Италијанска фашистичка војска је током Другог свјетског рата активно учестовала агресији и комадању југославенске територије, односно геноциду над Србима у окупираној Краљевини Југославији.

Италијанска војска на Балкану бројности око 150.000 војника, сврстана у шест корпуса, односно деветнаест дивизија имала је своју окупациону зону дјеловања на подручју југославенске краљевине током 1941-1943 и Краљевине Албаније 1939-1943.

Под њеном надлежности били су: Кордун, дио Словеније, Далмација са отоцима, Дубровник, Херцеговина, Црна Гора, Лика, Горски Котари и јужни дијелови Босне.

Италијански војници су у одређеним подручјима учествовали у злочинима над Србима и Јеврејима, а најпознатији злочин је Стари Брод код Вишеграда, гдје је убијено хиљаде босанскх Срба од муслиманско-хрватских усташа.

С друге стране, италијанска команда је у Далмацији потписала споразум са војводом Ђујићем о ненападању... па тако на том подручју није дошло до масовних злочина.

Септембра 1943. године након што је успјешно завршена савезничка мисија искрцавања на Апенинско полуострво, Италија је капитулирала. Наредних мјесеци италијански војници су се повлачили ка матици. Било је окршаја са југославенским партизанима током 1944-1945, а најжешће борбе су биле у Истри и око Трста.

Највећи број италијанских ратних злочинаца је измакао, односно нису изведени пред суд правде иако је Италија као чланица Уједињених Народа била у обавези да их испоручи или да им суди.

ПРЕТХОДНИЦА

Краљевина Италија је након Првог свјетског рата била незадовољна одлукама Версајске мировне конференције јуна 1919. године код Париза.

Двије године касније власт у Италији преузима фашистички лидер Бенито Мусолини. Његове амбиције су се поклапале са жељама Римске курије о нестанку односно уништењу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Мусолини је желио територије, а Ватикану је прва јужнославенска држава сметала јер је већински била православна односно "шизматичка".

Тридесетих година 20. вијека, у сјеверним деловима Италије оснивани су терористички кампови за обуку хрватских емиграната, гдје је и Анте Павелић имао свој штаб. Такође, Усташки покрет је ту имао и финансијску подршку, логистику од Мусолинијевог режима.

У Југославији је Конкордатска криза имала 1937. године свој врхунац који је резултовао бројним демонстрацијама, док је поглавар СПЦ, Патријарх Варнава умро под неразјашњеним околностима. Основано се сумња да је отрован.

Средином априла 1939. године италијанске снаге су окупирале Краљевину Албанију и ставиле је под свој протекторат.

Минхенски сусрет: Дуче и Фирер јуна 1940.

Након Марсејског атентата 9. октобра 1934. године када је у Француској убијен југославенски краљ Александар I Карађорђевић од пробугарских и хрватских теориста Краљевину Југославију је предводило трочлано намјесништво са Кнезом Павлом на челу. Кнез Павле је имао страх од нарастајуће Хитлерове агресије која се почела ширити по централној Европи.

У Берлину је 27. септембра 1940. године дошло до званичног потписивања Тројног пакта између: Њемачке, Италије и Јапана. Касније су том војно-политчком савезу приступиле: Мађарска, Румунија, Бугарска. Ово је значило да је Краљевина Југославија у потпуном окружењу, изузев Грчке.

Кнез Павле је покушао да смири Хитлера и Мусолинија проглашавањем неутралности земље, али то није било довољно. Захтјевали су да им се потпише слободан пролазак оружаних јединица преко југославенске територије, јер су хтјели да нападну Грчку (Операција Марита). То је учињено 25. марта 1941. године у Бечу, што је у домовини изазвало револт међу Србима, а енглески и совјетски обавјештајци организују два дана касније у Београду и србским градовима велике демонстрације.

Мусолини и Хитлер одлучују да нападну Југославију и њену територију подијеле.

АПРИЛСКИ РАТ

У зору 6. априла 1941. године њемачки авиони бомбардују само србске градове (Београд, Скопље, Сплит, Задар, Бихаћ, Сарајево, Мостар, Зрењанин, Нови Сад, Осијек, Бањалука, Подгорица, Ваљево, Ниш) и тако је отпочела злочиначка акција "Операција 25". Поред авијације у агресији су активно учествовали и пјешадија и морнарица. Италијанске оружане снаге су се укључиле у ову агресију пар дана касније.

Италијанска војска заузела своју окупациону зону: Црна Гора, већи дио Косова и Метохије, цијелу Херцеговину, дио Словеније, Горски Котари, Лика, Кордун, Дубровник са залеђем, Далмација, западна Македонија и јужни дијелови Босне.

