Бејсфјорд - www.zlocininadsrbima.com


Време: Други светски рат

Област: Норвешка


Логор Бејсфјорд



Логор у Бејсфјорду је био један од нацистичких концентрационих логора на терирторији окупиране норвешке краљевине у близини градића Нарвик за време Другог светског рата. У односу на Београд, Бејсфјорд је удаљен 3.500 км.

У Норвешку је од 1942. до 1945. године са подручја окупиране Краљевине Југославије насилно одведено око 4.000 Срба узраста 16-60 година са циљем да граде путеве за потребе немачког Трећег рајха, распоређени у чак 24 логора. Србски логораши су у овом логору имали сурове услове, а дешавало се и да сами нацистички стражари направе масакр над заробљеницима.

Прва група заробљеника у овај логор је стигла 24. јуна 1942. а логро је затворен 24. октобра 1942. године. Тачно 120 дана је постојао.

Према непотпуним проценама постојао је неки списак од 750 Срба који су убијени у четири месеца постојања Бејсфјордског логора... Око 150 преживелих Срба се само вратило у отаџбину 1945. године.

Неколицини озлоглашених стражара и управника овог казамата смрти је суђено 1945. године пред Војним судом у Београду и углавном су добијали пресуду смртна казна. Али и пред норвешким цивилним судом, где су добијали благе казне.

Норвешка Влада је педесетих година 20. века у градићу Нарвик, направила Ратни меморијални музеј, где су урађене две поставке, једна за логоре, а друга за борбу норвешких родољуба против Вермархта. Трагична судбина два народа: норвешког и србског је после Другог светског рата навела преживеле да оснују Друштво пријатељства, са седиштем у Нишу и Нарвику.

Поред овог Бејсфјордског логора, у општини Нарвик је постојао још један нацистички логор Овре Јарнван, а у целој Норвешкој према проценама 40 логора укупно. Бејсфјордски логор је важио за најсуровији логор у северном делу Европе.

 

ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ  1941-1945

Бојник Сајмиште - Крагујевац - Бараке на Сави - Краљево - Логор Барч - Логор Шарвар - Пива

Априлски рат - Логор Бејсфјорд - Новосадска рација - Панчево - Бомбардовање Подгорице

Немачко бомбардовање Београда - Велика - Савезничко бомбардовање Београда - 27. март

Лесковац - Велика - Ниш - Блажево и Бозољин - Дракулић - Плавски логор - Драгинац

Крива Река - Бачка и Барања - НДХ - Голгота свештенства на Космету

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

ПРЕТХОДНИЦА

Демонстрације 27. марта 1941.
 

Краљевина СХС је прва јужнословенска држава, касније преименована у Краљевина Југославија, створена након Првог светског рата, проглашењем 1. децембра 1918. у Београду. Територијално је 1929. југославенска краљевина била подељена на бановине, а по устројству је била парламентарна монархија. Владарску титулу носила је српска династија Карађорђевић. Обухватала је Јужну Србију, Шумадију, Рашку, Косово и Метохију, Нишку и Тимочку Крајину, Црну Гору, Босну и Херцеговину, Војводину, Славонију, мањи део Далмације, Дубровачку републику, Лику, Кордун, Банију, Загорије, Горске Котаре и Словенију. Државу су након убиства краља Александра I Карађорђвића у Марсеју 9.10.1934. водили намесници: кнез Павле Карађорђевић, др Раденко Станковић и др Иво Перовић, уз владу коју су формирали Драгиша Цветковић и Влатко Мачек.

Средином 1930-их година у Европи долази до пораста нацизма и фашизма, наручито у Немачкој, Италији и Шпанији. Тако је дошло до формирања Тројног пакта 27.9.1940. између Немачке, Италије и Јапана. Том савезу су се у наредним месецима придруживале и следеће државе: Мађарска, Бугарска, Румунија, Албанија и др. Тако се Краљевина Југославија нашла у окружењу Сила Осовине.

