Драгинац 1941 - www.zlocininadsrbima.com


Време: Други светски рат

Област: Шумадија


Драгинац 1941



Масакр у Драгинцу је назив за масовни злочин немачких ратних јединца који је почињен над Србима цивилима средином октобра 1941. године, у окупираној Србији.

Том приликом припадници нацистичких СС дивизије су спроводећи правило: "Убити 100 Срба за једног Немца и 50 Срба за једног рањеног Немца"... убили скоро 3.000 Срба, махом жена, стараца и деце.

Масакр је учињен у западном делу шумадије, код Лознице у селима Драгинцу, Јаребици, Великом Селу, Цикотама, Чокешини, Новом Селу, Текеришу, Филиповићима, Горњим и Доњим Недељицама, Горњој и Доњој Бадањи.

Ово је иначе трећи случај, да су Хитлерови бојовници извршили масовна убиства Срба, поред оног у Крагујевцу и Краљеву исте године, у размаку од неколико дана.

Споменик палим жртвама је подигнут 1961. године, на двадесетогодишњицу овог ужасног злочина.

ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ  1941-1945

Бојник Сајмиште - Крагујевац - Бараке на Сави - Краљево - Логор Барч - Логор Шарвар - Пива

Априлски рат - Логор Бејсфјорд - Новосадска рација - Панчево - Бомбардовање Подгорице

Немачко бомбардовање Београда - Велика - Савезничко бомбардовање Београда - 27. март

Лесковац - Велика - Ниш - Блажево и Бозољин - Дракулић - Плавски логор - Драгинац

Крива Река - Бачка и Барања - НДХ - Голгота свештенства на Космету

 

 

 

 

 

 

 

ПРЕТХОДНИЦА

Демонстрације 27. марта 1941.
 

Краљевина СХС је прва јужнословенска држава, касније преименована у Краљевина Југославија, створена након Првог светског рата, проглашењем 1. децембра 1918. у Београду. Територијално је 1929. југославенска краљевина била подељена на бановине, а по устројству је била парламентарна монархија. Владарску титулу носила је српска династија Карађорђевић. Обухватала је Јужну Србију, Шумадију, Рашку, Косово и Метохију, Нишку и Тимочку Крајину, Црну Гору, Босну и Херцеговину, Војводину, Славонију, мањи део Далмације, Дубровачку републику, Лику, Кордун, Банију, Загорије, Горске Котаре и Словенију. Државу су након убиства краља Александра I Карађорђвића у Марсеју 9.10.1934. водили намесници: кнез Павле Карађорђевић, др Раденко Станковић и др Иво Перовић, уз владу коју су формирали Драгиша Цветковић и Влатко Мачек.

Средином 1930-их година у Европи долази до пораста нацизма и фашизма, наручито у Немачкој, Италији и Шпанији. Тако је дошло до формирања Тројног пакта 27.9.1940. између Немачке, Италије и Јапана. Том савезу су се у наредним месецима придруживале и следеће државе: Мађарска, Бугарска, Румунија, Албанија и др. Тако се Краљевина Југославија нашла у окружењу Сила Осовине.

У Бечу 25. марта 1941. долази до потписивања протокола између Краљевине Југославије и нацистичке Немачке о проласку немачких и италијанских војних трупа кроз југославенску територију. То је међу патриотским снагама југославеснке краљевине протумачено као издаја, те су британски, али и совјетски обавештајци већ 27. марта 1941. у Београду организовали Војни пуч и демонстрације, тако да је збачено намесништво које је предводио кнез Павле, а на престол доведен малолетни краљ Петар II Карађорђевић. Хитлер је променио планове, те је оружане снаге планиране за напад на Грчку, преусмерене су на Краљевину Југославију.

Тако је 6. априла 1941. услиједио силовит напад нацистичке Њемачке и фашистичке Италије, заједно са њиховим савезницима (Мађарском, Бугарском, Албанијом и Румунијом), који је 17. априла 1941. довео до слома Краљевине Југославије, а југославенска територија је подељена.

