Воћински масакр је назив за ужасан злочин који су извршиле хрватске паравојне снаге на подручју Западне Славоније почетком деведесетих година 20. стољећа. Заправо, ово је био дио веће злочиначке акције "Стријела", операција која се одвијала у рејону Папук планине над тридесетак насеља гдје су Срби имали већину.
Припадници хрватског Министарства Унутрашњих Послова и ткз. Збор Народне Гарде опколили су мјесто Воћин и још неколико села: Секулинци, Мељани, Ђуричићи, Бокане и Хум Пустара... том приликом је убијено на монструоузне начине око 50-ак Срба махом цивила за само три дана. Али током зиме 1991-1992 број жртава је скоро дупло већи.
Хрватска паравојска када је окупирала споменуто подручје формирала је и концентрациони логор у којем су држани таоци супротно Женевским конвенцијама о рату. Свједочења преживјелих заточеника су крајње језива и застрашујућа. Међу неколико десетина "становника" логора су били људи претежно страрије доби, изнад 60 година.
Сем Срба у овом покољу је убијено и неколицина Хрвата за које су "Зенговци" мислили да су Срби, јер су се скривали у подрумима.
Иначе, ово село је имало такође велико страдање током Другог свјетског рата, јер се у близини налазио штаб партизанског покрета на Папуку, па су хрватски фашисти тј. оружане јединице НДХ (усташе и домобрани) почетком 1942. године направили стравична злодјела јер су убили најмање 350 Срба цивила у воћинској општини. То је пореметило националну структуру, а након рата се о томе морало ћутати због лажног братства и јединства.
Власти Републике Хрватске већ деценијама скривају овакве ствари јер се боје да ће истина о србским жртвама бацити љагу ткз. Домовински рат, односно промјенити мозаик оружаних сукоба на тлу тада већ разбијене социјалистичке Југославије, гдје су само Срби означени као једини кривци.
ПРЕТХОДНИЦА
Југославија је била федеративна држава састављена од шест република: СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија... с тим да је СР Србија имала двије покрјине: АП Војводина и САП Косово и Метохија. И СФРЈ и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана.
Југославенска федерација 1974-1992
Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктарура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно владао је Савез Комуниста.
Устав Југославије од 1974. године донио је децентрализацију земље, која је омогућила сепаратистичким снагама прво у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.
ЈНА је створена на традицији Титових партизана
Савезна скупштина августа 1989. године доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем почетком наредне године. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.
Савеза Комуниста Југославије се распада 23. јануара 1990. на чувеном XIV конгресу у београдском Сава Центру, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе. У то вријеме, Њемачка је била уједињена, а "гвоздена завјеса" је у земљама Варшавског пакта већ била пробијена и на дјелу су отпочеле ткз. Обојене револуције.
Југославенска шесторка мистерије
Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.
Заправо тада је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили велику помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније и САД. Касније исламских земаља сјеверне Африке, Блиског и Средњег Истока. Њихов циљ је био убацивање радикалних исламиста у Европу и ширење Ислама.
Ситуација у СР Хрватској
Након одржаних вишестраначких избора у авнојевској Хрватској 22. априла 1990. године побједила је странка Хрватса Демократска Заједница која је у свом политичком програму јасно истицала жељу за независности тј. одвајање СР Хрватске од СФР Југославије.
У цијелој авнијевској Хрватској владала је велика еуфорија због тријумфа партије Хрватска Демократска Заједница на изборима, а након тога све чешће су се могле јавно видјети слике хрватских фашистичких злочинаца (Анте Павелића, Алојзије Степинац, Вјекослав Лубурић ...), чути шовинистичи (усташки) поздрави и стихови, исписвање антисрбских графита. Србима у СР Хрватској је то будило авјетна сјећања на прогоне и геноцид из времена НДХ.
Туђман Рачану: Ти их замајавај, прави се добар
Већ у мају 1990. године странка ХДЗ и Фрањо Туђман су преузели контролу над Полицијом, Тужилаштвом, медијима и државном управом. Србски кадрови из Министарства Унутрашњих Послова су очишћени у јуну и јулу 1990. године врло брзо по преузимању власти, тако што су нереди на Максимиру (загребачком стадиону), између навијача НК Динамо и ФК Црвене звезде злоупотребљени и искориштени у пропагандне сврхе са антисрбским предзнаком. Тако је кренуо медијски рат против свега што је србско и југославенско.