У Бечу 25. марта 1941. долази до потписивања протокола између Краљевине Југославије и нацистичке Немачке о проласку немачких и италијанских војних трупа кроз југославенску територију. То је међу патриотским снагама југославеснке краљевине протумачено као издаја, те су британски, али и совјетски обавештајци већ 27. марта 1941. у Београду организовали Војни пуч и демонстрације, тако да је збачено намесништво које је предводио кнез Павле, а на престол доведен малолетни краљ Петар II Карађорђевић. Хитлер је променио планове, те је оружане снаге планиране за напад на Грчку, преусмерене су на Краљевину Југославију.

Тако је 6. априла 1941. услиједио силовит напад нацистичке Њемачке и фашистичке Италије, заједно са њиховим савезницима (Мађарском, Бугарском, Албанијом и Румунијом), који је 17. априла 1941. довео до слома Краљевине Југославије, а југославенска територија је подељена.

Највећи дио је припао Независној Држави Хрватској (Загорје, Славонија, Лика, Кордун, Банија, Горски Котари, Босна, Босанска Крајина, Срем, дио Далмације и Херцеговина), Црна Гора је окупирана од стране Италијана који су поставили марионетску Владу. Бачка је окупирана од хортијеве Мађарске, Банат је стављен под управу "Фолксдојчера" који је припојен Србији али са посебним статусом.

Јужни дио Тимочке Крајине и Вардарске Македоније су потпале под бугарске окупаторе. Косово и Метохију су окупирали албански балисти. Србија је имала квислиншку Владу коју је предводио генерал Милан Недић, у којој су нацисти спроводили геноцидно правило: "Убити 100 Срба за једног Немца и 50 Срба за рањеног Немца".

Врло брзо се након Априлског рата народни отпор разбуктавао, тако је дошло до устанка који је имао два предзнака, један четнички односно ЈВуО, а други партизански односно НОП.  

 

 

Ситуација у Нарвику


Панорама села Бејсфјорд
 

Нарвик је градић и значајна лука на северу Краљевине Норвешке, административно припада округу Норланд. У односу на главни град Осло, удаљен је северно 1.400 км. На истоку се налазе планине, а на западу Норвешко море.

Клима је овде континентална, са великим утицајем Арктика, Атланских ветрова и Голфске струје.

Нарвик се развио као морска лука крајем 19. века, јер су ту довожене руде гвожђа, натоварене на бродове... а 1902. године Нарвик добија статус града.

Према попису становништва Нарвик је пред Други светски рат имао око 5.000 људи.

 

 

ОСНИВАЊЕ ЛОГОРА

Норвешка је окупирана од нацистичких СС јединица у априлу 1940. године јер је отпор био слабашан, свега седам дана... изузев на самом северу Норвешке код Нарвика где су борбе трајале два месеца. Одмах је успостављен марионетски режим који је предводио политичар Видкун Квислинг (1887-1945). Квислингова странка је почела да се обрачунава са родољубима који нису хтели да прихвате Хитлерову идеологију.

Врло брзо су Немци на територији окупиране Норвешке основали и концентрационе логоре у којима су доводили углавном физички спретне и снажне мушкарце који су им требали да раде тешке физичке послове на опасним теренима, као што је градња путева, железничких пруга и сл.

Адолф Хитлер, као немачки канцелар, страховао је од напада Црвене армије преко Финске, а у тим деловима Норвешке није било путева, како би се лако превозило људство, наоружање и опрема.


Пут у непознато: 3.500 км од отаџбине на север Европе

 

Логораши који су довођени тамо били су са подручја Краљевине Југославије, Пољске, Енглеске, Француске, Италије, Чешке, СССР-а... Преко 80.000 људи је утамничено у овим казаматима смрти, од чега је међу интернирцима који су били у Норвешкој било је укупно 4.000 Срба...

Прва група логораша је стигла у луку Нарвик 24. јуна 1942. године који су недељама раније кренули из Земуна блиндираним возом. У том возу су били мушкарци дотадашњи "становници" логора Бањица, Јасеновац, Бараке на Сави, Црвени крст и др. Касније се у Данској пребацују у брод "Керкплајн", а одатле уз норвешке обале све до Нарвика. Операција је била тајна и носила шифровано име "Викинг"... Одмах су пребачени у село Бејсфјорд 8 км источно, где су биле дрвене бараке. Тако је овај логор почео са радом.

