Спасоје Мадрапа, познатији као Св. Вукашин Клепачки, био је из угледне сарајевске породице која се ту доселила почетком 20. вијека из Херцеговине (село Клепци код Чапљине). Бавили су се трговином и стекли велики иметак на Башчаршији и Добрињи.

Породица Мандрапа се бавила хуманитарним активностима и били су добротвори и чувари имања и саме православне цркве Светих Архангела Михаила и Гаврила, познатије као ''Стара Црква" из XV вијека, најстаријег здања у Сарајеву.

Спасоје односно Вукашин Мандрапа је одведен 1942. године у злогласни хрватски концентрациони логор Јасеновац, гдје је провео неколико мјесеци, а онда 29. маја 1943. године после свирепог мучења, бива убијен на најстрашнији начин од Жиле Фиргановића, познатог усташког крвника.

Чак и у тим моментима страдавања, Вукашин је посједовао невјероватан душевни мир... и док му је зликовац Фиргановић одсјецао дијелове тијела, он му је говорио "Само ти дјете ради свој посао".

Касније је Свети Синод СПЦ канонизовао Мандрапу за свеца, а о његовом лику, дјелу и страдању написано је неколико дјела и пјесама.

ЖИВОТОПИС

Спасоје Мадрапа, од миља је добио надимак још у школи Вукашин по србском краљу Вукашину Мрњавчевићу, јер је био врсан трговац. Рођен је крајем XIX вијека (највјеројатније 1894. године) у селу Клепци, крај Чапљине, на источној (десној) обали ријеке Неретве у јужној Херцеговини.

Овај крај је стољећима био насељаван са Србима православцима, о чему говоре бројни културно-историјски споменици и духовна баштина.

Још као дјечак се са породицом доселио у град Сарајево, који је тада био (као и читава Босна и Херцеговина) под окупацијом Аустро-Угарске монархије. Мандрапе су живјеле у Улици Милоша Обилића на Добрињи, а бавили су се трговачким пословима и имали су на Башчаршји своје магацине за робу. То им је доносило добру зараду, па пошто су били побожна породица, помагали су Стару (православну) цркву у Сарајеву... и Дабробосанску митрополију.

Кућа Мандрапа у старом дијелу Сарајева, била је репрезентативан примјер грађанске архитектуре XVIII и XIX вијека (слична Манаковој кући у Београду или још више кући у којој је сада кафана 'Знак питања' код Саборне цркве у Београду), била је предвиђена за историјску заштиту, као споменик етничке културе. Деценијама касније, у тој кући живи и послује једна муслиманска пекарска породица, коју је Момчило Јовановић, сестрић Вукашина Мандрапе дао њима, како би сачувао кућу од муслиманских екстремиста током рата у БиХ почетком деведесетих година 20. стољећа.

Вукашин Мандрапа није имао дјеце нити се женио. Био је као младић несрећно заљубљен у једну дјевојку у Херцеговини са којом је имао љубав на први поглед. Како је та цура била обећана у Мостар, тако се Вукашин повукао у себе и није имао, тј. показивао интереса за жене.

Његов брат Ђорђе Мандрапа има три сина сина: Чедо (р. 1916), Богдан (р. 1918) и Добрило (р. 1921)... и једну кћерку Славку, која је била учитељица. Славкин син Момчило Јовановић био је запослен 1960-1992 као архиватор Републичког Архива Босне и Херцеговине у Сарајеву. Богдан Мандрапа је живео до 1972. године, али је био тежак инвалид.

Вукашинови братанци Чедо и Добрило су били такође блиски цркви и активно су пјевали као црквени појци у Старој Цркви. Њихова крсна слава је Никољдан.

Славка Јовановић је посље Другог свјетског рата истраживала страдање србског народа у клеро-фашистичкој НДХ и дошла до значајних информација које је преточила у "Енциклопедију зла". Била је на мети агената југославенске тајне полиције УДБЕ, пошто се распитивала о Вукашину и јасеновачким логорашима. Умрла је 1982. године.

Иначе, југославенски комунистички режим је системом репресије одржавао привидан мир и градио лажно братство и јединство деценијама у које су само наивни Срби вјеровали.