Сваки од италијанско-њемачких сателита је такође добио свој дио територије као награду у учешћу у агресији. Највећи дио је припао наци-фашистичкој Независној Држави Хрватској, јер се рачунало да ће они истребити србско-православни живаљ на том подручју од Драве до Јадрана.

Енглески објавјештајци организују евакуацију малољетног краља Петра II Карађорђевића и већи дио југославенске Владе одлази са њим преко Грчке и Египта у Лондон. Тамо су били у избјеглиштву све вријеме Другог свјетског рата под присмотром и натјерани су на одлуке на њихову штету, односно Југославије и њених народа.

Италијански бојни брод Рома

Током окупације југославенске територије највећи сарадници Италијана су били албански Балисти и Вулнетари. Они су починили стравична злодјела према Србима у источној Црној Гори и на Косову и Метохији. Не само над цивилима, већ и православним свештеницима. Њихова имовина је углавном спаљивана и уништавана. Такође, оснивали су и коцнентрационе логоре.

СТРУКТУРА И РАСПОРЕД ЈЕДИНИЦА

Италијанска војска је за Балканско ратиште одредила три армије.

Друга армија са командом у Ријеци

   - Четврти корпус су сачињавали:

• 3. пјешадијска дивизија Равена
   
• 52. моторизована дивизија Торино
   
• 133. оклопна дивизија Литорио

   - Пети корпус (зона дјеловања је Кордун и Лика) су сачињавали:

• 1. брза дивизија, команда у Карловцу
   
• 13. пјешадијска дивизија Ре, команда у Госпићу
   
• 57. пјешадијска дивизија Ломбардија, команда у Делницама

   - Шести корпус (зона дјеловања је Херцеговина и Далмација) су сачињавали:

• 1. брдска дивизија Тауренезе, команда у Мостару
   
• 12. пјешадијска дивизија Сасари, команда у Книну
   
• 15. пјешадијска дивизија Бергамо, команда у Сињу
   
• 32. пјешадијска дивизија Марче, команда у Требињу
   
• 151. пјешадијска дивизија Перуђа, команда у Сплиту
   
• 154. пјешадијска дивизија Мурђе, команда у Сењу

Трећа армија

   - Једанаести корпус (зона дјеловања је Истра и Словенија) су сачињавали:

• 1. коњичка дивизија Еугенио ди Савоја, команда у Љубљани
   
• 14. пјешадијска дивизија Исконко, команда у Љубљани
   
• 21. пјешадијска дивизија, команда у Љубљани
   
• 22. пјешадијска дивизија Алпски ловци, команда у Љубљани
   
• 153. пјешадијска дивизија Маћерата, команда у Делницама

   - Осамнаести корпус (зона дјеловања је Далмација) су сачињавали:

• 158. пјешадијска дивизија Зара, команда у Сплиту
   
• Одред Добровољачка антикомунистичка милиција (MVAC)

Девета армија

   - Четрнаести корпус (зона дјеловања је Црна Гора) су сачињавали:

• 5. алпска дивизије Пустериа
   
• 18. пјешадијска дивизија Месина, команда у Бару
   
• 19. пјешадијска дивизија Венеција, команда у Подгорици
   
• 38. пјешадијска дивизија Пуглиа
   
• 48. пјешадијска дивизија Таро
   
• 155. пјешадијска дивизија Емилија, команда у Котору

   - Седамнаести корпус (зона дјеловања је Скадарско језеро)

   - Петнаести корпус (зона дјеловања је Албанија) су сачињавали:

• 23. пјешадијска дивизија Ферара, команда у Тирани

ИСТАКНУТИ КОМАНДАНТИ

Италијанска фашистичка војска је имала неколико истакнутих заповједника, а међу њима су:

• генерал Алесандро Пирцо Бироли, гувернер окупиране Црне Горе, одговоран за крваве одмазде над цивилима. Једна од његових изјава од 15. јула 1941. је забиљежена овако:
  - "Уништити жаришта устанка како у односу на појединце тако — уколико је потребно — и у односу на насељена мјеста. Узети таоце из насеља у области где се развијају операције и често их мењати, тако да цело становништво буде изложено опасностима евентуалних репресалија".
   
• генерал Марио Роата, врховни командант свих италијанских снага на Балкану током 1941-1943...
   
