Ђаково је био државни концентрациони логор наци-фашистичке Независне Државе Хрватске током Другог свјетског рата, у источним дијеловима Славоније.

Усташки режим под вођством Анте Павелића је од почетка стварања НДХ у априлу 1941. године осмислио систем репресије и елиминације неподобних народа и етничких скупина, према Хитлеровим теоријама о суперраси, гдје се нису уклапали Срби и Јевреји.

Ђаковачки логор је постојао током 1941-1942, тачније временски посматрано то је било седам и по мјесеци или 218 дана. Саме логорске просторије су направљене у предратном млину. Управник је био Јосип Јозо Матијевић.

Кроз њега је прошло преко 3.000 затвореника, од чега је 650 убијено или нестало, остали су већином пребачени у друге логоре, тачније јасеновачке индустрије смрти. Овај казамат је познат као "женски логор", јер су у њега утамничени највећим дијелом жене и мала дјеца.

Тортура ужаса у ђаковачком Млину је била непојмљива здравом људском уму. Тачније, мноштво жена је било изложено силовању од стране усташких дужносника и стражара. Свакодневно су логораши добијали батине било кундацима, дрвеним палицама или металним штанглама. Чак су мучитељи и псе пуштали на жртве да их изједу. Хладним оружјем су вршена клања.

Током зиме логораши су умирали од хладноће или нехигијенских услова, а медицинске његе није ни било.

Након Другог свјетског рата, југославенске комунистичке власти никада ту нису подигле неки меморијални комплекс или бар споменик. Постојала је само једна табла на коме је прикривана истина о националности џелата и жртава. Касније је на том мјесту подигнута и бензинска пумпа.

Стварањем самосталне Хрватске у процесу растурања Југославије деведесетих година 20. вијека, антисрбска кампања, величање Усташтва и бујање неофашизма су само појачани. Геноцид над Србима и Холокауст према Јеврејима је невјероватно умањиван или чак у потпуности игнорисан.

ПРЕТХОДНИЦА

Завршетком Великог рата Војска Краљевине Србије ослободила отаџбину и друге јужнославенске народе који су били под окупацијом Аустроугарске, те је дошло је до присајењињења Срема, Војводства и Црне Горе матици Србији... док је Народни сабор у Загребу раскинуо све државно-правне везе са Бечким двором.

Дочекивање слободе: Улазак србске војске у Нови Сад

Краљевина СХС је прва јужнословенска држава, касније преименована у Краљевина Југославија, створена након Првог светског рата, проглашењем 1. децембра 1918. у Београду.

Територијално је 1929. југославенска краљевина била подељена на бановине, а по устројству је била парламентарна монархија. Владарску титулу носила је династија Карађорђевић.

Децембарско проглашење Краљевине СХС 1918

Обухватала је Јужну Србију, Шумадију, Рашку, Косово и Метохију, Нишку и Тимочку Крајину, Драгачевски и Раскински округ, Црну Гору, Босну и Херцеговину, Војводину, Славонију, мањи део Далмације, Дубровачку републику, Лику, Кордун, Банију, Загорије, Горске Котаре и Словенију. Државу су након убиства краља Александра I Карађорђвића у Марсеју 9. октобра 1934. године водили намесници: кнез Павле Карађорђевић, др Раденко Станковић и др Иво Перовић, уз владу коју су формирали Драгиша Цветковић и Влатко Мачек.

Средином 1930-их година у Европи долази до пораста нацизма и фашизма, наручито у Немачкој, Италији и Шпанији. Тако је дошло до формирања Тројног пакта 27.9.1940. између Немачке, Италије и Јапана. Том савезу су се у наредним месецима придруживале и следеће државе: Мађарска, Бугарска, Румунија, Албанија и др. Тако се Краљевина Југославија нашла у окружењу Сила Осовине.

У Бечу 25. марта 1941. долази до потписивања протокола између Краљевине Југославије и нацистичке Немачке о проласку немачких и италијанских војних трупа кроз југославенску територију. То је међу патриотским снагама југославеснке краљевине протумачено као издаја...

"Боље гроб него роб! Боље рат него пакт!"

Британски, али и совјетски обавештајци већ 27. марта 1941. године у Београду организовали Војни пуч и демонстрације, тако да је збачено намесништво које је предводио кнез Павле, а на престол доведен малолетни краљ Петар II Карађорђевић.

Немачки канцелар Хитлер је променио планове, те је оружане снаге планиране за напад на Грчку, преусмерене су на Краљевину Југославију. Та злочиначка акцја је названа "Операција 25".

Априла 1941. године Њемачка и Италија заједно са својим сателитима (Мађарска, Бугарска, Румунија и Албанија) нападају без објаве рата територију југославенске краљевине која је капитулирала већ након десетак дана. Укупно јe у агресији учествовало преко 1.000.000 војника

Краљевина Југославија је била раскомадана од Сила Осовина, а највећи дио је припао Независној Држави Хрватској, која је проглашена 10. априла 1941. у Загребу.

