је настало почетком XIX вијека, на граници два царства у то вријеме: Аустроугарска и Турска. Они су водили често међусобне ратове. Налази се у сјеверо-западним дијеловима Босне, у троуглу: Цазин-Бихаћ-Крупа. Први досељеници су били из Лике, касније долазе и осталих крајева.

Према задњем пријератном попису становништва, Миострах је имао око 80 кућа, од чега су православни Срби чинили 40 процената. Једна кућа је само била католичка, а остале муслиманске. Србске породице су имале презимена: Мареш, Васић, Узелац, Петровић, Мијатовић, Јеличић...

ЗЛОЧИН

Читаво љето 1941. на крајишком простору и западном дијелу Херцеговине све је пливало у србској крви. Усташки режим је појачао дејество својих одреда који су радили по принципу "блиц-крига", са циљем да што више побију Срба, како би у наредном периоду себи олакшали посао завршетка геноцида.

Сви усташки станови тј. штабови су добили директиве из Загреба да треба осмислити планове акција како би што прије могли да поубијају наивне Србе који још нису схватили сву монструозност власти НДХ. Тако је и Бећир Борић добио из Цазина наредбу да обави свој дио посла у Миостраху гдје је био хоџа, тј. муслимански свештеник. Хоџа Борић је око себе окупио групу повјерљивих људи почетком аугуста 1941. и одабране су локације за масовне ликвидације.

Све до тада је у Миостраху било појединачних убистава, гдје су људи већином убијани ноћу у шуми или пак одовођени у концентрациони логор Госпић односно убијани на стратишту Гаравице изнад Бихаћа.

Када су усташе схватиле да им народ више невјерује, кренула је пропаганда око покатоличавања тј. исламизације, јер ће тако сачувати имовину и породице. Тако је и Хоџа Борић слао своје емисаре међу Србе да говоре, не би ли се народ смирио. Мноштво мушкараца је већ било по шумама јер нису вјеровали усташким властима. Жене су остајале кући са млађом дјецом и пазиле на домаћинство.

У поподневним сатима 9. аугуста 1941. један батаљон од преко 300 наоружаних усташа, све су то били муслимански фашисти у униформама НДХ, одани Анти Павелићу и Адемаги Мешићу су упали у Миострах и тјерали србску нејач да напусте своје домове и да иду на "промјену вјере" у Цазин. Циљ је био да се они доведу до јаме Бездан односно Ђурђића Гаја. Преко 200 душа је напустило Миострах и пошло за њима.

Када су дошли на циљано мјесто, почела је прво пуцњава из пушака, а потом беспомучно иживљавање над жртвама са хладним оружјем: дрвене палице, ножеви... Језиви крици и запомагања су одјекивали дубоко у ноћ. Усташе су провјеравале има ли неко жив па су додатно на гомили лешева још убијали полуживе. На крају су лешеве побацали у јаму Бездан.

Како је посао "добро обављен", они су се смијали и пјевали од весеља.

Један муслиман Рамо Епић је добро упамтио гдје су све лешеви Срба бацани и то је посље рата преживјелима показао.

 

СВЈЕДОЧАНСТВА

Милан Д. Мареш је био свједок усташког покоља у Миостраху. Он је дао сљедећу изјаву:

- "Послије одвођења људи мирним путем на позив да иду на рад, већина се није одазвала. Једног дана у наше село је дошло више усташа, жандара и наоружаних сељака из сусједних села: Стјене, Острошца, Пишталина и Мемић Брда, са намјером да похапсе и одведу преостале мушкарце који се нису одазвали на позив.

Тог дана почетком августа 1941.  усташе су направиле праву хајку на људе, као на животиње. Успели су ухватити неколико, један од њих је био и Бранко син Николе Мараша, стар 38 година. Њега су везали за запрежна кола док су му тијело и глава билии на земљи. Када је један усташа сјео у кола подвикнуо је и рекао: Идем да провозам овог човјека до села Пишталине... Потом је кренуо трком кроз село по неравном каменитом сеоском путу и послије пар пређених километара овај зликовац се вратио на мјесто одакле је пошао. Од Бранка су остали само дијелови ногу тј. кости које су биле привезане за запрежна кола.

