Марко Т. Бошковић - www.zlocininadsrbima.com


Оцените нам овај чланак:

Време: Други светски рат

Област: Херцеговина


Марко Т. Бошковић



Марко Бошковић звани Маркица је Србин из Лијевањског поља који је током Другог свјетског рата постао страдалник и свједок усташког геноцида у НДХ. Њему су хрватске усташе побиле породицу и десетине рођака и комшија у селу Доњи Рујани у љето 1941. године.

Као и многи други лијевањски Срби, он је током 1941-1945 изгубио ближње, али се након те трагедије поново оженио и оформио породицу, гдје је имена посљератној дјеци давао имена оне дјеце коју је имао прије рата.

Синове и кћери је извео на животни пут и учио их је да буду вриједни и поштени људи, да се не свете јер како је сам говорио "зло на зло не враћа".

Поред страхота из Другог свјетског рата, Марко Бошковић је осјетио страхоте Првог свјетског рата као аустроугарски војник на тиролском ратишту.

 

 

ЖИВОТОПИС

Марко Бошковић од оца Тодора је рођен 1888. године у лијевањском селу Доњи Рујани, настањено Србима од давнина. Имао је три сестре и био једино мушко дијете у родитеља. Када је напунио 23 године Марко је оженио дјевојку Анкицу Црногорац и већ 1912. године родила му је сина првог Војислава.

Хазбуршка монархија је 1914. године покренула Први свјетски рат објавом рата Краљевини Србији, а Марко Бошковић бива послат на Тирол као аустроугарски војник, гдје је провео пуних пет година. Тамо му је недостајао завичај и његова породица. Како је Велики рат завршен поразом Централних сила, од Марка ни трага ни гласа, његова породица је мислила да је погинуо на ратишту. Марко Бошковић је дошао једне ноћи 1919. године у своју кућу изненада, тако да га нико није препознао одмах, већ мало касније његова мајка је успјела да га препозна, што је донијело велико весеље у кућу, родбину и село.

Он је са својом породицом наставио живот испочетка у периоду између два свјетска рата... Његова прва жена Анкица је умрла од болести и оставила њега са четири сина, Воиславом, Божидаром, Тодором и Вељком. Марко Бошковић се поново оженио Маријом Коњикушић. Она му је родила четверо дјеце, три сина, Бранка, Богољуба и Мирка, као и једну ћерку Ружицу.

Његов најстарији син Војсилав Бошковић се 1940. године отиснуо од куће и породице те отишао пут Њемачке, као и доста омладинаца из његова краја, који су хтјели боље услове живота, него што је живот на сиромашној земљи давао. Тамо је радио у Минхену са комшијом Богданом Стојићем.

 

 

СТРАДАЊЕ

Када је у априлу 1941. године нападнута Краљевина Југославија од Сила осовине, Хрвати су одмах стали на страну окупатора и имали помоћ и благослов од римокатоличких свећеника који су највећим дијелом подстрекивали злочине тј. геноцид над православним Србима. Завладао је страх међу србским становништвом, јер су се хрватски екстремисти јавно декларисали као усташе и горили да ће истребити Србе.

Код Марка Бошковића дошао је његов добар комшија (или чак и даљи рођак) Мато Јуре, усташки таборник села Доњи Рујани, који је знао да Бошковић има велики углед међу лијевањским Србима и да га упозори на то да нико није сигуран и да постоји реална опасност од хапшења и убијања, пошто је Усташка Надзорна Служба (УНС) поставила Нику Перића за главнокомандујућег у Лијевну. Тај Перић је иначе био усташки емигрант који је у Италији прошао обуке у терористичким камповима крајем 1930-их година.

У рано љето 1941. године, када су усташе почеле харати лијевањским крајем и хапсити православне свештенике и угледне домаћине, харамбаше, чланове соколских друштава, народне прваке Марко Бошковић се у страху за свој живот склонио у шуму, мислећи да нико неће дирати његову породицу. Међутим, преварио се и усташе су бануле у његову породичну кућу. Одмах у ухапсиле синове Божидара и Тодора, који су били голобради младићи, једва стасали за војску, али нијесу били чланови неког покрета отпора - били су цивили. Усташе нису чекали пуно, већ су их одмах ухапсили и одвели скупа са њиховим рођацима и комшијама из села на локацију Пролог. Тамо су сви били стрељани.