Било је планирано поред ових 1.125 затвореника да дође још једна група 800 Срба који су тамновали по логорима Баварске и Аустрије, али се одустало због појаве пегавог тифуса тамо. Једна мања група од 224 заробљеника није ни стигла до Нарвика, већ је пребачена у логор Осен.

Поред овог Бејсфјордског логора, познато је да су Србе доводили и у још неке северно-норвешке логоре као што су: Корген и Ботн.

 

 

РАД ЛОГОРА

Бејсфјордски логор је носио званичан назви: "Концентрациони логор I Нарвик - Бејсфјорд".

Логор је изграђен на узвишици са једном заравни, поред реке. Са западне и јужне стране налазила се шума и стрмине. Логор је стручно рађен за 2.000 затвореника тј. планиран по немачким стандардима, са високом оградом 3.0 метра и бодљикава жица. Логор је због тога што друга група из Аустрије није дошла, онда преграђен са жицом. Тај други део је намењен за норвешке стражаре Хирде.

Интернирце су сместили у седам барака са креветима. Док су још три бараке предивђене за кухињу, радионицу и перионицу.  Постојала је још једна барака као магацин. За све логораше било је предвиђено три пољска клозета.

Логор је имао седам високих стражарских купола, а на свакој куполи био је митраљез и два рефлектора. Прекопута логора налазиле су се бараке немачке команде и канцеларија.

На уласку у логор је писало на немачком језику: "Mit fleissige Arbeit - Weg in Freiheit"... што би у циничном преводу значило: "Марљивим радом - пут у слободу".


Мапа Бејсфјордског логора смрти

 

Командна структура

Главни управник Бејсфјордског логора био је Геке (Goecke) потпуковник Вермархта, припадник СС јединица са бројем 22.529 (значи био је Хитлеров ветеран). Његов први заменик је био натпоручник Франц Де Мартин, а касније натпоручник Ото Сајферт. Геке није становао у овим баракама код Бејсфјорда, док ова двојица јесу и они су водили главну реч.

Одмах иза њих су били још неки немачки официри и подофицири Есесовци:

  • Поручник Бранкен
     
  • Капетан Плускота
     
  • Потпоручник Алгрим
     
  • Потпоручник Херцер
     
  • Потпоручник Капус
     
  • Потпоручник Кранц
     
  • Потпоручник Хагер
     
  • Потпоручник Двелк
     
  • Потпоручник Јанасик
  • Заставник 1. класе Матеус
     
  • Ст. водник 2. класе Сајферт
     
  • Водник Бекман
     
  • Водник Фелте
     
  • Водник Бот

Поред ових командира, било је у логору још 40 немачких војника, стражара. А поред њих стражу је чувало 40 припадника одреда Хирди...

Логорска команда је била директно повезана Управи СС Рајх-комесаријата у Ослу, а њихов управник је био немачки генерал Јозеф Тербовен, један од блиских сарадника Адолфа Хитлера. Док је Јеозефов заменик био генерал Редис.

 

Тешки радови

Срби и остали интернирици су у ове крајеве доведени јер је требало да се ураде путеви и пруге до Шведске (која је била званично неутрална), јер се рачунало да ће тако моћи лакше да се узимају рудна богатства: гвођже, никал, олово... све оно што је требало да помаже немачку ратну индустрију. Али истовремено и да буде лакши довоз људства, наоружања и опреме у случају одбране од СССР-а...

Затворенике су водили преко планинског венца Бјернфјел, а истовремено су их тамо убијали и сахрањивали у масовне гробнице... тако да је то узвишење понело назив Брдо смрти..

 

Медицинска заштита и хигијена

Адекватна лекарска нега, готово да није постојала. Купање је било једном недељно у бурадима.

 

Ликвидације

Убиства затвореника у Бејсфјордском логору су била готово свакодневна. Према за сада познатим подацима око 750 Срба логораша их је убијено за 120 дана колико је постојао логор, што значи да је дневно убијано у просеку више од шест. Заправо смртност овог логора у Бејсфјорду је била изнад 83 процената, што овај казамат сврстава у најсуровије логоре, не само на тлу Норвешке, већ и Европе током Другог светског рата.