У кућу Гојка Мареша упала је једна група усташа пошто су знали да ту има млада и лијепа дјевојка Смиља. Један усташа је тражио да пође са њим и да му буде жена. Пошто је она то одбила, разјарени усташа је насрнуо на Смиљу Мареш и силовао ју је у присуству оца, мајке и других укућана. Свидјела му се и насилно ју је повео са собом. Била је код њега кући заточена све док он није погинуо негдје у борби са партизанима. Тај усташа је пре изласка из куће заклао Смиљиног оца Гојка и мајку Вујку. Смиља је преживјела рат, али је психички обољела- Живјела је у Грмуши на Жељезничкој станици.

У спровођењу терора над Србима у Миостраху, усташе су ухватиле и Смиљину сестру Вуку...жену Миле Узелца коју су такође насилно одвели. Вука Узелац је преживјела рат, али је и она усљед траума душевно обољела. Живјела је након рата у Крупи неколико година. Себи је одузела живот вјешањем.

Један од великих усташких зликоваца је био Ибро Бјелајац звани Џане. Он је на силу одвео Радојку, супругу Богдана Петровића, односно кћи Николе Мареша. Са Радојком је провео мјесец дана, а онда ју убио на звјерски начин.

Љуба, кћер Јовичић Стеве, стара 19 година је ухваћена код стада, под шумом. Један усташа је тражио да му буде жена, што је она одбила. Љути усташа оваквим одговором је потргао сву одјећу и силовао је, а потом су се и остали зликовци редали над несрећном дјевојком. На крају су је мирне савјести заклали и унаказили...".

Марко Г. Роквић је током подизања споменика жртвама у Миостраху казивао овако:

- "Чувао сам овце под падинама Велике Гомиле са неколико мојих вршњака из породице Плавањаца. Како су се овце добро напасале траве дотјерали смо их на врело Примчија да се напију воде и да ладују. Убрзо су дошла тројица усташа, односно цивили са пушкама и повели нас на један пропланак недалеко одатле.

Тамо смо видјели како усташе пеку јање на ражњу, а мало подаље леже свезани људи. Усташе су нас питале да ли познајемо ове свезане људе и које. Ја сам познавао неколико њих, а међу њима и свог ујака Љубомира Граховца, Давида Мареша и Милу Кљајић...али сам им рекао да никог од њих не познајем. Тако су одговорили и остали чобани.

У међувремену је један усташа скинуо ражањ са печеном јањетином и они су почели да једу. Нудили су они нас, али смо ми одбили под изговором да имамо храну у торби. Када су се усташе најеле, један је прошао везаним људима и питао их да ли они хоће да једу печене јањетине. У глас су одговорили да неће, а други усташа је повикао и рекао:  Е па и нећете!

Зграбио је секиру и прво мом ујаку Љубомиру одсјекао главу, а потом је наставио касапити и остале.

Ми смо одлучили да бјежимо, на што нас је један усташа упозорио: Идите, али ако некоме кажете шта сте видјели, бићете поубијани.

Вратили смо се свом стаду и одмах кренули кући, јер више нисмо смјели остајати ту. Када сам дошао кући, мајка Смиља ме питала зашто сам тако рано довео овце са испаше. Објаснио сам јој шта сам видио и шта се десило ујаку Љубомиру као и осталима. Тог часа је настала кукњава која је окупила комшије, углавном жене, јер мушкараца није бло. Једни су већ одавно убијени, а други су се крили по шуми.

