Сисак 1991-1992 - www.zlocininadsrbima.com


Оцените нам овај чланак:

Време: Распад СФР Југославије и ратови 1990-их

Област: Банија


Сисак 1991-1992



РАТ У ХРВАТСКОЈ 1990-их

Вуковар - Госпић - Бљесак - Олуја - Грубори

Медачки џеп - Сисак - Миљевачки плато

Масленица - Породица Зец - Паулин Двор

Породица Рокнић - Породица Олујић - Задар

Караџићево - Логор Лора - Корански мост

Плитвице - Логор Рибарска колиба - Осијек 

Афера Шпегељ - Божићни Устав - Максимир

Откос - Бјеловар - Пакрачка пољана

Борово Село  - Вариводе - Јесење Кише

Логор Керестинец -

 

Злочини над Србима у Сиску и околини су се дешавали у периоду 1991-1992. У оквиру ратних злочина који су се тада догодили страдало је најмање 611 цивила углавном Срба, а по неким проценама и преко 700 цивила. Од убијених 595 је српске националности, затим 14 Хрвата и 2 муслимана. Од укупног броја стадалих 120 је жена.

Хрватска већ годинама избегава расветљавање ових злочина и процесуирање злочинаца који су учествовали у овом етничком чишћењу, а ни Хашки Трибунал није никада покренуо истрагу за злочине над Србима у Сиску. Са свим овим злочинима који су се дешавали почетком 1990-их година, био је упознат цели државни и војно-полицијски врх Хрватске, али није ништа учињено да се то заустави.

 


 

ПРЕТХОДНИЦА

СФР Југославија је била федеративна држава састављена од 6 република(СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија). И Југославија и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живели у СФРЈ . Друштвено-економско уређење СФРЈ је био социјализам. Устав Југославије од 1974. године донео је децентрализацију СФРЈ , која је касније омогућила сепаратистичким снагама у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији СФРЈ , а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат. Крајем 1989. године, Скупштина СФРЈ доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замењује вишепартијск систем. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Крајем јануара 1990. године долази до распада Савеза Комуниста Југославије, на чувеном 14. конгресу СКЈ у Београду, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе СФРЈ. Словеначка делегација напушта заседање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен з питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је после 45 година прекинута владавина комуниста у СФРЈ.

 


Ситуација у СР Хрватској

Након одржаних вишестраначких избора у СР Хрватској 22. априла 1990. године у Хрватској је победила странка ХДЗ која је у свом политичком програму јасно истицала жељу за независности тј. одвајање СР Хрватске од СФРЈ. У целој СР Хрватској владала је велика еуфорија због победе ХДЗ на изборима, а након тога све чешће су се могле јавно видети слике усташких злочинаца (Анте Павелића, Алојзије Степинац, Вјекослав Лубурић ...), усташки поздрави и чути усташке песме. Србима у СР Хрватској је то будило аветна сећања на прогоне и геноцид из времена НДХ.

Већ у пролеће странка ХДЗ и Фрањо Туђман су преузели контролу над полицијом, медијима, Тужилаштвом и државном управом. Српски кадови из полиције су очишћени у пролеће 1990. одмах по преузимању власти, тако што су нереди на Максимиру (загребачком стадиону), између фудбалских навијача НК Динамо и ФК Црвене звезде злоупотребљени и искориштени у пропагандне сврхе са антисрпским предзнаком. Тако је кренуо медијски рат против свега што је српско и југославенско. Власт СР Хрватске у Загребу, је током лета донела одлуку да формира себи и оружане снаге. Октобра и новембра 1990. године у СР Хрватску илегално увезена велика количина наоружања за потребе резервног састава полиције, чланова ХДЗ и ХОС. Ту акцију су водили Мартин Шпегељ и Јосип Бољковац, министри у тадашњој влади Хрватске. Контраобвештајна служба ЈНА је снимила филм о овом подухвату на војном полигону ЈНА у Гакову октобра 1990. године, а 27. јануара 1991. то и објавио на ТВ Београд. Дана 22. децембра 1990. у Сабору је свечано проглашен "Божићни Устав", којим су Срби изгубили деценијску конститутивност, а Хрватска избацила назив "социјалистичка" из свог назива.

Од маја 1990. године ситуација у СР Хрватској се из дана у дан погоршавала и Срби су били страховито уплашени за своју личну сигурност и своје имовине. Редовно су се могли видети и усташки графити, пароле, плакати, а велики број Срба је преко телефона добијао претње да морају да се иселе из својих кућа и оду у СР Србију. Добијали су чак и претећа писма у којима је стајао потпис "ХДЗ". Овакве претње су добијали чак и Хрвати који су били у брачној заједници са Србима... Срби у Хрватској су добијали отказе на послу, а чак су им и деца психо-физички малтретирана у школама. У скоро свим насљеима где су Хрвати имали апсолутну или релативну већину постојали су одређни чланови странке ХДЗ који су имали задатак да пазе на кретање својих комшија Срба (шпијунажа).



