Љубан В. Једнак - www.zlocininadsrbima.com


Време: Други светски рат

Област: Банија


Љубан В. Једнак



Љубан Једнак (1916-1997) једини преживјели свједок покоља у православној цркви у Глини. Заједно са још 1.763 Срба из Глине и околине био је затворен у глинској цркви Пресвете Богородице 29. јула 1941. када су их хрватске усташе на ухапсиле без судског налога (киднаповале) и довеле у цркву, а потом се свирепо иживљавале ножевима (србосјек), маљевима и другим хладним оружјем.

Ово је иначе био трећи покољ у Глини 1941. а први у православној цркви Рођења Пресвете Богородице. Други је усљедио 7 дана касније.

Посље Другог свјетског рата, Љубан Једнак је свједочио на суду правде у Загребу о свим ужасима које је видио и преживио у Глинској црвки те 1941. године.

Почетком 1990-их, поново се нашао на удару хрватских шовиниста и проусташког режима страхујући поново за свој живот и своју имовину, да би августа 1995. године за вријеме "Олује" дошао је у Републику Србију са колоном од 250.000 Срба Крајишника.

 

ЖИВОТОПИС

Љубан Једнак, од оца Василија је рођен у земљорадничкој породици 2. септембра 1916. године у селу Горње Селиште покрај Глине на Банији. Тада је то била провинција Аустро-Угарске монархије и он сам био је земљорадник живећи на селу, бавећи се пољопривредом и узгојем стоке.

Два пута се нашао на удару хрватског државног прогона. Први пут у Другом свјетском рату, а други пут у првој половини 1990-их година, када се у Хрватској поново заратило и Туђманов режим се поново вратио са циљем да доврши посао из доба НДХ.

Када су хрватске снаге у августу 1995. напале РС Крајину, Љубан Једнак је са породицом морао да напусти огњиште, те је у колонама отишао у Републику Србију.

На Банији му је остала цијелокупна имовина (земљиште, кућа, помоћни објекти, пољопривредне машине, стока и др.)

У Панчеву је живио као прогнаник до 5. маја 1997. када је умире, далеко од свог завичаја.

 

СТРАДАЊЕ У ЦРКВИ

Нападом Њемачке и Италије са савезницима: Мађарска, Бугарска, Албанија и Румунија на Краљевину Југославију 6. априла 1941. започео је краткотрајни Априлски рат, који је завршен капитулацијом југославенске краљевине.

Дана 10. априла 1941. усташе у Загребу проглашавају клеро-фашистичку Независну Државу Хрватску у чији састав улазе: Славонија, Срем, Босна, Босанска Крајина, Херцеговина, Кордун, Банија, Загорје, Горски Котари и дио Далмације. Успоставом усташког режима дошло је  до геноцида према Србима, Јеврејима, Ромима... а уништавана и пљачкана је имовина Српске Православне Цркве.

Још од 28. априла 1941. у Гудовцу и 6. маја 1941. у Вељуну кренули су покољи Срба цивила по НДХ, како је рат одмицао, тако се број убијених Срба енормно повећавао. Поред убијања на јавним мјестима и кућама, усташе су Србе, Роме и Жидове одводили у концентрационе логоре, којих је било више око 100 на територији НДХ. Све то је рађено по благослову Ватикана и директивама Римске курије. Преко 1.300 римокатоличких свећеника је помагало, подстрекивало и организовало погром православних Срба.


Жртве прије покоља у цркви

Прије првог покоља у Глинској цркви била су још два, али не у самом цркви. Први је био 12. на 13. мај 1941. године у вароши Глина, а други у Банском Грабовцу 24. јула 1941. године.

Крајем јула 1941. на подручију Глине, Топуског и Вргинмоста, започето "покрштавање" Срба, односно превођење Срба православаца у католике. Но, како усташе нису биле задовољне одзивом локалних Срба, тако је кренуло масовно хапшење србских цивила по наређењу глинског усташе Никице Видаковића, јер је већ букнуо народни покрет отпора према усташком режиму и самоорганизовање, које су предводили народни прваци и харамбаше.

Хрватски фашисти су тако почели да незаконито хапсе Србе по градићу Глини и околним селима: Балинац, Гређане, Класнић, Мајске Пољане, Обљај, Бански Грабовац, Равно Рашће и др. Та прва хапшења Љубан Једнак је избјегао, али је ухваћен 27. јула 1941. у селу Гређани.