Пошто ми нису баш вјеровали, једна група одважних жена са мојом мајком и са мном пошла на лице мјеста. Пришли смо тој пољани али уз велики опрез. Нашли смо секиром исечене на комаде: ујака Љубомира Граховца, Давида Мареша, Милу Кљајић, једног непознатог младића и још једног непознатог који је био ногама навучен на ватру. Пошли смо до ујакове куће која је била у близини. Успут смо нашли његову жену Милку и сина Милана. Обоје су били искасапљени. Било је страшно за гледати.

Пошли смо назад, тад се с леђа јавио комшија Рамо Епић. Он нам је рекао овако: Идите ви кући, обећавам да ћу све сахранити и обиљежити гдје сам их сахранио. Када се вратите живи, казаћу вам гдје су покопани... Тако је и било. По ослобођењу земље 1945.  године дошао сам на своје родно огњиште којег више није било и нашао Раму гдје обрађује моју земљу. Одвео ме и показао једну увалу гдје су убијени и сасјечени наши пријатељи...

Након ових појединачних и групних злочина, усташе су припремале план потпуне ликвидације србског живља у нашем селу, а то ће касније снаћи и остала села. У појединачним егзакуцијама до оног 9. аугуста 1941. убијен је 91 становник Миостраха и једна хрватска породица - Миле Видаковића, нашег великог пријатеља. Углавном су то биле жртве старости 15-70 година који су одведени на стратишта: Јадовно, Гаравице и Мацини долови.

План коначног обрачуна са преосталим становништвом, претежно женама, дјецом и старцима разрадио је хоџа Бећир Борић, муслимански свештеник и зликовац. У том злочиначком плану њему су помагали и свој удио имали: Ибро Бјелајац звани Џане, Реџо Бегић, Хасан Мурић, Тале, Бећо, Решид,... Хасан Мехулић, Суљо Тукач и друге усташе из села. Сем њих помагале су му породице: Багановић, Јашарагић, Ђурђић... док су за извођење масовног покоља притекле у помоћ усташки крволоци из околниј села: Острожац, Мемић Брдо, Стијене, Пишталина (синови Сулејмана Балтића - Хасиб, Ахмет и Рашид, као и Реџо Б. Балтић, Хусеин М. Балтић, Хусеин А. Шарић, Заре А. Татаревић, Међо М. Татаревић, породице Орашчан и Хаџипашић...итд.

Неколико дана прије тог кобног 9. аугуста 1941. у Миостраху долазила је усташка банда и обилазила домаћиства Срба са циљем смиривања тензија и лажне пропаганде, односно обезбеђивања да не би дошло до отпора или бјежања, како би им акција што успјешније била изведена. Обилазећи куће усташе су говориле како су отјерани отишли у Њемачку на рад, па да ће се вратити по завршетку посла, да очекују наређење Загреба о превођењу православних Срба у католичку вјеру или исламску, да ће се свако сам одлучити добровољно. Ово је рађено, јер православци не могу бити у усташкој држави. Речено је људима да се не плаше.

У том дану масовних ликвидација убијено је 200 Срба... била је субота. Усташе су тог крвавог аугуста у поподневним часовима са свих страна блокирали србске дијелове села и прикупљали становништво. Наређивали су мјештанима да напуштају куће јер иду на 'промјерну вјере' и да ништа са собом не носе, да се сутра враћају кућама. Плански су узели суботу, јер је народ повјеровао да ће се у недељу, наредни дан, обавити превођење из вјере у вјеру у Цазину. Све се десило тог дана и тих часова до окончања масакра...

Никада не могу да заборавим тај дан и наше велико страдање од наших комшија!".

Стоја Ђ. Узелац је изнијела своје виђење трагедије у долини Уне:

- "Усташе су дошле тог 9. аугуста у Миострах у поподневним часовима до наших кућа Узелаца, гдје нас је било три куће на самој обали Уне. Наредили су нам да излазимо из домова и да идемо на промјену вјере, да ништа не носимо, већ да ћемо се сутра вратити. Из наших кућа кренуло је нас 13 жена и дјеце. Очева није било са нама, они су још раније отјерани. Ишла сам са мајком Милком, братом Секулом (12), сестрама Невенком (10), Станом (8), Савком (6), Љубицом (4) и малим братом Луком (2). Помагала сам мајци.

