Марко Т. Бошковић - www.zlocininadsrbima.com

   


Време: Други светски рат

Област: Херцеговина


МАРКО Т. БОШКОВИЋ



Марко Бошковић (1888-1975) звани Маркица је Србин из Лијевањског поља који је током Другог свјетског рата постао страдалник и свједок хрватско-усташког геноцида у клеро-фашистичкој Независној Држави Хрватској.

Њему су хрватски фашисти побили породицу и десетине рођака и комшија у селу Доњи Рујани у љето 1941. године. Многи од њих су бацани у дубоке крашке јаме. Његови су бацани у јаму Равни Долац на Динари.

Као и многи други лијевањски Срби, он је током 1941-1945 изгубио ближње, али се након те трагедије поново оженио и оформио породицу, гдје је имена посљератној дјеци давао имена оне дјеце коју је имао прије рата.

Синове и кћери је извео на животни пут и учио их је да буду вриједни и поштени људи, да се не свете јер како је сам говорио "зло на зло се не враћа".

Поред страхота из Другог свјетског рата, Марко Бошковић је осјетио страхоте Првог свјетског рата као аустроугарски војник на тиролском ратишту.

Марко је био човјек вансеријске животне и менталне снаге и који је иза себе оставио 18-оро дјеце, а највећи дио му је убијен од хрватских фашиста у Другом свјетском рату. Маркица Бошковић постао симбол страдања и васкрсења Срба у Лијеванском пољу.

 

ЖИВОТОПИС

Марко Бошковић од оца Тодора је рођен 1888. године у лијевањском селу Доњи Рујани, настањено Србима од давнина. О чему свједочи и школа на србском језику, прва у Босни и Херцеговини.

Имао је три сестре и био једино мушко дијете у родитеља, најмлађи који су га од миља сви звали Маркица.

Као младић од 18 година Марко је одлазио у Истру, варош Пула да ради на бродоградилиштима и прављену докова у пристаништима за велике бродове. Ту је добро зарађивао, за једну своју месечну плату могао је да купи два вола... Пут га је нанео једне прилике и до Сплита гдје су пристајали прекоокеански бродови, који су возили људе у Сјеверну Америку. Иако је Марко имао велику жељу да иде, одустао је јер је код куће имао старије родитеље. Вратио се и од уштеђевине мало је узнапредовао домаћинство.

Када је напунио 23 године Марко је оженио дјевојку Аницу Црногорац. Морао је да одслужи редован војни рок (двије године), па је тако отишао у Невесиње. Послије пар мјесеци супруга му је родила му је сина првог Војислава. Он је још био у војсци па га није ни упознао.

Хабзбуршка монархија је 1914. године покренула Први свјетски рат објавом рата Краљевини Србији, а Марко Бошковић бива послат на Тирол као аустроугарски војник, гдје је провео пуних пет година. Тамо му је недостајао завичај и његова породица.

Како је Велики рат трајао, од Марка ни трага ни гласа, његова породица је мислила да је погинуо на ратишту. Марко Бошковић је дошао једне ноћи крајем 1916. године у своју кућу изненада, тако да га нико није препознао одмах, пошто је он хтио са њима да се нашали. Тобоже странац да преноћи у кући код њих. Његова мајка је успјела да га препозна, што је донијело велико весеље у кућу, родбину и село.

Он је са својом породицом наставио живот испочетка у периоду између два свјетска рата... Његова прва жена Аница је умрла од болести тако што је умрла од сепсе (крава је убола и рана се загнојила) и оставила њега са четири сина, Војиславом, Божидаром, Тодором и Вељком. Марко Бошковић се поново оженио Маријом Коњикушић. Она му је родила још четверо дјеце, три сина: Бранка, Богољуба и Мирка, као и једну ћерку Ружицу.

Његов најстарији син Војсилав Бошковић се 1938. године отиснуо од куће и породице те отишао пут Њемачке, као и доста омладинаца из његова краја, који су хтјели боље услове живота, него што је живот на сиромашној земљи давао. Тамо је радио у Минхену са комшијом Богданом Стојићем. Често је слао свом оцу Марку новаца, што је њему омогућило да купи нове земље, шуме и ливада, увећа сточни фонд, сагради нову кућу...итд.

Иначе, Марко Бошковић је редовно помагао СПЦ и долазио на литургије за празнике и недјељом, гдје је бивао чак и појац за пјевницом. У слободно вријеме он је гуслао о кнезу Лазару, Милошу Обилићу и знао највећи дио епских пјесама Косовског циклуса.