СТРАДАЊЕ

Вукашин тј. Спасоје Мандрапа је све до краја јуна 1941. године био у Сарајеву мислећи да њега неће нико дирати, јер је знао да никоме ништа није крив, а стално је помагао коме год је могао. Када је видио да хрватски фашисти почињу да одводе све виђеније и добростојеће Србе, онда је донио одлуку да оде у свој завичај, односно село Клепци код Чапљине.

Већ тада су многе србске породице тражиле спас или преко Дрине или у шуми. Вукашинови братанци Чедо и Добрило су били активно укључени оружане формације, при четничком покрету ЈВуО. Прво због националне свјести, а друго што партизана тада у Сарајеву и околини није било много.

У општини Чапљина, по Србе није ништа било боље, напротив, у његовим Клепцима оружане снаге НДХ су већ масовно хапсиле, клале србско становништво, цивиле, силовали жене и дјевојчице... Такође у сусједним Пребиловцима, хрватски фашисти су почетком августа 1941. године направиле стравичан покољ и помор жена и дјеце.

Вукашин Мандрапа је ухапшен од хрватских оружаних снага у љето 1941. па је одведен у Сарајево, гдје је провео неколико мјесеци у затвору да би 6. маја 1942. заједно са 3.000 осталих Срба и Јевреја у чувеном "Ђурђевданском возу" био транспортован у жељезничким вагонима за концентрациони логор Јасеновац одакле се није вратио.

У логору Јасеновац је Вукашин Мандрапа, скупа са осталим логорашима бивао тешко мучен и психички и физички. У једном бестијалном клању невиних цивила, које су хрватски фашисти свакодвневно радили зликовац Жиле Фиргановић, је посматрао Вукашина Мандрапу, како и поред свега што се дешава око њега, имао сталилност и мир.

Извукао га је из колоне која је била спремна за клање, те га је почео мучити на најстрашнији начин. Захтјевао је од Вукашина да каже на глас: "Живио Анте Павелић". Како је Вукашин то одбио, крвник Фиргановић је бивао све љући и ножем му је сјекао дјелове тијела, док се Вукашин није чак ни опирао... само му је неколико пута поновио

"Само ти дијете ради свој посао"

Фригановић није могао да вјерује у Вукашиново понашање што га је још више излуђивало.

На крају га је и убио хладним оружјем 29. маја 1943. године.

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Доктор Недељко Зец, који је успио некако да преживи пакао логора Јасеновац дошао је 1947. године на Никољдан у кућу Мандрапа у Сарајеву да преживјелим Вукашиновим рођацима, Богдану и Славки, исприча његову стравичну судбину и мучеништво. Осјећао је то као своју дужност.

Занимљиво је то да послије Другог свјетског рата у Сарајеву је основано удружење преживјелих логораша Јасеновца. Кад год би они имали неки састанак и окупљање, обавезно су присуствовали чланови југославенске тајне полиције, односно УДБЕ.  Било им је забрањено контактирати са медијима, јер су комунистичке власти жељеле сакрити чињеницу о геноциду у НДХ.

Свети Архијерејски Сабор СПЦ канонизовао је овог новомученика 1998. године и Црква га слави 16/29. маја. Тако је прво манастиру Тврдош, на југу Херцеговине, насликана је икона Светог Вукашина Клепачког, а касније и у другим православним светињама.

ФОНДАЦИЈА

У Требињу, градић на крајњем југо-истоку Херцеговине, основана је 19. августа 2011. године, фондација "Свети Вукашин", која се бави помагањем србских породица, поготово мајки које рађају више дјеце, али и обнови православних храмова који су уништени у ратовима на бившем југославенском простору током посљедње деценије 20. стољећа.

Ова фондација је основана на иницијативу Епархије Захумско-Херцеговачке и Приморске, поред херцеговачке Грачанице.

ПУБЛИКАЦИЈЕ

Момир Васиљевић, написао једну књигу "Ради ти дијете свој посао" 2016. године, која кроз лик Вукашиновог нећака описује и Вукашина Клепачког, али и страдање Срба у Босни и Херцеговини у три рата.