Ишли смо доста споро и дуго. Што смо се више приближавали мјесту покоља, то је било све више србског живља. По мојој процијени било нас је преко 200 душа. Путовали смо цестом, потом сеоским путем, који су водили до Орашца и Цазина. Када смо дошли до раскрснице за село Ђурђићи ка мјесту Брезик, скренули смо десно испред Ђурђића гаја. Био је то подужи пошумљени простор, али не много широк. На самом улазу у гај у једној ували плиће долине налази се пећина Бездан гдје смо се сви окупили на платоу.

Усташе су нас опколиле и имале су оружје: пушке, сјекире, косе, коље и друго оружје. У једном часу су почели паљбу по нама из ватреног оружја, а потом се чула вика и псовке: Удри, мајку им србску! Удри србску пашчад!". Тада су јурнули на нас са свију страна. Нису ту биле само усташе са оружјем, било је ту доста цивила са сјекирама, дрвеним палијама од коља, коса... и чиме су нас све нису тукли. Ја сам добила пушчани метак, али сам се одржала на ногама. Када сам видјела да један зликовац сјекиром моју мајку уби, онесвјестила сам се. Нисам успјела видјети како су ми браћа и сестре поубијани. Било је неописиво страшно, чули су се крици, јауци, дозивање у помоћ. Брзо су савладали жене, дјецу, старце и дјечаке. Потом су газили по лешевима тражећи да ли је неко преживио. Потом су их дотукли сјекирама.

Ја сам онесвијешћена бачена у јаму, скупа са осталима. На моју срећу или несрећу, била сам близу врха лешева. Кажем, срећу или несрећу, јер сам прво помислила како ћу живјети без родитеља ако останем жива. Неко вријеме сам притајено мировала и савлађивала саму себе да не откријем да сам жива. Тек када сам установила да нема никога око јаме и близини, опрезно сам се извукла испод лешева на површину. Доста дуго сам посматрала и ослушкивала. Чула сам плач једног дјетета, потом јауке женског гласа и препознала вршањакињу Мареш Паву којој су усташе одсјекле ногу са сјекиром. Нисам јој могла помоћи, умрла је у тешким мукама.

Из гомиле лешева се извлачила са муком и моја другарица Даница М. Јеличић, па смо помогле једна другој да се исчупамо из јаме Бездан. Она је била повријеђена по глави и тијелу од сјекире, а ја сам рањена у руку и мишић, али од туге нисам осјећала болове. Када смо изашле напокон из јаме и осмотриле да нема никога, кренуле смо што даље од мјеста злочина. Ишле смо кроз кукурузе, шумарке тј. што даље од путева и стаза и тако стигле до куће мојих родитеља, гдје смо затекле све пусто, опљачкано и разбијено. Од живих бића једино нас је дочекао наш пас који није лајао већ цивили, као да хоће нешто да нам каже.

Наше присуство код куће открио је наш комшија Јандре Боројевић, који нас је прихватио и повео на ријеку Уну. Хтео је да нас превезе чамцем. Пас се узнемирио и почео да цивили, трчао је за нама. Пошли смо да видимо шта је пас примјетио. На моје велико запрепашћење, нашла сам оца Ђуру објешеног о једну врбу. Мој отац Ђуро Узелац је заклан од усташа пар дана раније у породичном млину и бачен је у воду, а ријека га је донијела у близину куће. Била сам ван себе, нисам плакала већ сам дрхтала и зањемела.

Комшија Јандре нас је превезао чамцем на другу обалу, у своју кућу. Након неколико дана прешли смо у Велики Радић. Ту је већ била формирана једна партизанска чета. Тамо су ми помогли да се опоравим од рана. Радила сам у позадини колико сам могла. Онда сам половином 1942. ступила у Прву пролетерску бригаду која је дошла око Грмеч планине. Постала сам болничарка...".