 

СТРАДАЊЕ

Када је у априлу 1941. године нападнута Краљевина Југославија од стране Италије и Њемачке са њиховим сателитима: Бугарска, Албанија, Мађарска и Румунија... Хрвати су одмах стали на страну окупатора и имали помоћ и благослов од римокатоличких свећеника који су највећим дијелом подстрекивали злочине тј. геноцид над православним Србима.

Завладао је страх међу србским становништвом јер је проглашена НДХ, а хрватски екстремисти су се јавно декларисали као фашисти и говорили да ће истребити Србе. Сама Независна Држава Хрватска је била клеро-фашистичка творевина која је благословена од папе, а директиве за истребљење Срба, Јевреја и Рома су добијали од Римске курије. На челу НДХ налазио се монструозни дуо: поглавник Анте Павелић и кардинал Алојзије Степинац.

Код Марка Бошковића дошао је његов добар комшија (или чак и даљи рођак) Мато Јуре, припадник Усташке Надзорне Службе тј. таборник села Доњи Рујани, који је знао да Бошковић има велики углед међу лијевањским Србима и дошао је једне вечери да га упозори на то да нико није сигуран и да постоји реална опасност од хапшења и убијања, пошто је УНС поставила Нику Перића за главнокомандујућег у Лијевну.

Тај Перић је иначе био хрватски емигрант који је у Италији прошао обуке у терористичким камповима крајем 1930-их година, као и многи младићи хрватске националности. Њих је помагао Ватикан, али и Мусолинијев режим који су имали територијалне претензије на југославенску краљевину, која се доживљавала као православни бастион, а плус је одбачен Конкордат.


Маркова срушена кућа у Рујанима

У рано љето 1941. године, када су Хрвати почели харати лијевањским крајем и хапсити православне свештенике и угледне домаћине, харамбаше, чланове соколских друштава, народне прваке Марко Бошковић се у страху за свој живот склонио у шуму мислећи да нико неће дирати његову породицу. Многим Србима, па и својим најмилијима је савјетовао као искусан ратник да се и они склањају од усташког ножа у шуме и да иду на Динару, али ријетко ко га је послушао, само Мићо Лалић његов побратим и велики патриота. Касније се Мићо вратио кући и бива ухапшен и убијен.

Црне слутње су се обистиниле, па су Усташе су бануле у његову породичну кућу. Одмах у ухапсиле синове Божидара и Тодора, који су били голобради младићи, једва стасали за војску, али нијесу били чланови неког покрета отпора - били су цивили.

Крвници нису чекали пуно, већ су их одмах ухапсили и одвели скупа са њиховим рођацима и комшијама из села на локацију Пролог. Тамо су сви били стрељани мушкарци, само се један спретни младић успио извући и преживјети рат.

Наредни дан злотвори поново долазе у село и хапсе преостале чланове Маркове породице, супругу Марију и петоро дјеце. Сви су незаконито ухапшени и одведени пут Динаре, до јаме Равни Долац 30. јула 1941. на Огњену Марију. Била је то дубока крашка јама по 50 метара у којој је много лијевањских Срба бачено, одакле је мало ко остао жив. Већином су умирали у најгорим мукама. Од њих 217 само је 14-оро успјело да преживи пуком срећом и уз помоћ једног дјечака који им је бацао хљеба, а касније дјечаков отац је позвао италијанске жандарме који су их извукли.

Оружане формације НДХ (Усташе и Домобрани) су читаво то љето 1941. године неометано радили свој злочиначки посао и убили на хиљаде Срба (преко 1.600 жртава је убијено за два мјесеца) и уништили велики број православних богомоља, које су грађене у XVIII и XIX стољећу. Италијански фашисти преузимају власт од Хрвата у лијевањском крају, што је условило да се покољи значајно умање. То је нагнало Марка да се врати из планине на родни праг. У кући Марко није затекао никога. Видио је само да је кућа пуста и од комшија је сазнао шта се збило.

