НЕЗАВИСНА ДРЖАВА ХРВАТСКА
Независна Држава Хрватска (НДХ) је била квинслиншка и марионетска држава основана на већем дијелу окупиране Краљевине Југославије, а која је уз помоћ нацистичке Њемачке и Ватикана постојала под вођством Усташког режима током Другог свјетског рата.
НДХ је у историји остала забележена по највећим звјерствима и геноциду које су припадници режима чинили над Србима, Јеврејима и Ромима. На челу НДХ се налазио монструозни тројац:
- поглавник Анте Павелић
- кадринал Алојзије Степинац
- доглавник Адемага Мешић
Сем, Хрвата, администрацију и оружане снаге НДХ су попуњавали највећим дијелом муслимани.
Усташки покрет као милитантна тј. екстрмистичка организација је основана почетком 1929. уз помоћ фашистичке Италије, која је обезбјеђивала центре за обуку, финансијску, логистичку и политичку помоћ. Подршка је долазила и од присталица Хрватске Странке Права, коју је основао Анте Старчевић крајем 19. вијека. Програм НДХ који је формулисао министар Миле Будак, био је да се очисти Хрватска од Срба „убијањем једне трећине, протјеривањем друге трећине и асимилирањем преостале трећине“.
Чим је основана априла 1941. на рушевинама окупираног југославенског краљевства, проглашена је НДХ, која је благословена од Ватикана. Римска курија је давала сву потребну помоћ. Сврха НДХ је била нестанак Срба и Православља са територије од Драве до Јадрана.
На територији НДХ су основани концентрациони логори, од којих је најпознатији био логор у Јасеновцу, било је посебних концентрационих логора и за дјецу у Сиску и Јастребарском. Сем њих било је још: систем логора Јадовно-Госпић-Паг, Крушћица, Логобрад, Даница, Сарајево, Тења, Ђаково, Стара Градишка, Сремска Митровица, Керестинец итд. Стотине хиљада Срба је тамо одведено и никада се није вратило.
У прољеће 1945. партизанске дивизије силовито сламају НДХ, док Павелићев режим се у паници и хаосу повлачи ка Алпима. Тамо су се надали да ће их Западни Савезници спасити од казне. Један дио је успио да пребјегне у далеке земље: Аустралија, Јужна Америка, Канада, САД... у тајној операцији Ватикана "Пацовски канали".
ИСТОРИЈА
Група политичких емиграната из Аустроугарске, претежно Хрвата, али и Срба и Словенаца је 1915. основала Југословенски одбор, чији је циљ било стварање јужнословенске државе послије завршетка Првог свјетског рата. Они су сматрали да је ово начин да се спријечи припајање Далмације Италији по одредбама Лондонског уговора.
Војска Краљевине Србије је успјешно пробила Солунски фронт септембра 1918. те за кратко вријеме ослободила отаџбину и друге јужнославенске народе који су стољећима робовали под Бечким двором.
Народно вијеће Словенаца, Хрвата и Срба је у јесен 1918. послало делегацију србском регенту Александру Карађорђевићу да понуди уједињење са Краљевином Србијом која је обухватала 27. новембра те године територију од Битоља до Печуја, и од Боке до Ђердапа.
Нова држава, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца је проглашена 1. децембра 1918. године. Анте Павелић је преговарао са Италијом још од 1927. о уступању Далмације Италији у замјену за италијанску подршку независној Хрватској.
Карта са локацијама масовних стратишта Срба
Хрвати су били у мањини и у почетку у неповољном положају у централизованој краљевени, за коју је већи дио Хрвата сматрао да предност даје српској већини, а с друге стране и српска Самостална Демократска Странка, која је представљала Србе у Хрватској се 1927. окренула против политике краља Александра. Политичка ситуација у Краљевини СХС је била подијељена и насилна. Након хрватских провокација о томе колико кошта српска крв на Кајмачкалану вођу Хрватске Сељачке Странке Стјепана Радића и још четири хрватска посланика на засједању Народне скупштине устрелио је и тројицу од њих убио испровоцирани члан Народне Радикалне Странке Пуниша Рачић. Бијес због атентата је претио да додатно дестабилизује краљевство.
Краљ Александар је 6. јануара 1929. увео Шестојануарску диктатуру, под којом су све политичке партије забрањене, уведена политика југословенства и држави је промењен назив у Краљевина Југославија 3. октобра исте године.