Логораши су често тучени кундацима, бичевима, жицама, или неким тупим предметима, али и пуцано је на њих из пушке, пиштоља, ако би неко покушао да побегне.


Масовна стрељања Срба у Норвешкој по наређењу Тербовена

 

Поред тога вршена су и масовна стрељања. Једне прилике 13. јула 1942. године северне делове Норвешке посетио је Јозеф Тербовен, главнокомандујући свих немачких снага у Норвешкој. Посетио је и Бејсфјордски логор. Он је донео паклену одлуку да се ликвидира свих 287 логораша који су били у боленсничким баракма. О том монструозном наређењу нико сем логорске команде није био обавештен.

Стрељање је обављено од 17. до 19. јула 1942. године. Извођени су у групама по двадесетак људи. Једна повећа група од седамдесетак логораша у болесничким баракама није хтела тек тако да се преда и забарикадирала се, па је логорска команда донела нову одлуку, да се те бараке запале. Немачки официр Франц Де Мартин је са куле командовао целом операцијом. Два дана су димила згаришта.

О томе не постоји неки писмени документ, већ је то наређење за масовну ликвидацију дато усмено, на лицу места. Преживели логораши су морали својим сународницима да копају јаме.

 

 

ЖРТВЕ

Из окупиране Краљевине Југославије је у нацистичке логоре у Норвешкој послато хиљаде Срба мушкараца узраста од 16 до 60 година, различитих професија: земљрорадници, сточари, мајстори, учитељи, возачи, железничари, дрвосече, адвокати, трговци и др.

Било их је из готово свих србских земаља: Босне, Баније, Кордуна, Славоније, Војводине... одатле их је било највише, али такође било је из Шумадије, Лике, Херцеговине, Подриња, Црне Горе, Драгачевског и Власинског краја итд.

А градови и места одакле је било највише логораша то су: Сарајево, Кикинда, Београд, Ниш, Горњи Милановац, Сјеничак, Новска, Бијељина, Рогатица, Меленци, Соколац, Загреб...

Делимични списак од 900 имена налази се на посебној страници, од чега је њих 750 убијено за само 120 дана током 1942. године.

Пошто је Кордунаша било највише они су често певали стихове, песме старе више од 100 година:

"На Кордуну гроб до гроба,
тражи мајка сина свога"

на шта је један од логораша из Сарајева то модификовао и уместо Кордуну убацио Бејсфјорду. Тако су остали логораши прихватили нову верзију песме и тако тужно певали, јер се често дешавало да тамо логораши гледају убијање својих блиских рођака.

 

 

СВЕДОЧЕЊА

На стотине страница личног дневника норвешка домаћица Грета Дал антифашистички оријнетисана и наколоњена Србима. Она је са прозора своје куће посматрала шта се дешава. У једном делу њеног штива пише овако:
- "Понедељак 6. јул 1942.

 Још једна новост. На Фагеренс кеј је стигло 1.000 Срба и Грка. Ови политички затвореници морали су пешачити до Бејсфјорда. Приспели су бродом. Истог дана је сахрањено 5 затвореника. А колико су Немци бацили ових затвореника у море, ми то не знамо. Болесни, бедни са мало одеће, вукли су се једва дугим путем. Малтретирани од Гестаповаца као пси.

Не разумем, зашто неко оволико мора да пати због љубави према домовини?! Не надзире се никакво свитање. Само тужне вести...".

Логораш Петко Форцан из околине Рогатице сведочио је о свом тамновању овако:
- "У логору Сајмиште спријатељио сам се са два брата: Милосав и Видоје Вајовић из села Рогу, код Ужичке Пожеге. Били су земљорадници. Делили смо све што имамо, као рођени.

По доласку у Нарвик Видоје је занемоћао па смо га Милосав и ја носили. Пришао му је један немачки Есесовац и поче да Видоја боде шиљцима, који пада на земљу, а нас двојица потурамо своја леђа. Стражар све бесни и удара јако. У једном моменту Милосав ухвати штап и рече на нашем језику Немцу да престане да га туче јер је Видоје слаб, да није стока.