Наредни дан усташе поново долазе у село и хапсе преостале чланове Маркове породице, супругу Марију и петоро дјеце. Сви су незаконито ухапшени и одведени до јаме Равни Долац. Била је то дубока крашка јама по неколико десетина метара у којој је много лијевањских Срба бачено, одакле је мало ко остао жив. Већином су умирали у најгорим мукама.

Маркова срушена кућа
 

Усташе су читаво то љето 1941. године неометано радили свој злочиначки посао и убили на хиљаде Срба и уништили велики број православних богомоља, које су грађене у XVIII и XIX стољећу. Италијански фашисти преузимају власт од усташа у лијевањском крају, што је условило да се покољи значајно умање. То је нагнало Марка да се врати из планине на родни праг. У кући Марко није затекао никога. Видио је само да је кућа пуста. Узео је гусле, које усташки злотвори нијесу понијели са собом и почео да гусла тужбалицу, пјесму која му је почела ублажавати велику тугу.

Неколико дана касније, из Баварске се враћа Марков најстарији син Војислав. Он је добио писмо од Глише Стојића, који је некако писмом јавио вијести о страшном помору у Доњим Рујанима, тачније да је Војиславова породица убијена. Тај Глишо је једини мушкарац који је успио да преживи пакао у јами Равни Долац. Војислав Бошковић се данима пробијао из Њемачке до динарског крша, гдје му се налазила родна кућа. Он је на родом прагу затекао само оца и од стреса пао у кревет. Тако је боловао 45 дана, дозивао је често мртву браћу, сестре и мајку, а онда од туге свиснуо.

Ово је Марка Бошковића додатно поразило, чак је размишљао да дигне руку на себе да се не мучи са тугом која је оковала његов дом. Уз гусле је данима љечио свој бол и лизао ране. Поражавало га је то што је знао ко му је побио породицу, то су његове комшије хрвати у усташким одорама који су му се до Другог свјетског рата заклињали на поштење и пријатељство. Схватио је да не може довјека да тужно гусла и да пјева. Да умјесто да се свети ножем или пушком, он ће се осветити животом.

 

 

ВАСКРСЕЊЕ

Бошковићи код ћаћина гроба
 

Марко Бошковић се по завршетку Другог свјетског рата оженио трећи пут. Тачније у Доњим Рујанима остаде једна млада удовица Анђа Кисо, дјевојачки Мрвић и села Прово, која је имала три кћери: Стана, Марта и Љепосава. Он јој је предложио да пређу код њега у кућу и да тако започну нови живот. Она пристаде и тако кућа Бошковића поче поново да живи.

Супруга Анђа му је посље рата родила још шесторо дјеце: пет синова (један малени му је умро 1949. усљед болести) и једну кћерку, а свима је давао имена дјеце као што су била од прије рата. На тај начин је желио да оживи своју невино убијену дјецу.

Његова и Анђина дјеца су крајем 1960-их углавном одлазила у иностранство и тамо живјела, пошто су у родном крају носила терет тешких времена из пошлости. Своју дјецу је учио да се зло на зло не враћа. Дочекао је да их види срећне, а они су га обилазили. Умро је крајем 1975. године. Његова посљедња жеља је била да почива у Доњим Рујанима.

Сахрањен је на мјесном гробљу поред своје прве супруге Анђе и сина Војислава. Синови су му подигли надгробни споменик, који је почетком 1990-их година током босанско-херцеговачког рата уништен, тј. поломљен од хрватских паравојних снага, а и његова родна кућа је срушена и спаљена. Нијесу усташки потомци жељели да их кућа Марка Бошковића подсјећа на злочин њихових отаца и дједова.

 
 



Да се не заборави и не понови!



























Skip Navigation Links