Већ 10. јануара 1929. у Загребу Анте Павеић оснива Устшаки покрет, који је врло брзо био забрањен због својих расистичко-шовинистичких идеја, као и пријетње за рушење уставног поретка.
Павелић је побјегао у Италију, гдје је годинама уживао подршку. Он је био умјешан у атентат на краља Александра 9. октобра 1934. године, скупа са пробугарском терористичком организацијом ВМРО... Такође Павелић је у Италији презентовао Мусолинију за своју визију ослобођења и расног чишћења Хрватске од Срба. Док је боравио у Италији, Павелић и други хрватски емигранти су развијали Усташки покрет. Циљ Павелића је био да се успостави Хрватска, као чиста етничка држава са једном религијом (римокатоличком) и оствари идеје Анта Старчевића и Јосипа Франка.
Италијански фашистички диктатор Бенито Мусолини и Анте Павелић су били савезници пошто су обојица били противници Краљевине Југославије. Италији је Лондонским уговором 1915. обећано да ће добити Далмацију од Аустроугарске на крају Првог свјетског рата. Међутим, на ток мировних преговора је утицало 14 тачака које је саставио Вудро Вилсон тадашњи председник САД, које су позивала на национално самоопредељење и одредиле да Југословени заслужују спорне територије, што је разочарало италијанске националисте.
Др Анте Старчевић: отац нације
Италијански националиста Габријеле Д'Анунцио је заузео Ријеку (која је имала мешовито италијанско-хрватско становиштво) и прогласио Италијанску управу за Кварнер. Д'Анунцио је прогласио себе дучеом Кварнера. Био је познат по својим страственим говорима чији је циљ био да привуче хрватске националисте како би стекао њихову подршку за своје акције и за отпор Југославији. Мусолини је следио Д'Анунцијев позив хрватским националистима за рабијање југославенске краљевине и прилагодио италијанску спољну политику том циљу.
Током 1930-их, када је југословенска Влада приморала Павелића и Усташе у изгнанство, Мусолини је понудио Павелићу и Усташама уточиште у Италији и дозволио им је да користе италијанску територију као базу за припремање рата против Југославије. Иако је Далмација била у великој мјери насељена углавном Србима, али и Хрватима, она је кроз историју вијековима била дио Римског царства и Млетачке републике и послије тога деценијама дио италијанских иредентистичких захтјева. У замјену за овај поступак, Мусолини је понудио Павелићу да Хрватска припоји цијелу Босну и Херцеговину, у којој је хрватско становништво било мањинско.
Већ 1938. Хитлер је почео своје освајачке походе у Европи, док је 1. септембра 1939. нападом Вермархта на Пољску започео Други свјетски рат.
ОСНИВАЊЕ
Након инвазије и окупације Југославије почетком априла 1941. године Италија је од Далмације и јадранских острва основала гувернорат Далмацију са територијом у залеђу градова Задра, Сплита и Котора. Италија је планирала да држи јужне дијелове НДХ у својој зони утицаја забрањујући јој да изгради већу ратну морнарицу. Бенто Мусолини је дозволио оружаним формацијама НДХ само мале патролне бродове, док поседовање великих ратних бродова није било дозвољено, у складу са италијанском политиком доминације Средоземним морем, попут Римског царства неколико стољећа раније.
Дана 10. априла 1941. када су њемачке трупе ушле у Загреб, дочекане су од највећег дијела грађана са одушевљењем и засипане су цвијећем. Усташки експонент Славко Кватерник прогласио је „ускрснуће Независне Државе Хрватске“ (на чијем је челу био поглавник Анте Павелић).
Проглас хрватском народу
Усташе нису биле први избор Њемаца за формирање марионетске државе. Они су у скоро свим окупираним и савезничким земљама предност давали умјеренијим режимима који су имали некакав углед у народу. Осим тога, Павелића су сматрали Мусолинијевим подаником. Власт су прво понудили политичком вођи Хрвата Влатку Мачеку који је то одбио, али је 10. априла 1941. упутио поруку хрватском народу да остане лојалан према новој власти.
Ипак, Мачек није имао велику улогу у стварању нове хрватске државе, али свакако јесте одрадио добар дио посла за тај циљ.
