Доситеј Васић (1878-1945) је био епископ нишки и потоњи митрополит загребачко-љубљански који је током Другог свјетског рата прошао стравичну психо-физичку торутру од хрватских фашиста (усташа) јер су га данима мучили у затвору, а потом измрцвареног и унакаженог послали марвеним возом у Београд маја 1941. године, гдје је од посљедица мучења преминуо јануара 1945. године.
Митрополит Доситеј је био врло образован и перфектно говорио три свјетска језика: руски, њемачки и француски.
Такође, школовао се на престижним Духовним академијама како у Русији, тако и у Њемачкој. Кијевски Богословски универзитет се тада сматрао за најбољи православни образовни центар читаве планете, што је он са успјехом дилпомирао.
Замонашио се 1898. године, а на Београдској Богословији је постао наставник 1907. године.
Учесник је ослободилачких ратова Краљевине Србије почетком 20. стољећа. Хиротонисан је за епископа нишког 25. маја 1913. године, а током Првог свјетског рата Бугари га хапсе током окупације и спроводе у концентрациони логор, гдје је остао све до ослобађања у јесен 1918. године.
Свети архијерески синод СПЦ га је канонизовао (прогласио) за свеца на редовном засједању у мају 1998. године. Његово име је унето у Именослов СПЦ као исповједник.
Одликован је орденом Светог Саве I степена... уз то је још одликовања добијао.
СПЦ и њени вјерници га прослављају 13. јануара, односно 31. децембра по Јулијанском календару.
ЖИВОТОПИС
Достијеј Васић је рођен у Београду 5. децембра 1878. године у Кнежевини Србији којом је управљао кнез Милан Обреновић (касније и краљ).
Његов отац Јанићије је био по занимању трговац, који је одрастао у Мачви, али је дошао у Београд да ради. Мајка му је Роксанда дошла из Словачке и удала се за Јанићија, па је тако примила православље. Доситеј им је био једино дијете, а на крштењу је добио име Доситеј.
Његови савременици су за њега ималии само ријечи хвале. Краћи опис његове нарави било би овако: човјек великог духа и "равне душе". Људи су га вољели јер је имао велико разумјевање за туђе невоље и проблеме. Увјек је настојао да помогне својим сарадницима и посебно парохијанима.
Школовање и професура
У родом граду је матутирао гимназију, а потом завршио Богословију 1899. године.
Наредне године бива као стипендиста Фонда митрополита Михаила упућен у Русију на школовање, гдје је дошао на престижну Духовну академију у Кијеву. Посље четири године је завршио са великим успјехом и онда одлази у Њемачку. Определио се за Берлински универзитет гдје је проучавао протестанску богословску науку.
Након Берлина одлази у савезну покрајину Саксонију. Студирао философију у Лајпцигу, а професори су му били: Вилхем Вунт, Хајнц Гудеријан и Јоханес Фолкелт.
Мјесто професора на Београдској Богословији добија 1907. године.
Министарство просвјете и вјера у Влади Краљевине Србије га 1909. године шаље у Француску, гдје је наставио своје усавршавање. У Паризу на чувеном универзитету "Сорбона" је наставио да изучава социологију. Посље годину дана долази у Швајцарску гдје је остао у Женеви све до јесени 1912. године када се враћа у отаџбину пошто је избио Први балкански рат. Ставио се на располагање Цркви и домовини.
Одлично је говорио три свјетска језика: руски, француски и њемачки... и чешки.
Монаштво и дипломатија
Пред завршетак Богословије Доситеј се замонашио 1898. године у манастиру Манасија и добио чин јерођакона.
Хиротонисан је за владику Нишке пархије 25. маја 1913. године.
Као потпредсједник Архијерејског сабора бива учесник преговора са цариградским Патријархом 1919. године да се србске епархије уједине у једну јединствену Патријаршију, односно да се уздигне на ниво Пећке Патријаршије, што се и остварило наредно љето.
Као делегат СПЦ био је у Чехословачкој, Швајцарској, Грчкој, Бугарској, Русији...
Синод СПЦ је одлучио 1932. године да Доситеј Васић постане загребачко-љубљански митрополит. Свечано је устоличен на Цвети 9. априла 1933. године. Чим је дошао у Загреб Доситеј је почео да мукотрпно ради и створи здраве темеље тек створене митрополије. Хтео је да покаже и Србију и Православље у најљепшем свијетлу.
Тамо је био у епицентру свих важних дешавања хрватске престолнице и значајно помагао културно-просвјетно-друштвени живот тамошњих Срба. Управо је упало у очи римокатоличким поглаварима, јер су схватили да је он та особа која покреће и одржава Србе православнима у тим крајевима.
ОДЛИКОВАЊА
Митрополит Доситеј је носилац више значајних одликовања:
- Орден Св. Саве 1. реда са лентом
- Златна медаља Милоша Обилића за храброст
- Орден Карађорђеве звјезде 4. степена
- Орден Бијелог орла 4. степена
- Орден Црвеног крста Југославије
- Медаља Црвеног крста Русије
СТРАДАЊЕ
Доситеј Васић је имао два страдања, у оба свјетска рата. У Првом свјетском рату је био утамничен у бугарском логору, а у Другом свјетском рату је мучен и унакажен од хрватских фашиста (усташа) у Загребу.