Узео је гусле, које усташки злотвори нијесу понијели са собом и почео да гусла тужбалицу, пјесму која му је почела ублажавати велику тугу. Такођа гуслао је и епске јуначке пјесме о Косову Пољу и средњовјековним јунацима. Неколико недјеља касније из њемачке покрајине Баварске се враћа Марков најстарији син Војислав. Он је добио писмо од Глише Стојића, који је некако писмом јавио вијести о страшном помору у Доњим Рујанима, тачније да је Војиславова породица убијена. Тај Глишо је једини мушкарац који је успио да преживи пакао у јами Равни Долац. Војислав Бошковић се данима пробијао из Њемачке до динарског крша, гдје му се налазила родна кућа. Он је на родом прагу затекао само оца и од стреса пао у кревет. Тако је боловао 45 дана, дозивао је често мртву браћу, сестре и мајку, а онда од туге свиснуо.

Ово је Марка Бошковића додатно поразило, чак је размишљао да дигне руку на себе да се не мучи са тугом која је оковала његов дом. Уз гусле је данима љечио свој бол и лизао ране. Поражавало га је то што је знао ко му је побио породицу, то су његове комшије Хрвати у фашистичким одорама који су му се до Другог свјетског рата заклињали на поштење и пријатељство. Схватио је да не може довјека да тужно гусла и да пјева. Да умјесто да се свети ножем или пушком, он ће се осветити животом.

 

ВАСКРСЕЊЕ

Марко Бошковић се још током Другог свјетског рата оженио трећи пут. Тачније остаде млада удовица Ангелина Кисо, дјевојачки Мрвић из села Прово, која је имала три кћери: Стана, Марта и Љепосава. Њен муж је такође убијен у усташком погрому љета 1941. године. Марко јој је предложио да пређу код њега у кућу и да тако започну нови живот. Она је тешком муком пристала уз притисак свога оца, пошто је Марко био двадесетак година старији од ње и тако кућа Бошковића поче поново да живи.


Бошковићи код ћаћина гроба 2002.

Супруга Ангелина (звали су је од миља Анђа) му је родила још шесторо дјеце: пет синова (један син Војислав му је умро 1949. усљед болести) и једну кћерку, а свима је давао имена дјеце као што су била од прије рата. На тај начин је желио да оживи своју невино убијену дјецу.

Марко Бошковић је 1948. године допао затвора, јер је начелник лијавањске општине за њега лажно свједочио да је "био четник", да је противник Југославије и Тита...и др. Међутим, када је дошао у затвор, управник га је познао као свог саборца из НОВЈ и честитог човјека те га послао кући рекавши му да нађе два свједока (он је узео двије жене које су преживјеле пакао јаме Равни Долац) и да састави изјаву. Тако се Марко ослободио робије, а тај начелник који је иначе био већи дио Другог свјетског рата (до љета 1944.) припадник усташких формација и убијао много Срба, он је одведен у мостарски Казнено-поправни дом одакле се није вратио.

Његова и Анђина дјеца су крајем 1960-их углавном одлазила у иностранство и тамо живјела, пошто су у родном крају носила терет тешких времена из пошлости. Своју дјецу су Марко и Анђа учили да се зло на зло не враћа. Дочекао је да их види срећне, а они су га обилазили.

Почетком седамдесетих година 20. вијека у СР Хрватској је букнуо проусташки покрета МАСПОК, који је оцијењен од Политбироа КПЈ као деструктиван и као такав угушен. Већ у љето 1972. године у рејону Бугојна и Лијевна је убачена група хрватско-усташких диверзаната преко Аустрије из организације ткз. Хрватско Револуционарно Братство (ХРБ), они су сијали страх и позивали су хрватски народ на "устанак". Тада је у кућу Марка Бошковића дошла полиција која је његовим синовима дала оружје са циљем да се бране пошто су ови терористи успјели да побуде доста Хрвата. Када се ситуација стишала, односно када су припадници ХРБ побијени и похапшени, Маркови синови су вратили оружје.

Марко Бошковић је умро 22. јануара 1975. године у својој 87. години живота. Његова посљедња жеља је била да почива у Доњим Рујанима.

Сахрањен је на мјесном гробљу поред своје прве супруге Анице и сина Војислава. Синови су му подигли надгробни споменик, који је почетком 1990-их година током босанско-херцеговачког рата уништен, тј. поломљен од хрватских паравојних снага, а и његова родна кућа је срушена и спаљена. Нису усташки потомци жељели да их кућа Марка Бошковића подсјећа на злочине њихових отаца и дједова. Такође и спомен-костурница у Ливну је уништена од хрватских екстремиста јуна 1992. године када је започео нови рат у Босни и Херцеговини и разбијање Југославије.