Немац позва тумача и дође Алија Лелић, иначе предратни криминалац и лоше преведе шта је Милосав рекао, уз то дода и нешто што овај није рекао... Немац извади пиштољ и убије Видоја. Убије брата пред братом! Затим нареди да убаце у камион и мртвог Видоја и болесног Милосава... После смо се срели у баракама. Тешко му је пала братовљева смрт. Немци су после два месеца и Милосава стрељали...".

 

Логораш Томо Врабец из Загреба описује игру смрти Бјернфјелски крос, коју су често знали да приреде стражари:
- "Игра се састојала од тога да нас ставе на стазу према излазу, али је пут мек и блатњав, тако да ноге од тежине упадају и отежавају трчање. Командант наређује старт пиштаљком. Ко падне од умора одмах стражари прилазе и жестоко туку. Свако мора 6 кругова да оптрчи. Тих трка смо се највше плашили... а они су се наслађивали".

 

 

 

ВЕЛИКА МИСИЈА

Дешавања у логору Бејсфјорд док је он постојао готово да нису била позната ван општине Нарвик. Ни шта се дешава ни како муче и убијају затворенике.

Крајем августа 1942. године, један учитељ и норвешки патриота Осмунд Рерслет из Нарвика је успео да пребегне у Шведску. Он је данима пре тога седео у кафани са немачким официрима и прикупљао информације, већином док су они били припити.

Дошао је у један прихватни центар код Штокхолма и тамо све испричао шта је видео у логору, али на Бјернфјелу (планински масив који раздваја Шведску и Норвешку, где је највиши врх 760 м.н.в)... Те информације су дошле до норвешког дипломате и Штокхолму, који је брзо те вести послао својој Влади у избеглиштву у Лондону. Рерслет је покушао то да бесплатно да исприча и шведским новинарима, али су они дуго одбијали да то објаве.

Заправо Шведска иако званично неутрална, није желела да доводи у питање свој споразум са Хитлером и изазове рат односно окупацију. Рерслет је био упоран, тако да су вести о масакру из Бејсфјорда дошле ипак до светске јавности, који је на крају 1944. године добио посао у Информативној служби Владе Норвешке у Лондону.

Херој у служби истине: Осмунд Рарслет Оргинални списак логораша од 10. јула 1942

 

 

ЗАТВАРАЊЕ ЛОГОРА

Бејсфјордски логор је затворен 24. октобра 1942. године по налогу СС команде у Ослоу.

Ово је урађено јер је остао мали број затвореника, а долазила је зима и онда се рачунало да је непотребно одржавати тако велики логор, па су преостали логораши пребачени у друге логоре.

 

 

НАУЧНЕ ОЦЕНЕ

Угледни професор Нилс Христи (Nils Christie) на норвешком универзитету је урадио једну обимну научно-социјално-историјску студију коју је назвао 'Стражари у концетрационим логорима', где се један добар део студије односи и на Бејсфјордски логор:
- "Општа слика до које смо дошли проучавајући логоре где су довођени Срби у Норвешку јесте веома висок проценат погинулих, услед тешког и суровог живота у њима. Ти логори спадају у најсуровије логоре који су основани током Другог светског рата. Кроз исказе сведока само имали прилике да се уверимо у то".


Мапа одвођења логораша преко планине Бјернфјел, до логора Орве Јарнван

 

Поред њега још један норвешки научник се огласио, историчар Магне Скудвин следећим разматрањем:
- "По којој цени су Срби дигли устанак, ускоро ће и Норвежани сазнати и уверити се доласком и патњама србских интернираца у Норвешкој. У поређењу са укупним србским жртвама, норвешке имају мали проценат. Али као људка трагедија, њихове патње се граниче са немогућим, толико да здрав људски разум не може то да схвати.

Нацистички концентрациони логори у Норвешкој су несумњиво били направљени са циљем уништења Срба, створени у циљу систематског истребљења заробљеника. Логораши су мучени глађу, бруталним третманом, тешким радом које им је уништавало здравље, а неспособни за рад су убијани".