Ситуација у Сиску

Сисак је град на Банији са дугом историјом. Налази се на ушћу река Купа и Одре у Саву, 50 км јужно од Загреба. У Сиску се налазила Рафинерија као и Жељезара, које су упошљавале велики број радника, па је тако Сисак био важан инустријски регионални центар. Према попису становништва из 1991. године, Сисак је имао скоро 30% Срба. У Другом светском рату у Сиску су власти НДХ направиле логор за децу, где је убијено више од 2.000 деце, млађе од 12 година. Још од јуна 1941. покренут је партизански покрет отпора, углавном од Срба, против усташког геноцида.

У послератној Југославији, у Сиску су смештене две велике фабрике, па су тако у Сисак долазили и људи из БиХ, да раде и живе. Почетком 1970-их када је у Хрватској букнуо проусташки покрет "МАСПОК", у Сиску је почело његово рушење. Челници ХДЗ бивши "маспоковци" су то добро знали. На локалним изборима 1990. Савез комуниста Хрватске је победио милитантну странку ХДЗ, али је касније ХДЗ силом преузела власт.
Врх ХДЗ-а из Загреба у Сисак шаљу Ивана Бобетка и Јосипа Брајковића. Затим је у луку Сисак стигла велика количина лаког наоружања за потребе резервног састава СУП Сисак, чланова ХДЗ и ХОС. То оружје је дељено чак и у католичким црквама.


У лето 1991. стижу и потомци усташа из Северне и Јужне Америке у Сисак, који су одмах примљени у полицију и дате су им пушке и ручне бомбе.
Крајем јуна 1991. сачињен је списак Срба са сисачке регије које је требало ликвидирати. Јадранко Гарбић, постаје предводник паравојне јединице "Вукови", а Екрем Мандал из Новог Пазара предводи "Ханџар дивизију" сачињену углавном од муслимана. Они постају страх и трепет, не само за Србе и оне из мешаног брака, већ и за Хрвате. Убијали су сваког ко им стане на пут.




ЗЛОЧИНИ

Крајем лета 1991. ситација у Сиску се закомпликовала, тим пре јер су српске снаге ослободиле Петрињу, па је тако Сисак постао град близу линије фронта, на линији раздвајања са сталном опасности од минобацачких напада тј. граната. У то доба кроз Сисак је кружио бели комби са затамњеним стаклима из кога су излазили људи у црним униформама и чарапама преко главе, незаконито хапсили невине људе, а потом ликвидирали и бацали у реке Саву и Купу. Одводили су их са посла, у породичним кућама или пак на улици. Тако је завладао страх па су многи Срби из града се склонили код родбине у банијска села или у Босну и Херцеговину. Било је и Хрвата који су избегли у Загреб. Они који су остајали приступалии су ЗНГ, а неко су и мобилисани. У јесен 1991. године, почело је минирање локала и кућа чији су власници Срби. А на Православну цркву Св. Петке и Парохијски дом у Сиску је бачена ручна бомба. Велики број ликвидираних особа је после убиства убациван у реку Саву или чешће спаљивани су им лешеви у Жељезари Сисак, где су убице сакривале трагове.

 


ЖРТВЕ
 
Имена жртава који су убијени у Сиску 1991-1992. Овај списак није коначан...