Католичка црква на челу са надбискупом, а касније кардиналом Алојзијем Степинцем била је на страни успостављања новог режима и отворено се радовала тој благовијести. Нове хрватске власти у почетку нису имали нити војску нити администрацију способну да контролише цијелу територију НДХ. Ослањали су се на десно крило присталица ХСС.
Павелић се из Италије вратио у Загреб 12. априла 1941... Попуштајући под Мусолинијевим захтјевима, Павелић је прихватио Ајмонеа, војводу од Аоста за титуларног краља НДХ под његовим новим краљевским именом Томислав II. Парадокс је што тај Томислав II никада није посјетио НДХ и није имао утицаја у власти којом је доминирао Анте Павелић. Незадовољни са Павелићевим режимом Њецми су у септембру 1941. опет тражили од Влатка Мачека да преузме власт, што је он опет одбио. Страхујући од Мачека као могућег ривала, Павелић је касније наредио да се Мачек ухапси и затвори у логор Јасеновац.
НДХ је заузимала подручје некадашње Бановине Хрватске и целу Врбаску бановину, а граница на истоку са Србијом била је ријека Дрина, Дунав и мало Сава. У данашњим оквирима НДХ је заузимала подручја Лике, Кордуна, Баније, добар дио Далмације, Горских Котара, Загорја, Херцеговине, Славоније, Срема, Босанске Крајине и Босне. Границе НДХ након проглашења биле су неколико пута мјењане и то од савезника Сила Осовине од којих је најамбициознија и најзахтјевнија била Италија.
ГЕНОЦИД НАД СРБИМА
Жељни да у НДХ владају искључиво без такмаца, потакнути и могућностима брзог и лаког богаћења отимањем српске имовине, под маском наводног узврата за централистички режим Краљевине Југославије врхови у НДХ са Павелићем и Степинцем на челу су Србе прогласили за "највеће непријатеље Хрватске". За све недаће Хрвата у прошлости, окривили су Србе. Њима је уопште било непријатељски све што је српско и зато су они већ од првих дана своје владавине најоштрије ударили на невино српско становништво.
НДХ је захватила права бесомучност у прогањању Срба и бавила се мишљу, како да истријеби све Србе из подручја НДХ. Павелић је то изјавио и Адолфу Хитлеру када га је први пут посјетио 7. јуна 1941. у Њемачкој. Тражио је пута и начина како да НДХ остане — „само Хрватска“, како да је „очисти“ од „нехрватског елемента“, мислећи при томе углавном на Србе. Очито у сагласности са Павелићем говорио је (на једном збору у Госпићу о Ђурђевдану 1941.) „доглавник“ Миле Будак шта ће радити са српским становништвом у НДХ.
"Један део Срба ће се протерати,
други део ће покатоличити,
а трећи део ће истребити"
Тако је записао и добро информисани историчар усташтва Јере Јареб у својој књизи „Пола вијека прошлости Хрватске...“ истакавши наиме - како уништавање Срба није била само Павелићева политика него и цијелог Усташког покрета и који је поставио тврдњу да је - „сав хрватски народ био за НДХ“.
Српски народ на подручју НДХ био је стављен изван закона. Од првог дана НДХ он је постао обесправљени објекат хрватско-усташке терора. Против Срба било је све дозвољено, да се на овом подручју могу некажњено прогонити, мучити, злостављати, хапсити и убијати.
Штампа, напослије дневник „Хрватски народ“, недељник „Спремност“ итд. били су пуни хушкања против српског становништва у НДХ. „Промиџба“ у НДХ допуштала је такво писање своје штампе, а њени гласноговорници објављивали су прогањање Срба. Некадашње хрватско-српске националистичке политикантске супротности из старе Југославије добиле су за време НДХ стравични епилог у истребљивању српскога становништва.
Неки од најужаснијих хрватско-усташких покоља су били у: Банском Грабовцу и Глинској цркви на Банији... Вељун и Садиловац на Кордуну... Кусоње и Гудовац у Славонији... Дракулић, Драксенић, Озрен, Стари Брод, Лијевањско Поље, Шушња, Гаравице, Оштра Лука и Доњи Вакуф у Босни... Корићка јама, Пребиловци и Попово Поље у Херцеговини... Мноштво је крашких јама у које су бацани и живи и мртви Срби. Поред тога хрватско-усташке јединице су са Њемцима организовале и офанзиве против Срба. Једна од најпознатијих је на Козару јуна 1942. године.
