Зорка Делић Скиба рођена је 27. јануара 1936. године у селу Крухари код Санског Моста, као четврто дијете Драге Делића и Драгице, рођене Праћа.

Након злочина геноцида Независне Државе Хрватске у срезу Сански Мост, када је у околним селима и самом граду убијено неколико хиљада Срба, а за само два дана, на Илиндан 1941. године на Шушњару убијено 5.500 Срба, Зорка та страдања преживљава и постаје ратно сироче. У геноциду над Србима Санског Моста убијени су јој отац, мајка, дјед са мајчине стране, солунски добровољац Тодор Праћа са своја два сина Миланом и Душаном, кћерком Драгицом и братом Митром, те још десетине најближих рођака.

Као ратно сироче, Зорка са својим братом Милом, сричевкама Славком и Радом, те стричевићем Драшком, пролази кроз Јасеновачки систем логора. Заједно са браћом и сестрама, Зорка 1942. године завршава у дјечијем логору у Јастребарском, хрватском логору за српску дјецу, који је био под управом часних сестара Конгрегације Св. Винко Паулски.

Посредством Каритаса, из Јастребарског логора је у хрватске породице примљено око 500 српске дјеце уз обавезу да им се промијени идентитет и да се васпитају у строго римокатоличком духу.

Зорку је на усвајање узео домобрански часник Славко Дасовић, исти онај који је учествовао у Илинданском покољу Срба а и Зоркине породице у Санском Мосту и околини. Зорка, сада покатоличена и са именом Марија Дасовић, завршава седмогодишњу пучку школу и пет разреда гимназије.

Након завршетка гимназије, Зорка завршава Педагошку академију у Мостару, одсјек математика и физика и ради као наставник 32 године у Основној школи „Браћа Шимић“ у Мостару, а 1990. године бива пријевремено пензионисана.

Почетком ратних сукоба у БиХ бива протјерана из Мостара, а од завршетка ратних сукоба живјела је као избјеглица у селу Копривна код Оштре Луке.

На позив СУБНОР-а Југославије, у мају 1979. године, Зорка је позвана на Међународне сусрете пионира, посвећене страдалој дјеци 1942.године у дјечијем логору у Јастребарском, гдје је говорила по први пут о страхотама кроз које су пролазила српска дјеца у усташким хрватским логорима и злостављањима од једног дијела римокатоличких часних сестара. Тај наступ је наишао на оштре критике тадашњих медија. Убрзо наког тога, о Зоркином дјетињству је писао Јован Кесар у књизи „Дјетињство моје украдено“ , а 1984. године у Приједорском позоришту је приказана монодрама са истим називом. Ражисер је био Ахмет Обрадовић из Мостара а глумица Злата Когелник.

Савез логораша Другог свјетског рата у Бањалуци издаје прву Зоркину књигу „Спасиле ме умиљате очи“, а након тога Зорка издаје још двије књиге под називом „Злочин под плаштом милосрђа“ и „Били смо дјеца логораши“.

Од 2005. до 2007. године Зорка је обављала дужност предсједника секције логораша за Приједор. Имала је низ сусрета са значајним личностима из јавног и политичког живота, о чему су писале готово све новине у Републици Српској и Републици Србији.

РТВ Приједор је 2007. године снимио документарни филм о Зорки под називом „Ожиљак“.
На Међународној конференцији о Јасеновцу 2007. године у Бањој Луци, Зорка је говорила о својим сјећањима на Јасеновачки систем логора и логору за дјецу у Јастребарском.
Свој допринос је дала и на расвјетљавању истине о геноциду над српским народом Санског Моста и Приједора током Другог свјетског рата у зборнику радова „Шушњар 1941“ чији је издавач Удружење расељених Срба из Санског Моста.

Зорка је дала допринос на промоцији књиге Раде Милосављевића „Дјечији усташки логор Јасетребарско“ у Новом Саду и Бањој Луци 2009. године, као и на промоцији књиге Јакоба Данона 2010. године „Страдање Јевреја Босанске Крајине“. Зорка је највише личним залагањем и трудом учествовала у формирању Удружења „Јастребарско 1942“  чији је била и први предсједник.

По добру ћемо је памтити, са љубављу и поштовањем спомињати и чувати успомену на њу, њене ријечи и њена дјела.

Нека јој Свемилостиви Господ подари вијенац славе непропадљиве и нека насели душу њену тамо гдје праведне душе почивају.

Амин.

" Jeр нeмa ништa тajно што нeћe бити jaвно, ни скривeно што сe нeћe дознaти и нa видjeло изaћи."(Лк; 8,17)
 

Извор: Геноцид.инфо