 

 

СУЂЕЊА И ПРЕСУДЕ

Послератни Војни суд у Београду је донео током 1946-1947 пресуде члановима логорске команде у Бејсфјорду овако:

  1. Ото Сајферт, ст. водник 2. класе Вермархта, припадник СС јединица. Рођен у Цвикау, покрајина Саксонија. По занимању учитељ. Осуђен је на смртну казну вешањем 31. октобра 1947. 
     
  2. Карл Матеус, заставник 1. класе Вермархта, припадник СС јединица. Рођен Цвикау, покрајина Саксонија. По занимању ковач. Ожењен, отац двоје деце. Логораши су га звали Змија. Осуђен је на смртну казну вешањем 23. октобра 1946.
     
  3. Јохан Анингер, потпоручник Вермархта, припадник СС јединица. Рођен 06.09.1894. у Амбергу, покрајина Баварска. По занимању чиновник. Ожењен, отац двоје деце. Надимак му је био Руски. Осуђен на смртну казну стрељањем 23. октобра 1946.
     
  4. Макс Гемајнхард, натпоручник Вермархта, припадник СС јединица. Рођен 05.10.1889. у Кемницу, покрајина Саксонија. По занимању надзорник бање. Ожењен, отац двоје деце. Надимак му је био Кукумакало. Надзорник на радовима. Осуђен је на смртну казну стрељањем 23. октобра 1946.
     
  5. Фриц Лехман, потпоручник Вермархта, припадник СС јединица. Рођен 16.10.1892. у Хорнбергу, покрајина Баден-Витенберг. По занимању машинбравар. Надимак му је био Плави. Надзорник на радовима. Осуђен је на смртну казну стрељањем 23. октобра 1946.
     
  6. Вилибард Кранц, потпоручник Вермархта, припадник СС јединица. Рођен 16.10.1904. у Лудвигсхафену, покрајина Рајна-Платинат. По занимању чиновник. Ожењен, без деце. Надимак му је био Цигојнер. Шеф свих радних група. Осуђен је на смртну казну вешањем 23. октобра 1946.
     
  7. Фридрих Капус, потпоручник Вермархта, припадник СС јединица. Рођен 28.12.1888. у Лардилингену, покрајина Баден. По занимању чиновник. Ожењен, отац троје деце. Надимак му је био Главни батинаш. Осуђен је на смртну казну стрељањем 23. октобра 1946.
     
  8. Ричард Хагер, потпоручник Вермархта, припадник СС јединица. Рођен је 20.08.1890. По занимању трговачки намесник. Ожењен, отац двоје деце. У логору је био контролор страже. Осуђен на смртну казну стрељањем 23. октобра 1946.
     
  9. Фридрих Двелк, потпоручник Вермархта, припадник СС јединица. Рођен 19.02.1891. у Кенигзбергу. По занимању столар. Ожењен, отац троје деце. У логору вршио контролу интернираца и снабедвања. Осуђен на смртну казну стрељањем 23. октобра 1946.
     
  10. Курт Бретшнајдер, потпоручник Вермархта, припадник СС једнициа. Рођен 02.04.1897. По занимању бравар. Ожењен, без деце. Имао је надимак Бундаш. У логору био шеф смене. Осуђен на смртну казну стрељањем 23. октобра 1946.
     
  11. Вили Сарфет, натпоручник Вермархта, припадник СС јединица. Рођен 21.06.1888. у Бургстату, покрајина Саксонија. Ожењен, отац двоје деце. Имао је надимак Крцун. У логору је био шеф магацина и вршио контролу рада занатлија. Осуђен на смртну казну стрељањем 23. октобра 1946.


Документ Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача

 

Поред ових 11 злочинаца, у Бејсфјордском логору су била још два немачка официра, која су измакла руци правде, а то су:

  • Франц Де Мартин, први официр у логору по оснивању. Касније је премештен у логор у Карасјоку. Руководио је стрељањем скоро 300 рањених и болесних интернираца.
     
  • Геке, мајор Вермархта, припадник СС јединица. Управник Бејсфјордског логора. Његова екстрадикција није тражена јер га логораши слабо памте.

 

Ниједан немачки војник који је био у овом логору није одговарао за почињене злочине. А зна се да су управо они вршили стрељања и батинања.

