Госпић - www.zlocininadsrbima.com


Време: Други светски рат

Област: Лика


Логор Госпић



Логор Госпић-Јадовно-Паг је био дио комплекса усташких концентрационих логора на подручју Лике и подвелебитског подгорја, првог масовног ликвидационог центра НДХ.

Успостављен је непосредно након формирања концентрационог логора Даница (код Копривнице), у априлу 1941. године.

У овај концентрациони логор су довођени углавном Срби и Јевреји.

Управник овог злогласног логора био је усташ Стјепан Рубинић, управник затвора био је Милан Старачек. Поред њих важне особе у овом логору били су Јуца Рукавина и Јанко Михаиловић.

Овај усташки логор је радио несметано 132 дана, до 20. августа 1941. године, када су усташе формирале концентрациони логор Јасеновац у Западној Славонији.

У овом логору је убијено преко 40.000 невиних жртава, од тога 90% било србске националности.

НЕЗАВИСНА ДРЖАВА ХРВАТСКА

Глинска црква - Гудовац - Ливањско поље - Бегово Брдо - Пребиловци - Вукашин Мандрапа - Логор Госпић

Сисак - Шушњар - Јастребарско  Вељун - Пацовски канали - Бог и Хрвати - Љубан Једнак - Стари Брод

Логор Даница - Корићка јамаЈасеновац - Међеђа - Гаравице - Усташе - Црна Легија - Керестинец - Пркос

Стара Градишка - ПаланчиштеСадиловац - Анте Павелић - Дракулић - Алојзије Степинац - Динко Шакић

Макс Лубурић - Славко Квартерник - Јуре Францетић - Крунослав Драгановић - Мирослав Филиповић

Иродови синови - Пискавица - Драксенић - Марија Почуча - Magnum Crimen - Даница Праштало

Калати - Машвина - Грабовац Бански - Крушћица - Шегестин

 

 

 

 

 

 

 

 

 

ПРЕТХОДНИЦА

Завршетком Великог рата Војска Краљевине Србије ослободила отаџбину и друге јужнославенске народе који су били под окупацијом Аустроугарске, те је дошло је до присајењињења Срема, Војводства и Црне Горе матици Србији... док је Народни сабор у Загребу раскинуо све државно-правне везе са Бечким двором.


Како се дочекивала слобода: Улазак србске војске у Нови Сад

Краљевина СХС је прва јужнословенска држава, касније преименована у Краљевина Југославија, створена након Првог светског рата, проглашењем 1. децембра 1918. у Београду.

Територијално је 1929. југославенска краљевина била подељена на бановине, а по устројству је била парламентарна монархија. Владарску титулу носила је династија Карађорђевић.


Прводецембарско проглашење Краљевине СХС у Београду

Обухватала је Јужну Србију, Шумадију, Рашку, Косово и Метохију, Нишку и Тимочку Крајину, Драгачевски и Раскински округ, Црну Гору, Босну и Херцеговину, Војводину, Славонију, мањи део Далмације, Дубровачку републику, Лику, Кордун, Банију, Загорије, Горске Котаре и Словенију. Државу су након убиства краља Александра I Карађорђвића у Марсеју 9. октобра 1934. године водили намесници: кнез Павле Карађорђевић, др Раденко Станковић и др Иво Перовић, уз владу коју су формирали Драгиша Цветковић и Влатко Мачек.

Средином 1930-их година у Европи долази до пораста нацизма и фашизма, наручито у Немачкој, Италији и Шпанији. Тако је дошло до формирања Тројног пакта 27.9.1940. између Немачке, Италије и Јапана. Том савезу су се у наредним месецима придруживале и следеће државе: Мађарска, Бугарска, Румунија, Албанија и др. Тако се Краљевина Југославија нашла у окружењу Сила Осовине.

У Бечу 25. марта 1941. долази до потписивања протокола између Краљевине Југославије и нацистичке Немачке о проласку немачких и италијанских војних трупа кроз југославенску територију. То је међу патриотским снагама југославеснке краљевине протумачено као издаја...