Власт СР Хрватске у Загребу, је током љета донела одлуку да формира себи и оружане снаге. Октобра и новембра 1990. године у СР Хрватску илегално увезена велика количина наоружања за потребе резервног састава полиције, чланова ХДЗ и ХОС. Ту акцију су водили Мартин Шпегељ и Јосип Бољковац, министри у тадашњој Влади СР Хрватске. Контраобвештајна служба ЈНА је снимила филм о овом подухвату на војном полигону ЈНА у Гакову октобра 1990. године, а 27. јануара 1991. године увече то је објавио и ТВ Београд.
Дана 22. децембра 1990. у Сабору је свечано проглашен "Божићни Устав", којим су Срби изгубили деценијску конститутивност, а Хрватска избацила назив "социјалистичка" из свог назива.
Еуфорија каква се не памти: Остватење сна
Од маја 1990. године ситуација у СР Хрватској се из дана у дан погоршавала и Срби су били страховито уплашени за своју личну сигурност и своје имовине. Редовно су се могли видети пароле, плакати, а велики број Срба је преко телефона добијао пријетње да морају да се одселе из својих домова и оду у СР Србију. Добијали су чак и увредљива писма у којима је стајао потпис "ХДЗ". Овакве поруке су добијали чак и Хрвати који су били у брачној заједници са Србима...
Срби у Хрватској су добијали отказе на послу, а чак су им и дјеца психо-физички малтретирана у школама. У скоро свим насељима гдје су Хрвати имали апсолутну или релативну већину постојали су одређни чланови странке ХДЗ који су имали задатак да пазе на кретање својих комшија Срба (шпијунажа).
Ситуација у Воћину
Воћин је мјесто у западним дијеловима Славоније подно планине Папук, налази се у троуглу: Слатина (20 км), Пожега (51 км) и Дарувар (32 км).
Скоро 150 година Воћин је био под Османском окупацијом почетком Новог вијека, када су у својим крвавим походима Турци ишли до Беча. Међутим, њемачки цар Леополд I вођа Светог Римског царства је овај крај запосјео 1687. године. Срби су добили право на школу и писмо 1844. године, када је наставу држао учитељ Павле Прњаворовић.
Такође, православни храм Св. Отаца Првог Васљенског сабора је подигнут у Воћину 1790. године који је врло брзо добио своју црквену општину у који су ушле још села: Бокане, Мацуте, Поповац и Ћералије. Становници воћинског краја су због природе посла и образовања били упућени на градић Подравска Слатина.
Током Другог свјетског рата када је проглашена клеро-фашистичка Независна Држава Хрватска, у којој су главну ријеч водили: поглавник Ант Павелић и кардинал Алојзије Степинац све по директивама Римске курије отпочо је геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима. Тако се и Воћин нашао на удару 14. јануара 1942. године када је направљен монструозни покољ над србским цивилима, а џелате је предводио католички свећеник Фра Петар Берковић. Масакр је извршен као освета, јер се на оближњој планини Папук налазио штаб партизански покрет отпора. Масовна убиства Срба су пореметила демографску и националну структуру у овом крају па су Хрвати добили већину у многим мјестима. Православна црква је спаљена и обновљена тек 1976. године.
Током Брозове владавине у посљератној Југославији која је сазидана на лажном братству и јединству о геноциду над Србима се морало ћутати, а свако ко би јавно причао о томе био би убијен или хапшен, односно прогањан од тајне полиције УДБ-е.
Чинило се да ће вријеме зацијелити ране... међитим, Хрвати су већ 1971. године покренули ткз. Хрватско прољеће, шовинистички покрет који је и у западно-славонским мјестима добио своје присталице. Годину дана касније МАСПОК је угушен јер је оцијењен као деструктиван и да нагиње ка Усташтву.
На попису становништва априла 1991. године општина Воћин је имала 1.569 становника, од чега је 70% било Срба, а Хрвата 27 процената...
ПРИЈЕ ЗЛОЧИНА
Хрватске паравојне снаге су у Западној Славонији и Билогори у јесен 1991. године извели двије злочиначке операције: "Откос" и "Оркан". Тада је на стотине насеља гдје су Срби обитавали стољећима етнички очишћено, а имовина Срба је опљачкана, спаљена и уништена.
Десетине хиљада србских цивила се нашло у колонама тј. збјеговима ка Сави, односно бјежали су у Босну, а неки су наставили ка Републици Србији јер није имао ко да их зашити.
Мноштво православних храмова на подручју Митрополије Загребачко-Љубљанске и Епархије Славонске су демолирани, похарани и скрнављени од хрватских екстремиста који су били у дослуху са Полицијом и властима. Једа дио православних храмова је и срушен до темеља.