  1. Драган Рапајић, убијен 1. августа 1991. у Сиску,
  2. Живковић Стана, убијена 1. августа 1991. у Сиску,
  3. Владо Светић, убијен 1. августа 1991. у Сиску, код Жељезаре,
  4. Станко Лукић, убијен 1. августа 1991. у Сиску,
  5. Ђорђе Летић, убијен 1. августа 1991. у Сиску,
  6. Недељко Вејиновић, убијен 1. августа 1991. у Сиску,
  7. Милорад Васиљевић, убијен 1. августа 1991. у Сиску,
  8. Ђуро Шушњар, убијен 1. августа 1991. у Сиску,
  9. Жељко Шкребац, убијен 2. августа 1991. у Сиску,
  10. Јово Дидулица, убијен 2. августа 1991. у Сиску,
  11. Стојан Чорић, убијен 2. августа 1991. у Сиску,
  12. Владимир Божић, на смрт претучен 2. августа 1991. на Одри,
  13. Љубан Ерак, убијен 3. августа 1991. у Сиску, код пумпе Аутопромета
  14. Љубан Татишић, убијен 22. августа 1991. у селу Мађари
  15. Миленко Ђапа, убијен 22. августа 1991. на обалама Саве,
  16. Недељко Чајић, убијен 22. августа 1991. у Бестрми, кућа му запаљена,
  17. Ранко Мартиновић, убијен 22. августа 1991. у Блинском Куту,
  18. Перо Црљеница, убијен 22. августа 1991. у Кињачкој,
  19. Ратко Ђекић, убијен 22. августа 1991. у Блињској греди,
  20. Жељка Боиновић, убијена 22. августа 1991. у Сиску,
  21. Драган Бишкупић, убијен 22. августа 1991. у Сиску,
  22. Лазо Станић, убијен 22. августа 1992. у селу Чакале
  23. Зоран Вранешевић, убијен 24. августа 1991. у српском селу Кињачака,
  24. Никола, Зоран и Берисла Трифкановић, убијени 26. августа 1991. у Сиску,
  25. Марко Вила, убијен 25. августа 1991. у Сиску,
  26. Илија Мартић, убијен 26. августа 1991. у Сиску,
  27. Марко Бањац, убијен 26. августа 1991. у Сиску,
  28. Драган Рајшић, убијен 26. августа 1991. у Сиску,
  29. Јово Црнобрња, убијен 27. августа 1991. у Сиску, у кући,
  30. Младен Вила, убијен 28. августа 1991. у Сиску,
  31. Душан Вила, убијен 28. августа 1991. у Сиску,
  32. Перо, Миља, Дејан и Јованка, Обрадовић, убијени 1. септембра 1991. у Сиску,
  33. Стево Боројевић, убијени 6. септембра 1991. у Сиску, на Одри,
  34. Славко Ивањек, убијен 7. септембра 1991. у Сиску,
  35. Раде Шпановић, убијен 14. септембра 1991.
  36. Бранко Дабић, убијен 15. септембра 1991. у Сиску,
  37. Љубица Солар, убијена 15. септембра 1991. у Сиску,
  38. Милан Цветојевић, убијен 19. септембра 1991. у Сиску, на обалама Саве
  39. Петар Пајагић, убијен 21. септембра 1991. у Сиску, у Рафинерији
  40. Драган Лукач, убијен 21. септембра 1991. у Сиску, у Рафинерији.
  41. Владо Дрљача, убијен 26. септембра 1991. у Сиску, на Одранском мосту,
  42. Градољуб Николић, убијен 26. септембра 1991. у Сиску,
  43. Стојан Миодраг, убијен 28. септембра 1991. у Сиску,
  44. Миленко Павић, убијен 29. септембра 1991. у Сиску,
  45. Ватрослав Вергаш, убијен 29. септембра 1991. у Сиску,
  46. Ивица Ђукић, убијен 11. октобра 1991. у Сиску,
  47. Васо Јелић, убијен 15. новембра 1991. у Сиску, на обалама Саве,
  48. Симо Злокапа, убијен 1. децембра 1991. у Сиску,
  49. Богдан Вукотић, убијен 28. јануара 1992. у Сиску, село Брђани,
  50. Драган Сундаћ, убинен 4. фебруара 1992...

 
Опширан списак од најмање 611 жртава садржан је у кривичној пријави од 25. априла 2007, коју је Заједница Срба у Хрватској поднела против тадашњег политичког врха Хрватске на челу са Фрањом Грегурићем, као и утицајних лица из Сиска, нпр. Ђуро Бродарац. Они се терете да су били упознати или су сами сарађивали у догађајима из 1991. и 1992, када су грађани српске националности одвођени, злостављани, мучени и убијани.
Убијени су из села: Блињски Кут, Кињачка Горња и Доња, Блињска Греда, Бестрма, Трњани, Чакале и Брђани.



НАЛОГОДАВЦИ И И ИЗВРШИОЦИ

О овим убиствима и нестанцима у Сиску и околини били су обавештени Фрањо Туђман, председник Хрватске, као и цели политички и војни врх Хрватске још јесени 1991. године. Умешане особе у ове злочине су:

  1. Фрањо Грегурић, председник Владе Хрватске 1991-1992.
  2. Здравко Томац, подпредседник Владе Хрватске 1991-1992.
  3. Милан Рамљак, подпредседник Владе Хрватске 1990-1992.
  4. Мате Гранић, подпредседник Владе и министар иностраних послова Хрватске 1990-2000.
  5. Иван Векић, посланик у Сабору Хрватске и министар унутрашњих послова Хрватске,
  6. Иван Јарњак, заменик министра унутрашњих послова Хрватске,
  7. Смиљан Рељић, помоћник министра полиције Хрватске и начелник СЗУП-а,
  8. Јосип Перковић, оперативац Службе Државне Сигурности.
  9. Иван Бобетко, син генерала хрватске војске Јанка Бобетка и шеф тзв. Кризног Штаба
  10. Јосип Брајковић, председник сисачког ХДЗ,
  11. Ђуро Бродарац, начелник СУП Сисак,
  12. Владимир Миланковић, помоћник Ђуре Бродарца
  13. Драго Бошњак, комадант посебне јединице "Вукови", за тихе ликвидације
  14. Екрем Мандал, комадант јединице "Ханџар дивизије"...
  15. Роберт Ахметагић,
  16. Младен Гложинић,
  17. Шарић Дамир,
  18. Жарко Пеша,...