Британски, али и совјетски обавештајци већ 27. марта 1941. године у Београду организовали Војни пуч и демонстрације, тако да је збачено намесништво које је предводио кнез Павле, а на престол доведен малолетни краљ Петар II Карађорђевић.

Немачки канцелар Хитлер је променио планове, те је оружане снаге планиране за напад на Грчку, преусмерене су на Краљевину Југославију. Та злочиначка акцја је названа "Операција 25".

Априла 1941. године Немачка и Италија заједно са својим савезницима (Мађарска, Бугарска, Румунија и Албанија) нападају Краљевину Југославију, која је капитулирала већ након десетак дана.

Краљевина Југославија је била раскомадана, а највећи део је припао Независној Држави Хрватској, која је проглашена 10. априла 1941. у Загребу.

За поглавника је изабран Анте Павелић, док је његов близак сарадник био кардинал Алојзије Степинац. Они су били блиски сарадници и носиоци геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима током Другог св. рата.

Одмах по формирању НДХ, кренуло је спровођење истребљења према Србима, Јеврејима и Ромима. Такође, забрањен је рад Српске Православне Цркве и одузета јој је сва имовина, а свештенство СПЦ прогањано и убијано, цркве спаљиване и рушене. Ћирилица је такође забрањена на територији НДХ.

Сматра се да је у НДХ проценат православних Срба био виши од 37%, што никако није било по вољи усташких власти и Ватикана, који је пружао велику подршку новим усташким властима у Загребу.

Усташка идеологија је почивала на геноциду тј. истребљењу Срба, што је и Миле Будак, усташки министар изрекао јавно у Госпићу 2. маја 1941. године овако:

 „Једну трећину Срба ћемо побити,
другу трећину покрстити,
а трећу трећину ћемо протерати!“

 

ФОРМИРАЊЕ ЛОГОРА

Одмах по проглашењу Независне Државе Хрватске усташе су запосјеле казнионицу Окружног суда у Госпићу, познату и под именом „Герихт” и у њу већ од 11. априла 1941. године почеле затварати Србе са подручја Госпића и његове околине.

Пет недјеља касније, након одласка Италијана усташе су цјелокупни простор преузеле и користиле мањим дијелом као затвор, а у већем дијелу као логор кога у документима називају "Концентрациони логор Госпић".

Овдје се у почетку доводе искључиво Срби и Јевреји, а касније и комунисти с' подручја Лике.

Од почетка јуна 1941. године марвеним вагонима и из свих крајева НДХ доводе се Срби који се затварају у овај казамат смрти, а потом их одводе у групама на Велебит планину, гдје их убијају и бацају у дубоке крашке јаме (35-65 метара).

Заточеници су били смјештени по 25 до 30 у ћелијама и ходницима казнионе и затворском дворишту гдје се могло дневно смјестити до 3.000 људи.

Овај капацитет био је недовољан за намјере усташке државе и зато се формирају логори Јадовно на Велебиту, Слана и Метајна на острву Пагу, збирни логор Максимовића штале (Овчара), сабиралиште на жељезничкој станици Госпић и помоћни логор Ступачиново код Башких Оштарија.

Према подацима и изјавама неколико преживјелих логораша, само у времену од 20. јула до 19. августа 1941. из госпићке казнионе упућено је на Велебит око 25.000 затвореника.

 

УПРАВНИЦИ И МУЧИТЕЉИ

Командант логора у Госпићу био је равнатељ Жупског редарственог Равнатељства у Госпићу, Стјепан Рубинић, управник затвора био је Милан Старачек, док је управник затвора за политичке затворенике био усташки натпоручник Јанко Михаиловић.

Логор су осигуравали дијелови 17. и 22. усташке бојне под командом Јуце Рукавине, који су вршили и злостављања и масовна убиства.


УСЛОВИ У ЛОГОРУ

Госпићка група логора и његова стратишта била су претеча комплекса усташких логора Јасеновац.