 

Мара Граховац, је још један преживјели свједок усташког покоља. О најтужнијим данима у Миостраху казива овако:

- "Ја сам жена Михајла Граховца, Солунског добровољца и ратника. Њега су усташе међу првима заробиле и звјерски убиле на Мациним доловима недалеко Цазина.

Била је субота у аугусту мјесецу 1941.  Дошле су усташе код наши кућа. Нас су истјерали из куће, говорећи нам да ништа не носимо, јер идемо у Цазин на промјену вјере, да је такво наређење. Да се сутра враћамо својим кућама. Тако сам и ја кренула са својим сином Миланом, стар 16 година и кћерком Зором (14), Анђом од (7), Стојом (5) и Душаном (2). Најстарија кћи Милка је већ била удата у кућу Мареша.

Усташе су скупљале Србе са свију страна села, тако да смо се почели повећавати што смо даље ишли. Мој син Милан и кћерка Зора су се придружили сестри Милки и са њом ишли према Цазину. Када смо скренули са друма, који води за Острожац упутили смо се ка селу Ђурђићи. Дошли смо до неког простора који није био насељен, према једном гају.

Пришао ми је један муслиман (комшија Рамо Епић) и тихо рекао: Маро, застани мало... тобож због малог дјетета. Убрзо ће ови сви бити убијени. Послушала сам га и искористила непажњу усташких крволока. Улетила сам у кукурузе са троје дјеце, Анђом, Стојом и Душаном. Када сам стала од трчања посматрала сам како групишу народ на ивици тог гаја. Могла сам добро видјети. Била је ведрина и мјесечина, али ме тада обузела туга и мисао шта са осталом дјецом. Размишљала сам да ли да и ја пођем са овом дјецом или да останем са малишанима.

Моје размишљање је прекинула пуцњава, а потом крици и јауци. Усташе су свим и свачим тукли и убијали. Узвикивали су: Удри србску пашчад!

Тада сам схватила шта се дешава. Када се кукњава и јауци смиирше, ја сам са своје троје дјеце кренула према Гомилама и ноћу кроз шуму бјежала што даље. У зору сам стигла у засеок Пишталине код куће Роквића, Гојка и Смиље. Испричала сам им шта сам све видјела и чула. Повјеровали су и нису. Савјетовала сам им да беже било куда, да овјде нема спаса. Отишла сам даље према Перни и Подгомили, гдје сам са осталим народом прешла преко ријеке Уне код великог жељезничког тунела. Смјештена сам са дјецом у село Бенаковац.

Кћерка Стоја ми је 1943. промрзла и умрла у својој осмој години живота. Само двоје дјеце је са мном преживјело рат и дочекало ослобођење 1945. године.

Преселила сам се у Београд...".

МУСЛИМАНСКИ ЗЛОЧИНЦИ У ДРУГОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ 1941-1945

ИСТОЧНА БОСНА

Адемага Мешић - Исметбег Капетановић - Авдо Феризбеговић

Асим Угљен - Месуд - Салко Алкикадић - Јунуз Ајановић

Мухамед Хромић - Бећир Локмић - Ибрахим Пјанић - Нешад Топић

Мехмед Риђановић - Хаџиефендић - Акиф Ханџић - Авдага Хасић

Исмет Бешикташевић - Зулфо Думњанић - Енвер Чолаковић

Хамдија Крушевљаковић - Хасан Авдић - Хусеин Ђозо

ЗАПАДНА БОСНА

Џафер Куленовић - Химлија Бешлагић - Мехмед Алајбеговић

Мехо Мехичић - Хусеин Алић - Осман Хасановић - Мате

Бећир Борић

ХЕРЦЕГОВИНА

Алија Шуљак - Хасан Шуљак - Салих Баљић - Салко Ћатић

ИМЕНА ЗЛОЧИНАЦА

Међу именима оних који су одговорни за покољ становника Миостраха на локацији Ђурђића Гај спадају:

