Валентин Ћорић (1956.) је бивши војни официр ткз. Хрватског Вијећа Одбране и министар унутрашњих послова ткз. Херцег Босне почетком деведесетих година 20. вијека, када су на подручју бивше Југославије вођени ратови.
Његове јединице су током 1992-1995 одговорне су за убиства цивила и ратних заробљеника, оснивање концентрационих логора, паљење имовине Срба и нехрватског становништва, прогоне становништва на етничкој и вјерској припадности, рушење вјерских објеката и богомоља, силовања жена...итд.
Пред Међународним кривичним судом у Хагу оптужен је за ратна злодјела и злочине против човјечности, непоштовања Женевских конвенција о рату... као и то да је био дио удруженог злочиначког подухвата у БиХ, на чијем челу су се налазили: Фрањо Туђман, Гојко Шушак, Јанко Бобетко, Јадранко Прлић и Мате Бобан.
Са супругом Нелицом има једну кћерку. Син је познатог виноградара Андрије Ћорића из Херцеговине.
Деценијама касније, након рата и издржавања казне одлучио је објавити књигу под насловом "Политика и домовина - моја борба за суверену и бољу Хрватску".
Министарство финансија САД је 2017. године саставило Црну листу, односно списак непожељних особа са Балкана, гдје је уписано и име Валентина Ћорића.
ЖИВОТОПИС
Валентин Ћорић од оца Андрије и мајке Стоје је рођен 23. јуна 1956. године у селу Паоча, општина Читлук у југозападним дијеловима Херцеговине, са лијеве стране ријеке Неретве. Тачније на путу између Мостара (20 км) и Љубушког (15 км).
Поријекло и школовање
Рођаци Валентина Ћорића: отац, ујаци, стричеви, дједови углавном су били чланови оружаних јединица у клеро-фашистичкој Независној Држави Хрватској током 1941-1945 када су учествовали у бројним покољима односно геноциду над Србима у том крају.
Његови родитељи сем њега имају још четворо дјеце, односно Валентин има два брата и двије сестре: Ива и Јелена, а он је 4. по реду. Један од његове браће постао је римокатолички свећеник Фра Шимун Шито Ћорић, који је велико име у хрватској емиграцији, тачније члан Хрватског свјетског конгреса. Његов најмлађи брат Миро је остао на очевом имању и проглашен је као најуспјешнији менаџер у БиХ 2019. године. Отац Андрија је умро 2005. године у 86. години живота.
Слободна шетња по Загребу
Његова породица је по занимању виноградарска и бавили су се производњом грожђа и продајом вина. Њихова винарија у Читлуку је почетком 21. вијека била једна од највећих у Херцеговини.
Валентин Ћорић је у родном мјесту завршио основну школу, а средњу школу у Читлуку, док је дипломирао на Машинском факултету Универзитета у Сарајеву.
Породица и каријера
Валентин је ожењен и има супругу Нелу и једну кћер. Првобитно се након студија и редовног војног рока вратио 1983. године у Читлук и запослио се као наставник стручних предмета у Средњошколском центру.
Касније је радио до 1992. године у индустрији за прераду боксита, као инжињер. Његов хоби је био карате и други борилачки спортови.
ЗЛОЧИНАЧКА ОДИСЕЈА
Од априла 1992. године лично Мате Бобан, предсједник ткз. Херцег-Босне, хрватске парадржаве на тлу Босне и Херцеговине је именовао Валентина Ћорића за начелника Управе војне полиције ткз. Хрватског Вијећа Одбране. На том положају Ћорић остаје све до 20. новембра 1993. године. Пар дана касније Валентин Ћорић улази у Владу ткз. Хрватске републике Херцег-Босне којом предсједава Јадранко Прлић, гдје добија мјесто министра унутрашњих послова.
Током периода његовог командовања и у Војсци и Полицији био је централна фигура која је радила на управљању и формирању структуре тих организација. Ово практично значи да је он био тај који је постављао команданте и командире односно да је врло добро знао шта се ради. Његова дужност је била и да спроводи истраге о ратним злодјелима почињеним од стране снага ткз. ХВО. Међутим, ово у пракси никада није рађено, јер су управо те јединице чинили најмонструозније злочине против човјечности.
На челу удруженог злочиначког подухвата
Шушак, Туђман и Бобетко
Од самог почетка босанско-херцеговачког рата Валентин Ћорић је био дио злочиначке политике коју су проводили Фрањо Туђман, Јанко Бобетко и Гојко Шушак преко Мате Бобана и Јадранка Прлића. Примарни циљ те шовинистичке политике је био да се дијелови Босне и Херцеговине гдје су Хрвати имали релативну или апсолутну већину (западна Херцеговина, централна Босна и источна Посавина) етнички и вјерски очисте од Срба и нехрвата па да се припоје Републици Хрватској. Секундарни циљ је био да се читава Босна и Херцеговина пропоји РХ односно да се обнови клеро-фашистичка НДХ, баш као што је то рађено у вријеме Другог свјетског рата.
