Прилог голготи свештенства Рашко-Призренске епархије током Другог светског рата - www.zlocininadsrbima.com

30. април 2020.


Прилог голготи свештенства Рашко-Призренске епархије током Другог светског рата


У време окупације Косова и Метохије од 1941. до 1945. године, Рашко–Призренска епархија је била раздељена на три окупирана подручја.

Највећи део припао је Албанији (под италијанском окупацијом), а два мања Србији и Бугарској. Са дела територије који је припао Албанији, скоро једна трећина српског становништва је емигрирала у Црну Гору и Недићеву Србију, јер су Арбанаси предузели велики терор над Србима насељеницима, посебно под Голеш планином и у Милошеву. Све насељеничке цркве између Призрена и Ђаковице биле су порушене. Такође, срушена је и црква у Кориши где су становници били староседеоци. Манастир Девич је спаљен и разрушен, шума посечена, имање одузето. Остали манастири, посебно Високи Дечани, претрпели су много штете: зиратна земља им је скоро сва одузета, шуме посечене и попаљене, виногради и воћњаци посечени и упропашћени.

Преостало српско становништво живело је у великој беди, особито у градовима. Црквена општина у Призрену учинила је много на ублажавању беде прикупљањем прилога и дељењем помоћи сиротињи у новцу и огреву. Свештена лица СПЦ су премлаћивана и излагана најгорим понижавањима, хапшена, прогоњена и убијана. Изложени свакодневним опасностима и оставши без верника, многи од свештеника су, остављајући своју имовину, пребегли у Недићеву Србију или Црну Гору.

После завођења окупационе управе на територији Косова и Метохије, прва мета наоружаних арбанашких група била су насељеничка места, где су Срби колонизовани из пасивних крајева Лике, Кордуна, Баније, Далмације, Херцеговине и Црне Горе након Великог рата.

Такође велики број цркава, манастира, гробаља, културно–историјских споменика и других српских обележја током 1941. године је спаљено, срушено, уништено или оскрнављено. Срушен је велелепни споменик косовским јунацима на Газиместану, спаљен је и разорен древни манастир Девич у Дреници (октобра 1941. године). Све цркве у насељеничким местима Метохије су још у априлу 1941. године срушене, а становништво протерано или поубијано. Слично се поступало и са осталим српским црквама и манастирима на целом простору Косова и Метохије. Спаљене су и порушене цркве у селима Бистражину и Шеремету код Ђаковице, у селу Брњачи код Ораховца, селу Чикатову код Глоговца и селу Кориши код Призрена, то је била чувена црква Св. Петра из 14. века. Вандали су опљачкали, демолирали или покушали да спале још и цркве у Витомирици код Пећи, у Качанику, Великом Белаћевцу код Приштине, у селу Бањска код Вучитрна, Раставици и Ратишу код Дечана, у селу Сига код Пећи, у Црколезу код Истока, у Помазатину код Приштине, градску цркву у Подујеву, цркву изнад села Штимља код Урошевца, као и манастир Светог Марка у Кориши изнад Призрена. Опљачкана је Грачаница, као и Соколица, црква Самодрежа је обијена, фреске и иконостас уништени, црквени сасуди полупани а свештеничке одежде поцепане. (Алексић 2016: 100. стр).

Материјални положај православних свештеника, који су остали на Косову и Метохији, а њих је била већина, био је незавидан. Остали су без прихода, јер су се и преостали верници налазили у тешком материјалном стању. Однос квислиншких власти према православном свештенству представљао је још један у низу притисака у принуђивању српског и црногорског становништва на исељавање. Рашко – Призренска епархија је покушавала да добије заштиту од Синода Албанске Православне Цркве. Епископ Серафим је крајем новембра 1941 године посетио поглавара Албанске Цркве Митрополита Христифора (Киси) узалудно молећи за помоћ српском народу. У јуну 1942 године епископ Серафим је позван на седницу Синода Албанске Цркве, где је поново молио за помоћ, нарочито за интерниране Србе. Том приликом је у Тирани боравио од 1. до 30. јуна. Оба пута посећивао је разне министре и молио да се пусте интернирани Срби, али без успеха.