Неке јединице Бањалучког корпуса Југославенске Народне Армије су покушале скупа са припадницима локалне србске Територијалне Одбране око Папука да се супроставе хрватским нападачима, али је све било безуспјешно и отпор је био слабашан. Југославенски Генералштаб у Београду, али још више команда Пете војне области ЈНА у Загребу су тог љета и јесени доживљавали кадровско расуло, јер је мноштво словеначких, албанских, муслиманских и хрватских официра масовно дезертирало и напуштало савезну војску, а немали број њих је прелазио на страну агресорске паравојске одавајући им војне тајне и положаје или чак продавајући им наоружање.
У самом Воћину је било неколицина добровољаца из Србије, пар мјесеци.
ЗЛОЧИНИ
Дана 13. децембра 1991. године хрватске паравојне снаге: ткз. Збор Народне Гарде уз помоћ специјалних јединица МУП-а Хрватске опкољавају Воћин и села: Секулинци, Мељани, Ђуричићи, Бокане и Хум Пустара... Међу нападачима је предњачила слатинска 132. бригада. Била је до средина ткз. Операције "Стријела" на папучко-мославачком региону.
Одмах при уласку у ова мјеста почела је пуцњава на све стране, односно "Зенговци" и "Муповци" су убијали све што се миче. Није било милости ни према старцима који су били преко 80 година живота. Мноштво цивила се склањало у подруме, али нису имали среће, јер су агресори све детаљно претресали и ликвидирали цивиле у подруму.
Тог првог дана је убијено 26-оро Срба цивила, док је у наредна два дана још убијено петнаест до двадесет цивила.
Сем тога, хрватске снаге су одмах по окупацији формирале импровизовани логор у самом Воћину гдје су доводили жртве и мучили их на разне начине: глађу и жеђу, поливали хладном водом, пребијали кундацима, палицама, штанглама. Тјерали су их да пјевају усташке пјесме, да кличу Анти Павелићу... спавали су на хладном бетону без ћебади и сл.
Хрвати над срушеном православном црквом
Православна црква у Воћину је тада и минирана, односно сравњена са земљом.
Погром србског становништва је трајао данима, а многи мјештани се и данас воде као нестали.
ИМЕНА ЖРТАВА
ДИЦ "Веритас" из Београда је успио двије деценије касније да састави дјелимични списак убијених у воћинском погрому 1991. године.
|
Воћин (26)
1. Буљeвaц Aнтун 14.04.1907. - 13.12.1991.
2. Дорић Пaулинa 23.06.1919. - 13.12.1991.
3. Ивaнковић Мaрa 1900. - 13.12.1991.
4. Jоргић Милe (н.п.) - 13.12.1991
5. Jурмaновић Стjeпaн 29.07.1933. - 13.12.1991.
6. Лaич Жeљко 1958. - 13.12.1991.
7. Мajић Aнa 1918. - 13.12. 1991.
8. Мajић Стипaн 1909. - 13.12.1991.
9. Мaтaнчи Фрaњо 1926. - 13.12.1991.
10. Мaтaнчи Мaриja 1927. - 13.12.1991.
11. Мaтaнчи Мaриja 1939. - 13.12.1991.
12. Мaтaнчи Стjeпaн 1932. - 13.12.1991.
13. Мeдић Брaнко 1959. - 13.12. 1991.
14. Мeдвeд Мирко 1929. - 13.12.1991.
15. Оjкић Тeодор (н.п.) - 13.12.1991.
16. Пajтл Jосип 1965. - 13.12.1991.
17. Пeршић Aлоjз 1922. - 13.12.1991.
18. Пeршић Фрaникa 1928. - 13.12.1991.
19. Шимић Jaгa 1929. - 13.12.1991.
20. Шимић Jулкa 1932. - 13.12.1991.
21. Штимaц Aнгeлa 1915. - 13.12.1991
22. Штимaц Jaкоб 1911. - 13.12.1991.
23. Штимaц Мирjaнa 1959. - 13.12.1991.
24. Штимaц Стjeпaн 1959. - 13.12.1991.
25. Томоло Розaлиja 1921. - 13.12.1991.
26. Волф Дрaгутин 1922. - 13.12.1991.
Бокaнe (2)
1. Мaртиновић Томо рођeн 1934. - 13.12.1991.
2. Мaртиновић Кaтицa рођeнa 1936. - 13.12.1991.
|
Крaсковић (4)
1. Ковaч Aнa 27.07.1927. - 13.12.1991.
2. Ковaч Ђуро 30.05.1922. - 13.12.1991.