Оружане јединце (војне и полицијске) којима је командовао Валентин Ћорић били су оријентисани на етничко чишћење, па су тако бројна мјеста у западној Херцеговини, долини Неретве, граду Мостару буквално очишћена од Срба. Прво су усљедили напади на касарне Југославенске Народне Армије, а потом и на србска насеља: Превбиловци, Ходбина, Дувно, Лијевно, Груде, Прозор, Љубушки, Широки Бријег, Читлук, Чапљина итд... када су усљедили прогони, киднаповања, пљачке имовине, силовања, масовна убиства... Почињена је читава ниска злочина супротна Женевским конвенцијама о рату.
Сем тога осниван је велики број концентрационих логора у којима су у почетку довођени Срби, затим припадници ЈНА, ВРС... а касније и муслимани. У тим казаматим извршена су стравична мучења и затвореници су пролазили страшне психо-физичке тортуре од својих мучитеља који су често носили црне униформе и хрватско-усташких обиљежја из Другог свјетског рата. Многи су и убијени. Утамничени цивили су били углавном са подручја долине Неретве (Чапљина, Мостар, Јабланица и др.) или јужних дијелова Босанске Крајине: Лијевно, Купрес... Међу најпознатијим логорима тог времена били су: Дретељ, Челебићи, Мусала...итд. О томе су свједичили: Слободан Зуровац, Олга Драшко и многи други пред истражним органима РС и Републике Србије.
Валентин Ћорић је активно учествовао у злочиначкој операцији Чагаљ (ткз. Липањске зоре), започета 7. јуна 1992. године када је очишћена долина Неретве односно шире подручје града Мостара, али и Чапљине. Такође био је управник конц. логора у Љубушком.
У прољеће 1993. године у средишњим дијеловима Босне: Вакуф, Травник, Витез долази до ескалације жестоких међусобних оружаних сукоба између Хрвата и муслимана, дојучерашњих савезника. Током 18-мјесечног рата дошло је до чињења ратних злочина на обје стране.
НАКОН РАТА
Када су завршени оружани сукоби на простору западно од ријеке Дрине потписивањем мировног уговора у Дејтону (САД) крајем 1995. године дошло је до повлачења хрватских снага из БиХ.
Валентин Ћорић се неколико година доцније доселио у Загреб у елитно насеље Јарун. Тамо је како упућени кажу саградио дворе и бави се продајом вина у Загорју.
ОПТУЖНИЦА И СУЂЕЊЕ
Међународни кривични суд за бившу Југославију је 2004. године подигао оптужнице против шесторице босанско-херцеговачких Хрвата у случају познатом као "хрватска шесторка", гдје је поред имена Валентина Ћорића било уписано још: Јадранко Прлић, Слободан Праљак, Тихомир Блашкић, Миливој Петковић и Берислав Пушић. Они су били осумичњени да су спроводећи политику хрватских шефова из Загреба:
били дио удруженог злочиначког подухвата, чији је циљ био трајно протјеривање нехрватског становништва са подручја ткз. Херцег-Босне. У ову оптужницу су ушли само ратна злодјела који су почињени над муслиманима, док злочини који су учињени над Србима нису ушли у те оптужнице.
Хрватска шесторка из Хашког трибунала:
Прлић, Стојић, Праљак, Петковић, Ћорић, Пушић
Валентин Ћорић се добровољно предао МКСЈ и изјаснио се да није крив ни по једној тачки оптужнице. Суђење му је отпочело априла 2006. године док је завршна ријеч одржана пет година касније. Тужилаштво је извело пред суд 145 свједока, укључено скоро 5.000 доказних материјала, док је само суђење трајало 465 радних дана. Ово се сматра за најдуже суђење у историји Трибунала.
У првостепеној пресуди 29. маја 2013. године Валентин Ћорић је осуђен на 16 година затвора, а новембра 2017. године у другостепеној пресуди та казна му је потврђена.
Иначе, босанско-херцеговачки Хрвати (њих шесторица) су од Хашког суда осуђени на 111 година робије.
Апелационо Вијеће Хашког Трибунала је 16. јануара 2019. године донело одлуку о пријевременом пуштању на слободу Валентина Ћорића, јер је издржао двије трећине казне, уз услов да не смије давати изјаве за јавност, нити контактирати са свједоцима и жртвама. На аеродрому загребачког "Плеса" дочекали су га чланови породице, пријатељи, хрватски домољуби и улатра-националисти, а међу њима и Дарио Кордић, некадашњи предсједник ткз. ХРХБ.