  • Бећир Борић, хоџа
  • Ибро Бјелајац зв. Џане
  • Реџо Бегић
  • Хасан Мурић
  • особа са надимком Тале
  • особа са надимком Бећо
  • особа са надимком Решо
  • Хасан Микулић
  • Суљо Тукач
  • Породица Бегановић
  • Породица Јашарагић
  • Породица Ђурђић
  • Породица Орашчан
  • Породица Хаџипашић
  • Хасиб Сулејмана Балтић
  • Ахмет Сулејмана Балтић
  • Рашид Сулејмана Балтић
  • Хусеин Авде Шарић
  • Хусеин Мехмеда Балтић
  • Заре Арифа Татаревић
  • Међо Мехе Татаревић

 

ИМЕНА ЖРТАВА

Списак жртава, око 230 смо ставили на посебну страницу, коју можете погледати ОВЈДЕ.

 

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Након што су партизанске дивизије у прољеће 1945. сломиле НДХ успостављен је комунистички режим под вођством Јосипа Броза Тита. Добар дио муслиманских и хрватских крволока који су масовно убијали србску нејач су побјегли на Запад код Савезника. Знали су да их чека затвор или смрт.

Брозов режим је градио деценијама лажно братство и јединство, идеал на коме је сазидана друга Југославија, а у то су само наивни Срби вјеровали.

Споменик у Миостраху је подигнут јула 1956. године, на коме је исписано на латиници да су на тој локацији усташе убиле око 800 жртава. Националност убијених, као и њихових убица није никада наведена, а стављена је црвена петокрака као симбол, иако жртве нису убијене ради свог идеолошког убјеђења, већ националне припадности и вјерског насљеђа. Тај споменик је срушен раних дведесетих година 20. вијека од муслиманских екстремиста. Циљ је био сакрити доказе о геноциду и постојању Срба на тим просторима. Обновљен је тек 2017. године јула мјесеца.

У Миостраху након Другог свјетског рата готово нико од преживјелих Срба се није вратио. Тачније на попису становништва шездесетих година нема ниједна особа да се тако изјаснила. Они су већином расељени у Војводину, Београд, Нови Сад...итд. Сви су носили са собом горке и претужне успомене.

Једне прилике Мирослав Максимовић је 2015. успио да дође до Ђурђића Гаја и да обиђе са пријатељима стратиште о коме му је причала његова мајка. То је оставио писменог трага за све оне који би могли да пођу трагом својих предака.

 

ПУБЛИКАЦИЈЕ

О злочину у Миостраху до сада није познато да је икада снимљен документарни филм.

Душан Д. Миљковић је 2011. године објавио књигу "Страдања у Цазинској Крајини 1941-1945" у којој је оставио записе преживјелих свједока, између осталог и ових у Миостраху.

 

ЗАКЉУЧАК

Злочини у Миостраху су само једна карика геноцидног ланца који се обрушио на Србе током Другог свјетског рата у наци-фашистичкој Независној Држави Хрватској.

Циљ усташког режима који су предводили поглавник Анте Павелић и кардинал Алојзије Степинац је да се елиминишу и униште Срби, Јевреји и Роми са територије од Драве до Јадрана и од Дрине до Жумберка. Зато НДХ и јесте имала благослов Ватикана и подршку Римске курије. Сем Хрвата и муслимани су били добрим дијелом заступљени како у власти, тако и у оружаним јединицама НДХ. Мотив им је био нестанак Срба.

Титови комунисти су дјелимично казнили усташке крволоке, док је добар дио њих побјегао у Јужну Америку, Западну Европу, САД, Канаду и Аустралију (тајна операција Пацовски канали)... такође једин дио је остао у Југославији гдје су скривали своју мрачну прошлост и учешће у покољима.