Највећи дио је припао Независној Држави Хрватској (Загорје, Славонија, Лика, Кордун, Банија, Горски Котари, Босна, Босанска Крајина, Срем, дио Далмације и Херцеговина), Црна Гора је окупирана од стране Италијана који су поставили марионетску Владу. Бачка је окупирана од хортијеве Мађарске, Банат је стављен под управу "Фолксдојчера" који је припојен Србији али са посебним статусом.

Јужни дио Тимочке Крајине и Вардарске Македоније су потпале под бугарске окупаторе. Косово и Метохију су окупирали албански балисти. Србија је имала квислиншку Владу коју је предводио генерал Милан Недић, у којој су нацисти спроводили геноцидно правило: "Убити 100 Срба за једног Немца и 50 Срба за рањеног Немца".

Врло брзо се након Априлског рата народни отпор разбуктавао, тако је дошло до устанка који је имао два предзнака, један четнички односно ЈВуО, а други партизански односно НОП.  

 

Ситуација у Лозници

Лозница је градић у источним деловима Подриња, односно Мачванском округу који се налази у долини реке Јадар, према Босни. Град је добио име због велико броја винограда у прошлим епохама, па је реч лозица, мутирала у лозница.

Кроз Лозницу протиче река Штира, која се пар км даље улива у већу реку Дрину. Надморска висина Лознице је 142 метра. Лозница се налази на раскрсници путева: Шабац - Зворник и Ваљево - Тузла. Од Београда је Лозница удаљена југо-западно око 140 км.

Ове крајеве кроз историју су насељавали Илири, Римљани, а касније и Јужни Славени. У доба краља Милутина, лознички крај се спомиње у повељама, почетком XIV столећа. Овде су зидани православни манастири и храмови.

Турци у ове крајеве долазе у XV столећу, доносе исламску религију и покоравају све хришћанске народе. Терор и страховлада највиших размера према Србима трајали су вековима, све док Карађорђе није повео Први србски устанак 1804. године и кренуо у ослобађање свог народа. У лозничком крају се истакао војвода Анто Богићевић, који је са устаницима средином октобра 1810. године у бици на Тичар Пољу потукао Турке. После гушења Првог устанка, уследиле су крваве турске одмазде.

Милош Обреновић 1815. у Такову подиже Други србски устанак, што је довело 1830. године до извесне самосталности, а 1833. и до наследне Кнежевине, где је и Лозница ушла. Уследио је велики привредни развој града и просветни напредак.

Током Првог светског рата овај крај је претпео катастрофу и демографски губитак, јер су војници Хазбуршке монархије у зони Мачве и Подриња 1914. године у више наврата починили стравичне злочине над србским цивилима. Недалеко Лознице одиграле су се две важне битке: Церска битка августа 1914. године и Бој на Мачковом камену септембра 1914. године. 

Лозничани су као борци Дринске дивизије током Великог рата дали огроман допринос у ослобођењу отаџбине од страних завојевача: Немачке, Аустроугарске и Бугарске.

У периоду између два светска рата административно је Лозница спадала у Дринску бановину. Тада је град доживео нови напредак и прогрес у свим сферама. Други светски рат прекида мирне снове овог краја...

 

ПОВОД ЗА ИЗВРШЕЊЕ ЗЛОЧИНА

После организовања Југословенске војске у отаџбини и подизања устанка у Србији и формирања НОВЈ од стране Комунистичке партије, широм Србије су вршени напади и саботаже на окупаторске снаге, којом су ослобађани поједини делови територије и градови. У тим борбеним акцијама су заробљавани или убијани немачки војници.

Харалд Турнер шеф управног штаба командујућег немачког генерала у окупираној Србији, 21. септембра 1941. године, предложио је немачком генералу Францу Бемеу да „у акцијама одмазде” истребљује и жене и децу. Нагласио је да...

    ... деца и жене одржавају везу, а старају се и о снабдевању. Према томе мора искустити казну целокупно становништво, а не само мушкарци ...

Немачки командант, генерал Франц Беме је 10. октобра 1941. издао наредбу да се за једног убијеног немачког војника стреља 100 Срба, а за једног рањеног 50 Срба.