Заједно са осталим уахпшеницима Љубан Једнак је довежен до зграде Општине 26. јула 1941. и ту су били заробљени два дана без хране, воде и права да иду у тоалет. Стражу су чували добро наоружани Хрвати из околних села, потпомогнути фашистима из Загреба, које је послао Анте Павелић. Љубан Једнак је препознао међу усташама Ђуру Вукиновца и молио га је да му помогне тј. да га извуче. Овај није хтео, већ се окренио и отишао.

Дана 29. јула 1941. године српске затворенике из зграде Општине пребацују у глинску цркву Пресвете Богородице, где су сви прибијени један до другог. Било је тако око 500 заробљеника српске националности, а међу њима и Љубан Једнак.

Хрватски фашисти су тако мало по мало почеле свој крвави пир и иживљавање над ненаоружаним цивилима убијајући их хладним оружјем, најчешће користећи србосјек, специјалан нож напрљављен за клање Срба почетком Другог свјетског рата. Убајани су и бајонетима, кундацима... ретко ко је ту убијен из ватреног оружја, јер усташе нису хтеле да троше муницију. Убијање и монструозно иживљавање је трајало до дубоко у ноћ. Љубан Једнак се направио мртав, па је тако успио да преживи.


Љубан Једнак свједок на суду

Након тога, крвници су камионима пребацивали те лешеве до једне јаме недалеко цркве. У ту јаму су побацали те лешеве, а нису опазили да међу њима има и два жива човјека. Уз Љубана Једнака тај први масакр је преживио и Србин Душан Злокас. У тој јами гдје су их усташе побацале лешеви су стајали на гомили, а усташе су и поред тога исапиле још метака у ту јаму. Тако је Љубан Једнак рањен у ногу.

Њих двојица су успјели да се извуку, јер су усташе поред јаме испијали ракију и смијали се српском страдању. Душана Злокаса су усташе ухватиле, а потом и убиле. Љубан Једнак је некако успио да се докопа српских села и нађе свог ујака Павла Лончара, код кога је провео 6 мјесеци.

Након овог Огњеномаријског покоља усљедио је и Илиндански покољ пар дана касније са далеко већим бројем жртава, око 1.300 их је доведено са подручја Топуског и источних дијелова Кордуна. Сви су такође побијени у Глинској црвки.

 

НАКОН ЗЛОЧИНА

Хрватски фашисти су августа 1941. цркву Рођења Пресвете Богородице, гдје је извршен масакр спалиле и срушиле. А на том мјесту је посље Другог свјетског рата, подигнут Спомен дом, гдје су написана имена и кратке биографије свих убијених Срба крајем јула 1941. у глинској Богородичној цркви.

Касније 1963. године, недалеко те старе цркве која је срушена, подигнута је нова православна црква Рођења Пресвете Богородице углавном од донација из дијаспоре.

Своје прво свједочење о томе шта је видио и прживио у глинској цркви поткрај јула 1941. Љубан Једнак је испричао Младену Ивезовићу 1943. године, када је Ивезовић пролазио кроз Банију.

Касније 1972. године све то уз мале допуне испричао је историчару др. Ђури Затезалу.

 

СВЈЕДОЧЕЊЕ НА СУДУ

На суђењу Андрији Артуковићу, усташком министру Полиције из времена НДХ, 24. априла 1986. године, деветог дана суђења у Окружном суду у Загребу, Љубан Једнак изјављује сљедеће:

- "...Када су поклали скоро три четвртине људи стали су да се одморе, а након тога ухватили једног старца питајући га: 'Хоћеш ли нам дати твоју жену, сестру и кћерку?' Он је одговорио да хоће само нека га пусте. Одмах иза тога узели су горећу свијећу и ставили му је испод бркова па су му тако палили бркове и обрве, а касније и очи. У то је прискочио један усташа и викнуо: 'Мајку му српску, шта чекаш, кољи', те су га одмах заклали. По томе су опет клали једнога по једнога, а када нас је остало још пет или шест поново су усташе износили мртве. У једном тренутку, када смо били сам.и скочио сам међу оне који су били већ поклани и легао меду њих притајивши се као да сам мртав. Када су усташе дошле у цркву опазили су да је један из горниле закланих још мицао па му је један усташа ципелом разбио главу, после чега се исти умирио. Тај усташа и мене је ударио по глави, али ја се унаточ грозне боли нисам одао.