Јасеновац је основан тек крајем августа 1941. године, а његови први заточеници су били управо преживјели логораши допремљени марвеним вагонима из Госпића.

Госпићки логор, као уосталом и цијели комплекс личких усташких концентрационих логора, затворен је након реокупације тог подручја (зона II) од стране војске фашистичке Италије.

Радио је од 11. априла до 20. августа 1941. Послије затварања, улогу места које ће касније постати симбол усташких покоља фабрика смрти Јасеновац.

 

ЛИКВИДАЦИЈЕ ЛОГОРАША

Према изјавама малог броја заточеника који су успјели преживјети, сваки дан је из простора госпићке затвора одвођено у правцу Велебита и Карлобага, неколико колона „двореда“ заточеника.

Руке су им биле везане жицом а између њих дужином колоне, провучен ланац. Они упућени према Велебиту, превожени су углавмом камиионима и једним аутобусом до мјеста Трновац а одатле пјешке према логору Јадовно.

На том путу, заточеници су тучени и малтретирани, а многи од њих нису ни дошли до логора. Убијени су у успутним, многобројним крашким безданим јамама.

Заточеници мушкарци, упућени према логорима Ступачиново и Слана, одвођени су пјешке из казнионе у Госпићу. Заточене жене и дјеца, превожене су камионима до Карлобага а одатле бродовима, тзв. брацерама (намјењеним за превоз пијеска) даље према логору Метајна, првом логору за жене и дјецу у Другом свјетском рату.

 

БРОЈ ЖРТАВА

О броју жртава госпићких логора и стратишта постоји више процјена, али оне не варирају толико као кад се ради о броју жртава у Јасеновцу. Процјене су углавном базиране на изјавама логораша и самим усташким изворима.

Процјене броја страдалих крећу се од 15.000, а иду и до 80.000.

Хрват Мирко Першен, аутор књиге „Усташки логори“, процењује да се укупне жртве госпићких логора и стратишта могу кретати од „15 до 25 тисућа“. Према изјавама равнатеља Жупског редарственог Равнатељства у Госпићу Стјепана Рубинића, датим Илију Јаковљевићу у логору Стара Градишка, у комплексу усташких логор Госпић - Јадовно - Паг, побијено је не мање од 24.000 заточеника.

Ипак, са становишта историјске науке, најмјеродавнији су резултати дугогодишњег истраживања Др Ђуре Затезала. Он је утврдио да је у комплексу усташких логора Госпић - Јадовно - Паг, за само 132 дана његовог постојања, побијено не мање од 40.123 жртве.

У неким публикацијама се за госпићки логор дају одвојене процјене, а одвојено за остала стратишта у околини Госпића и јаме на Велебиту где су бацани и убијани заточеници.

 

ИЗЈАВЕ ПРЕЖИВЈЕЛИХ

Изјаве неколико десетака преживелих заточеника дате пред послератним комисијама за ратне злочине или још у току рата пред Комесеријатом за избеглице и пресељенике који је прикупљао изјаве. Изјаве се чувају у Архиву војно историјског института. Неки искази објављени су у књигама и зборницима докумената и сведочанства о усташким логорима.

Драго Свјетличић је био доведен у Госпићку казниону 9. августа 1941. но, због великог мноштва затвореника јер, „у то вријеме - концем августа мјесеца - слијевале су се ријеке заточеника у Госпић и према Јадовну, великој клаоници недужних људи“ - Ј. Блажевић, књ. П, 75/.

Он је тек 24. августа био везан у транспорт од око 900 Срба одређених за Велебит. Али тог истог дана, вели он, дошли су у Госпић Италијани и наредили прекид даљег вођења на Јадовно, па је задња група затвореника из Госпића спроведена возом за Јасеновац, из којег је логора Свјетличић послије успио да побјегне и да стигне у Србију.