Команда немачке војске је у јесен 1941. године преместила 342. дивизију из окупиране Француске у Србију са задатком да „угуши устанак” и поврати ослобођену територију. Дивизија је, већ у то време, била позната по зверствима и која се после извршених злочина у Мачви, Шапцу и Лозници упутила ка Крупњу.

На мосту преко Јадра код места званог Гајића Стена у близини Драгинца, заустављена и разбијена од стране герилских снага 14. октобра 1941. године.

 

РАТНИ ЗЛОЧИНИ

Као одмазду Немци су прво планирали да кроз позив за дељење објава за слободно кретање, скупе мештане у Драгинац и после их стрељају. Пошто је одзив био слаб и нису били задовољни бројем људи који су се одазвали, повели су казнену експедицију по околним селима. Присилно су хапсили и одводили народ за Драгинац, уз истовремено убијање мештана, највише деце, жена и стараца и паљење њихове имовине.

Немци су сакупљене људе стрељали, у групама по педесет, на два стратишта у Драгинцу, након чега су их све затрпали у заједничке гробнице.

  1.     Из Великог Села убијено је, масакрирано или спаљено 276 особа, међу којима и 23 деце
  2.     У Јаребицама је убијено 475 Срба, међу њима 13 деце, млађе од десет година
  3.     У Чокешини побијено је или спаљено преко 200 Срба, а од тога 19 деце млађе од десет година
  4.     У Новом Селу је убијено 10-оро деце
  5.     На ломачи у селу Коренити спаљено је 95 деце
  6.     У селу Цикотама убијено је на најзверскији начин 396 особа, међу њима и 135 деце млађе од десет година.

У свим овим селима од 15. до 19. октобра 1941. године убијено је 2.950 Срба, од чега је масакрирано 305 деце испод десет година живота.

Село Јаребице остало је потпуно пусто. Из тог села убијено је 450 житеља. Убице у нацистичким униформама СС јединица поклале су и сву стоку и живину у већ опустелом селу.

Кад су успели да освоје село Корениту, Немци су направили прави пакао: палили су куће и у њима живе старце, децу, жене.

У породици Терзић, 13 њених чланова су спалили на ломачи. Миловану Лазићу су спалили супругу и петоро деце.

 

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Ове гробнице су после рата уређене и обележене, а 23. јуна 1961. године сви посмртни остаци су пренети у заједничку спомен костурницу на улазу у село.

Изнaд костурницe уздижe сe спомeник нeвино побиjeном стaновништву овог крaja, рaд aкaдeмског вajaрa и сликaрa Остоje Гордaнићa Бaлкaнског нa комe пишe:

"Звeрскa одмaздa извршeнa нaд вaмa
учврстилa je рeшeност нaших нaродa
дa сe одлучно и до крaja
борe зa своjу слободу"


Овај споменик је проглaшен Нeпокрeтним културним добром од вeликог знaчaja за Републику Србију.

Удружeњe грaђaнa "Мeмориjaл Дрaгинaц" je основaно 7. мaртa 2010. годинe кaо нeстрaнaчкa, нeвлaдинa и нeпрофитнa оргaнизaциja грaђaнa чиjи je основни циљ стварање културе сeћaњa нa нajвeћу трaгeдиjу нeвиних стaновникa Дрaгинцa и околних сeлa коja их je зaдeсилa у октобру 1941. годинe.

 

ПУБЛИКАЦИЈЕ

Режисер Драган Филиповић је 2016. снимио један документарни филм "Стојанка" у коме мештанка Стојанка Ђоковић (р. Антонић), говори своју потресну исповест како су јој нацисти ликвидирали породицу.

Није познато да ли је до данас написана иједна књига која сведочи о овом монструозном злоделу немачких војника  над Србима цивилима на тлу окупиране Србије током Другог светског рата.



Оцените нам овај чланак:

Да се не заборави и не понови!




Ако преносите текстове са нашег портала, будите љубазни и ставите да је наш сајт извор података.
Ово није законом уређено, али је морално и спада у медијску коректност. Хвала унапред!







































Skip Navigation Links