Масовна убиства Срба су се значајно смањила средином 1943. Разлози су били јачање партизанског отпора, притисак Њемаца који су због својих војних и привредних интереса вршили притисак на усташе ублаже своју политику, италијанско-четнички споразум о ненападању у подручјима под италијанском контролом...
Усташке вође су за ријешење српског питања у НДХ по тројном принципу (убијање-протеривање-покрштавање) имали подршку и „благослов“ Римокатоличке цркве и надбискупа Алојзија Степинца. Католичка црква и њена јерархија су када су Срби и њихова Црква били у питању, у потпуности одбацили Христове ријечи и јеванђељске принципе. Загребачки надбискуп, касније кардинал Алојзије Степинац је од првих дана здушно благословио стварање „католичке државе“, како ју је он често називао. Анте Павелић је стигао у Загреб, а већ 14. априла Степинац је отишао да га посети, честита му и благосиља долазак.
Током рата у НДХ је разрушено, спаљено, оштећено или оскрнављено више од 450 православних цркава и храмова. Том приликом је уништен значајан број икона и културних споменика српског народа. Страдале су Горњокарловачка, Зворничко-тузланска, Славонска, Захумско-херцеговачка, Бихаћко-петровачка, Бањалучка, Осечка епархија, као и Загребачка и Дабробосанска митрополија
Усташки поглавник Анте Павелић је, знајући колико му је важна подршка Ватикана са великом делегацијом 18. маја 1941. године отишао у Рим да би Томиславу II са благословом Ватикана, предао хрватску круну. Папа Пије XII примио је цијелу делегацију, а прије тога дуго је разговарао са Павелићем. Он се тада срео и са Бенитом Мусолинијем.
Током 1942. основана је такозвана Хрватска православна црква.
Степинац (десно) код Павелића
Ниже католичко свештенство је у потпуности пдрожавало ставове својих поглавара - папе Пија XII и надбискупа Степинца.
Многи католички свештеници су директно учествовали у многим крволочним злочинима. Према истраживањима проф. др. Србољуба Живановића око 1.300 католичких фратара је директно учествовало у тим монструозним злодјелима. Нпр. фра Мирослав Филиповић, фра Срећко Перић...итд.
АДМИНИСТРАТИВНА ПОДЈЕЛА
Независна Држава Хрватска је имала три нивоа административне поделе: велике жупе, котаре и општине. У вријеме оснивања, НДХ је имала 22 велике жупе на челу са великим жупаном, 142 котара и 1.006 општина.
ОРУЖАНЕ СНАГЕ
НДХ је основала Хрватско домобранство и Морнарицу НДХ у априлу 1941. Такође је основала Усташку војницу, која је замишљена као партијска милиција и жандармерију. У априлу 1941. године у Павелићеву војску је прешао 31 генерал, 228 пуковника, 245 потпуковника, 245 мајора, 1.005 капетана и 417 поручника Југословенске краљевске војске.
Хрватско Домобранство је у почетку било ограничено на 16. пјешадијских бојни (батаљона) и два коњичка ескадорна - укупно 16.000 људи. Првобитних 16 батаљона је убрзо између маја и јуна 1941. увећано на 15 пјешадијских пукова са по два батаљона сваки, организованих у пет дивизијских подручја, са око 55.000 људи.
Пратеће чете су биле наоружане са 35 лаких тенкова које је дала Италија, 10 артиљеријских битница (батерија наоружаних заробљеним оруђима Југословенске краљевске војске чехословачког поријекла), коњичким пуком у Загребу и независном коњичком батаљоном у Сарајеву. Два независна моторизована пјешадијска батаљона су биле распоређена у Загребу и Сарајеву.
Поглавников здруг
По одредбама Римског уговора са Италијом, морнарица НДХ је била ограничена на неколиико приобалних и патролних бродова, који су обично крстарили унутрашњим водама.
Када је основано 1941. Зракопловство НДХ се састојало од заробљених авиона Југословенског краљевског ратног ваздухопловства (7 оперативних ловаца, два бомбардера и око 180 помоћних и тренажних авиона), као и са падобранском, тренажном и против-авионском командом. Током сукоба на југословенском ратишту Зракопловству НДХ је додељено неколико стотина нових или ремонтованих њемачких, италијанских и француских ловаца и бомбардера. Последње испоруке нових авиона од Немачке НДХ је добила априла 1945. године.