   
У хрватском недељнику Национал објављен је још 1999. текст у којем су представљени материјали о нестанку Срба, које је Националу предао Стјепан Комарац, председник грађанског одбора за повратак Сисачко-мословачке жупаније. У тим документима се за масовне ликвидације Срба оптужују Јосип Брајковић, Иван Бобетко и Ђуро Бродарац. Један од сведока Златко Диздаревић тврди да су припадници јединице "Вукови" ликвидирали Србе у лечилишту "Јодно. Били су то криминалци, бивши припадници Легије странаца, који би резали Србима уши и низали их у котловници. Касније би ликвидирали Србе. Ови материјали нису још добили своју судску потврду. За неколико убистава полиција Хрватске покренула је већ и раније истражне радње, али је касније све стопирано из врха хрватске власти.


 ЛОКАЦИЈЕ УБИСТАВА

Локације на којима су вршена убиства и мучења сисачких Срба су углавном извршавана на следећим местима:

  • "Барутана"
  • "ОРА" насеље
  • "Јодно" (бивше лечилиште)
  • барака "Сава"
  • Викторовац

 


ПОСЛЕДИЦЕ

Иако у Сиску није ратних дејстава, нити су српске снаге током грађанског рата у Хрватској икада ушле у Сисак као нпр. у Вуковар, због свих ових убистава и нестанака, Срби из Сиска бивају присиљени на масовно исељавање које је почело још у лето 1991. године.

1992. године хрватски Сабор доноси Закон о опросту, којим су сви учесници рата помиловани за кривинчна дела. Чак су и судије из Сиска обавестиле Вјекослава Видовића, судију Врховног Суда Хрватске, да се у Сиску дешавају убиства која нико не кажњава. Када је Видовић обавестио Фрању Туђмана о томе, председник Хрватске је Видовића сменио.

Добар део убистава, као и имена жртава забележио је један Хрват, Стјепан Комарац (83) који је живио у насељу Галдово на обали Саве. Он је забележио податке за најмање 121 убијену особу. А међу њима и млађаног Немца Клауса Курта (р. 1973). Комарац је изненада умро 2004. године па је његове белешке објавио загребачки новинар Домагој Маргетић 2009. године. Одмах затим је Томислав Карамарко, министар полиције поднео кривичну пријаву против Маргетића "због шпијунаже и одавања државне тајне". Домагој Маргетић видевши да Тужилаштво Хрватске не покреће никакве оптужнице за документа које им је доставио, односи та документа у Београд, предавши их Тужилаштву за ратне злочине.

Часопис "Хрватска љевица" уредника Стипе Шувара је 2002. године објавио имена од 116 имена српских жртава из Сиска за које није нико оптужен, иако се знају имена убица, места ликвицације, као и места где су покопавани лешеви.

 

 

СУЂЕЊА

27. априла 2007. године Заједница Срба из Хрватске из подноси се Жупанијском Суду у Сиску кривичну пријаву против 7 бивших чланова Владе Републике Хрватске који су умешани у ове злочине у Сиску. Али Веће Жупанијског Суда у Сиску одбацује ову кривичну пријаву уз образложење:

  • "Из документације и свих других података, произлази како је Влада Републике Хрватске, а самим тиме и чланови Владе, у оквиру својих овлашћења подузела потребне мере да би се могући злочини спречили и санкционисали"
  • "Државно тужилаштво још није донело одлуку по казненој пријави против лица са подручја Сиска. Државно тужилаштво Хрватске располагало је 2006. подацима о 35 убијених".


Тек у јуну 2011. године хрватско Тужилаштво тј. Жупанијски Суд у Осијеку подиже оптужницу против Владе Миланковића, Ђуре Бродарца и Драге Бошњака, за убиства 24 српска цивила. Ђуро Бродарац умире у притвору 13. јула 2011. не дочекајући пресуду.

Врховни суд Хрватске је 27. јуна 2014. године донео ослобађајућу пресуду Драги Бошњаку за злочине над српским цивилима у Сиску 1991-1992, док је Владимиру Миланковићу казна потврђена и преиначена са осам на 10 година затвора.
 

 



Да се не заборави и не понови!







































Skip Navigation Links