Делови исказа Ђуре Медића из Славонског Брода, заточеника логора у Госпићу (извор-Антун Милетић, књ. 1, документ 85, pp. 231):

 - "Ми смо остали у Госпићу у казниони свега 17 дана то јест до 20. августа 1941. За то време долазили су сваки дан нови транспорти Срба из свих крајева. Дневно их је пристизало од 700 до 1.000, а исто толико је сваки дан транспортима из казнионе отпремљено у Велебит.

Казниона у Госпићу била је само сабиралиште и пролазна станица за све Србе који су одређени за Велебит и Паг. Већина Срба који су транспортима долазили у казниону били су крвави, поломљених руку и ногу, разбијених глава, а многи са убодима и другим видљивим повредама по лицу и осталом телу.

Тако се сећам да је једног дана стигао у казниону у Госпић транспорт Срба из срезова Зеница и Вишеград -око 80 до 100 људи који су били скоро сви испретучени и крвави и са разним озледама.

Сваки дан су ишла из казнионице за Велебит два до три транспорта Срба. У сваком транспорту 200 до 300 људи тако да их је дневно одлазило у Велебит од 700 до 1.000 људи. Србе одређене за Велебит свако пут су постројили за руке жицом два по два, а затим све са једним дугим спољним ланцем или жицом и тако их везане пешке гонили за Велебит.

Ниједан од ових Срба се није вратио, а нити се коме јавио".


Делови исказа Милана Стаменковића из Осијека, (извор. Антун Милетић-књ.1. документ 42, страна 109-113):

- "У Госпићу смо затекли у затвору окружног суда око 1.500 ухапшених Срба који су били смештени што по собама затвора, што у дворишту казнионе на земљи. Из Госпића су распоређивани транспорти за Паг, за Велебит и за Јадовно на Велебиту.

Транспорти су ишли готово сваки дан и то у групама од 300 до 400 људи, па и више према томе колико би ухапшеника доводили у Госпић.

Колико ја знам стизало је у Госпић сваки дан 400-500 Срба и након задржавања од једног до два дана чим би скупили 1000 људи вршило би се транспортовање на већ поменута места то јест Паг, Велебит и Јадовно".

 

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Дуго година након Другог свјетског рата комунистички режим је забрањивао приче о злочинима над Србима, јер је Брозова Југославија сазидана на идеалима братства и јединства, па је образложење било да те приче нарушавају односе јужнославенских народа.

Поред тога било је наређење да се многе јаме гдје су бацани Срби забетонирају, што је учињено крајем педесетих и почетком шездесетих година 20. вијека, о чему је свједочио Дане Ластавица из личког села Крш, код Косиња, који је написао неколико књига.

Ипак, народ (родбина побијених) се почео окупљати над велебитским јамама крајем 1970-их година и одржавати вјерске обреде - парастосе. Тако је било све до почетка 1990-их година док у СР Хрватској није избио грађански рат.

Тек, почетком 21. стољећа неколицина родољуба и историчара је почела да обилази велебитске јаме и да тражи кости побијених јадовничких жртава. Касније су они крајем 2009. године формирали и удружење "Јадовно 1941" у Бањалуци, са циљем да се јавности предоче ужаси усташког лудила у НДХ за вријеме Другог свјетског рата.

Они су покренули 2011. године ходочашће гдје учесници обилазе јаме на Велебиту и обиљежавају са часним крстом. А поред тога у неколико градова Европе и Северне Америке је урађена изложба "Моје Јадовно".

 

ПУБЛИКАЦИЈЕ

Капитално дјело "Јадовно" на тему система усташког комплекса логора: Јадовно-Госпић-Паг написао је др Ђуро Затезало у два тома, гдје се налази и списак имена од преко 10.000 Срба који су убијени у овом логору.

Удружење "Јадовно 1941" је у љето 2018. године снимило документарни филм "Крст над јамом", у коме се говори о самом логору, односно како је настало удружење, ходочашће итд.

Поред тога, и много других србских родољуба и удружења су снимали видео снимке са ходочашћа и објављивали на друштвеним мрежама.



Оцените нам овај чланак:

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ И НЕ ПОНОВИ!


































Skip Navigation Links