Заправо, хрватско и муслиманско друштво никада није након 1945. прошло кроз процес дефашистизације и денацификације као у Италији и Њемачкој. Тако се и десило да почетком 1990-их покажу јавно своја антијугославенска осјећања и србомржњу те помогну Фрањи Туђману и Алији Изетбеговићу да разбију Југославију. Тиме је отпочео нови рат на југославенском простору гдје су синови и унуци усташких кољача наставили тамо гдје су им очеви и дједови стали.

С обзиром да мали број Срба искрено гаји културу памћења, ствара се основани страх од понављања геноцида, поготово што Хрвати и муслимани негирају постојање истог и имају велику подршку не само Запада већ и исламског свијета.



ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ  1941-1945

ЗЛОДЕЛА

Априлски рат * Крива РекаБојник * Крагујевац * Шид

Плав и ГусињеКочевски масакр * Кикинда * Сириг

Немачко бомбардовање БеоградаУрошевац * Лесковац

Савезничко уништавање Београда * Бачка и Барања * Ниш

Новосадска рација * Бомбардовање Подгорице * Рисан

ДрагинацКраљевоПива * Возућа * ДракулићВелика

Велика * Блажево и Бозољин * Панчево * Јабука * Ђаковица

ЗЛОЧИНЦИ

Ласло Бардоши * Ференц ФишерШефкет Верлаци

Валтер Браухич * Аћиф ЕфендијаМирко ПукНДХ

Богдан Филов * Евалд КлајстЏафербег Куленовић

Италијанска војскаХенрик Верт * Бенито Мусолини

Јозеф ЈанкоМустафа Круја * Борис III * Бедри Пејани

Џафер Дева * Осман Растодер * Анте Павелић * Балисти

Асен Николов * Адолф Хитлер * Бенито Мусолини

Мидхат ФрашериВалтер Браухич * Васил Бојдев

Јурај Шпилер * Бугарска војска

ЖРТВЕ

Браћа Остојић * Марко Бошковић * Сава Трлајић

Љубан Једнак * Љубо Млађеновић * Острожин

Петар ДабробосанскиСвештенство на Космету

Вукашин Мандрапа * Сава Шумановић * Марија Почуча

Дабробосански и Милешевски * Николај Велимировић

Ристо ЛојпурДоситеј Васић

ЛОГОР

Плав * Сајмиште (Земун)Барч * Бараке на Сави

Бањица * Бејсфјорд * Дахау * Госпић-Јадовно-Паг

Црвени Крст * Митровица * Сисак * Норвешка

Шарвар * Јастребарско * Карашjок

ПУБЛИКАЦ.

Бездане јамеЛогори Мађарске * Magnum Crimen

Билогора * Пацовски канали * Личка трагедија

Књига из тишине * Кордунашки процес * Црна књига

Заборављена рација * СПЦ * Фратри и усташе кољу

Деца у жициРади ти дијете свој посао * Крвава бајка

Политика терора * Злодела Фолксдојчера * Лежимир

Бог и Хрвати * Срем





Оцените нам овај чланак:




Tags:
KRALJEVINA JUGOSLAVIJA
MIOSTRAH CAZIN
BIHAC KRUPA
DOLINA UNE
DUSAN MILJKOVIC
BOSANSKA KRAJINA
SEVERNA BOSNA
BECIR BORIC
MUSLIMANSKI FASISTI
SRBOCID GENOCID
USTASKI POKOLJI
MILAN MARES
AVGUST 1941
MARA GRAHOVAC
STOJA UZELAC
MARKO ROKVIC
NEZAVISNA DRZAVA HRVATSKA
DJURDJICA GAJ
UBISTVO CIVILA
DECA MALISANI
ETNICKO CISCENJE
PROMENA VERE
MACINI DOLOVI


ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ И НЕ ПОНОВИ!



























Ако преносите текстове са нашег портала, будите љубазни и ставите да је наш сајт извор података.
Ово није законом уређено, али је морално и спада у медијску коректност. Хвала унапред!







Skip Navigation Links