Свети Архијерејски Синод Српске православне Цркве умолио је епископа Рашко-Призренског Серафима (Јовановића) да поднесе извештај о својим одласцима у Тирану и разговорима с представницима тамошњих црквених власти, као и о приликама у његовој епархији, али од блаженопочившег епископа није примљен никакав одговор.

Свети Архијерејски Синод СПЦ је у три маха упутио блаженопочившем епископу веће суме новца ради подмирења потреба рашко – призренске Епархије.1

Неколико дана после капитулације Италије, 12. септембра 1943 године, Арбанаси су држали блаженопочившег епископа Серафима месец дана у кућном притвору. На интервенцију призренских Срба Немци су блаженопочившег епископа ослободили и он је после тога отишао у Тирану, где се и упокојио 13. јануара 1945. године.

Одлуком Светог Архијерејског Синода од 16. августа 1945. године за администратора Епархије рашко–призренске постављен је епископ мукачевско–прјашевски Владимир Рајић, који је 20. маја 1947.године постављен за епископа Рашко–Призренског (Вуковић, 1996: 91. стр)

Регентски савет Албаније 4. априла 1944. године донео је декрет о проширењу важности Устава Албанске Православне Цркве и на новоослобођене крајеве. Овим је Рашко–Призренска епархија и Де јуре постала саставни део Албанске Православне Цркве (Слијепчевић, 1974:  289. стр).

Сабрат Манастира Девича, у Дреници, општина Србица, јеромонах Дамаскин Бошковић први је клирик Епархије рашко–призренске убијен током Другог светског рата. Он је убијен у октобру 1941. године. Јеромонах Дамаскин је покушао да заштити манастирску имовину од локалних Шиптара. Они су га везали и вукли преко камењара и трња, ударајући га кундацима и када је већ био на издисају дотукли га хицима из пушака (Штрбац – Смиљанић 1960: 43). Мртвог су га претресли и опљачкали око 2.000 динара,2 колико су му пронашли у џеповима. У извештају Синоду Албанске Православне Цркве, епископ Серафим пише:
- "Тај манастир су мештани муслимани после доласка Италијанске војске опљачкали и сва одељења демолирали а материјал дрвени однели а на крају новембра месеца 1941. године храм и зграде запалили, а то је као најглавније кивот са моштима потпуно уништили". 3

Такође, 1941 године страдао је и игуман Манастира Бинач, у околини Витине, Хаџи Јанићије Миновић. Он је приликом доласка Бугара у те крајеве, заједно са тутором Манастира, Максимом Ристићем, ишао у Скопље да се представи новом митрополиту Бугарину. Према Извештају в. д. старешине Манастира Бинач, нови митрополит је задражао хаџи Јанићија у служби, али услед извесних услова игуман је одустао и отишао за своје родно место Краљево, успевши да од Италијана добије дозволу за пут. Поменути тутор Манастира Бинач пратио га је до Гњилана. Од тада ништа се није чуло о њему. 4

У манастиру Бинач, како стоји у Извештају Црквеном суду, у зиму 1943-1944. године убијен је калуђер Антоније родом из с. Доброг – дола код Скопља, кога су Бугари замонашили 5.

 

Током ратне 1942. године страдала су следећа свештена лица:

  • Свештеник Слободан Поповић, парох први ђаковачки, убијен је 8. фебруара 1942. од илегалне партизанске организације, изјашњавао се у корист четничке организације, евентуално сарађивао са њом, те је као такав убијен.6
     