За поглавника је изабран Анте Павелић, док је његов близак сарадник био кардинал Алојзије Степинац. Они су били носиоци геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима током Другог свјетстког рата. Ово је рађено према Хитлеровим теоријама о суперраси.

Добри сарадници: Павелић и Степинац

Одмах по формирању клеро-фашистичке НДХ, кренуло је спровођење истребљења према неподобним народима: Срби, Јевреји и Роми. Такође, забрањен је рад Српске Православне Цркве и одузета јој је сва имовина, а свештенство СПЦ прогањано и убијано, православне цркве спаљиване и рушене. Ћирилица је такође забрањена на територији наци-фашистичке Независне Државе Хрватске.

Сматра се да је у НДХ проценат православних Срба био виши од 40%, што никако није било по вољи хрватско-усташких власти и Ватикана, који је пружао велику подршку новим усташким властима у Загребу. Штавише, папска држава је отворено благосиљала младу хрватску државу. Римска курија је давала логистику и сваку другу помоћ јер је циљ био елиминисати Србе са територије од Драве до Јадрана.

Хрватско-усташка идеологија је почивала на геноциду тј. истребљењу Срба, што је и Миле Будак, усташки министар изрекао јавно у Госпићу 2. маја 1941. године овако:

 „Једну трећину Срба ћемо убити,
другу трећину покрстити,
а трећу ћемо протјерати!“

ОСНИВАЊЕ

Ђаково је градић на истоку Славоније, налази се у троуглу: Осијек, Славонски Брод и Винковци. Од раније, Ђаково је било центар  истоимене католичке надбискупије.

У граду Ђакову, сем цивилне и оружане власти, главну ријеч су водили и римокатолички представници: бискуп Антон Ашкамовић, каноник (виши свећеник) др Иван Рогић и усташки функционер Асановић. Иако се ова римокатоличка тројка противила оснивању логора у Млину средином 1941. године, касније су пристали.

Покатоличавања православних Срба су вршена већ од јула мјесеца 1941. године, а сам посао је надгледао управо бискуп Антон Ашкамовић. Он је са својим фратрима залазио у србска села у Славонији у оружаној пратњи Усташа и вршио превјеравања и денационализација. Како је и сама Српска Православна Црква у НДХ била на удару, односно обезглављена (православни свештеници и владике су били хапшени и убијани), то се оваквом  злочиначком пројекту није имао ко супроставити.

У јесен 1941. почеле су припреме за оснивање Ђаковачког логора по налогу Вјекослава Макса Лубурића који је био директор Усташке наздорне службе и повјерљив сарадник Анте Павелића, поглавника НДХ.

Ђаковачки логор је прве затворенике примио 2. децембра те године. Доласком првог транспорта од 1.900 заточеника, овај казамат је почао са радом. Жртве су биле доведене са подручја Босне (Сарајево, Зеница, Тузла, Бијељина, Високо, Сребреница, Зворник...), а међу њима је било 150 малишана (млађи од 14 година)...то су биле жене Јеврејке и нешто мало Србкиња.

Други транспорт марвеним возом је стигао 24. фебруара 1942. када је 1.200 жена и дјеце утамничено. Овдје су опет већином биле Јеврејке заточене, али и двије стотине жена србске националности.

УСЛОВИ И ФУНКЦИОНИСАЊЕ

Терор и мучење затвореника у Ђаковачком логору је био застрашујући, непојмљив здравом људском уму.

Мноштво жена и дјевојака је силовано од стране стражара и других Усташа који су долазили у логор да задовољавају своје најниже пориве. Заточенице су присилно тјеране на орални секс под пријетњом смрћу. Усташки зликовци су ово радили пред дјецом и рођацима жртава, желећи да их још више понизе и психички убију.

Батинање и премлаћивање логораша је било дио свакодневнице. Тучени су кундацима од пушке, дрвеним палицама, летвама, а неијетко и металним штанглама...све се то дешавало уз језиве вриске жртава којима није имао ко да помогне.

Количине воде за пиће и хране логораши су добијали у недовољним количинама што је доводило до физичког изморавања жртава. Да би жртве још више понижаване, стражари су бацали комадиће хлеба на под, а када би неко од малишана дошао по то, онда би пуштали псе на њих да их уједају.

Медицинска њега у логору није постојала, једноставно логораши су били одређени да умру тј. нестану. Током зимских мјесеци, односно почетком 1942. године мноштво жртава је умирало од хладноће, пошто гријања није било.

Да би штедили муницију, управа Ђаковачког логора је довела из Ст. Градишке заточенике који су имали пегави тифус, да би та болест покосила жртве у овом казамату.

Око 650 логораша је овдје убијено на разне начине.

Жртве су сахрањиване на две локације. Прва је на јеврејском гробљу у близини, а друга је у јами иза млина "Цереале", код неких штала.

Локални гробар Стјепан Колб је на своју руку сваку логорашицу умотавао и сахрањивао. Он је такође и записивао имена, односно на ком су гробном мјесту. Иза њега је остала књига мртвих.

ЗАТВАРАЊЕ

Управа Усташке надзорне службе је у љето 1942. донијела одлуку да се овај логор затвори. То је и учињено од 4. до 7. јула. Сам поступак је надзирао усташки надпоручник Јозо Матковић.