• пуковник Ђузепе Анђелини, командант једног пука у 13. дивизији Ре
   
• генерал Фурио Монтићели, командант 12. пешадијске дивизије Сасари
   
• генерал Ерколе Ронкаља, командант Шестог корпуса. Једна од његових изјава од 23. маја 1943. гласи овако:
  - "Наставља се са чишћењем Пипера, сјеверно од Подгорице, у току којег је запаљено стотинак кућа"
   
• генерал Виторио Амброзио, командант Друге армије која је извршила агресију априла 1941. године на Краљевину Југославију.
   

Алесандро П. Бироли	Виторио Амброзио	Марио Роата

РАТНИ ЗЛОЧИНИ

Војници и (под)официри италијанске фашистичке војске су на тлу окупиране Краљевине Југославије починиле многе злочине. Овдје се наводе само неки...

• Операција "Вајс" у јануару и фебруару 1943. године, када су италијански Пети и Осамнаести корпус учествовали са њемачким и усташким снагама у борбама у западним дијеловима Босне и источне Лике. Том приликом је су поубијали стотине Срба.
   
• Стари Брод код Вишеграда у прољеће 1942. године, када су италијански војници помагали муслиманско-хрватским фашистима у Подрињу да направе стравичан покољ средњем току ријеке Дрине. Око 10.000 Срба од Хан Пјеска, Власенице, Олова и Сарајева се нашло у збјеговима бјежећи од крволока Црне Легије. Италијански војници су зауставили колону код Мехмед-пашиног моста и тако омогућили усташким крвницима да убију преко 6.500 Срба, највише жена, дјеце и стараца.
   
• Операција Алфа почетком октобра 1942. године, када су италијански војници потпомогнути са хрватским фашистима у западној Херцеговини направили покоље око Прозора у коме је убијено око 1.000 Срба.

ТРШЋАНСКА КРИЗА

На самом завршетку Другог свјетског рата дошло је до заоштравања односа између поражене Италије и Југославије која се нашла на страни побједника.

Јединице Четврте армије Југославенске војске под командом генерал-потпуковника Петра Драпштина су посље ослобађања Истре, ушле 1. маја 1945. године у Трст по налогу Врховног штаба ПОЈ и уништиле непријатељске снаге које су се повукле у паници и нереду. Италија је вапила за помоћ.

Југославенски тенкови у Трсту, 1945.

Тако је град Трст био под управом Југославије 40 дана, а онда су се умјешале Велике силе: САД и Велика Британија, док је СССР био уздржан.

Створена је некаква привремена управа за Слободан град Трст са Зоном А и Зоном Б, док је у Лондону потписан споразум 1954. године по којој је Зона А прикључена Италији, а Зона Б придодата Југославији.

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Иако су власти комунистичке Југославије тражиле преко ОУН да власти у Риму изруче оптужене злочинце на основу доказа преживелих, до тога није никада дошло. Готово сви оптужени италијански злочинци су доживели мирну старост без пресуде.

Занимљиво је да је преко ткз. Пацовских канала, које је водио римокатолички свештеник и амбасадор НДХ у Ватикану Крунослав Драгановић пребачено на хиљаде хрватских и муслиманских, фашистичких и нацистичких злочинаца управо преко Италије и Римске курије у далеке земље: Аустралија, Канада, САД, Велика Британија, Шпанија, Португал, Парагвај, Аргентина итд.

Након многих варница и пријетњи из Рима, 1975. године потписан је и Осимски споразум по коме је дошло до дефинитивног разграничења Италије и Југославије.

Несугласице између Италије и Југославије током Хладног рата у другој половини 20. вијека су биле константне. Често је Рим најављивао повратак својих крајева за које је сматрао да су му непреведно одузети, мислећи на јадрански дио све до Задра. Ово је био разлог да се у највишим војним и политичким круговима у Београду пали црвени аларм и шаљу бројне јединице ка Истри.

Раних 1990-их година, када је рабијана СФРЈ, Италија је била једна од највећих заговорника те идеје која је потекла од Њемачке и Аустрије. Рачунало се у Риму, да ако Словенија и Хрватска буду независне државе, да ће они лакше остварити свој наум о повратку територија које су имали до Првог свјетског рата.

ПУБЛИКАЦИЈЕ

О злочинима италијанске фашистичке војске у Југославији до данас је врло мало озбиљне литературе написано, с обзиром на временски период колико је трајала окупација, али и територију коју су они држали под својом контролом.

Такође и документарни филмови су у малом броју урађени. Углавном је то уопштено и везано је за Априлски рат.

Политика југославенских комунистичких власти је након 1945. године била таква да се одговорност за злочине почињене над Србима приписивала углавном Њемцима, ријетко када Италијанима.