 

Норвешки суд је током 1948-1949 за злочине у Бејсфјордском логору осудио десетак Норвежана легионара ткз. Хирди, који су били пронацистички оријентисани и служили су Немцима.

  1. Гунар Гасмо, рођен 1924. у Валеру. Неожењен, по занимању физички радник. Осуђен 25. јуна 1948. на 10 година принудног рада и 10 година губитка части.
     
  2. Асбјорн Скјонхауг, рођен 1923. у Недре Ромерику. Ожењен, отац једног детета. По занимању столар. Осуђен 15. новембра 1948. на 6.5 година принудног рада и 10 година губитка грађанских права.
     
  3. Бјарни Андреас Персен, рођен 1923. у Бајруму. По занимању књиговезачки радник. Ожењен, отац једног детета. Осуђен 22. августа 1949. на 3.5 године принудног рада и 10 година губитка грађанских права.
     
  4. Ролф Валтер Гиринг, рођен 1900. у Федерикстаду. По занимању морнар и шофер. Ожењен, отац двоје деце. Осуђен 16. августа 1948. на 9 година принудног рада и 10 година губитка части.
     
  5. Кнут Хејвик, рођен 1920. у Ставангеру. По занимању морнар. Осуђен 16. августа 1948. на 4 године принудног рада и 10 година губитка грађанских права.
     
  6. Алекс Ф. Јохан Андерсон, рођен 1909. у Хамбургу. По занимању механичар. Ожењен, отац једног детета. Осуђен на 9.5 година принудног рада и 10 година губитка части.
     
  7. Анри Едвард Скрепстад, рођен 1922. у Ослу. Ученик гимназије. Осуђен 16. августа 1948. на 4 године принудног рада и 10 година губитка части.
     
  8. Јозеф Анкер Јохансен, рођен 1903. у Ослу. По занимању морнар. Ожењен, без деце.  Осуђен 16. августа 1948. на 9 година принудног рада и 10 година губитка части.
     
  9. Пер Евалд Бра, рођен 1922. у Дваербергу. Без занимања. Неожењен. Осуђен 16. августа 1948. на 8 година принудног рада и 10 година губитка грађанских права.

 

Осталим норвешким стражарима, крвица није утврђена.

Судбина десетак припадника логорске страже, који су били са подручја окупиране Краљевине Југославије.

  1. Алија Лелић, фризер из Босанске Градишке. Командант логорске страже. Убијен 26. априла 1943. у логору Осен од припадника Вермархта при покушају бекства, јер није више могао да врши улогу стражара.
     
  2. Мирко Јадрић, машинбравар из села Крој код Сиња. Предратни криминалац. Шеф кухиње и логорски стражар. Убијен 26. априла 1943. у логору Осен од немачких војника при покушају бекства.
     
  3. Штеф Телишман, месар из Загреба. Предратни боксер и лопов. У логору је био старешина болесничких соба и стражар. Убијен 27. октобра 1943. у логору Корген, при лажном покушају бекства.
     
  4. Пашага Курјаковић, радник из Бихаћа. Предратни криминалац. Стражар у Бејсфјордском логору. Суд интернираца из Поларкрајса га је осудио на смрт 8. маја 1945.
     
  5. Ибро Халиловић, месар из Добоја. Предратни криминалац. У логору стражар. Суд интернираца из Поларкрајса га је осудио на смрт 8. маја 1945.
     
  6. Данило Томић, трговац из Сарајева. Стражар у логору. Суд интернираца из Поларкрајса га је осудио на смрт 8. маја 1945.
     
  7. Шефкија Сирчо, медицински лаборант из Високог. Болничар у собама. Суд интернираца из Поларкрајса га је осудио на смрт 8. маја 1945.
     
  8. Фрањо Фукс, радник из Зенице. Помагао криминалцима да убијају болеснике у амбуланти. Суд интернираца из Поларкрајса га је осудио на смрт 8. маја 1945.
     
  9. Дијаб Рифат, без занимања и предратни криминалац. Рођен у Босанском Кључу. У логору стражар. Суд интернираца из Ејзанд га је осудио на смрт 10. јуна 1943.
     