  • Монахиња Пелагија, сестра манастира Сопоћани, убијена је 29.10.1941 од стране муслимана. Према изјави монахиње Катарине Јовановић, сестре манастира Сопоћани, убице монахиње Пелагије су били: "...Мухамеданци Бико и Дека Дрешевићи, Деста и Ћамил Дукађинац, сви из села Глоговића, општине Делимеђске, срез Штавнички, Тутин. Убиство су извршили 29. X 1941. године у 16 сати. Пљачкаши манастира Сопоћана су: Амир Пајовац, Јуса, Асан, Авда Доловци, Ађа, Ирма, Амо Доловци, сви из села Шкреља, општине Делимеђске, срез Штавнички, Тутин. И још: Имро, Суљо, Смајо Мурићи, Афис, Јусуф Шиљан Граовци – Ајковићи. Меја Мељановић, Анда, Азбо Рашовићи, Мурат Лековић, сви из села Глоговика, општине Делимеђске. Бајра, Убро Брњачани, Ајро Алмазовић, из Маровине, општине Сопоћанске. Мамин Црњашанин, Себечева, општине Сопоћанске, срез Дежевски, Нови Пазар. Пљачка манастира је учињена 29. XI 1941. године, у 10 часова ноћу. Изјавили су да су послати од префекта Новопазарског Даце Ахмеда да прегледају просторије манастирске. Нас у манастиру су били оптужили да се код нас скривају „бандити“. Познавајући их као жандарме начелникове, отворили смо им манастирску капију. Када су ушли, унутра нису тражили „бандите“, већ су предузели пљачку и све су однели. (Јевтић, 2007: 239. стр)
     
  • Свештеник Тодор Секулић, парох љубиждански, општина Призрен, подлегао ранама октобра месеца 1942 године, које је задобио од експлозије бомбе у манастиру Високи Дечани, коју су бацили албански фашисти.7
     
  • Свештеник Тихомир Поповић, парох никољачки, срез Дежевски, убијен од Немаца у Косовској Митровици 30. новембра 1942 године у кругу касарне.8
     
  • Свештеник Чедомир Бачанин, парох врачевски и свештеник Тихомир Поповић парох никољачки, према Извештају Архијерејског намесника Новопазарског, од стране Немаца одведени су на недељу дана пред Светог Архангела Михаила (21. 11.) за Нови Пазар, а из Новог Пазара за Косовску Митровицу, месеца новембра 1942 године.9 Према сведочењу очевица, протојереја Анђелка З. Шопића, архијерејском намесника косовско – митровачког: 28. новембра 1942 године тачно у пола ноћи доведени су у косовско – митровачки затвор. Прве ноћи били су у ћелији са мном, а сутра дан стрпали су их међу највећим зликовцима Арнаутима. Држи се да су њих двојица стрељани у кругу војне касарне 1. децембра 1942 године.10
  • Најизразитији пример сарадње са четничким покретом били су свештеници из Урошевца, Милош Вујошевић и Драгољуб Кујунџић. Као активисти четничке организације били су постављени на одговорне функције. Драгољуб Кујунџић је постављен за среског начелника, а Милош Вујошевић за помоћника команданта среза. Припадници НОП – а организовали су атентат на Кујунџића и убили га у његовој кући, док је Вујошевић напустио Урошевац и одселио се у Србију (Видачић 1967: 186 – 187). У извештају пароха урошевачког стоји: „Свештеник Драгољуб Кујунџић, парох урошевачки, убијен у својој кући од непознатог лица, месеца децембра 1942. године. 11

 

Највише Православних свештеника је убијено током 1943-1944 у периоду када је појачан прогон Православног становништва. То се нарочито догађало после оснивања Друге Призренске лиге, када је она заједно са Бали Комбтром и осталим шиптарским профашистичким организацијама јавно прокламовала стварање Велике Албаније.

Током 1943. године страдала су следећа свештена лица:

  • Јеромонах Никодим (Радосављевић), старешина манастира Гориоча, срез источки, убијен од Шиптара 25. 02. 1943 године. Арнаути су хтели да истерају сав живаљ српски из источког среза, те су прво мислили да прво убију оца Никодима као главну личност.12 У Извештају игумана Манастира Високи Дечани стоји: Погинуо је 25. 02. 1943 у манастиру Гориочу код Истока манастирском метоху где је вршио дужност управника. Стар је био 50 година. Убили га Шиптари из личне мржње. Убици нисмо могли сазнати име.13
  • Свештеници Урош Поповић парох добрињски, и Лука Поповић, парох суводолски, убијени су заједно са црквењаком, у цркви у Тутину за време богослужења, 21. 02. 1943.14
  • Свештеник Станко В. Поповић, бивши писар црквеног суда у Призрену убијен од Бугара на шестом километру на путу Качаник – Штрпце, дана 17. 04. 1943.15
  • Свештеник Реља Пурић, бивши парох аљиновачки, срез Новопазарски, погинуо је 13. 06. 1944 године.16
  • Протојереј Андрија Поповић, пензионер из Истока, срез источки, убијен је од Арнаута 21. 10. 1943 године.17
  • Свештеник Момчило Нешић, бивши парох друге косовско – митровачке парохије одведен је од стране Немаца из Косовске Митровице  01. 10. 1943 за Београд и према новинама, стрељан је од Немаца, на Бањици, 23.10.1943 године.18

Током 1944 године као присталице четничког покрета, у виду усменог изјашњавања и пропаганде, стрељани су свештеници:

  1. Тихомир Балшић парох други пећки19, Михаило Милошевић, парох дечански,20 Митар Вујисић парох витински 21, и Радуле Божовић парох придворички, из Ибарског Колашина. Поводом смрти свештеника Божовића, архијерејски намесник косовско – митровачки је тражио објашњење Команде града Косовска Митровица22, и добио следећи одговор: „Команда вас извештава да је поменути Божовић стрељан као народни непријатељ зато што је за време од три године активно сарађивао са ондашњим среским начелником Љутвићем и тако служио непријатељу и активно помагао Немцима. Исти је стрељан а његово име оглашено је у листи стрељаних под број 34, којега датума не сећамо се јер ова команда нема тачан преглед о овим случајевима… Такви су за нас умрли онога дана када су ступили у непријатељске редове, и под тим датумом требало би га брисати из Црквених књига а не онда када је над њим извршена праведна осуда.“23
  2. Свештеник Коста З. Поповић, бивши парох ранилушки убијен је од стране албанских фашистичких војника 10. 09. 1944 г. када су Бугари напустили село Ранилуг, а заузели га Албанци. Свештеник Митар Вујисић, парох витински, напустио је парохију када су Бугари окупирали источни део (Косова) Поморавља, односно намесништва гњиланског. Је ли жив, или где се налази непознато ми је.24
  3. Монах Герман, сабрат манастира Високи Дечани, интерниран у Албанију и сматра се да је тамо убијен 1944 године.25
  4. Свештеник Владета Поповић, парох из Истока. Убијен од четника 1944. године у београдско– карловачкој епархији где се склонио по повратку из интернације.26
  5. Јеромонах Александар (Перовић), парох подујевски, убијен је од Арнаута албанске полиције погинуо је у месецу октобру 1944. Јеромонах Александар (Перовић) који је привремено опслуживао другу подујевску парохију на место избеглог пароха Новице Јанковића. Убиство је по причању грађана, извршио из користољубља или мржње, пошто је почивши Александар био српски свештенослужитељ. Где је сахрањен не зна се, нити је над њим извршено опело. Постоје извесне смернице и сведоци помоћу којих би се пронашле убице. Црквена Општина у Подујеву сматрала је за дужност па је прикупила податке и сведоке о овом убиству. Месеца фебруара 1945. покушао је код команде места у Подујеву да поднесе писмену тужбу. Но команда је ову тужбу одбила из непознатих разлога.27
  6. Свештеник Драгутин Думић, парох први сјенички, нестао у јесен 1944 и по усменом сведочењу настрадао у Босни повлачећи се са Немцима.28
  7. Игуман Манастира Пећка патријаршија Јован (Зечевић) је убијен у току лета 1944 г. од стране албанских националиста,29 у околини Фириа у Албанији.30
  8. Монах Стефан (Живковић), сабрат манастира Високи Дечани, страдао је 8. јануара 1945 године у селу Зочиште, Убио га Албанац – војник, који је на саслушању изјавио да га је нехотично убио, на путу Зочиште – Велика Хоча.31