3. Ковaч Пиштa 07.01.1953. - 13.12.1991.
4. Ковaч Злaтко 04.06.1966. - 13.12.1991.
Хум (4)
1. Бaновaц Ивaн рођeн 1934. - 13.12.1991.
2. Ђузeл Мaриjaн рођeн 1931. - 13.12.1991.
3. Ридл Ромaн рођeн 1932. - 13.12.1991.
4. Вуковић Мaрко рођeн 1934. - 13.12.1991.
Миоковићeво (4)
1. Aск Jeлeнa (н.п.) - 12.12.1991.
2. Пршa Jaгa (н.п.) - 12.12.1991.
3. Сaутнeр Aлфрeд (н.п.) - 12.12.1991.
4. Сaутнeр Aнa (н.п.) - 12.12.1991.
Сeкулинци (7)
1. Боjчић, Лaзо 1933. - 13.12.1991.
2. Добрић, Aнкa 1930. - децембар 1991.
3. Ковaчић, Дaнкa 1934. -13.12.1991.
4. Ковaчић, Jоцо 1929. -13.12.1991.
5. Ковaчић, Jовaн око 1947.-13.12.1991.
6. Рaдуловић, Пeтaр 1932. - 13.12.1991.
7. Вaсиљeвић, Рajко 1934. - 13.12.1991.
Мeљaни (5)
1. Болић, Божо 1931. - 13.12.1991.
2. Болић, Урош 1914. -13.12.1991.
3. Ивковић, Божицa 1906. - 13.12.1991.
4. Рaдмиловић, Рaдомир 1960. - 14.12.1991.
5. Смољaнић, Гaвро 1950. - 14.12.1991.
|
ПОСЉЕДИЦЕ
Срби су у Западној Славонији прогласили присаједињење РС Крајини, али само јужних дијелова, док је већи сјеверни дио потпао под ткз. Плаву зону, коју су чували мировне снаге УНПРОФОР-а које су послате у складу са резолуцијом Савета Безбједности УН.
Крајем 1992. године, невладина организација Информациони центар Српски Сабор у Београду (Шафарикова улица) је поднио извјештај Влади Савезане Републике Југославије о масовним злочинима и погрому над Србима на територији САО Западне Славније.
Хрватске снаге су почетком маја 1995. године у злочиначкој операцији "Бљесак" извршиле завршни ударац над Србима у Западној Славонији. Након тога је тај простор био потпуно етнички очишћен, а прије ратних дешавања су ту већински доминирали православни Срби.
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
Хрватски правосудни органи никада нису подигли оптужницу, а камоли донијели пресуду за злочине над Србима у Воћину 1991-1992, јер је Влада Републике Хрватске још почетком дведесетих година усвојила контраверзан Закон о опросту, по коме ниједан припадник хрватских оружаних снага не може бити изведен на суд због почињених злодјела.
Иако је рат у Хрватској завршен 1995. године, јако мали број Срба се вратио на своја огњишта, пошто је правно-бирократси систем направљен тако да онемогући повратак пријератних становника.
Такође и Хрвати имају непријатељска осјећања и дочекују своје комшије са увредама и често их физички нападају... ноћу им лупају на прозор или пуштају гласно музику и сл. Полиција често не излази на терен намјерно у тим случајевима или направе записник гдје касније нема санкција за починиоце.
Владика освештава споменик у Воћину
Невладино удружење "Документа" у Загребу је више пута јавност подсјећала да ратни злочини у Воћину нису кажњени, али се нико у Хрватској није освртао на то. Једноставно, сви су били задовољни резултатом да Срба на том подручју више нема пошто су индоркинирани тезом како су Срби "реметилачки фактор".
ЗАКЉУЧАК
Злочин у Воћину је само једна карика удруженог злочиначког подухвата који се обрушио на Србе током деведесетих година 20. вијека на Србе од стране Туђмановог режима и страначких првака Хрватске Демократске Заједнице.
Циљ је био да се православни Срби елиминишу не само са подручја Воћина и подножија Папука, већ и читаве авнојевске Хрватске, јер су хрватски екстремисти заправо жељели етнички, а поготово вјерски чисту државу по узору на клеро-фашистичку НДХ из доба Другог свјетског рата.
С обрзиром да су Срби у цијелој западној хемисфери означени као главни кривци за разбијање Југославије и ратове на тлу исте, тешко је вјеровати да ће неко од хрватских злотвора, било у одјелу или са оружјем у руци одговарати за оваква (не)дјела као што је и овај славонски злочин.