У 84. емисији Разбуђивање гостовала је Лидија Жарић новинар и публициста, која живи и ради у Србској Републици у БиХ.
Лидија Жарић је рођена 1962. године у Мостару, јер је њезин отац био војно лице, односно официр Југославенске Народне Армије на служби у највећем граду Херцеговине. Када је завршила основну школу дошла је да живи у Добој, одакле су јој преци.
У емисији Разбуђивање Лидија Жарић је испричала једну од најтежих и најстрашнихих прича о Првом свјетском рату - Добојски логор.
Наиме, Аустроугарска монархија је и прије почетка оружаног сукоба са Краљевином Србијом у љето 1914-те почела са формирањем концентрационих логора којих је укупно било око 300 на њеној територији, неки већи, неки мањи по бројности. Један од таквих казамата био је у градићу Добој, који се налази у долини ријеке Босне, подно планине Требаве и Озрена.
Циљ Бечког двора је био да се читав појас (30 км) уз границу са Краљевином Србијом дословно очисти од србског становништва, које је ту присутно стољећима, тачније почетком 20. вијека православни Срби су чинили око 70% становништва Босне и Херцеговине.
Како Жарићка наводи, крајем децембра 1915. године изнад Жељезничке станице у Добоју су довођени интернирци, искључиво србске националности односно православне вјероисповјести. Они су утамничени у бившу коњушницу, гдје су били крајње нехумани услови живота. Логораши су ту довођени да умру, да нестану.
Киднаповања Срба са простора Подриња, Семберије, Посавине, Сарајевског поља, Херцеговине, Бирча... радили су Шуцкори, паравојна формација коју су попуњавали Хрвати и муслимани у БиХ.
Такође и у аустроугарским оружаним формацијама, на Балкану, нижи кадар: подофицири и војници (полицајци) су били хрватске и муслиманске нације, док су високи официри и генерали били претежно Њемци и Мађари. Сви они су у Добојском логору показали бестијалност и суровост иживљавајући се над женама, дјецом, старчади и невиним цивилима, само зато што су православни Срби.
Услови у самом казамату свакако превазилазе и најмрачније хорор филмове, јер су србски логораши умирали у најужаснијим мукама. Дешавало се да читаве породице сконачавају иза зидина Добојског логора, кроз који је према њемачким изворима прошло преко 46.700 Срба, а више од 12.000 је убијено, што глађу и болестима, што од метка и батина. Незванично је ова бројка утамничених и убијених дупло већа.
Званично је Добојски логор затворен 5. јула 1917. године, односно непрекидно је радио 556 дана (18.5 месеци). Било је дана када је умирало 90-100 Срба дневно. Преостали логораши су пребачени у Арад, на сјеверу Баната.
Након Првог свјетског рата је формирана Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, у којој су ушли војници поражене црно-жуте монархије. Управо је то разлог зашто је Добојски логор у Међуратном добу прекрила магла... за рад лажног заједништва у првој јужнославенској држави, краљ Александар I Карађорђевић је помиловао хрватске и муслиманске злотворе који су окрававили руке над србском нејачи у Босни, Војводству, Херцеговини, Славонији, Банији, Далмацији, Дубровнику, Лици, Кордуну... надајући се да ће сви прихвати нову државу као своју.
Отац Славко Трнинић, свештеник СПЦ је и током постојања логора у Добоју имао прилике да улази иза зидина и да врши опјела над убијенима. Касније, како Лидија Жарић наводи, двадесетих и тридесетих година 20. вијека, о. Славко се заузео највише да на мјесту масовних гробница се подигне репрезентативни спомен-крст, као и православна црква посвећена Св. Петру и Павлу. То је учињено уз много труда и зноја 1938. када је мноштво људи присуствовало освећењу споменика.
Усташки режим по оснивању наци-фашистичке НДХ је рушио и уништавао све што има везе са Србством и Православљем, још од 1941. па тако је и Спомен-крст у Добоју миниран 27. јуна, али је Петропавловска црква сачувана заслугом Јелене Краљевић, која је била удата за домаћег Фолксдојчера. Имала је контакте са Вермархтом и ГЕСТАПО-ом, те молила њемачке официре да је не сруше, па је нађено ријешење да та црква постане магацин. Тако је православна светиња ипак сачувана.
Након Другог свјетског рата, Добојски логор опет прекрива мрак, јер у новој социјалистичкој Југославији, приче о страдањима и стратиштима Срба су биле не само непожељне, већ и забрањене. Титов режим је деценијама гајио лажно братство и јединство, у које су само наивни Срби вјеровали. Хрвати и муслимани (припадници оружаних снага НДХ) су већином своје потомке код куће кришом васпитавали у србомржњи и антијугославенским осјећањима. Обнова спомен-крста није дозвољена.
Тек на самом крају осамдесетих година 20. вијека владика зворничко-тузлански Василије почиње јавно да прича о жртвама и страхотама Добојског логора. Србски народ у БиХ је почео да све више чита и отвара поглавља историје која им је била силом замрачена. Убрзо је почео и грађанско-вјерски рат у БиХ... а по његовом завршетку, годинама касније почело је да се прича о обнови, односно изградњи репрезентативног споменика изнад цркве Св. Петра и Павла. Средства су издвојена из буџета Града Добоја. Отварање тог споменика је уприличено тек 2016. године.
Када је 2017. године обиљежавана Стогодишњица затварања Добојског логора, Лидија Жарић је била дио тима који је истину о томе презентовала у Београду, Москви...
Посљедњих деценија 27. децембар постаје један од важних датума које у свом календару има Одбор Владе РС за обиљежавање значајних датума. Тог дана организује полагање вијенаца, молитвено сјећање и уприличи се меморијална академија, само са једним циљем, да потомци никада нешто слично не доживе. Ово се ради у сарадњи са свештенством и црквеним великодостојницима СПЦ.
Мишљења многих историчара и публициста указују на то да је Добојски логор својим географским карактеристикама, ужасима, стопи смртности и слично... био претеча Јасеновачке индустрије смрти у Другом свјетском рату.