После ослобођења земље због сарадње са окупатором од партизана је стрељан јеромонах Симеон (Гојковић), в. д. пароха бабино – мошког, Срез Приштински. У послератним материјалима ОЗН-е за њега се наводи да је био сарадник Гестапоа, а Радован Жикић из Милошева, у изјави од 23. марта 1953. навео да је Гојковић открио партијску организацију у Милошеву, чије је чланове Гестапо похапсио и више њих стрељао. Према документацији обавештајног одсека Српске државне странке, комунисте у Милошеву потказао је неки гранични официр са службом у Прилужју. Он је обавестио среског начелника Мустафу Прешеву, који је заједно са гестаповцима похапсио припаднике НОП-а (Божовић–Вавић: 1991, 451. стр).

Албанска Православна Црква ниједним гестом се није огласила против убијања свештеника и свештеномонаха на Косову и Метохији, рушења и скрнављења храмова (цркава) и манастира и уопште прогона коме је била изложена Српска Православна Црква у целини.

Доброчинство које је Српска Црква учинила између два светска рата према АПЦ, било је заборављено. Наиме, албанска јерархија у 20. веку је настала захваљујићи Српској Православној Цркви, односно учешћу епископа скадарског Виктора Михаиловића у хиротонији тројице албанских епископа (Вуковић 1996: 81).

Овим чином Албанска Црква се одвојила од Цариградске Патријаршије и започела процес добијања аутокефалности.

 

1 АЕРП, Свети Архијерејски Синод, епископу Рашко–Призренском, Бр. 2873 / зап. 427 из 1942 г.

2 АЕРП, епископ Рашко – Призренски, Инспектору Косова, 24. 04. 1942 г.

3 АЕРП, епископ Рашко – Призренски, Светом Синоду Албанске православне цркве, Извештај о религиозно–моралном стању верних, 14. 03.1942 г.

4 АЕРП, ВД старешина Манастира Бинач, Црквеном суду – Призрен, 28. 02. 1946 г.

5 Исто.

6 АЕПР, Православни архијерејски намесник пећки, Црквеном Суду – Призрен, 2. 10. 1945 г.

7 АЕРП, Администратор Епархије рашко – призренске, Светом Архијерејском Синоду СПЦ, 22. 09. 1946 г.

8 исто.

9 АЕРП, Православни архијерејски намесник новопазарски, Црквеном Суду – Призрен, 13. 12. 1945 г.

10 АЕРП, Православни архијерејски намесник косовско – митровачки, Црквеном Суду – Призрен, 26. 01. 1946 г.

11 АЕРП, Парох урошевачки, Архијерејском намеснику у Приштини, 18. 10. 1945 г.

12 АЕПР, Православни архијерејски намесник пећки, Црквеном Суду – Призрен, 02. 10. 1945 г.

13 АЕРП, Управа царске лавре Високих Дечана, Црквеном суду, 06. 10. 1945 г.

14 АЕРП, Архијерејски намесник новопазарски, Црквеном суду – Призрен, 13. 12. 1945 г.

15 АЕРП, Парох сиринићки, Архијерејском намеснику Приштина, 20. 10. 1945 г.

16 АЕРП, Архијерејски намесник новопазарски, Црквеном суду, 13. 12. 1945 г.

17 АЕПР, Православни архијерејски намесник пећки, Црквеном Суду – Призрен, 02. 10. 1945 г.

18 АЕРП, Архијерејки намесник косовско – митровачки, Црквеном суду – Призрен, 26. 01. 1946 г.

19 Погинуо од партизана 1944 у Санџаку. АЕРП, Администратор епархије Рашко – призренске, Светом Синоду СПЦ, 22. 10. 1946 г.

20 За време окупације сарађивао са четницима, добијао и писма од вођа њихових, која су писма ухваћена. АЕПР, Православни архијерејски намесник пећки, Црквеном Суду – Призрен, 02. 10. 1945 г.