Из породичног фотоалбума Марка Бошковића 1974.
супруга, синови, снаје и учнучад

Ангелина Бошковић је поживела до октобра 1989. године, упокојила се у 78. години живота. Она се са својом дјецом крајем седамдесетих година одселила у Београд. Сахрањена је у Срему, на сурчинском гробљу.

Иначе, Марков син Тодор II који је рођен 1952. године је учествовао у акцији вађења костију из јаме Равни Долац 8. јуна 1991. године. Њихове мошти су пренесене у спомен костурницу у Ливно која је исте године освештана од патријарха Павла. Међутим, хрватски екстемисти и бојовници ткз. ХВО-а су скрнавили и рушили спомен-костурницу јула 1992. године, јер су хтјели да униште све трагове постојања Срба и Православља у тим крајевима.



ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ  1941-1945

ЗЛОДЕЛА

Априлски рат * Крива РекаБојник * Крагујевац * Плав и Гусиње

Немачко бомбардовање БеоградаУрошевацКочевски масакр

Савезничко уништавање Београда * Бачка и Барања * Ниш

Новосадска рација * Бомбардовање Подгорице * Лесковац * Шид

ДрагинацКраљевоПива * Возућа * ДракулићВелика * Кикинда

Велика * Блажево и Бозољин * Панчево * Јабука * Сириг

ЗЛОЧИНЦИ

Ласло Бардоши * Ференц ФишерШефкет Верлаци * Валтер Браухич

Богдан Филов * Евалд КлајстЏафербег Куленовић * Аћиф Ефендија

Италијанска војскаХенрик ВертМирко Пук * Бенито Мусолини

Бугарска војскаМустафа Круја * Борис III * Бедри Пејани * Џафер Дева

Асен Николов * Балисти * Адолф Хитлер * Бенито МусолиниНДХ

Мидхат Фрашери * Анте ПавелићВалтер Браухич * Васил Бојдев

Јурај ШпилерЈозеф Јанко

ЖРТВЕ

Браћа Остојић * Марко Бошковић * Сава Трлајић * Љубан Једнак

Петар ДабробосанскиСвештенство на Космету * Љубо Млађеновић

Вукашин Мандрапа * Сава Шумановић * Марија Почуча * Острожин

Дабробосански и Милешевски * Достиеј Васић * Николај Велимировић

ЛОГОР

Шарвар * Плав * Сајмиште (Земун)Барч * Бараке на Сави

Бањица * Бејсфјорд * Дахау * Госпић-Јадовно-Паг * Карашок

Црвени Крст * Митровица * Сисак * Норвешка * Јастребарско

ПУБЛИКАЦ.

Бездане јамеЛогори Мађарске * Magnum Crimen * Пацовски канали

Књига из тишине * Кордунашки процес * Личка трагедија * Билогора

Бог и Хрвати * Заборављена рација * СПЦ * Фратри и усташе кољу

Деца у жициРади ти дијете свој посао * Крвава бајка * Црна књига

 



Tags:
USTASKI ZLOCINI
BOSANSKA KRAJINA
OPSTINA LIVNO
DRUGI SVETSKI RAT
NEZAVISNA DRZAVA HRVATSKA
KRALJEVINA JUGOSLAVIJA
DINARSKI KRAJ
KRASKE JAME
RAVNI DOLAC
GENOCID SRBOCID
UBIJANJE CIVILA
UMORAVANJE DECE
LOKACIJA PROLOG
VOJNIK AUSTROUGARSKE
RATISTE TIROL
ITALIJANSKA ZONA
LJETO 1941
MARKO BOSKOVIC


ПОВЕЗАНИ ЧЛАНЦИ

Терор не престаје: Нападнута два Србина у Гњилану од Албанаца

Досије Добровољачка у Сарајеву: У паклу Скендерије

Судбина Србије и Срба одређена у Дрездену 1928. године

Досије Загреб: Како је убијен војник ЈНА Марко Утржан у логору Ракитије 1991. године

Усташе са Купреса: Мој Јоване побратиме мио, гдје си био, гдје си крвцу лио

Глас Крајине у Војводини: Сведочанство о голготи Крајишника



Оцените нам овај чланак:

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ И НЕ ПОНОВИ!





























Ако преносите текстове са нашег портала, будите љубазни и ставите да је наш сајт извор података.
Ово није законом уређено, али је морално и спада у медијску коректност. Хвала унапред!

Skip Navigation Links