Хрватска ваздухопловна легија је била јединица Зракопловства НДХ која се борила уз Луфтвафе на Источном фронту од 1941. до 1943. а потом и на тлу НДХ. Јединица је била послата 15. јула 1941. у Њемачку на обуку прије него што је упућена на Источни фронт. Многи од пилота и посада су претходно служили у ЈКРВ током Априлског рата.
Због ниског морала међу хрватским домобранским регрутима и њиховим све већим незадовољством Павелићевим режимом како је рат одмицао, партизани су почели да сматрају домобране кључним извором снабдијевања. Према Вилијаму Дикину, који је предводио једну од британских мисија код Тита, у неким областима партизани су пуштали домобране пошто су их разоружали само да би се они могли вратити са новим оружјем, које би опет било заплијењено.
Други дио домобрана је или дезертирали или активно предавали материјал партизанима. Број домобрана је опао са првобитних 130.000 бојовника почетком 1943. године на 70.000 крајем 1944. године, када је Влада НДХ објединила домобране и Усташку војницу у Хрватске оружане снаге и организовала је у 18 дивизија, са артиљеријским и оклопним јединицама.
Упркос проблемима, ХОС, заједно са 15. козачким коњичким корпусом је успјела да задржи фронт у Сријему, Славонији и Босни против совјетских, комуно-бугарских и партизанских офанзива од краја 1944. па до слома НДХ у мају 1945.
До краја марта 1945. било је очигледно команди ХОС да, иако је линија фронта стабилна, да ће на крају бити поражени због недостатка ратног материјала. Зато је донесена одлука да се повуче у Аустрију и предају британској војсци која је напредовала из сјеверне Италије. Вермахт је у том тренутку био у фази распада и систем логистике је био у рушевинама.
Код Вуковара 12. априла 1945. је сломљена посљедња линија Сремског фронта. Од тог момента партизанска војска силовинто јуриша преко Славоније ка Загребу.
ОРУЖАНИ ОТПОРИ
Хрватско-усташки геноцид над Србима проузроковао је масовне покрете отпора, инспирисане монархистичком (четници) и комунистичком (партизани) идеологијом, али првенствено вођеном тежњом за биолошки опстанак. Српски устаници су посебно били јаки у руралним срединама гдје је становништво користиле брдовит и шумски терен да води герилски рат.
Спонтани устанци против НДХ су почели већ средином априла 1941. у Грачацу и у мају Босанској крајини и Херцеговини. Тек 22. јуна створен је Сисачки партизански одред у шуми Брезовица код Сиска. Тај дан се у данашњој Хрватској слави као Дан антифашистичке борбе. За вријеме Југославије, као Дан устанка народа СР Хрватске се обиљежавао напад на жандамеријску станицу у мјесту Срб 27. јула 1941.
Са Козаре право у Јасеновац
Партизански покрет на челу са комунистима је ускоро успио да успостави контролу над великим областима НДХ, тако да су се већи градови у Босни и Далмацији нашли опкољени партизанским јединицама, док су гарнизони у њима били констано у стању опсаде и покушавали да одрже контролу над жељезницама.
Четнички покрет отпора од почетка су предводили Мане Роквић и Момчило Ђујућ, који је касније потиснуо Роквића. Ђујић је већи дио рата командовао Динарском четничком дивизијом, која је имала око 3.500 људи под оружјем. По бројности то је ипак била величина бригаде. Они су заштитили србско становништво у Сјеверној Далмацији, као и јужним дијеловима Лике и Босанске Крајине - популарна Тромеђа.
Српски народ је до краја 1944. чинио апсолутну већину у партизанским одредима на територији Хрватске са преко 88 процената. Видјевши да Хитлерова коалиција губи битке на свим фронтовима, муслимани и Хрвати почињу да прелазе код партизана. Тито и Врховни штаб их је радо примао.
Територија НДХ је била констано бојиште, што је приморало Њемце да ангажују своје војнике, које су биле потребније на Источном фронту. Иако неспособна да сама угуши устанак код куће хрватско-усташка власт је да би доказала своју оданост савезу са Њемачком, послала своје легије на Источни фронт које су тамо убрзо уништене или заробљене.