21 Stanković 1975: 145.

22 АЕРП, Архијерејски намесник косовско – митровачки, Командиту места Косовске Митровице 12. 04. 1945 г.

23 АЕРП, Команда места Косовоска Митровица, војни одсек, Православном архијерејском намеснику, Косовска Митровица, 13. 04. 1945 г.

24 АЕРП, Архијерејски наменик гњилански, Црквеном суду, Призрен, 31. 12. 1945 г.

25 АЕРП, Епископ рашко – призренски, Светом Синоду Албанске праволсавне цркве, Извештај о религиозно – моралном стању верних, 14. 03. 1942 г.

26 исто

27 АЕРП. Парох подујевски, Архијерејском намеснику Приштина, 24. 10. 1945 г.

28 АЕРП, Администратор Епархије рашко – призренске, Светом Синоду СПЦ, 22. 10. 1946 г.

29 АЕРП, Архива суда, Црквеном суду – Призрен, 03. 04. 1946 г.

30 АЕРП, Администратор Епархије рашко – призренске, Светом Синоду СПЦ, 22. 10. 1946 г.

31 АЕПР, Православни архијерејски намесник пећки, Црквеном Суду – Призрен, 02. 10. 1945 г.

 

Необјављени извори

Архива епархије Рашко – Призренске (АЕРП)

Литература

Алексић 2016: Алексић Јован, Страдање српског становништва у Косовско – митровачком срезу током 1941. године, Баштина св.40. Лепосавић – Приштина, 2016, 97 – 115.

Божовић – Вавић 1991: Божовић Бранислав, Васић Милорад, Сурова времена на Косову и Метохији, Београд, Институт за савремену историју.

Видачић 1967: Видачић Никола, На обалама Неродимке, Нови Сад, Удружење бораца народноослободилачког рата СР Србије

Вуковић 1996: (Вуковић) Сава, епископ шумадијски, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Београд, Евро, Подгорица Унирекс.

Јевтић 2007: Од Косова до Јадовна (путни записи јеромонаха Атанасија (Јевтића)), осмо, допуњено издање, Врњци – Требиње.

Слијепчевић 1974: Слијепчевић Ђоко, Српско – арбанашки односи кроз векове, с освртом на новије време, Минхен.

Станковић 1975: Станковић Богомир, Косовско Поморавље у револуцији 1941 – 1945¸ Гњилане, Општински одбор СУБНОР – а, Ниш Просвета.

Штрбац – Смиљанић 1960: Штрбац Душан – Смиљанић Д. Милан, Споменица православних свештеника – жртава фашистичког терора и палих у народноослободилачкој борби, Београд, Савез удружења православног свештенства ФНРЈ.

 

 

За сајт zlocininadsrbima.com
припремио: Матеј Плазина
29.04.2020

 



ЗЛОЧИНИ И РАТ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ 1998-1999

Битка за Кошаре - Старо Грацко - Кафић Панда - Клечка - Радоњићко језеро - Рамуш Харадинај

Жута кућа - Отето Косово - Крај - Истине и лажи - За ким звона не звоне  - Јована - Рат за Космет

Живети у енклави - Хероји пилоти - Ратна прича - Љиљана Жикић - Слађана Станковић - Кос. Митровица

Битка на Паштрику - Воз - Соколови - Вељко Раденовић - Отац Харитон - Горан Шаћировић - Браћа Милић

Приштина - Рустем Мустафа - Хашим Тачи - Агим Рамадани

 



Оцените нам овај чланак:





Посећено је: 187  пута
Број гласова: 0


ПРОВЕЗАНЕ ТЕМЕ

Чешки предсједник тврди да је Хашим Тачи ратни злочинац

Служен парастос у Приштини поводом 11. годишњице Мартовског погрома

Убиство рањеног срца – мартовски погром

Порука српског патријарха: Не примајте Косово у Унеско

Најава парастоса за јунаке са Кошара и Паштрика 13. јуна 2020

Крвава црква против Цркве Христове

Приче из Хага: Краће биографије албанских злочинаца




Поделите ову вест, нека се чује истина...































Skip Navigation Links