Велики рат
Током 1914-1915 Краљевина Србија је успјела да се одбрани од навале Аустроугарске царевине у Мачви и Подрињу, док је Ниш постао ратна престолница србске краљевине. Тако је и епископ доситеј постао важна личност не само црквеног, већ и политичког живота.
Усљед Тројне инвазије у јесен 1915. године када су Њемачка и Бугарска помогле Хабзбуршкој монархији током напада на Србију са циљем уништења дошло је до повлачења Војске и дијела народа које је у историји познато као Голгота Срба преко Албаније. Тада Епископ Доситеј је остао са својим народом и бива утамничен од бугарских окупационих власти у концентрациони логор у Бугарску, скупа са стотинама хиљад Срба из нишавског, јужноморавског и вардарског дијела Србије.
Тамо је прошао голготу у казаматима одакле се мали број Срба вратио жив. Ипак, он се у јесен 1918. године по завршетку рата враћа у домовину и наставља да води Нишку епархију.
Други свјетски рат
Силе Осовине које су предводили Њемачка и Италија уз помоћ Бугарске, Мађарске, Румуније и Албаније направиле су инвазију почетком априла 1941. године. Циљ је био унишити Краљевину Југославију и подјелити њену територију, што је и учињено након капитулације.
Још током Априлског рата проглашена је клеро-фашистичка Независна Држава Хрватска, уз благослов Ватикана и помоћ Римске курије. На челу НДХ налазио се монструозни двојац: поглавник Анте Павелић и кардинал Алојзије Степинац. Основни циљ хрватско-усташких власти је истребљење "неподобних народа": Срба, Јевреја и Рома.
У циљу спровођења геноцида одмах су отпочели прогони и масовна убиства које су радили домобрани и припадници Усташке Надзорне Службе. И свештенство и имовина СПЦ су се нашли на удару Павелићевог режима.
Већ 10. априла 1941. године митрополит Доситеј бива ухапшен са својим ђаконом Лзаром Живадиновићем. Одведен је у злогласни затвор који се налазио у загребачкој Петрињској улици. Тамо је седмицама непрестано мучен и понижаван на најразличитије начине. О томе је свједочио белгијски конзул Арнолд Роберт, јер је видио кроз кључаоницу унакажено тијело митрополита Доситеја. Тортуру над митрополитом Доситејем назвао је - дивљаштвом.
Посље неколико дана Доситеј Васић бива премјештен у болницу гдје су радиле и часне сестре Римокатоличке цркве. Оне су знале ко је он и настављале су да га муче и понижавају сваког дана, између осталог почупана му је брада.
Измрцварен и поломљен стављен је 5. маја 1941. године у марвени воз са којим је пребачен у окупирани Београд, који су контролисали Њемци односно јединице Вермархта.
Митрополит Доситеј је већ био тешко оболео. Однет је прво у санаторијум "Живковић", а потом га преузима породица Зотас у Косовској улици у Београду.
Дана 8. септембра 1942. године четири лекара обављају стручан преглед гдје је установљено да се Митрополит Доситеј налази у јако тешком психо-физичком стању и да је онемогућен да обавља редовне послове, као и управљање над имовином. Одлучено је да буде стављен под старатељство Синода СПЦ.
Административне послове у загребачко-љубљанској митрополији је преузео епископ зворничко-тузлански Нектарије.
Почетком 1943. године Митрополит Доситеј бива премјештен у болницу код Трговачке омладине у Београду. Мјесец и по дана након тога одлучено је да му треба кућна њега и да се пребаци у женски манастир Ваведење на Дедиње.
Упокојио се од посљедица тешког злостављања у београдском манастиру Ваведење 13. јануара 1945. године, пар мјесеци након што су у престолницу ушле јединице Црвене армије и Брозови партизани.
Сахрана Митрополита Доситеја је обављен у Београду у присуству неколико епископа, док су опјело чинодејстовали: епископ нишки Јован, мукачевско-прјашевски Владимир (из Словачке) уз саслуживање још осморице свештеника СПЦ и четири ђакона.
Бесједу над гробницом говорио је преосвећеник владика нишки Јован овако:
„Смрт Блаженопокојног Митрополита Доситеја није нас могла изненадити, јер се он на тај пут већ одавно спремао. Па, ипак, када сам ја пре два дана допутовао из Ниша, надао сам се да ћу му моћи испоручити поздрав града Ниша, кога је он толико волео. Нисам ни помислио да ћемо се данас овде састати да испратимо његово трошно тело на онај свет и да му кажемо последње збогом...
Драги брате Доситеје, дозволи да ти се обратим с једном молбом. Кажи свима који се данас налазе с тобом: Митрополиту сарајевском Петру и осталим знаним и незнаним мученицима, да је Црква наша света остала верна себи и својој животворној вери и да данас окупља око себе паству своју, као што квочка окупља око себе пилиће своје, да их чува, храни и саветује. Молимо те, драги брате наш, не заборави нас у својим молитвама пред престолом Свевишњега! Драга браћо и сестре, нека је слава нашем врлом покојнику!“.
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
Свети архијерески синод СПЦ је на свом редовном засједању канонизовао (прогласио) Митрополита Доситеја. Уписан је у Именослов СПЦ као исповедник.
Вјерници и свештенство СПЦ прославља га 13. јануара, односно 31. децембра по Јулијанском календару.