  10. Марко Шобот, без занимања и предратни криминалац. Рођен у Славонији, живео у Сарајеву. У логору стражар. Суд интернираца осудио га је на смрт у месту Персаунер код Трондхајма 9. јуна 1945. при покушају бекства од смртне казне.

 

 

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

По завршетку Другог светског рата, када је успостављена билатерална сарадња Југославије и Норвешке дошло је и до оснивања Друштва пријатељства, прво у Нарвику, а онда и касније у Нишу 1969. године. Тако су почеле и узајамне посете, где су наши људи одлазили пут севера Норвешке својим пријатељима, а исто тако су они долазили у Србију.

У самом Бејсфјорду је направљен један споменик жртвама у коме су речи уклесане на норвешком језику и србском језику, ћирилицом.

"ОВАЈ НАДГРОБНИ СПОМЕНИК
ЗАХВАЛНОСТИ НОРВЕШКОГ И ЈУГОСЛОВЕНСКИХ НАРОДА
ПОДИГНУТ 1949. ГОДИНЕ ЗА УСПОМЕНУ НА ПРЕКО 500 ЈУГОСЛОВЕНА,
ЖРТАВА НАЦИЗМА, КОЈИ СВОЈЕ ЖИВОТЕ ДАДОШЕ У НЕМАЧКОМ ЛОГОРУ
У БЕЈСФЈОРДУ 1942-1943 ДО ГРОБА ВЕРНИ СВОЈОЈ ОТАЏБИНИ И СЛОБОДИ"

 

У центру Кикинде тек 1975. године је подигнут споменик за 46 интернираца који су ухапшени и одведени у Норвешку, а само њих седморица се вратило својим кућама. Градови Нарвик и Кикинда су постали побратими. А у Кикинди је направљен Хотел Нарвик...


Са једног од скупова Друштва пријатељства у Горњем Милановцу раних 1980-их

 

Средином осамдесетих година у Горњем Милановцу је на периферији изграђена Норвешка кућа. Етно-ресторан који је урађен од дрвета из Норвешке по замисли архитекте Александра Ђокића са прилозима преживелих логораша, али и Норвежана који су помагали логораше.

У Нарвику, где је отворен спомен-музеј једном је дошла у посету група младих људи из Немачке 1986. године. Они су питали директора тог музеја, зашто се показују ту тешке ратне слике после толико година, да они не желе да носе терет онога што су радили њихови преци и да то развија мржњу према немачком народу.

Директор Нилс Рајнг је сталожено одговорио следеће:
- "Није ова поставка овде да развејава мржњу, то нам није ни на крај памети. Ви и ваши суграђани сте увек добродошли као туристи и гости, али као војска и окупатори не! Све оно што се дешавало пре четири и по деценије треба да вас учи и опомиње. Да се такве ствари никада никоме не понове ниједном народу".

 

 

ПУБЛИКАЦИЈЕ

О нацистичким логорима у Норвешкој, где је између осталих било и Срба са подручја окупиране Краљевине Југославије има неколико пуликација.

Преживели логораш Славко Вукић из Кикинде је по повратку у отаџбину написао књигу "Сећања из Норвешке", где је драматичне детаље тамновања на скоро филмски описивао и дочаравао муке својих сународника у скандинавским земљама.

Осим њега 1988. године Љубо Млађеновић, новинар београдског листа Политика објавио је књигу "Бејсфјордска трагедија", у коме је своје дело саздао од текстова документарног типа, али су сведочења преживелих логораша забележена кроз форму романа. Дато је и доста фотографија, које су ово дело употпуниле.

Поред књига снимљен је и један играно-документарни филм седамдесетих година 20. века

И Дејан Јанковић је урадио једну представу "У Норвешку у смрт", према истоименој књизи Кнут Ф. Турeсeнa, која је премијерно изведена 9. фебруара 2018. године у београдској Установи култруре "Вук".

И ТВ Храм је урадио један занимљив видео прилог о Норвешкој кући у Горњем Милановцу.



Оцените нам овај чланак:

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ И НЕ ПОНОВИ!


































Skip Navigation Links