СЛАМАЊЕ
Западни савезници су септембра 1943. године поразили Мусолинијев режим у Италији и потписана је капитулација, чиме су италијанске снаге избачене из рата. Августа 1944. министар спољних послова НДХ Младен Лорковић и министар рата Анте Вокић су покушали да изврше државни удар и збаце Павелића, те преведу НДХ на страну антихитлеровске коалиције. Тај пуч није успио и завјереници су на крају погубљени.
НДХ ће до краја рата остати највјернији њемачки савезник у Европи.
До почетка 1945. војска НДХ се повукла ближе Загребу заједно са њемачким војницима који су дошли из Грчке и окупиране Србије. Њих су надјачали партизани уз помоћ Црвене армије, који су сламањем Равногорског покрета 1944. створили критичну масу која се прелила на остале дијелове Југославије..
Почетком маја 1945. дугачка колона хрватских и словеначких домобрана и муслиманских фашиста, уз бројне цивиле се повлачила испред јединица ПОЈ према Италији и Аустрији. Акт о капитулацији Њемачке је потписан касно увече 8. маја 1945. године у Берлину, али Њемци и њихови колаборатори су наставили да пружају отпор надајући се енглеској заштити у окупираној Аустрији.
Британска војска им није дозволила пролаз и предала је један дио југославенским партизанима, који су вршили одмазде над заробљеницима у словеначкум шумама: Кочевски рог, Марибор, Дравоград, Зидани мост итд.
Улазак партизана у Загреб 1945.
У међувремену, Анте Павелић се одвојио у од групе и преко Аустрије и Италије побјегао у Рим. Тамо се мјесецима скривао у католичком самостану Св. Џеронимо, гдје војне и цивилне власти нису имале приступа. У операцији која се одвијала у највећој тајности "Пацовски канали", десетине хиљада хрватских, муслиманских, њемачких, италијанских, мађарских, албанских, румунских наци-фашиста је пребачено тј. побјегло у далеке прекоморске земље: Јужна и Сјеверна Америка, Блиски Исток, Аустралија...итд.
Анте Павелић је доспио у Перонову Аргентину, гдје је на њега покушан атентат од црногорског четника Благоја Јововића. Послије тога побегао је у Франкову Шпанију, гдје је и умро 28. децембра 1959. од задобијених рана. Неколико других чланова врха НДХ је заробљено у мају и јуну 1945. и осуђено на смрт или дугогодишње затворске казне, као што је било на суђењу Милу Будаку.
УСКРСНУЋЕ
Хрвати су у емиграцији: САД, Аустралија, Канада, Бразил, Уругвај, Боливија, Аргентина, Парагвај, Шпанија, Њемачка, Аустрија итд. одлично функционисали деценијама. Имали су своје ћелије и међусобно одржавали комуникације.
Штавише, организовали су многе диверзије против СФР Југославије, како у иностранству, тако и у домовини. Подметали су бомбе, отимали авионе, узимали таоце и сл. Редовно су одлазили у Блајбург средином маја мјесеца гдје би одржавали молитвена сјећања.
Крајем осамдесетих година у Југославији је промјењен политички систем, односно уведено је вишестраначје. Било је то на крају Хладног рата, када је НАТО остварио премућство над Варшавским пактом. Берлински зид је срушен 1989. а наредне године Западна Њемачка је присвојила Источну Њемачку.
Хрватска емиграција је здушно подржала Фрању Туђмана и странку ХДЗ... Они су освојили власт у СР Хрватској и наставили Павелићевим путем. За четири године рата 1991-1995 Хрватска је готово очишћена од Срба, јер је 8.500 Срба је убијено, док је 650.000 прогнано.
Методе су им биле другачије, али су сада имали много више савезника, што је допринело остварењу снова генерација Хрвата: етнички и чиста самостална Хрватска, са преко 95%.
Током 21. вијека, хрватско друштво успјешно његује фашистичке вриједности и сећање на НДХ и њене ствраоце.
Tags:
|
|
|
|
|
NEZAVISNA DRZAVA HRVATSKA
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
| | | |
Оцените нам овај чланак:
Посећено је:
24,685 пута
Број гласова:
272