Преостали логораши, око 2.000 људи су марвеним возом пребачени у концентрациони логор Јасеновац. Тамо је њихова судбина непозната.

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Сламањем НДХ у прољеће 1945. усљед јуриша партизанских дивизија према Алпима, многе Усташе су побјегле ка Аустрији и Италији, јер су знали да их чека затвор или смрт.

У документима југославенске Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача (под бројем. 16142 од 11. априла 1946.), наведен је податак како је у логору Ђаково било 3.080 заточеника од чега 2.800 Јевреја и 280 Срба, од чега су четвртину чинили дјеца, млађа од 14 година живота.

Тек почетком 21. вијека, односно седам деценија по затварању логора је започета реконструкција јеврејског гробља. И ту је пронађено 566 надгробних плочица. Иначе, само гробље је 1960-их година пропало усљед небриге локалне заједнице.

Посљедњих година јасно се уочава и то да све мање има посјетилаца комеморације и других догађаја које се тичу културе сјећања.

ПУБЛИКАЦИЈЕ

О Ђаковачком логору смрти нажалост нема пуно литературе. Прва књига издата на ову тему је била од Зорана Васиљевића 1988. преко Центра за повијест Славоније и Барање наслова "Сабирни логор Ђаково". Сем њега историчарка Наташа Матаушић је 2013. године објавила књигу "Жене у логорима Независне Државе Хрватске", у коме је један дио посвећен Ђаковачком казамату.

Леа Маестро из Јеврејске општине Сарајево је 2013. у јесен објавила изложбу о Ђаковачком логору. На томе је радила четири године, те је дошла до низа значајних података који разобличују не само доказ о усташком лудилу из Другог свјетског рата, већ и поратном скривању од стране Титових комуниста. Имала је прилику и да разговара са старицама од 80-90 година.

Дијана Будисављевић је 11. јуна 1942. у свом дневнику забиљежила сљедеће:

"Тeлeфонски сaм обaвиjeштeнa дa ћe читaв логор у Ђaкову eвaкуирaти. Будући дa je прaвослaвним жeнaмa и дjeци вeћ дaно обeћaно ослобaђaњe, нeкa покушaм исходити дa сe одмaх ослободe инaчe ћe бити одвeзeни у нeпознaтом смjeру. Будући дa сaм сe зaдњe вриjeмe стaлно зaнимaлa зa Ђaково, a дa ништa нисaм успjeлa учинити, било ми je одмaх jaсно дa ни сaдa у посљeдњeм трeнутку ништa вишe нeћу моћи постићи.

Одмaх сaм нaзвaлa Бeсaровићa, aли, нaрaвно од њeгa нисaм добилa никaкву помоћ. Од оскудних виjeсти коje су процурилe из Ђaковa, могло сe зaкључити дa je то био вeлики логор смрти. Бунaри су били нaмjeрно зaрaжeни, тaко дa сe трбушни тифус и дизeнтeриja одниjeли много животa. Зaтим je зaвлaдaлa eпидeмиja пjeгaвцa. Болeсници нису били изолирaни, пa сe eпидeмиja стaлно ширилa.

Кaд je устaшaмa, под чиjом упрaвом je тaj логор био умирaњe jош увиjeк било прeполaгaно, логор je eвaкуирaн. Жeнe и дjeцa су изглeдa одвeдeни у логор Jaсeновaц и тaмо ликвидирaни. (Нaкон ослобођeњa то сe потврдило)..."

ЗАКЉУЧАК

Ђаковачки логор смрти је само једна карика геноцида над Србима и холокауста над Јеврејима током Другог свјетског рата у наци-фашистичкој Независној Држави Хрватској.

Водећи тројац НДХ: поглавник Анте Павелић, доглавник Адемага Мешић и кардинал Алојзије Степинац су били на челу пројекта истребљења неподобних народа на простору од Драве до Јадрана. Циљ је био да они физички нестану и да се униште сви трагови вишевековног постојања на споменутј територији. У свему томе имали су више него обилату помоћ од Римокатоличке цркве тј. Ватикана.

Брозов режим, односно комунистичке власти су током постојања Југославије трудиле да замаскирају страдања и стратишта Срба, правдајући се да то наводно нарушава братство и јединство јужнославенских народа, темељ на којима је сазидана СФРЈ. У те идеале само су наивни Срби вјеровали, пошто хрватско друштво никада није прошло кроз процес денацификације и дефашистизације као у Њемачкој и Италији. Они су код куће другачије одгајани.

Раних деведесетих година 20. вијека, Фрањо Туђман и прваци странке Хрватске Демократске Заједнице су оживјели авети НДХ и учествовали у процесу разбијања Југославије, како би Хрватска постала самостална у авнојевским границама и то без Срба. Овај пут Хрвати су имали не само подршку из (уједињене) Њемачке, Аустриј и Италије, већ и Велике Британије, САД, Канаде...и других чланица НАТО пакта. Мноштво србског живља је тада прогањано из урбаних средина у Хрватској, па и Ђакова.