Неко вријеме иза тога један је усташа из ваииа викнуо, овима у цркви да добро припазе да ли је неко на животу, јер ће бити зло по све њих ако ико жив изађе. Да буду још сигурнији да су сви мртви ишли су од љеша до љеша и забадах још по један пут свакоме нож у срце или у леђа. Ја сам стрпљиво чекао овај ударац, али када је усташа пробадао оне крај мене стао је на мене и пробио онога са стране, мимоишавши ме. Иза тога почели су износити мртве из цркве опет на камионе и хватали су једнога по једнога за ноге и бацали на камион као да би бацили вреће. Како је жртава било много, то су их бацали једнога на другога и то по три до четири на хрпе.

Мене су бацили у камион на најгорњи ред, па како је овај био препун, то су наредили да се лешеви пребаце и на други камион. Тако су ме пограбили за ноге и бацили на други камион, те сам ударио главом о неки железни предмет да ми се још и данас позна. У други камион бацили су ме тако да сам устима дошао до пререзаног гркљана једног мртваца из чијег је врата још текла крв, али се нисам смио макнути да се не одам, већ сам чврсто стиснуо уста да ми не уђе крв...".

 

НОВИ ПРОГОН

Крајем 1980-их година у СФР Југославији дошло је до промјене друштвено-политичког система, тако је једнопартијски замењен вишепартијским системом. У мају 1990. године власт у СР Хрватској преузели странка ХДЗ и Фрањо Туђман, који су се јасно декларисали нао неоусташе.

У авнојевској Хрватској су тада поново могли да се јавно чују фашистички поздрави, одјекују шовинистичке пјесме и виде слике нацистичких злочинаца из НДХ. То је довело до нових прогона и етничког чишћења Срба у Хрватској почетком 1990-их.


Са патријархом Павлом 1996.

 Дописник aмeричкe ТВ мрeжe AВС НEWС, Сeргej Бодић упитaо je средином 1991. године, нa конфeрeнциjи зa штaмпу, тaдa aктуeлног министрa рата Рeпубликe Хрвaтскe, др. Шиму Ђодaнa:
- „Дa ли стe икaдa били нa Бaниjи и дa ли знaтe дa je Љубaн Jeднaк jeдини прeживeли у покољу Србa у глинскоj цркви 1941. годинe, поново у сличноj и jош гороj ситуaциjи. Кућa му je дeмолирaнa, a он принуђeн кaо прe полa вeкa дa бeжи и спaсaвa живот од Хрвaтскe нaроднe гaрдe?"

„Господинe", одговорио je министaр Ђодaн, "Нeмоjтe овдje ширити чeтничку пропaгaнду!... Тaj господин ког ви помињeтe 1941. годинe имaо je, a и сaдa имa проjeкaт дa уништи свe што je хрвaтско...".

Након хрватске злочиначке акције „Олуја 95“, Спомен дом је променио име у „Хрватски дом“, а табле с именима жртава су уклоњене. Ту се одржавају разне манифестације културно-забавног типа.

 

ДОКУМЕНТАРНИ ФИЛМ

Филмска компанија "Сине Про 93" из Панчева је 1996. године снимила документарни филм "Говорило ми је нешто да ћу остат' жив", у којој Љубан Једнак прича оно што је преживио у два рата и како је сада у Србији остао без игдје ичега.

 



ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ  1941-1945

БојникСајмиште - Крагујевац - Бараке на Сави - Краљево - Логор Барч - Логор Шарвар - Пива

Априлски рат - Логор Бејсфјорд - Шид - Новосадска рација - Панчево - Бомбардовање Подгорице

Немачко бомбардовање Београда - Велика - Савезничко бомбардовање Београда - НДХ - 27. март

Лесковац - Велика - Ниш - Блажево и Бозољин - Дракулић - Кикинда - Плавски логор - Драгинац

Крива Река - Италијанска војска - Бачка и Барања - Бенито Мусолини - Свештенство на Космету

Ласло Бардоши - Ференц К. Фишер - Урошевац - Валтер Браухич - Хенрик Верт - Евалд Клајст

Плав и Гусиње - Возућа - Петар Дабробосански - Љубомир Млађеновић - Џафер бег - Мирко Пук

Шефкет Верлаци - Мустафа Круја -

 



Tags:
USTASKI ZLOCINI
ZAPADNA BANIJA
OPSTINA GLINA
DEVEDESETE GODINE
OLUJA 1995
DRUGI SVETSKI RAT
NEZAVISNA DRZAVA HRVATSKA
ANDRIJA ATRUKOVIC
SVEDOCENJE SUDJENJE
29. JULI 1941


Оцените нам овај чланак:

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ И НЕ ПОНОВИ!























Ако преносите текстове са нашег портала, будите љубазни и ставите да је наш сајт извор података.
Ово није законом уређено, али је морално и спада у медијску коректност. Хвала унапред!

Skip Navigation Links